Zahvaljujem se.
Da li se još neko javlja da postavi pitanje?
Muamer Bačevac, izvolite.

Uvažene koleginice i kolege, narodni poslanici, narodne poslanice, uvažena predsedavajuća, uvaženi gledaoci, pošto je aktualiziran problem nacionalnih saveta i mnogo puta, često pominjano ovde Bošnjačko nacionalno veće, želim, evo tu je i sam ministar koji je odgovoran i za same izbore i za njegovo funkcionisanje, njemu da postavim pitanje, a pre svega želim sve građane Srbije da obavestim da u skladu sa zakonima ove države se i konstituišu ti saveti i da je apsolutno pravo nacionalnih manjina, u koje ne bi trebalo apsolutno niko da se meša, izbor tih nacionalnih saveta. Oni imaju svoje domene političkog delovanja, odnosno nemaju domene političkog delovanja, već se bave kulturom, tradicijom, obrazovanjem na maternjem jeziku, itd.

Upravo zbog toga želim da pitam ministra lokalne samouprave, gospodina Branka Ružića, koji je, čini mi se, bio jako korektan, da li su izbori prošli kako treba, u zakonu, da li su konstituisana veća, odnosno i drugi nacionalni saveti po zakonima ove države? Jer, nažalost, videli smo u samoj kampanji da su neke političke opcije odavde, pre svega, čak iz Beograda, iz Srbije, čak i nacionalističke stranke, pokušale da se upletu u to i da daju podršku određenim kandidatima, odnosno određenim listama, što je vrlo neukusno i nije dobro i nije dobar znak i nije dobro za ovu državu koja stremi evropskim standardima. Čini mi se da Vlada na dobar način je ustanovila ova veća.

Pomenuto je malopre da je lista „Vakat“ lista SDP-a, što apsolutno nije istina. To je lista intelektualaca, ljudi koje ja uglavnom znam, pre svega, njihovog nosioca, gospodina profesora Saita Kačapora. To su odgovorni ljudi. Mi smo ih podržali zato što mislimo da će se baviti onim čime se inače saveti bave, da neće dozvoliti politizaciju ovih veća. Zbog toga jesu dobili podršku i Rasima LJajića i naše opcije. Ali, svakako nisu naša zvanična lista, jer da su naša lista, e onda bi i ja bio na toj listi i čini mi se da bi mi onda možda i pobedili, najverovatnije.

Stoga želim da uputim, pre svega zbog građana Republike Srbije, da znaju ingerencije i da znaju da apsolutno nije na mestu ono što smo čuli ovih dana, a često optužbe na račun Rasima LJajića.

Podsetiću vas da je danas Rasim LJajić, juče i prekjuče bio na najvećem savetu i da je na najvećem savetu islamske organizacije, da je tu Srbija zvanično pozvana kao član da pokušava da ekonomiju i trgovinu ove države ojača, da ojača bilateralne odnose sa Republikom Srbijom i sa kojim ćemo svi imati koristi i da zaista se na svaki način bori za sve građane ove države, dok, eto, čujemo određene tonove koje vrlo neargumentovano i u vrlo lošem maniru iznose optužbe koje su apsurdne i koje su dečijeg nivoa i koje, pre svega, nanose štetu Republici Srbiji.

Zahvaljujem.
Obaveštavam vas da je danas sprečen da sednici prisustvuje narodni poslanik dr Žarko Obradović.
Nastavljamo zajednički načelni, jedinstveni pretres o predlozima akata iz tačaka od 1. do 62. dnevnog reda.
(Miladin Ševarlić: Poslovnik.)
Izvinjavam se, izvolite, reč ima Miladin Ševarlić.

Zahvaljujem, predsednice.

Juče je počeo veliki Božićni post. Završava se kraj novembra.

Član 107. – poštovanje Skupštine.

Kraj meseca novembra, a Narodna skupština, izuzimajući jednu izložbu fotografija u holu, tridesetak fotografija, ničim nije obeležila jubilej 100 godina od završetka Prvog svetskog rata. Pa vas pitam – da li će biti održana neka posebna tematska sednica? Ako neće, možemo li barem u vreme Božićnog posta da jednim minutom ćutanja odamo poštu za 1.250.000 poginulih vojnika i civila Kraljevine Srbije, ako je ova država pravni sledbenik Kraljevine Srbije? Hvala.

Zahvaljujem na vašem pitanju.
Vi ste se javili po Poslovniku, da je prekršen određeni član, a ne mogu da nađem takav član na koji ste vi dali svoj komentar. Hvala lepo.
Da li se neko javlja za nastavak.
Goran Ćirić. Izvolite.

Poštovane koleginice i kolege, poštovana predsedavajuća, poštovani ministri, saradnici, u ovom zasedanju parlamenta imamo nešto što je utvrđena praksa i mislim da je loše da se već navikavamo na način na koji govorimo o budžetu i na način na koji prihvatamo da Vlada dostavi najvažniji zakonski akt u jednoj godini.

Mnoge moje koleginice i kolege su govorile, pre svega iz opozicije, o tome da je nedopustivo i zaista je nedopustivo da se Zakon o budžetu, uz još 62 važna zakona, dostavlja Narodnoj skupštini, svima nama, a pre svega predstavlja i građanima Republike Srbije i daje rok od dva dana da se da doprinos jednom tako važnom aktu.

Najčešće se govori o tome da se žalimo da nismo imali vremena. Ne, imali smo vremena i naravno da smo radili na ovom budžetu i da imamo iskustvo i da možemo da uporedimo tabele i iz prethodnih godina sa planom za 2019. godinu, ali je to pre svega odnos Vlade prema instituciji Narodne skupštine. To jeste nasilje prema Narodnoj skupštini, nasilje prema instituciji Narodne skupštine, jer budžetski kalendar jasno definiše da je potrebno dostaviti ova dokumenta 1. novembra i da je potrebno imati 45 dana da bi se doprinelo najboljim rešenjima i da bismo utvrdili neke prioritete u trošenju prikupljenih sredstava za 2019. godinu, a to jeste važno za život ljudi u Srbiji.

Na ovakav način pokazujemo da budžet shvatamo kao dokument koji ima svoje eksel tabele, ima svoje brojeve, ali retko govorimo o tome šta svaka tabela, šta svaka kolona i svaka brojka znači za realni život naših građana. Ja ću pokušati da govorim o tome.

Ministar finansija je, predstavljajući predlog budžeta za 2019. godinu, govorio da je razvojni i da je socijalno odgovoran. On je baziran na nekim parametrima koji su nama predstavljeni. To je pretpostavljeni rast BDP od 3%, i sa jednim važnim parametrom i stalnom mantrom koju slušamo godinama ovde i u parlamentu i od ministra, a to je da se smanjuje javni dug u Srbiji i da će ovako odgovorno projektovan budžet za 2019. godinu smanjivati i dalje javni dug u Srbiji, a da je cilj da učešće javnog duga u BDP-u do kraja 2019. godine iznosi 51%. Evo, to je okvir, to su parametri za projektovanje budžeta za 2019. godinu i to nama treba da da garancije da je on na odgovoran način napravljen.

Prvi preduslov je, da bismo verovali tom budžetu i toj projekciji, da raspravljamo ovde u Skupštini o usvajanju završnog računa budžeta za prethodne godine i 2017, 2018. godinu. Prošle su mnoge godine ove većine, ove Vlade, a da nije usvojen zakon o završnom računu o budžetu. Najčešći odgovor i pravdanje za tako nešto je – pa, to se nije radilo ni u vreme prethodnih vlada. Tačno je, nije se radilo ni u vreme prethodnih vlada, a ja moram da kažem da sam ponosan da sam bio deo parlamenta, deo Skupštine i poslanik u Skupštini Republike Srbije kada je poslednji put usvojen Zakon o završnom računu budžeta, to je zakon iz 2002. godine.

Dakle, 2002. godine je usvojen taj zakon, evo sada smo na usvajanju budžeta za 2019. godinu, i prošlo je 17 godina a da nema opravdanja za to da se kaže – evo, i proteklih godina nismo usvajali budžet.

Drugi važan parametar, mislim da je važno da raspravimo to sa ministrom finansija, to je javni dug. Kako to pada javni dug i kako se ova Vlada hvali da je spasila zemlju od bankrotstva pred kojim je bila 2014. godine, s tim da prećutkuje a ko je to bio predsednik Vlade 2014. godine, a ko je bio većina u Vladi, a ko je bio ministar finansija i ko je birao tu Vladu? Naravno, ova većina koja i sada predstavlja većinu u Skupštini i najveći broj ministara koji sede u ovoj Vladi. Dakle, vi ste najodgovorniji.

Godine 2012, sredinom godine kada je pobedio Tomislav Nikolić na predsedničkim izborima i kada je formirana nova Vlada, javni dug je iznosio 15 milijardi i 300 miliona, 2014. godine dosegao je dug od 25 milijardi. Dakle, za 10 milijardi je za dve godine zemlja zadužena i, zamislite, neko je bio spreman da daje kredite zemlji koja je u tom trenutku, kako ste vi govorili, bila pred bankrotstvom. Pa, teško se daje bilo kome pozajmica ako neko zna da ste pred bankrotstvom. Dakle, 2014. godine, tačno, zemlja je dovedena do ivice bankrotstva, ali to je vaša odgovornost.

Poslednjih godina se zaista smanjio taj dug sa 25 milijardi na 24 milijarde. Vrlo retko čujemo taj podatak o tome koliki je apsolutni iznos javnog duga. Da, on je 24 milijarde evra u ovom trenutku, a možda i nešto veći, pa je varirao između 24 i 300, 500, nešto manje, ali je, može se reći, u poslednje tri, četiri godine taj iznos skoro fiksiran na 24 milijarde i on se nije menjao. Onda kada to prihvatite, kako to može dug da pada ako je fiksiran i poslednje četiri godine? Ali, stalno čujemo – mi smanjujemo dug, mi smanjujemo dug, mi smanjujemo dug. Ne, dug je ostao 24 milijarde evra.

Sada, na osnovu tog iznosa duga nama se ovde predstavlja budžet za 2019. godinu, gde se kaže – doći ćemo do 51% učešća javnog duga u BDP-u. To znači da se planira da ćemo ostvariti BDP za 2019. godinu jednostavnom računicom, 24 puta dva – 48 milijardi evra. To je jednostavno izračunati, to je jednostavno za đake iz trećeg, četvrtog razreda osnovne škole.

Svetska banka i onaj poslednji podatak koji je nama dostupan, da ne bismo govorili o sopstvenim izvorima, nego Svetska banka je dala podatak da je BDP Srbije za 2017. godinu iznosio 37 milijardi evra. Dakle, plan je, i uz uslov da ćete ostvariti ciljeve koji su ovde nama predstavljeni, da dođemo do nivoa 51% javnog duga u odnosu na BDP, da ćemo ostvariti u 2019. godini 48 milijardi, 11 milijardi više u odnosu na 2017. godinu, za dve godine 11 milijardi evra, u učešću 37 milijardi iz 2017. godine predstavlja negde oko 27% rasta, 27% rasta za dve godine.

Sada poredite, i sada ću govoriti zbog čega ovaj budžet nije razvojni. I sam Fiskalni savet je dao podatke, a to je da su predloženi koraci nedovoljno efikasni i govorio je o tome kolik je realni rast BDP-a bio za poslednjih pet godina, kumulativno 10%, uz uračunatih ovih 4,5%, to znači da je za ove prethodne četiri godine ukupan rast bio nešto manji od 6%. Te podatke smo gledali. Kada smo se hvalili velikim uspehom, velikim rastom privrede, BDP-a, poredeći to sa Rumunijom, sa mnogim drugim zemljama iz jugoistočne Evrope, videli smo da smo na začelju sa tim prosečnim rastom u ovom trenutku 2% na godišnjem nivou. Ako zadržimo taj rast, čak i ovaj rast od 4%, kako ćemo dostići ovaj projektovani rast do 48 milijardi i onih 27% koje sam pominjao u razlici između 2017. i 2019. godine?

Zbog čega ovaj budžet, pored svih ovih podataka, po mom mišljenju, nije razvojni? I o tome govori Fiskalni savet, da je tačno da su planski povećani iznosi za kapitalne investicije, ali da trećina u toj strukturi jeste planirana za investiranje u institucije sile represije. Bilo bi važno da se transparentno pokaže na koji način će se trošiti taj novac, jer odavno nismo imali veće planove za investiranje i finansiranje BIA-e, ali bi bilo važno da se pre svega taj novac investira u standard tih ljudi u Ministarstvu unutrašnjih poslova i u Vojsci i u BIA-i i naravno svima onima koji doprinose stabilnosti naše države, ali pre svega u ljude, ne u paušalno najavljivanje nabavke opreme, ogromne količine naoružanja, najmodernijeg naoružanja za koje često čujemo, pancire, transportne avione, protivvazdušnu odbranu itd. Kada pogledate koliko se najavljivalo, pa vi u budžetu ne možete da nađete toliku količinu sredstava, pa makar i tih 4% ukupno uložili u sva ta sredstva. To je prosto jasno svim ljudima koji imaju neke veze i neko razumevanje sa pre svega opremom, vojnom opremom, na tom nivou.

Dakle, zbog čega ovaj budžet nije razvojni? Puno je razloga, ali daću još jedan. Mislim da u nedostatku ove debate, i to je zaista nešto što nam najviše nedostaje, nedostaje nam debata o tome na koji način ćemo strukturirati našu privredu i na koji način ćemo dostizati više nivoe rasta BDP-a. Verujem u taj rast i često u svetu govori o tome kako ćete podsticati taj rast, odozgo sa nivoa države, centralne države, ili odozdo sa nivoa lokalnih samouprava i motivacije ljudi koji će najbolje znati šta je njima najpotrebnije i na takav način najefikasnije plasirati svoja sredstva.

Šta se dešava sa budžetima i transferima prema lokalnim samoupravama? Evo, svih poslednjih godina se i krši zakon, mislim da je to jasno, da se ne povećavaju sredstva koja se transferišu lokalnim samoupravama, da smo ostali na nivou od 33 milijarde i da je to svakako potrebno povećati, baš zbog toga što su na takav način demotivisani ljudi jer nemaju dovoljno mogućnosti da investiraju u neku vrstu razvoja, u rešavanje svojih najvažnijih problema, jer će oni to najbolje znati, bolje od onih koji daju sebi diskreciona prava da povećavaju sa jedne milijarde, koliko je bilo sredstava u prošloj godini, za pojedinačne intervencije i dotacije sa odlukom Vlade prema lokalnim samoupravama, nego se taj diskrecioni deo povećava još za dve milijarde, dakle, ukupno je tri, a da umesto 47 milijardi koje je trebalo usmeriti lokalnim samoupravama ostaju 33 milijarde. Verujem da je to jedan od najznačajnijih razloga usporenog rasta u Srbiji jer su lokalne samouprave i ljudi na lokalu demotivisani jer nisu uključeni u donošenje odluka, beže od odluka jer nemaju niti dovoljno sredstava, niti dovoljno autoriteta da pribave i izbore se za veći nivo sredstava u lokalnim samoupravama.

Ovde nema uskog pogleda stranačkog zbog toga što najveći broj lokalnih samouprava držite upravo vi sa svojom većinom. Ali su žestoki napadi i tolika netrpeljivost, to smo čuli i u ovim pitanjima, prema onim lokalnim samoupravama, gradovima u kojima je opozicija, dva grada i jedna opština su stalno na meti napada, Paraćin, Šabac, Čajetina, a te ljude su birali opet njihovi sugrađani i ti ljudi se bore za standard svojih sugrađana. Opet Fiskalni savet kritikuje nešto u tom delu finansiranja kapitalnih investicija, a to je nedovoljno sredstava za finansiranje infrastrukture, a nažalost vidimo na koji način se i to što se odvoji za infrastrukturu realizuje, jer smo videli primere i Grdeličke klisure i načina na koji se saniraju klizišta u Grdeličkoj klisuri i ugrožavaju veliki projekti i povećavaju troškovi i produžuju rokovi.

Videli smo to što se dešava na Koridoru 11 i internu svađu, porodičnu svađu u tome ko je kriv za način izvođenja i to da će se utrošiti još dodatna budžetska sredstva i to je jedan ogroman problem. To što vidimo i stalno govorimo o tome, ali nema preduzimanja koraka, da smo zemlja koja je ekološki najugroženija na ovim prostorima, da se oduzimaju reke ljudima, da se guraju metalne cevi, da otpad pliva po našim rekama, da ugrožavamo zdravu pijaću vodu, da nema sanitarnih deponija, da nema kolektora za pročišćavanje otpadnih voda. To je i jedna od primedbi, ne samo Fiskalnog saveta, nego svih nas, ali mislim da je preduslov da uđemo u ta rešenja, više mogućnosti za ljude koji predstavljaju lokalne samouprave i više novca za sve njih.

Zbog ovaj budžet nije socijalni? To je najvažnije pitanje za sve nas. Ja sam često u predlaganju nekih zakona govorio o statusu, trenutnom statusu, socijalnom statusu u Srbiji. Siromaštvo u Srbiji je nikad veće. Videli smo skoro podatke, 10% građana Srbije živi ispod linije siromaštva, 10% građana je 700.000 ljudi u Srbiji. Granica siromaštva je 11.700 dinara po članu porodice. Za četvoročlanu porodicu je utvrđena granica po nekim kriterijumima sa decom, dvoje dece ispod 14 godina od 31.500 dinara.

Kada znate da je definisana minimalna potrošačka korpa, dakle minimalna potrošačka korpa od 37.000 dinara, vidite da ispod te granice imamo 10% ljudi do granice minimalne potrošačke krupe ostaje još šest i po hiljada dinara da bi se skrpio kraj sa krajem od 1. do 31. u mesecu i na toj granici linije siromaštva u Srbiji je 40% ljudi u opasnosti od siromaštva i socijalne isključenosti. To su teme o kojima treba razgovarati.

Na koji način ste vi utvrđivali svoje prioritete o tome gde ćete investirati novac u budžet. Ovde govorimo o tim prioritetima. Ja pitam sada ministra finansija – da li on misli da je prioritet ovih 250 miliona novog zaduženja za izgradnju nacionalnog stadiona u Srbiji, 250 miliona. Imam jednostavan predlog za vas, pošto verovatno nećemo imati prilike da govorimo u delu rasprave o amandmanima. Imam jedan amandman koji sam predlagao u poslednje četiri godine, upravo zbog dece koja svakodnevno, a govorili smo o 700.000 ljudi u Srbiji, koji živi ispod granice siromaštva, idu bez doručka u školu. Ajmo da obezbedimo besplatnu užinu za svu decu u Srbiji, makar jedan zdravi obrok, 250 miliona evra za nacionalni stadion, a nemamo dovoljno spremnosti da preusmerimo deo sredstava u učenički standard.

Ovde sede mnogi predstavnici stranaka koji sebe predstavljaju kao socijaldemokratsku. Ne vidim razloga i mislim da su tu i ministar finansija i ministar prosvete, mogu da razmišljaju o tome, ne morate da prihvatite moj amandman i način na koji se predlaže transfer sredstava, da li iz subvencija, da li iz nekog drugog razdela ili ovako besmislenih projekata kakav je nacionalni stadion od 250 miliona evra.

Nađite rešenje i povećajte razdeo u učeničkom standardu, to je upravo predlog i probajte da sa ovim pomenutim predstavnicima lokalnih samouprava tražite rešenje da obezbedimo svakom detetu u Srbiji jedan besplatni obrok, onda smo nešto uradili, onda smo možda i napravili neki iskorak u budžetu za 2019. godinu.

Kratka pitanja, pošto je ostalo malo vremena za ministra finansija. Nisam video u 2019. godini, da li ste planirali sredstva od koncesije za Aerodrom „Nikola Tesla“? Dakle, oko 417 miliona ste najavljivali da će do kraja 2018. godine biti objavljen ugovor o koncesiji Aerodroma „Nikola Tesla“ i da li će ta sredstva leći na račun budžeta Srbije do kraja ove godine, pošto to nisam video da se očekuje u 2019. godini? Kao i još jedno pitanje – da li gospodine ministre mi očekujemo neki prihod od dividendi iz zajedničkog projekta „Beograd na vodi“? Mi smo glasali protiv tog projekta, ali država Srbija je trideset-dvoprocentni suvlasnik u projektu „Beograda na vodi“ već četiri godine.

Da li imamo neki izveštaj, završni račun tog preduzeća? Vidimo da se hvalite uspešnim projektom, kolika je dobit tog preduzeća i koliko je učešće svih građana Srbije u toj dobiti? Dakle, većinski vlasnik ima 68%, a Srbija ima 32%, samim tim i svi građani Srbije - koliki je do sada bio doprinos i koliko je dividendi uplaćeno na račun budžeta iz tog projekta?

Hvala, kolega Ćiriću.
Za reč se javio dr Siniša Mali, ministar finansija.
Izvolite ministre.

Hvala lepo.
Osvrnuo bih se na par stvari za koje mislim da je veoma važno da građani Srbije razumeju, a prevashodno pitanje javnog duga i njegove visine.
Nakon neodgovornih, nepromišljenih odluka iz 2008. godine. Iz 2008. godine javni dug naše zemlje kreće vrtoglavom brzinom da raste. Dragi građani i uvaženi poslanici, pročitaću vam nekoliko cifara da vidite koliko je to ubrzanom trajektorijum išlo 2008. godine, kako je izgledalo tada i gde smo danas.
Dakle, na 31.12.2008. godine, javni dug Republike Srbije iznosi 8,8 milijardi dinara. Godine 2009. raste za 12%, veoma mi je važno da čujete procentualni rast javnog duga iz godine u godinu i da vidite o kakvoj neodgovornoj politici se radi. Godine 2010. javni dug Republike Srbije, raste za 23,4%, na preko 12 milijardi, sa devet na 12. Godine 2011. raste za dodatnih 21,6%, na 14,8 milijardi. Godine 2012. stanje duga 17,7 milijardi, za 19,8% više nego godinu dana pre. Godine 2013. javni dug, stanje duga 20,1 milijardu dodatnih 13,6%. Dakle, ovo su ogromne dvocifrene stope rasta javnog duga od 2009. do 2013. godine.
Dakle, građani Srbije da znaju kakvom je brzinom taj javni dug rastao, gde je 2014. godine, a evo čujem i neke komentare, kraj 2014. godine 22,7 milijardi. Dakle, svi oni dugovi koji su uzimani tokom vremena, ta trajektorija naravno raste i 2015. godine se zaustavlja. Zaustavlja se jer smo uspeli merama fiskalne konsolidacije da zaustavimo suludu trajektoriju javnog duga koja je bila zasnovana na neodgovornim odlukama koje je dovela do toga da Srbija bude 2014. godine i 2013. godine pred bankrotom, da bude ne sposobna da vraća svoje dugove zbog ove nerazumne politike, a cifra je dragi građani, uvaženi poslanici, sam vam upravo pročitao. Od 2015. godine, dakle, 2015. godine ukupni javni dug 24,8 milijarde, 2016. godine 24,8 milijardi, dakle, u apsolutnom iznosu za razliku od prethodnih vlasti koji su za dvadeset i nešto odsto dizali javni dug. Ne postoji promena u javnom dugu, a svesni ste svi koliko smo investicija uradili u tom periodu. Godine 2017. 23,2 milijarde, manje nego 24 milijarde.
Dakle, veoma je važno razumeti da je prethodna vlast svojim neodgovornim odlukama 2018. godine 24,2 do kraja godine.
Dakle, nema govora o porastu javnog duga za preko 20% godišnje, kako su neki drugi i neki pre nas vodili ovu državu.
Zašto je to veoma važno? Da građani Srbije znaju, 2013. godine isplaćivali smo i počela je i dospevala je na naplatu ta glavnica i te kamate dugova koji su uzimani od 2008. godine, 89 milijardi je 2013. godine dato samo na kamate, na skupe kredite koje je neko drugi uzimao pre nas, 2014. godine na te iste stare kredite 110 milijardi dinara samo kamata, 2015. godine samo na kamate je budžet Republike Srbije, odnosno građani Srbije isplatili 125 milijardi dinara kamate na dugove koji su po nenormalno visokim kamatnim stopama uzimali oni pre nas i tako doveli zemlju do bankrotstva.
Nakon toga, 2018. godine, dame i gospodo ukupan trošak kamate je samo 97 milijardi dinara i za nas je to i dalje mnogo, ali 2019. godine u budžetu. koji je pred vama, još 14 milijardi dinara manje za kamate.
Samo po tim ciframa vidite razliku između naše, odgovorne ekonomske politike, koja se vidi u tome kako se javni dug drži pod kontrolom i to je samo jedan aspekt ekonomske politike i sa druge strane neodgovorne politike koja je za po 20 i više posto uvećavala javni dug naše zemlje i time ugrožavala finansijsku stabilnost Republike Srbije i naravno budućnost građana Srbije.
To je samo jedan aspekt i da završimo, po pitanju javnog duga, iznosa javnog duga tu vrstu dileme.
Sa druge strane, u istom tom periodu kada povećavaju javni dug za preko 20% godišnje, oni imaju rast BDP, negativan rast BDP-a 2009. godine od 3,1%, 2010. godine rast 0,6%, 2011. godine 1,4%, 2012. godine opet negativan rast srpske ekonomije od 1% godišnje.
Dakle, osnovni pokazatelj uspešnosti ili jedan od osnovnih, osim stope rasta same po sebi, jedne ekonomije je učešće javnog duga u BDP-u.
NJihova neodgovorna politika je dovela do toga da rast javnog duga u apsolutnom iznosu bude neverovatno visok, a da sa druge strane BDP pada. Zato je Srbija bila pred bankrotom 2013. godine.
Rezultati iz 2018. godine pokazuju sledeće, nama udeo javnog duga u BDP-u opada, sa 77, 78, 79, koliko je bilo 2013. i 2014. godine, s obzirom na neodgovorne odluke prethodnih vlasti, mi smo sada na 55,6%, nivo mastrikta je 60%.
Dakle, mi ulazimo potpuno u sigurnu zonu gde nam je javni dug potpuno pod kontrolom, gde imamo stope rasta za prvih devet meseci, da podsetim vas i građane Srbije 4,5%.
Dakle, ne samo da nam ekonomija raste, ne samo da nikada više investiramo u javnu infrastrukturu i pored toga što investiramo, mi i dalje držimo javni dug pod kontrolom i taj javni dug, kao udeo u BDP-u se smanjuje iz godine u godinu.
Po pitanju ekonomske teorije, da ne bude samo ekonomska praksa, za one koji ne znaju, nikada se ne posmatra apsolutni iznos javnog duga sam po sebi, mora da se vidi i uporedi sa veličinom ekonomije.
Imate javni dug Francuske 120% ili 112% u odnosu na BDP, Španija takođe, Italija još veći, dakle velike su to ekonomije koje mogu da nose više javnog duga.
Mi želimo da budemo konzervativni, da budemo sigurni i želimo da na ovaj način obezbedimo sigurnu budućnost za našu decu, da imamo što manje javnog duga i što više stope rasta i upravo je to osnova budžeta za 2019. godinu, na koji su se, da vas podsetim, saglasili članovi fiskalnog saveta koji su upravo o tome govorili.
Druga stvar koja je veoma važna, je stvar vezana za investicije. Dozvolićete mi u sledećih minut dva, samo pročitati neke od najvažnijih investicija, velikih, a onda ću krenuti na one manje koje su veoma važne, jer nikada veći budžet nama neće biti za investicije, nego sledeće godine.
Dakle, Kragujevac – Batočina, autoput Obrenovac – LJig, pet milijardi, sve je u budžetu, govorimo recimo samo budžet Ministarstva za građevinu.
Brza saobraćajnica Novi Sad – Ruma, „Kelebija“ petlja „Subotica Jug“, Surčin – Obrenovac, završetak izgradnje autoputa E763, završetak beogradske obilaznice most preko reke Save, Ostružnica, Bubanj potok. Izgradnja autoputa E70, deonice prosek Crvena Reka, Ćiflik, Pirot itd.
Izgradnja auto puta E80, razne rekonstrukcije mostova, tunela itd. Onda sam želeo da vas upoznam sa planom koje ima Kancelarija za javna ulaganja, da vidite samo u Kancelariji za javna ulaganja, nikada veći budžet nego što će biti 2019. godine, skoro 10 milijardi dinara, gde imate od rekonstrukcije KBC „Dragiša Mišović“, Tiršove, Višegradske, KBC „Zemun“, „Narodni front“, „GAK“, „Centar za radiologiju i magnetnu rezonancu“, Institut za ortopedsko hirurške bolesti „Banjica“ itd, do Zdravstveni centar u Aranđelovcu, opšta bolnica u Valjevu, Zdravstveni centar Vranje, opšta bolnica Gornji Milanovac, Zdravstveni centar Zaječar, naše bolnice.
Kao što vidite, iz godine u godinu i iz meseca u mesec, izgledaju sve bolje, i izdvajamo novac za ono što je važno, za građane Srbije, a to je da naši zdravstveni centri, naši klinički centri, izgledaju što bolje i pruže adekvatnu negu građanima Srbije, kao što imate priliku da vidite, Klinički centar u Nišu je najsavremeniji Klinički centar u ovom delu Evrope, niko nema takav kakav mi imamo, mi smo ga izgradili, mi smo ga otvorili, za razliku od toga što vi ništa po tom pitanju niste uradili.
(Radoslav Milojičić: Sve vreme sa mesta pokazuje slike i govori: Pogledajte na šta vam liče bolnice?)
I još jedna stvar koja je generalna, a tu treba već imati malo više znanja iz ekonomske teorije i ekonomske prakse, veoma je važno reći u uslovima kada imate fiskalnu konsolidaciju, u uslovima kada pokušavate zemlju da iščupate iz tih kandži bankrota u koje nas je stavila prethodna vlast, ne očekujete visoke stope rasta, a mi smo i pored toga završetkom finansijske konsolidacije, evo već ove godine imali stope rasta, kako nema skoro nijedna ekonomija u Evropi. Ima ih par koje su pre nas i nema ih mnogo i to je neverovatan uspeh i pokazuje koliko nam je finansijska stabilnost važna i koliko je ona osnova za dalji rast i razvoj naše ekonomije.
Hvala puno.

Kolega Milojičiću, ja vas molim, šta vam je? Šta vam se desilo, stvarno?
(Radoslav Milojičić: Šta mi se desilo?Šta ti mene pitaš šta mi se desilo, na šta to liči? Nismo na ulici.)
Nemojte da dobacujete.
(Goran Ćirić: Replika.)
Reč ima Marijan Rističević.

Dame i gospodo narodni poslanici, juče je neko govorio o vakcinama. Ja mislim da naša opozicija, onaj deo tamo, vakcinisan protiv sramote.

Boga se ne boje, ljudi se ne stide, i verujem da su vredni. Vredni su kao krtice, u potkopavanju svoje države.

Oni se raduju svakoj nevolji i nesreći, koja zadesi našu državu. Raduju se čak i svakom ubistvu Srbina na Kosovu, i zločin Albanaca uvek hoće da pripišu Srbima.

Oni u Srbiji ne navijaju za uspeh. Vi koji ih slušate ovih dana, posebno dragi gledaoci, mogli ste se uveriti da navijaju za neuspeh. Ja sam ovde doneo dva budžeta. Jedan iz 2018. za 2019. i jedan iz 2011. za 2012. godinu.

Moramo znati da je država zajednica ljudi i da svako srazmerno svojim sposobnostima u budžet ubacuje određenu sumu novca. Ne možemo svi sami sebe da školujemo i sami sebe da lečimo, ne možemo svi sami sebi da izgradimo put, ne možemo svi sami sebi da vršimo komunalne usluge, i zato služi javna potrošnja, odnosno za to služe budžeti da građanima to obezbede.

Građani su vlasnici države, ona je bila surovo istrgnuta iz njihovih ruku, zatekli smo potpuno obezglavljenu državu, bez ikakvog političkog ugleda, potpuno teritorijalno razvaljenu, a razvalili su je oni uz pomoć Albanaca, potpuno obogaljenu ekonomski devastiranu i socijalno nemoćnu, moralno unakaženu. Danas nam oni drže predavanja. Zato kažem da su oni vakcinisani protiv sramote.

Da krenemo redom. Oni su 2012. godine skupili 824 milijarde, 2019. godine je to 1.246 milijarde, što je 422 milijarde više nego 2012. Da imaju stida i srama, poklopili bi se ušima.

Ja sad mogu da pitam – gde se delo tih tri i po milijarde evra koje oni nisu skupili u istoj državi, sa istim poreskim osnovama, sa istim kursom? Gde se delo, gospodo, upropastitelji, gde se delo tri i po milijarde? Vi danas nešto pričate.

Da vidimo šta su bili prihodi poreski, iz toga ćemo videti standard građana i stanje u privredi. Vrlo je lako, ako nismo zlonamerni, ako ne navijamo protiv Srbije, ako navijamo za Srbiju. Lako ćemo utvrditi da su poreski prihodi za sledeću godinu 1.059 milijardi. Kod njih su poreski prihodi bili, čini mi se, 750 milijardi. Sad možemo da pričamo gde su im se deli 300 milijardi prihoda? Kako su to podelili? S kim su delili? Ko je bio amnestiran od plaćanja poreza?

Idemo dalje. Porez na dohodak građana je bio 42 milijarde, sada je 1.059. Bio je 42, sada 1.059, hiljadu milijardi više građani plate poreza na dohodak, što znači da je njihov dohodak 25 puta veći nego što je bio za vreme njihove vlasti.

Idemo dalje. Porez na dobit pravnih lica je kod njih bio 39 milijardi, nadam se da ministar prati, to je bilo 2012. godine, danas je porez na dobit pravnih lica 108 milijardi. Znači da je veći tri puta.

Porez na dodatu vrednost, a tu možemo da vidimo koja je potrošnja, danas je 539 a kod njih je bio 362 milijarde. Znači, to je uvećanje gotovo za duplo.

Sad ja njih pitam, stvarno, da li su vakcinisani protiv sramote, kad ovaj podatak nisu primetili?

Šta oni hoće da kažu? Hoće da kažu sledeće, dva dana ih slušam, da je bolje skupiti 824 nego 1.249 milijarde, da je bolji budžetski deficit od 200 milijardi, koliko je na kraju 2012. godine izašao, a projektovan bio na 134, nego imati suficit. Oni kažu da su bolje manje plate i penzije iz kredita nego veći od zarađenog novca. To sam čuo. Čuo sam da je bolje imati 400 otpuštenih, nego zaposlenih. To oni tvrde. Tvrde da je bolji minimalac od 160 evra, 2012. godine, nego danas 230 evra. Tvrde da je bolja prosečna plata koja je bila 320 evra od današnjih 430 evra. Oni kažu da je bolje imati pad BDP od 3,5%, koliko je bio, nego rast od 4%, koliko je sada. Kažu da je bolji manji izvoz od većeg izvoza. Tvrde da je bolja pokrivenost izvoza uvozom od 50% nego danas 75%.

Kažu da je bolje imati inflaciju i rast cena od 6%, nego je danas gotovo uopšte nemati i svesti je na 1%. Oni kažu da je bolje imati rast kursa godišnje, prosečno od 8%, nego da on miruje šest godina. Oni kažu da je bolje isplaćivati manje penzije iz kredita, nego veće od zarađenog novca. Da je bolje klanjati se i klečati, nego se uspravljati. Oni kažu da je bolje dati komad teritorije nego pokušati da se deo te teritorije vrati. Kažu da je bolje državni kapital prodavati jeftino nego skupo. Kažu da je bolje preduzeće prodati za tri evra, nego za 120 miliona, kao PKB. Kažu da je bolje da država proda kapital, nego da ga kupuje i uvećava. Sve se to iz njihovih diskusija moglo čuti.

Oni kažu da je bolje prikrivati nasilnike, nego ih otkrivati. Kažu da je bolje rušiti državu Srbiju, nego je graditi. Kažu da je bolje ne graditi, nego graditi. Kažu da je bolje nemati auto-puteve, nego ih izgrađivati. Kažu da je bolje nemati vojsku i oružje, nego imati.

Samo da podsetim, pretopili su 700 oklopnih vozila. Od avijacije nam je ostao jedan pokvareni avion i orlovi na zastavi.

Oni kažu da je bolje nemati proizvodnju nego je imati. Kažu da su subvencije u poljoprivredi od 19 milijardi iz 2012. godine veće od subvencija danas od skoro 42 milijarde. To oni kažu. Oni ne bi da seju, oni ne bi da sade, oni bi samo da beru. Ma, ne bi oni ni da beru, oni bi da mi naberemo pa da im donesemo.

NJihova ekonomska politika je sledeća: posade čvarak i sutra idu da obiđu da li je niklo prase. E, to je njihova ekonomska politika i reći ću zašto mislim da je to tako. To je Miki Maus politika.

Juče smo čuli da treba oterati strane investitore, da treba smanjiti poreze a povećati davanja. Ukinuti poreze, a povećati plate i penzije. Država ne treba da uzima, već samo da daje. Ne treba da se stvara, treba samo da se uzima. Ne treba imati strane investitore koji će dizati proizvodnju.

A da ih podsetim, ne treba ih subvencionisati, a zbog tih subvencija i nešto nižih ličnih dohodaka nego u Evropi, ja moram priznati, mi ne dovodimo investitore samo da bi zaposlili ljude i da bi kupili nove tehnologije i nova znanja, nego da bi danas-sutra, kao Kina i neke druge države, te jeftine snage i kupovine znanja mogli da napravimo malo bolji proizvod. To je njihova politika i to je ono što ja zovem Miki Maus politika.

Šta mi treba da radimo? Ja zahvaljujem na subvencijama za poljoprivredu. Oni kažu da je 19 milijardi više od 42. Ja moram da im kažem da smo to platili javnim dugom, to ministar zna, te njihove subvencije neisplaćene iz 2011. i 2012. godine. Platili smo javnim dugom od 10,2 milijarde i rebalansom budžeta pre tri godine, koji je iznosio oko pet milijardi. Ni to niste isplatili, ali zaboravljaju da smo mi subvencije preusmerili u stočarstvo, preradu, voćne zasade, u intenzivni razvoj poljoprivrede. Nećemo socijalnu. Hoćemo da reagujemo da to bude u korist proizvodnje, korist prerade, u korist ruralnog razvoja, da ono što seljaci na njivi, očevi, proizvedu, da sinovi u preradi prerade, da prerada povuče poljoprivrednu proizvodnju, da se pri tome koriste obnovljivi izvori energije koji će se stvoriti od žetvenih ostataka i od biomase. To mi želimo. Mi želimo da uspemo.

Šta oni žele? Oni ne žele uspeh. Merdevine uspeha su takve da se ne možete popeti sa rukama u džepovima do uspeha. Oni merdevine uspeha doživljavaju kao lift, lift u kome će staviti te ruke u džepove.

Oni misle da se do uspeha dolazi ispijanjem pića, obilaskom kafića. To je njihova politika. Zato su nas doveli gde su nas doveli. Zato smo bili na rubu propasti i zato tvrdim danas, kada oni zameraju napretku države, kada žele neuspeh države, da su vakcinisani protiv sramote.

Oni će mnogo kamenja baciti na nas. To će baciti kamenje kada budemo mi gurali taj njihov kamen uz brdo, taj teški kamen koji mi guramo uz brdo. Nama je pripala slava da podignemo državu Srbiju iz gliba i blata u koji su je oni uvalili i dok mi guramo taj kamen da izguramo, oni navijaju za kamen i bacaju na nas novim kamenjem. Mi ćemo to kamenje skupiti, iskoristiti. Neka nas gađaju. Skupićemo svo to kamenje i s njime izgraditi dobar temelj države, dobru osnovu na koju ćemo mi danas i neki sutra još odgovorniji i vredniji od nas nastaviti da grade ovu državu kamen po kamen. Više ne sme Srbija da bude zemlja golih zidova, kako smo je mi zatekli 2012. godine. Srbija treba da se takmiči, makar na Balkanu, sa zemljama koje su sad nešto ispred nas.

Ja želim Srbiji uspeh, želim ono što dobar domaćin želi svojim čeljadima. Želimo napredak i blagostanje.

Kada smo već kod kamena, moram vas podsetiti da morate da vodite računa da su oni veoma opasni ljudi, da su spremni da stanu na stranu Albanaca da bi srušili Vladu Republike Srbije.

Morate znati i to da bez obzira na količinu „laveži“, koja dolazi iz njihovih redova, od ljudi koji pljačkaju siromašne da bi ponovo bogatili Đilasa, oni se kao zalažu sa siromašne, a svi su otišli kod Đilasa. Oni više ne veruju ni u Boga kao onaj tamo „Boškić levoručica“, njima je sada Bog Đilas.

Dakle, oni su otišli kod Đilasa koji je kupio i NUNS i onu „drfokratsku stranku“, a koliko vidim kupio je i „Boškića levoručicu“, ne zato što je izdašan, već zato što je „Boškić levoručica“ bio jeftin.

I na kraju da vam kažem, Dostojevski je rekao – ako budete zastajkivali da svakog psa koji laje na vas gađate kamenjem, nikada nećete doći do cilja. Zato vam savetujem, bez obzira na količinu „laveža“ da idemo dalje. Oni nisu vredni ni zastajkivanja, ni kamenja. Hvala.