Zahvaljujem.

Reč ima narodni poslanik Nataša Jovanović.

Gospodine Arsiću, gospodo ministri, ovaj Zakon o turizmu ću da potenciram u svojoj diskusiji, zato što ste objedinili raspravu, ovoliko tačaka dnevnog reda, i spojili nespojivo, što reče koleginica, i zaista devet minuta koliko ću otprilike da govorim je malo da sve probleme koje imamo u ovoj strateškoj privrednoj grani nabrojim.

Zakon koji donosite po direktivi EU, na pragu nove turističke sezone je zapravo samo izgovor za potpuni debakl u ovoj oblasti, veliku prevaru građana Srbije koja se pod patronatom Rasima Ljajića, odbeglog sada u Maroko, sutra će da ode u Katar, jer on trguje nekretninama, u Sočiju je gradio silne zgrade, bavi se svojim biznisom.

Dakle, problemi su toliko nagomilani, gospodine Nedimoviću, gospodine Ružiću, da je neverovatno da Vlada Republike Srbije zbog nije najpre smenila nesrećnog Ljajića, a tek onda je izašlo na videlo celokupna ova narkodilerska, odnosno narkobosovska afera.

Ali, ja ću da krenem od onoga što je važno za sve ljude koji rade u oblasti turizma, koji slušaju za mnoge vredne ljude po čitavoj Srbiji, za čelnike mnogih turističkih organizacija koje maksimalno daju svoj doprinos, svoje iskustvo, svoje znanje da promovišu tu turističku destinaciju, da dovedu što veći broj turista, bez nekada velike pomoći države.

Tu imamo mnogo svetlih primera, pa ne bih da nešto izostavim i zato neću da nabrajam i lično sam mnogima od njih, eto profesionalno se i čujem i na kraju krajeva, sarađujem, dali su mi svoje primedbe na ovakav Zakon o turizmu i zato ću da potenciram nekoliko stvari.

Najpre, prenesite, ako se uopšte Rasim Ljajić vrati, gospodine Nedimoviću, da je skandalozno, da on sebi članom 61. Predloga zakona propisuje ovakva ovlašćenja.

Zar vi zaista mislite kao ministar, porodičan čovek, potencijalni putnik, evo i gospodin Ružić koji voli da putuje i dosta toga je prošao u životu, da će za pet meseci, kada će biti u jeku turistička sezona, taj i takav ministar da reši pitanje razvrstavanja preko 500 turističkih agencija, kako vi rekoste gospodine Nedimoviću, kako je predloženo ovde u zakonu, na osnovu svog ovlašćenja u određene kategorije A, B, C, recimo one koje se bave organizovanim putanjem i one koje se ne bave organizovanim putovanjem, da on odredi kolika će da bude visina depozita, da on odredi koje su sposobne da to rade.

To je neverovatno i nemoguće iz razloga što je upravo on odgovoran što turistička inspekcija nije te velike srpske agencije, kao što su juče pominjane Fly Fly, SAB, pa imate i zaboravljene United Travel onog Egipćanina koji je došao ovde, naravno, po zakonu registrovao svoju agenciju, pokupio pare i onda se vratio u Egipat. Dakle, sve su to prevare za koje je lično odgovoran i Rasim Ljajić kao ministar i Vlada Republike Srbije, jer vi ste trebali momentalno da obeštetite sve te ljude.

Ovaj i ovakav posao neće moći da se uradi jer se sa time kasni. Do početka turističke sezone, asocijacija turističkih agencija YUTA takođe neće biti u stanju da na svom sajtu obelodani koje su to agencije koje treba da rade taj posao.

Kad budemo krenuli sa pričom o amandmanima kolege radikali će predložiti konkretna rešenja za podsticaje u turizmu. Videćete da dragulji srpskog turizma propadaju, da tu nema investicije gde treba da ima, da nema visokog stepena zaštite što se tiče nacionalnih parkova, zaštićenih područja i da mnogo para trošite na raznorazne gluposti, a tamo gde može da se vrati, jer nije nikakva tajna da jedan dinar ili evro uložen u turizam se trostruko vraća pametnom raspodelom, dobrim marketingom i dobrim kadrovima, što vi naravno nemate dok je takav čovek na čelu tog ministarstva.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik koleginica Studenka Kovačević. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani ministri, kao što smo čuli od ministra Nedimovića, dosta toga je postignuto u ovom ministarstvu, a pod tim podrazumevam rezultate rada, počev od raspisanih konkursa za mehanizaciju i isplate sredstava iz IPARD programa, preko izvoza naših proizvoda u inostranstvo. Otpočelo se sa izvozom goveđeg mesa u Tursku, a obzirom da je ispunjena kvota koja nam je prvobitno dodeljena sledi i proširenje kvote.

Takođe, izvoz pšenice u Egipat i osvajanje tako velikog tržišta, što će kao rezultat imati značajno povećanje razmene sa 26 na preko 100 miliona dolara.

Vrlo je značajno i interesovanje Japana za malinu i borovnicu. Uskoro ćemo znati više detalja nakon posete delegacije Japana zapadnoj Srbiji.

Sve su to rezultati ozbiljnog rada ovog ministarstva i svakako ih treba prezentovati ovde u ovom domu.

Što se tiče izmena i dopuna Zakona o bezbednosti hrane, pozitivno je što će se izvršiti podela nadležnosti nad službenom kontrolom u prometu na malo, a naročito je važno što će se stvoriti zakonski osnov za rad buduće nacionalne referentne laboratorije za bezbednost hrane i ispitivanje kvaliteta mleka, obzirom da je izvršena nabavka većeg dela laboratorijske opreme. Vrlo je važno da znamo da je ono čime se hranimo bezbedno i da ispunjava standarde koji su propisani.

Zakon o izmenama i dopunama Zakona o zdravlju bilja nakon usvajanja uspostaviće nadzor u proizvodnji, uvozu i izvozu, a samim tim i operativan i efikasan fitosanitarni sistem.

Eto, ukratko nešto o ovim zakonima iz Ministarstva poljoprivrede, ostaviću nešto vremena i svojim kolegama. Vama ministre želim uspešnu implementaciju ovih akata i još uspešnije rezultate rada. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Milorad Mirčić.
(Milorad Mirčić: Koliko imam vremena?)
Imate 12 minuta. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, veoma je interesantno da je predlog Ministarstva za poljoprivredu koji je u suštini, kako je to iz obrazloženja ministra rečeno, prilagođavanje evropskim standardima, tačnije rečeno otvaranju Poglavlja 12, nešto što hronološki može da se posmatra u poslednjih 20 godina jednostavno može da se svede pod sve veću i veću tehnološku zavisnost Srbije od tzv. Evropske unije.

Kada je u pitanju finansijska zavisnost, onda je to potpuno jasno da smo mi tu bili blizu ili smo i dalje blizu tog finansijskog ropstva ili dužničkog ropstva, kako se to govori kolokvijalno.

Kada je u pitanju tehnološka zavisnost, ona datira još iz ranijeg perioda, ali intenzivno je prisutna od 5. oktobra 2000. godine. Podsećam vas samo na neke činjenice kada je posle Petooktobarske revolucije došao onaj talog i zauzeo funkcije u Srbiji, oni su nas ubeđivali da moramo prihvatati evropske standarde. Kada je u pitanju privreda, potpuno su uništili sve fabrike, a kada je u pitanju poljoprivreda sistematično su počeli da uništavaju, ne samo rasprodajom zemljišta i imovine, nego tako što su počeli da zatvaraju redom sve fabrike koje su se bavile proizvodnjom preparata ili onoga što je potrebno za poljoprivredu.

Jedan od karakterističnih primera je bio proizvodnja veštačkog đubriva. Sećate se kako su redom počele fabrike da se zatvaraju, sve uz objašnjenje da je to prljava tehnologija, da se ne isplati više proizvoditi veštačko đubrivo organskog, neorganskog porekla nema nikakve veze, sve je to mnogo jeftinije kada se to uvozi i uostalom, zastarela tehnologija proizvodnje, u ovom slučaju veštačkog đubriva je dodatni argument koji su koristili, jer EU ima savremenu tehnologiju. I šta se desilo? Evo, ovih dana je najaktuelnija poslednja fabrika veštačkog đubriva, takozvana „Azotara Pančevo“ se zatvara. Šta je posledica toga? Posledica toga je, gospodo, da mi više nismo samostalni kao država, ili suvereni kao Vlada da određujemo, kakva će cena, i koja će cena biti poljoprivrednih proizvoda. Ako vam neko određuje kolika je cena uvezenih preparata repromaterijala, onda se to odražava i na finalni proizvod. To je nešto što je simptomatično, da se razumemo nije to samo kada je u pitanju Srbija, to je u pitanju sve zemlje bivšeg socijalističkog bloka.

Ono što je 05. oktobra došlo sa tim talasom ili poplavom kriminala, to je da se ne uništava samo proizvodnja kada je u pitanju preparati i veštačko đubrivo, nego i semenska roba. Zašto? Zato što je Srbija, spletom okolnosti bila poznata po tome što zahvaljujući svojim institutima razvijala sopstvenu tehnologiji pri proizvodnji semena.

Počela je priča i objašnjenje da mi ne možemo u tako jakoj konkurenciji da nastupamo na svetskom tržištu, da je prevaziđeno to što radi institut, primera radi u Zemunu i u Novom Sadu, da postoji mnogo jeftinija semena i da se sa jeftinijim semenima može više profitirati. Pri tome se potpune zaboravila činjeni da je dominantnu ulogu kada je u pitanju semenska roba imala Srbija nasleđeno od bivše Jugoslavije u bivšim Republikama Sovjetskog Saveza. To je ogromno tržište i kada se slučajno neko pita tadašnje vlastodršce – kako to da mi odustajemo od tolikog velikog tržišta kao što je Rusija, kao što su bivše republike Sovjetskog Saveza? Onda su rekli - nema nikakve veze. Mi ćemo u tehnološkoj saradnji sa stranim proizvođačima i dalje izvoziti na tom tržištu. To je rešenje čitavog ovog rebusa, izlazak iz čitavog ovog galimatijasa, koji se zove – novi tehnološki proces koji se primenjuje u Srbiji.

Strani proizvođači su na osnovu licenci počeli da proizvode u Srbiji i izvoze na tržište država bivšeg SSSR zato što Srbija ima veoma povoljne odnose pogotovo u oblasti trgovine pre svega sa Ruskom Federacijom, a i sa mnogim republikama Sovjetskog Saveza. Tako se dodatno jedna država kao što je Srbija porobljava.

Ono što je glavna tema i što je cilj tog tzv. Poglavlja 12, koje treba da se otvori, to je bezbednost hrane. Mi ovde treba da donesemo zakone koji se uklapaju u evropske standarde. S tim zakonima treba da obezbedimo veću sigurnost hrane biljne i životinjske i drugog porekla koju ćemo mi konzumirati, koju ćemo izvoziti.

Zamislite šta se u ovim izmenama i dopunama zakona predviđa? Ovo je prvi put da jedan ministar i jedno ministarstvo prizna da je faktički, između redova prizna, da je EU velika zabluda, da je to magla i da treba da izlazimo iz te zablude i da više ne verujemo u tu maglu. Samo ministarstvo ovde predlaže da proizvodnja zaštitnih sredstava za biljke i dalje bude zastupljena kada je u pitanju domaći sektor sve do ulaska u EU. Ranije se to po automatizmu, kako je i ministar u svom obrazloženju rekao, podrazumevalo, prelazi se na standard EU i takvi se zakoni usvajaju ili na osnovu vidovitosti pojedinih tzv. Zorki koji su bili predsednici vlada i razni ministri, koji su nam proračanski predviđali da ćemo ući 2007. godine u EU, pa onda 2013. itd. Prvi put da jedno ministarstvo izađe i kaže – sve su to zablude, mi moramo da vodimo računa da sačuvamo postojeće kapacitete u proizvodnji zaštitnih sredstava, a o Evropi, kao ona serija Đekna – kada će, ne zna se i to je veoma važno i bitno.

Zašto je važno i bitno da ministarstvo na osnovu primedbe srpskih radikala obrati pažnju na nešto što je veoma bitan i važan faktor u ishrani stanovništva u Srbiji, a to su mesne prerađevine koje u mnogim slučajevima se proizvode tako ili stvaraju tako što se uvozi meso iz inostranstva, meso iz robnih rezervi drugih zemalja. To meso iz robnih rezervi je godinama, decenijama bilo smešteno u hladnjačama, u određenim prostorima koji služe za to, a onda uvoz u Srbiju podrazumeva da se termički i mehanički tako meso preradi, da se pretvori u mesne prerađevine kao što su kobasice, kao što je salama, kako onaj nesretnik reče, mortadela onom predsedniku Italije itd.

Uvek se tvrdi da je ta hrana bezbedna. Jeste, formalno jeste. Zašto? Zato što ta termička obrada je nešto što garantuje ispravnost te hrane, ali sva svojstva koja bi treba da ima takva prerađevina, odnosno takav proizvod, nisu prisutne. Zašto nisu prisutna? Zato što po prirodi i logici stvari, a i nauka je to objasnila, dugogodišnje stajanje na niskim temperaturama oduzima i određena svojstva, gubi svoja određena svojstva mesa koje se nalazi u robnim rezervama.

Šta je ovde urađeno? Gotovo ništa. Zašto? Zato što se kaže čak i ovde – oni repromaterijali, u ovom slučaju meso koje služi za preradu i izvoz, oni ne podležu toj tzv. kontroli Nacionalne laboratorije, ne podleže onim kontrolama kako je predviđeno i za ostale supstance, odnosno ostala sredstva koja se uvoze.

Mi smo sada u situaciji da faktički sve ono što je otpad, sve ono što nije više za upotrebu u inostranstvu, mi uvozimo. Setite se samo da je ne tako davno u Srbiji bila prisutna jedna velika količina mesa koja je uvezena iz Argentine, koja je po starosti mnogo iznad nas koji ovde sedimo u ovoj Skupštini, pa se onda utvrđuje da li je 50 ili 60 godina, ali hajde da uozbiljimo stvari. To je veoma opasno. Zašto? Zato što dve stvari, po nama srpskim radikalima, ovde veoma bitne nisu uvedene u regulativu. Prvo, vremenski da se ograniči mogućnost upotrebe mesa i mesnih prerađevina koje se nalaze u robnim rezervama. Ne da bude ovo „upotrebljivo je do“, pa onda kažemo - ne gube se svojstva, može to da se konzumira, nego jednostavno moramo da odredimo da više od šest meseci ne može da se upotrebljava to. Drugo, ono što je krucijalno to je da se uvodi carina na uvoz poljoprivrednih proizvoda. Bez carine mi smo otvoreno tržište i naša poljoprivreda je osuđena, ovako osiromašena i ovako ogoljena, na potpunu propast jer ne možemo da budemo konkurentni sa pionirom u proizvodnji semenske robe, ne možemo da budemo konkurentni sa proizvođačima i prerađivačima mesa i mesnih prerađevina. Hvala vam.

Reč ima ministar Nedimović. Izvolite.

Zahvaljujem gospodine predsedavajući.
Želim pre svega nekoliko reči da kažem u kontekstu svih prethodnih izlaganja, a koje se tiču poljoprivrede u globalu i koje se tiču ovih zakonskih predloga.
Malopre je bilo reči u podsticajnim sredstvima koje daje Ministarstvo poljoprivrede i moram da kažem da su stekli sada uslovi zbog dovoljne količine novca, zbog dovoljnog kapaciteta koje ima Uprava za agrarna plaćanja, pre svega mislim u ljudima. Mislim da je ovo jako važno zbog javnosti. Nećete mi zameriti što koristim ovu priliku. Do kraja marta meseca će biti isplaćeni svi zahtevi koji su podneti u 2018. godini, svi koji se odnose i na mehanizaciju i koji se odnose na tov i genetiku iz jednog prostog razloga – zato što smo prošle godine imali mnogo veći broj zahteva nego što je to bilo očekivano i to je dobro. To znači da ljudi ulaze u sistem, da prijavljuju svoja grla, da žele da dobiju podsticaj i to je s jedne strane razumljivo i prihvatljivo.
S druge strane, želim da kažem da svi ljudi koji ove godine nabavljaju mehanizaciju da će imati priliku da aprila meseca podnesu zahteve za refundiranje 50% sredstava za nabavku te mehanizacije. Zašto ovo kažem? Zato što dosta ljudi šalje pitanja da li će to biti i kada će to biti, pa evo – od aprila meseca to će biti slučaj i tu nema nikakvih problema. Ima dovoljno novca za sve.
Da se vratim na ove stvari koje se tiču sredstava za zaštitu bilja. Jako je bilo važno zaštiti ovih 600 preparata, da oni ostanu u sistemu, jer neko Zakonom o sredstvima za zaštitu bilja iz 2009. godine predvideo 2014. godine sve ono što je iz Srbije da mora da prestane da egzistira kao takvo ili da ispuni uslove koji su nerealni da se ispune u takvom kratkom vremenskom periodu. Sada smo omogućili do trenutka ulaska u EU i mislim da je jako važno da i ova grana privrede, koja se bavi sredstvima za zaštitu bilja, egzistira. Naš cilj jeste EU, ali nam je prvo cilj da zaštitimo naše srpske proizvode.
Činjenica je da je najveći udarac srpska poljoprivreda dobila liberalizacijom tržišta krajem 2000. godine, kad su ukinute sve barijere i kada je to tržište poljoprivredno bilo nepripremljeno za udarce sa strane. To u nekim drugim privrednim granama možda je moglo da se opravda, ali u poljoprivredi tako, preko noći, to što je urađeno 2000. godine u decembru mesecu mislim da je bilo katastrofalno. Tek sad se pokazuju znaci oporavka, a pazite, 10, 12 godina je bio potpuni haos na tržištu.
Želim da kažem još jednu stvar koja se tiče semenske proizvodnje, jer je to bilo isto pominjano. Naši instituti su jedni od najprestižnijih instituta na svetu. Pre svega tu mislim na NS seme i na Institut za kukuruz u Zemun Polju. Preko 70 zemalja je tržište na kojem plasiraju svoje proizvode. Ako oni valjaju svima u svetu, naravno da nama još više valjaju i mi ćemo to kao takvo podsticati i održavati.
To što je neko planirao pre 15 godina možda da kroz privatizacije i kroz sve te procese to iseče i kupi to njihovo tržište a njih istisne, nije mu pošlo za rukom i to je dobro.
Ja ću vas podsetiti samo da Srbija po proizvodnji pšenice i proizvodnji kukuruza spada u vodeće zemlje u svetu, po količini prinosa. I činjenica je da je u poslednjih sedam-osam godina došlo do drastičnog povećanja prinosa po hektaru. Nekad su ljudi sanjali da imaju 10 tona po hektaru kukuruza. Danas su to realne stvari i ljudi čak dobacuju do 15 tona po hektaru tamo gde imaju irigacione sisteme.
Mislim da je čitava ova tema poljoprivrede dobra, što o njoj pričamo i na taj način guramo javnost da sve više misli o ovome i misli o hrani. Sve potiče i završava se u našim životima na hrani. Bez toga nema bezbednosti jedne zemlje, iz jednog prostog razloga, zato što u budućnosti hrana i voda činiće osnovne elemente s kojima će se moći upravljati i takmičiti na tržištu.
Mi nismo zemlja koja ima naftu, koja ima more, koja ima ogromne količine zlata, ali jesmo zemlja koja hranom i tim finalnim proizvodima može da uđe u koštac sa najmodernijim zemljama na svetu.

Reč ima narodni poslanik Veroljub Matić.

Izvolite, kolega.

Zahvaljujem.

Poštovane koleginice i kolege, u današnjoj načelnoj raspravi ću se prvenstveno ograničiti na izmene i dopune Zakona o bezbednosti hrane.

Proizvodnja i bezbednost hrane je prioritetna obaveza svih nas, pa ovim izmenama i dopunama zakona se poboljšava osnovni tekst, što je u krajnjem i naš osnovni zadatak nas poslanika.

Proizvodnja hrane traži fabrike, a same fabrike zapošljavanja. Te fabrike traže razvoj sirovinske baze. To je uglavnom u seoskom području. Samim tim ide lanac razvoja iz seoskog područja i ostanka u njemu.

Sigurno je da je najbolja fabrika u poljoprivrednim krajevima fabrika koja koristi sirovinsku bazu iz poljoprivrede, jer samim tim razvija i okolinu, selo, ljude, tako da i ova država, vidim, u poslednje vreme, naša država, vodi računa da takve fabrike dolaze u krajeve gde je dobra i intenzivna poljoprivredna proizvodnja.

Hrana služi prvenstveno za ljudsku ishranu, a kao takva mora biti i maksimalno ispravna. Hrana koja se ne proizvodi u fabrikama, već u domaćoj radinosti, mora biti i ona bezbedna, što je ovim izmenama i dopunama zakona rešeno, tako da takva hrana dobija sertifikat i svoje mesto i u prometu i u prodaji. To omogućava i da mala seoska domaćinstva mogu da se razvijaju i opstanu, u konkurenciji velikih proizvođača.

Dobar primer za ovu vrstu proizvodnje hrane u domaćoj radinosti je svakako Festival zimnice u Koceljevi, koji se održava svake godine poslednjeg vikenda meseca septembra. U prošloj godini je bio deseti jubilarni Festival zimnice i po ocenama svih učesnika kažu da je taj Festival zimnice uspešan.

Festival zimnice ima veliki broj svojih izlagača, veliki broj posetilaca, ali i organizator ne dozvoljava da se to pretvori u nešto drugo, već da bude baš festival zimnice namenjen prvenstveno hrani i zimnici. Taj festival ima svoju dušu. Jednom biti na njemu, nema brige da li ćete sutra ponovo doći ili ne. Tako da je moj predlog, ko nije bio, da dođe i poseti Festival zimnice u Koceljevi.

Generalno gledajući, u poljoprivredi je mnogo toga pozitivnog urađeno, pogotovo sa nivoa države, odnosno Vlade, odnosno ministarstva. Recimo, ja ću napomenuti neke stvari koje možda nisu u dovoljnoj meri ovde rečene, kao što je, recimo, poljoprivredno zemljište u državnoj svojini. Prvo, uvedena je evidencija. Drugo, to zemljište se stavlja u funkciju, odnosno u funkciju poljoprivredne proizvodnje, tako da je to jedan ozbiljan pomak da država misli o svom poljoprivrednom zemljištu u sopstvenoj svojini.

Protivgradna zaštita. Ono što je rečeno u prošloj godini, da će se krenuti u automatiku, odnosno automatsku odbranu od grada, je već počelo da se radi na terenu, na terenima uopšte Koceljeva i zapadne Srbije već se to radi, tako da u Mačvanskom okrugu očekujem da će to biti urađeno i da će biti spremna ta vrsta protivgradne zaštite za ovu godinu.

Naravno da to nije moguće uraditi u jednoj godini, ali, bitno je da se krenulo i da ćemo time poboljšati protivgradnu zaštitu, iako nema sto posto zaštite od grada.

Kad se sabere sve ono što pripada poljoprivredi, već smo došli na tih željenih 5% od budžeta Republike, tako da je to jedan ozbiljan pomak u količini finansija koje idu poljoprivredi.

Ono što je meni fascinantno, što je dobro, što se stalno pomeraju uslovi za dobijanje podsticaja u smeru da ti podsticaji stvarno idu u poljoprivredu i poljoprivrednu proizvodnju.

Ako ti podsticaji mogu da se iskoriste u nešto drugo kao što je opšta potrošnja, lična potrošnja, itd, onda takvi podsticaji nisu dobri. Ako oni su tako ograničeni i predviđeni da jedino mogu da odu u poljoprivrednu proizvodnju onda oni imaju svog smisla i treba ih i dalje forsirati.

Mislim da se tu dosta uradilo, da verovatno ima u toj oblasti još puno toga da se uradi, ali je najbitnije da podsticaji koji dolaze sa nivoa države idu direktno u poljoprivredu i mislim da je tu postignut jedan ozbiljan iskorak.

Toliko za ovaj put. Hvala.