Reč ima ministar, gospođa Kuburović.

Ako ćemo da primenimo logiku koju ste upravo sada izneli, VSS i DVT su u potpunosti politička tela, jer svih 11 članova i jednog i drugog, bira Narodna skupština, i šest članova iz reda sudija koji predloži VSS mora da odobri Narodna skupština, što znači da su upravo ti kandidati, odnosno sudije, zamenici tužilaca koji sede ovde sa nama, upravo političari i da u potpunosti opravdavaju to što ste vi rekli.
Ono što je bitno i što građani treba da znaju, da je Ministarstvo pravde pripremilo nacrt ustavnih amandmana, koji su u potpunosti u skladu sa evropskim standardima, u skladu sa mišljenjem Venecijanske komisije. I, to ne kažem ja, već nakon javnih rasprava koje su održane u nekoliko krugova i nakon dobijenog mišljenja u junu mesecu, ponovo smo poslali Venecijanskoj komisiji tekst gde smo dobili potvrdu da smo apsolutno usklađeni, pa čak i biranje članova VSS, kvalifikovanom većinom, što prema standardima Evrope upravo vodi depolitizaciji.
Ministarstvo pravde je u potpunosti ispoštovalo, a volela bih da ste i vi prilikom donošenja Ustava 2006. godine imali mišljenje i potvrdu da ste u skladu sa Evropskim standardima.

Povreda Poslovnika, narodni poslanik Vladimir Orlić.

Član 107, gospodine predsedavajući, kažem unapred, ne tražim da se glasa, zbog dostojanstva Narodne skupštine i potrebe da se govori istina.

Naravno, apsolutno sve je tačno od prve do poslednje reči, sve je tačno u ovom stavu koji ste čuli sada, koji je iznela ministarka. Dakle, to je potpuno jasno i to treba glasno reći da ne bi ovde dolazili u situaciju da moramo da se pitamo šta je istina.

Šta misli Venecijanska komisija, ona je to rekla, da je to po standardima koje smatraju dobrim, ona je već sama rekla, da je to bolje ili gore, svako ima pravo na sopstveno mišljenje, ali mislim da je bukvalno poigravanje sa građanima Srbije i sa narodnim poslanicima da slušamo da li treba negde dva ili pet, da li je tri više od četiri, itd, i to od ljudi kojima je jedini princip, ali slušajte dobro, jedini princip prilikom izbora bilo sledeće, mišljenje koje potpisuju predsednik Opštinskog odbora stranke kome pripada ovaj koji to pita i predsednik SO, dvojica kolega, stranačkih prijatelja i oni u tom svom mišljenju kada daju preporuku za nekoga, oni kažu sledeće, slušajte dobro, taj i taj, predlog za javnog tužioca, pošten i vredan, sa strane posmatrano, ne korumpiran, stručan, iskusan, dugogodišnji simpatizer naše stranke, odbacivao sve krivične prijave prema funkcionerima Opštinskog odbora naše stranke, sin mu je član naše stranke, zaslužuje pažnju i šansu za napredovanje.

Zainteresovan je za zamenika Specijalnog suda ili Veća Tužilaštva. Kada je čovek tako visoko kvalifikovan, a pripada njihovoj stranci, onda on zaslužuje da to potpiše predsednik Opštinskog odbora, pa pored potpisa i pečat lepo stavi, pa potpiše predsednik SO, pa pečat lepo stavi i to se pošalje nekome na izvršenje. Ovo su bili jedini standardi i jedini kriterijumi.

I da se danas čovek pojavi i kaže – treba dva, treba pet, manje ili više političkih. Koga zavaravate? Ako se brinete zaista za građane, da li mislite da ovo ne razumeju?

Vrlo su jasno pokazali kako dobro razumeju. Hvala.

Da li želite da Skupština u Danu za glasanje izjasni? (Ne.)
Izvolite, po Poslovniku kolega Neđo Jovanović.

Zahvaljujem se predsedavajući.

Član 27. i član 107. Poslovnika, imajući u vidu da se ovde imputira od strane poslanika opozicije, da je izbor VSS nakon donošenja i usvajanja ustavnih amandmana nešto što podrazumeva politički uticaj na VSS, a ja moram samo da postavim jedno pitanje, na koje očigledno onaj ko stavlja primedbu, a to je kolega Konstantinović, nije dao odgovor i na taj način doveo građane Srbije u zabludu.

Ko će to da izabere novi VSS? Ko je ta institucija, ko je taj organ, ko će izabrati novih 10 članova VSS?

(Gordana Čomić: Sudije, sve sudije.)

Ko je sudije i ko je sve sudija, ako imamo pet onih koje će da izabere, odnosno da predloži Skupština, a ko će da izabere prvi saziv, odgovorite gospodo ko će da izabere prvi saziv, budućeg VSS?

Kolega Jovanoviću, molim vas bez ličnog obraćanja.

Da ne bi polemisali, ovde se grubo vređa o Ustav Republike Srbije i grubo se vređa samim tim i Republika Srbija, imajući u vidu da počiva na tom Ustavu, kada je njeno državno uređenje u pitanju. I, politikanstvo kada je u pitanju Ustav, ustavne promene, zaista gospodine Arsiću, ne treba da tolerišete i da skrenete pažnju onih koji populizmom i politikanstvom pokušavaju da dovedu u sumnju nešto što je apsolutno i ustavno i zakonito, a na kraju krajeva, jedino moguće da ubuduće to ne činite.
Ne tražim da se glasa. Hvala.

Nemate pravo na repliku, kolega Konstantinoviću. Bila je povreda Poslovnika.
Reč ima narodni poslanik Ana Stevanović, izvolite.

Zahvaljujem se.

Koalicija prEUgovor, koju čine brojne relevantne nevladine organizacije, objavila je najnoviji nezavisni Izveštaj o napretku Srbije u sprovođenju politika u oblasti pravosuđa i osnovnih ljudskih prava, kao i sloboda bezbednosti pravde. U pitanju su Poglavlje 23, kao i Poglavlje 24.

Ovaj izveštaj sadrži procenu političkih kriterijuma za proces pridruživanja EU i ispunjenosti kriterijuma za period od aprila do septembra ove godine.

Šta je ovde sporno? Glavni nalaz Izveštaja jeste taj da se s ključnim reformama stagnira ili čak nazaduje i da se stagnacija u velikoj meri opravdava procesom pridruživanja EU.

Ako EU naglašava vladavinu prava kao reformski prioritet, izvršna i zakonodavna vlast u Srbiji zloupotrebljavaju proces pregovora o pridruživanju i činjenicu da se u Srbiji trenutno daju ustupci kada je reč o programu reformi radi okončanja dijaloga sa Prištinom u koji se polažu velike nade.

Primer toga jesu pokušaji da se usvoji niz zakona gde je svaki gori od postojećeg. To se navodi u ovom izveštaju.

Čak i nakon usvajanja minimalnih standarda iz komentara Venecijanske komisije, predloženi ustavni amandmani ne ispunjavaju kriterijume za stvaranje preduslova za sudstvo koje će biti nezavisno i slobodno od političkih uticaja.

Drastičan primer je Nacrt zakona o informacijama od javnog značaja koji će ograničiti prava građana da budu informisani o radu državnih preduzeća, dok će Nacrt zakona o besplatnoj pravnoj pomoći ugroziti prava lica koja koriste usluge i organizacije koje već pružaju pravnu pomoć.

Situacija jeste alarmantna i to takođe zaključujemo na osnovu ovog izveštaja čije sam delove upravo citirala.

Kada govorimo o Zakonu o zaštiti podataka o ličnosti, to je još jedan zakon u nizu zakona koji donosi ovaj saziv Narodne skupštine, a kojim se ovaj put narušava Ustavom zagarantovano pravo građana na zaštitu podataka o ličnosti, a kojim se, šta više, i propisi EU, kojoj ova vlast neumorno teži, ne poštuju.

Zakonima koje vladajuća većina usvojila prethodne nedelje, nastavlja se haos, primera radi, u oblasti građevine, stvarajući od izuzetaka pravila, a od pravila izuzetke. Ovaj put čini mi se da radite nešto još gore. Ovaj put stvarate haos u životima građana ove zemlje, kojima se Ustavom zagarantovana prava na zaštitu podataka o ličnosti, ovim zakonom ograničavaju nedefinisanim i nemuštim odredbama koje na taj način otvaraju prostor za zloupotrebu od strane svakog ko je u posedu podataka građana koji nisu javno dostupni.

U članu 40. navodite deset osnova po kojima se prava i obaveze mogu ograničiti. Imajući u vidu iskustvo koliko široko tumačite pojmove, poput nacionalna bezbednost, odbrana, drugi važni opšti i javni interesi, javna bezbednost i drugo, ne možemo a da ne budemo zabrinuti zbog ovakvog zakona, te vas opravdano pitamo – gde vam je granica u gaženju Ustavom garantovanih prava građana Republike Srbije? Stvarno, gde je kraj?

Moram da vas pitam zašto ste izbacili iz Nacrta zakona odredbu da se ograničenje može vršiti samo u skladu sa zakonom? Da li znate da time kršite Ustav Republike Srbije, Evropsku konvenciju o ljudskim pravima, kao i međunarodne standarde koji regulišu zaštitu podataka o ličnosti? Zašto ste se oglušili na zahteve Poverenika za izmenom ovog zakona?

Građani Republike Srbije žele da žive u uređenoj zemlji, a ne u zemlji tajnih službi i ucena. Ukoliko se usvoji ovaj zakon, strahujemo da će se otvoriti Pandorina kutija, a posledice po naše društvo biće nesagledive.

Ukoliko vam to nije cilj, nego se radi o grešci, onda ćete usvojiti amandman koji je poslanička grupa Dosta je bilo podnela. U suprotnom, mi ćemo glasati protiv ovog zakona, što je moralna obveza svakog poštenog i pristojnog čoveka.

Jedan od zakona o kojima ćemo takođe raspravljati jeste i Zakon o sprečavanju nasilja i nedoličnog ponašanja na sportskim priredbama. Poslanička grupa Dosta je bilo smatra da je ovo bitan zakon, ali da su predložene izmene ili kozmetičke ili neprimenjive u praksi ili da se ovim izmenama stavlja privatan interes iznad javnog.

Zaključili smo da predlagač ovim zakonom i jeste stavio privatan interes iznad javnog interesa, koji treba da bude nesumnjivi prioritet.

Kako bi građani shvatili o čemu se radi, navešću par primera. Predlagač, naime, uvodi obavezu organizatoru sportskih priredbi, dakle, i državu kao organizatora ovakvih priredbi, da za obavljanje poslova redarske službe angažuje pravno lice ili preduzetnika za vršenje poslova privatnog obezbeđenja.

U stavu koji prethodi ovom stavu ovakva obaveza nije definisana, već postoji mogućnost izbora između samostalne redarske službe, obrazovane od strane organizatora, i ove druge malopre pomenute mogućnosti. Dopune se obrazlažu usaglašavanjem ovog zakona sa Zakonom o privatnom obezbeđenju. Dakle, javni interes se podređuje privatnom. Zakon kojim se privatni interesi zadovoljavaju prenosi se i na ovaj zakon, kojim su organizatori predmetnih događaja obavezni da za obavljanje poslova redarske službe angažuju pravno lice ili preduzetnika za vršenje poslova privatnog obezbeđenja.

Zašto se ne ostavi sloboda da i u ovim slučajevima organizator sam organizuje svoju službu redara, kao što to definiše prethodni stav ovog člana? Kome se na ovaj način pribavlja dodatni posao i stvaraju dodatni troškovi za organizatora, odnosno državu, a time i za građane naše zemlje?

Dakle, troškove angažovanja privatnih firmi za poslove privatnog obezbeđenja pri određenim sportskim priredbama koje organizuje država, Autonomna Pokrajina ili lokalne samouprave snosiće naši građani.

Podsetićemo vas da država nema novca za besplatne udžbenike, što je stvar koju godinama predlažem, ali očigledno ima za privatne firme koje se bave poslovima obezbeđenja.

Drugi primer povlađivanja privatnom interesu, u ovom slučaju interesu navijačkih grupa, možemo naći u brisanom stavu zakona koji zabranjuje preprodaju ulaznica, kao i u brisanom stavu koji predviđa kazne za ovakav prekršaj.

Ovakva promena odgovaraće najviše kriminalnim navijačkim grupama koje, preprodajući karte koje su dobili po povoljnim cenama, ostvaruju dodatni profit.

Moramo da se zapitamo šta je onda cilj ovog zakona – da li da suzbija nasilje ili da nagradi nasilničko ponašanje?

Dalje, predlagač smatra da će preciziranjem udaljenosti na kojoj ne sme se prodavati ili konzumirati alkohol u blizini sportskih objekata, sprečiti nasilje, to jest neredi na stadionima. Ova kozmetička promena neće promeniti baš ništa.

Uvođenje pojma vazdušne linije i mesta od koga se razdaljina računa je za podsmeh, nikako za pohvalu. Kako će se dokazivati udaljenost od 300 metara vazdušnom linijom? Odokativnom metodom? Niko nikad za ovo neće biti kažnjen.

Nije suština u tome da se zabrani alkohol u blizini ili na stadionu, odnosno u sportskoj dvorani. Na primer, na stadionima ili u dvoranama u SAD možete slobodno popiti alkohol, bez da vas iko špijunira ili ispituje. Nemate nikakvu zabranu. Zašto u SAD nemaju problema sa nasiljem na stadionima?

Ako će država ovaj problem da rešava kao problem kladionica, koje nezakonito niču kao pečurke na sto metara od osnovnih i srednjih škola, može slobodno da odustane od ovoga.

Da bi građanima bilo jasno zašto ni ove izmene neće imati pozitivnog efekta na postojeće stanje stvari, navešću vam neke statističke podatke.

Republički zavod za statistiku izbrojao je tokom 2016. godine 123 prijavljene osobe, uključujuće i maloletna i punoletna lica, zbog nasilničkog ponašanja na sportskoj priredbi. U Beogradu je prijavljeno samo jedno lice. Brojevi su veći ako se uzme u obzir uopšteno nasilničko ponašanje. Onda vidimo da je prijavljeno nešto više od 1800 lica u Srbiji, a u Beogradu blizu 400.

Kaznena politika je blaga i nema odgovarajući efekat, jer su osude najčešće uslovne. U 2016. godini je zbog nasilničkog ponašanja na sportskoj priredbi uslovno osuđeno čak 81 od 121 lica.

Zatvorska kazna nije česta. Prošle godine je 20 osoba završilo u zatvoru zbog nasilja u sportu. Mali je broj izricanja zabrane prisustvovanja utakmicama u odnosu na veliki broj incidenata. Štaviše, mera se ne izvršava na odgovarajući način.

Prema podacima MUP, u Srbiji je 188 huligana kažnjeno zabranom prisustvovanja određenim sportskim priredbama i nije poznat broj huligana koji su prekršili zaštitnu meru, ali su pojedini poznati huligani viđeni na utakmicama, bez obzira na zabranu.

Sud nije zainteresovan za izvršenje mere, jer policiji ne dostavlja presudu samostalno, već naknadno po zahtevu policije. Sud ne reaguje na obaveštenje policije o neizvršavanju zabrane prisustvovanja, a za to vreme u Velikoj Britaniji je prvi put izdata doživotna zabrana prisustvovanja sportskim mečevima zbog nacističkog salutiranja.

Neophodno je da Nacionalni savet za sprečavanje negativnih pojava u sportu ozbiljno uzme u obzir ove probleme i zahteva ozbiljan odgovor sportskih organizacija, policije, tužilaštva i sudstva. Za početak, nužno je regulisati rad redara, kvalitetno ih obučiti i razmisliti o profesionalizaciji ove profesije.

Mera zabrane prisustvovanja mora da se izvršava u praksi. Tužioci i sudije bi trebalo da prisustvuju utakmicama, posebno visokorizičnim, kako bi prekršioci odmah bili procesuirani i osuđeni za prekršaj.

Rešavanje mafijaških ubistava jedan je od ključnih faktora za smanjenje kriminala i povećanja percepcije bezbednosti. Pored jasne politike smanjenja naselja, neophodno je da tužilaštvo preuzme glavnu ulogu u vođenju istraga koje za sada postoje samo na papiru. U proceni rizika od nasilja u sportu, potrebno je da učestvuju sportski organizatori, ali, naravno, i policija.

Uvaženi ministri, kolege narodni poslanici, pitanje za sve vas – kako neko može da očekuje da ne bude nasilja, kada nam kriminalci slobodno šetaju ulicama? Sudski postupci godinama traju, tome smo svi svedoci. Koliko puta ste čuli da je počinilac nekog krivičnog dela dobro poznat policiji? Kako možemo da očekujemo da ne bude nasilja, a da se na televiziji, u novinama, svaki dan promoviše nasilje i predstavlja se kao društveno prihvatljivo ponašanje?

Promene u ovoj materiji treba pre svega da idu u smeru striktne primene postojećih normi i što agresivnije politike kažnjavanja izgrednika na sportskim priredbama.

„Dosta je bilo“ će glasati protiv ovih zakona i predloženih promena, jer suštinski ne menjaju stvari na bolje. Moramo da uvedemo red.

Sada bih rekla nekoliko reči o Zakonu o besplatnoj pravnoj pomoći.

Predlog načina finansiranja besplatne pravne pomoći prema kojem su jedinice lokalne samouprave dužne da obezbede sredstva za besplatnu pravnu pomoć koju pružaju pravnici u tim jedinicama lokalne samouprave i 50% za usluge besplatne pravne pomoći koju pružaju advokati, javni beležnici i medijatori, deluje nerealno, posebno kada se uzme u obzir činjenica da je 30% opština u Srbiji nerazvijeno i da one svoje budžete dobijaju iz republičkog budžeta. Da li država zna kako će lokalne samouprave, koje inače finansijski loše stoje, plaćati ove usluge?

Slična situacija desila se i sa Zakonom o socijalnoj zaštiti, koji je obavezu pružanja usluga socijalne zaštite prebacilo na lokalni nivo, s tim što je ostavljena mogućnost namenskih transfera sa republičkog nivoa za određene usluge socijalne zaštite na lokalnom nivou.

Od kada je usvojen Zakon o socijalnoj zaštiti, 2011. godine, jedinice lokalne samouprave nisu mnogo unapredile usluge socijalne zaštite koje se finansiraju, iako su one na to obavezne. Postoji opravdana briga da će isto da se dogodi i sa ovim zakonom, ukoliko bude usvojeno predloženo rešenje iz nacrta ovih zakona i da će advokati, advokatice, javni beležnici, medijator, da neće pružati usluge besplatne pravne pomoći u užem smislu zbog nedostatka opredeljenih novčanih sredstava za tu namenu u budžetu lokalne samouprave.

Prekršajno kažnjavanje siromašnih opština samo će dodatno pogoršati lošu materijalnu situaciju tih opština i neće postići svrhu zbog kojih su propisane. Predloženo rešenje jednostavno finansijski nije održivo.

Praktičnije i ekonomičnije bi bilo da država oformi fond iz koga će se finansirati ove usluge. On bi se, pored unapred predviđenih sredstava iz budžeta, punio i od oportuniteta, naplate potraživanja i od nedavaoca izdržavanja ili učinilaca krivičnih dela, određenog procenta sudskih taksi, itd. Sredstva dobijena od uspešno završenih sporova takođe bi se vraćala u ovaj fond. Ovaj nedostatak je potrebno otkloniti, kako bi građani nesmetano imali obezbeđeno pravo na besplatnu pravnu pomoć, ukoliko ispunjavaju zakonske uslove.

Osvrnula bih se i na pitanje tarife koju, prema ovom zakonu, na predlog ministra donosi Vlada. Ovom tarifom bi Vlada propisivala po kojoj ceni bi advokat ili javni beležnik pružali pravnu pomoć, u skladu sa ovim zakonom.

Članom 2. o advokaturi definiše se advokatura kao nezavisna i samostalna služba za pružanje pomoći fizičkim i pravnim licima. Imajući u vidu ovu definiciju, nezamislivo je da Vlada kao organ izvršne vlasti propisuje i procenjuje rad advokata i tarifom vrednuje taj isti rad. Bolje rešenje svakako predstavlja primena postojećih advokatskih i javno-beležničkih tarifa,sa umanjenjem za određeni procenat.

Sva tri fonda država Srbija je dužna, u skladu sa ratifikovanim međunarodnim ugovorima, da osnuje. Bilo bi celishodnije i ekonomičnije da to bude jedan fond, koji bi imao tri različita podračuna i koji bi se punio iz istih izvora. Iz fonda bi se mogla finansirati usluga besplatnog pravnog zastupanja na teritoriji cele države, koja je i najskuplja, a ukoliko fondom bude rukovođeno principom dobrog domaćina, mogle bi se finansirati usluge pružanja besplatnih pravnih saveta i sačinjavanja podnesaka, koje su jeftinije i koje bi se mogle plaćati paušalno.

Svakom pružaocu bi trebalo dati ovlašćenje da na osnovu jasnih kriterijuma odlučuje o tome kom tražiocu će biti pružena određena vrsta besplatne pravne pomoći, s tim što pravo na besplatan pravni savet treba da imaju svi građani i građanke Republike Srbije, bez obzira na njihovo imovinsko stanje, onako kako je to predviđeno ciljem Strategije razvoja besplatne pravne pomoći u Republici Srbiji. Hvala.