Zahvaljujem.
Moje kolege su već donosile ovaj materijal za ovu sednicu. Ovo pored mene je samo deo tog materijala da bi demonstrirali koliko je to stranica i koliko je nemoguće realno i kvalitetno razgovarati o ove 62 tačke dnevnog reda. Ja ću to ilustrovati ne pokazivanjem voluminoznosti i kilaže ovog materijala, nego samo mali primer, recimo, kao ilustraciju zbog čega se to, kolege, ako želimo iole smisleno da radimo ovaj posao i da se ne osećamo, prosto, kao da učestvujemo u nekom rijalitiju, u nekoj predstavi u kojoj se prosto nešto simulira, pogledajte koliko ima važnih tačaka u ovom materijalu. Ne govorim sada o budžetu. Koliko ima važnih zakona? Koplja se lome oko amandmana ustavnih i nekoliko puta se to vraća na popravni da li će i kakva biti kontrola i uticaj parlamenta na izbor nosioca pravosudnih funkcija.
Mi ovde imamo izbor nosioca pravosudnih funkcija u tužilaštvu i pomoćnika ili zamenika tužilaca i mi nećemo stići o tome da razgovaramo. Šta nam vredi ta kontrolna funkcija koju imamo i koju sada neke kolege žele da zadrže, možda sa razlogom, kada mi zapravo o tome nećemo stići da razgovaramo?
Ili, ovde upravo pomenuti zakon, pogledajte, koji je vrlo ozbiljan, o radijacionoj i nuklearnoj sigurnosti i bezbednosti, koji je pominjala predsednikca parlamenta. Ovde se pominju važne stvari koje se tiču građana i života. Najvažnije je reći jonizujuće zračenje i zaštita od jonizujućeg zračenja, da li ima osnova ili nema osnova, ove primedbe koje su se na taj zakon donosile i čule u poslednje vreme, a mi to nećemo moći raspraviti, a pri tome smo desetak radnih dana potrošili na raspravu o zaštiti populacije slepih miševa i ptica selica. Dakle, prosto to ne deluje ozbiljno i ja se čudim zašto i zbog čega nas nedovoljno javnost uvažava, iako se slažem da tu ima odgovornosti i da nije tu samo parlament kriv, ali barem da otklonimo ono što je do nas, što bi se reklo.
Elem, moje pitanje prvo i osnovno, pošto imam vrlo malo vremena, ide gospodinu Branku Ružiću, koji je upravo izašao, ali može i ministar Mali na njega da odgovori – zašto se odlaže uvođenje platnih razreda?
Gospodin Ružić je rekao – još nam samo malo fali do toga. Dobro, da li to „malo fali“ znači da će to biti u narednih nekoliko meseci i da će od sledeće godine stupiti na snagu?
Zašto je to važno? Time se izbegava arbitrarnost da Vlada ili ministar ili predsednik Vlade ili države, kao neki dobri sultan, vezir, kalif, ide i kaže – sada ćete dobiti 3%, sada ćete dobiti 5% povećanja, sada ćemo srezati plate, ovo javno preduzeće ima veliku platu, pa im nećemo dozvoliti da povećaju koliko treba.
Da uvedete platne razrede onda se ne bi dogodilo da, ne znam, čistačica u nekom javnom preduzeću koje je profitabilno jer je monopolista, ima veću platu od doktora specijalista ili profesora u školi i to se opet pomera. Dakle, zašto i do kada?
Takođe, vrlo važno, mi smo ovde lomili koplja oko opravdanosti smanjenja plata i penzija 2014. godine. To se pravdalo i branilo neopohodnošću potrebama uštede i stabilizacije budžeta. Samo dve stavke u ovom Predlogu budžeta, koji predviđa ova Vlada za ubuduće, izgradnja nacionalnog stadiona i autoput Niš-Merdare, odnosno to je autoput prema Prištini, otprilike iznose onoliko kolika je čitava ušteda za četiri godine ili približno tome koliko je čitava ušteda samo na penzijama koje su oduzete našim najstarijim građanima.
Dakle, drage kolege, gospodo ministri, da li zaista mislite da je potreban Srbiji nacionalni stadion ili nacionalna sportska arena, u vrednosti od 200 ili 250 miliona evra? Ko će igrati na njoj? Ko će je popunjavati? I ove kapaciteti koje imamo, ovi stadioni, uglavnom zvrje prazni.
S druge strane, autoput, 180 miliona evra je predviđeno za prvu deonicu ovog autoputa. Dakle, evo vam dva konkretna primera. Ne spominjemo geopolitički aspekt koji smo ja i neke moje kolege navodile da to više deluje kao autoput za Albance, da brži i lakše stignu do Niša ili da NATO ako krene na istok, lakše može da se transportuje iz Albanije, iz Drača preko tog autoputa nego što je zaista neophodan i prioritet Republike Srbije, ali možda i nije tako. O tome treba da se razgovara, a vremena za tu vrstu razgovora neće biti.
I, poslednje, odnosno ne poslednje, ima gomila pitanja – pretplata. Povećanje te pretplate, odnosno naknade za medijski javni servis, to je samo 70 dinara. Mi smo o tome razgovarali na Odboru za kulturu. Kaže, to je samo 70 dinara. Da, ali 70 dinara puta nekoliko miliona, puta 12 meseci to je ozbiljna suma.
Kažu od 2014. godine nije podizana ta pretplata, odnosno ta naknada za medijski javni servis. Da, nije, a sada je podižemo 40%, a onda se pitamo da li smo penzije i plate vratili na nivo ili smo ih podigli 3,5, 6 ili 7% u odnosu na 2014. godinu. Nije inflacija baš tolika. To što deluje sitno, to je igra malih brojki, postaje krupno.
Ono što sam hteo da s jedne strane pohvalim ministra Šarčevića, a istovremeno da pitam u vezi sa onim sa čime se pohvalio, ja bih rekao s razlogom, kako su uveli 1.000 mladih naučnika u sistem, u naučni sistem institutski, ali ja pitam da li imate izveštaj, povratnu informaciju koliko je njih zaista ušlo, koliko je njih zaista zasnovalo odnos ili ušlo u te institute i počelo da radi i uključeno u naučni sistem Republike Srbije? (Isključen mikrofon.)
