Dodatno pitanje? Izvolite.

Gospodine Mali, možemo da pogledamo stenogram, ja sam bio vrlo precizan, ja sam rekao – prodaje državni udeo, znači prodaje se državni udeo, nisam rekao većinski, nego sam rekao svoj udeo, dakle, državni udeo u „Komercijalnoj banci“.

Bilo kako bilo, vi ste vrlo elokventni i praktično ste pokazali svoje finansijske sposobnosti i ja se tu sada ne mogu takmičiti, ali je najbolje u tome što i vi i drugi predstavnik Vlade uvek imate isti manevar. Dakle ili su to uradili prethodnici, nešto zabrljali, pa vi samo morate da, šta ćete, da realizujete ono što su oni već uradili ili morate zbog reformi, a kada je nešto dobro, onda se time zakitite i kažete – evo, vidite, mi smo to uradili, jel je to dobro. To kažete strancima, vidite, to je dobro, mi sprovodimo reforme koje prethodni nisu, a domaćoj javnosti i građanima kažete – pa, moramo jer su to ovi prethodnici se na to obavezali i zabrljali, bilo da je reč o ekonomiji, bilo da je reč o Kosovu, isti je model.

Bilo kako bilo, da li su vas prethodnici naterali da prodajemo ili da prodajete i „RTB Bor“ i da li je „PKB“, recimo, prodat jer ste morali zbog prethodnika? Samo navodim primer dve sporne, po meni, takođe problematične prodaje, gde se država odriče važnih poluga, uticaja, na kraju krajeva, prihodovanja, a to što će to neko da zloupotrebi, kao što reče gospođa Brnabić, to je uvek moguće.

Da ne bude da se raspravljamo, a da nismo ponovili pitanje svih pitanja, a to je, naravno, Kosovo. Odsutnom potpredsedniku Ivici Dačiću sam hteo da postavim pitanje, a sada pitam vas, vezano za njegovu izjavu od pre bukvalno dva dana, kada kaže Ivica Dačić, citiram: „Srbija ne može da prizna nezavisnost Kosova na celoj njegovoj teritoriji“, šta znači ne može da prizna nezavisnost Kosova na celoj njegovoj teritoriji? Kakva je to izjava državnog funkcionera? Nažalost, on tu ide tragom Aleksandra Vučića, koji je rekao par dana još ranije u Minsku: „Želja mnogih je da Srbija prizna nezavisnost Kosova, a da zauzvrat ne dobije ništa“. Kakve su to izjave, gospođo Brnabić? Jasno mi je da oni verovatno idu u pravcu razgraničenja i priče o razgraničenju, ali oni devalviraju našu poziciju, one su s jedne strane neustavne, s druge strane otkrivaju i razotkrivaju šta je ideja naših pregovarača i sa treće strane nećemo dobiti ni to razgraničenje kao što se vidi. Dakle, kad vi unapred kažete – evo, dajte nam nešto.

Drugo, te vaše izjave impliciraju, vašeg predsednika i vašeg prvog potpredsednika, odnosno predsednika države i prvog potpredsednika Vlade, da smo mi spremni da priznamo nezavisnost Kosova, pod uslovom da nam daju neku kompenzaciju. To je neprihvatljivo, gospođo Brnabić, ne samo ustavnopravno, nego i politički. Tako se ne pregovara ni na pijaci, a kamoli u svetskim poslovima. Hvala.

Reč ima predsednica Vlade. Izvolite.

Znate šta, neke stvari su crne ili bele, ne mogu biti sive. Ako imate potpisan ugovor i preuzete obaveze od 2006. do 2011. godine, oni su ili tu ili nisu tu, pa ne možemo mi reći – mi smo ih preuzeli 2011. godine. Nemojte da ste neozbiljni, stvarno. Da li vi možete da pogledate taj ugovor? Taj ugovor je potpuno transparentan, tu je potpisan, ispregovaran još 2006, potpisan je 2011. godine kao aneks, ima obaveznu „put opciju“ koja kaže – ako vi ne idete u privatizaciju „Komercijalne banke“, nama ćete morati da platite tu sumu, pri tom, garantovanu sumu ljudi koji su ušli u vlasništvo „Komercijalne banke“, u upravni odbor, u nadzorni odbor, u upravljanju „Komercijalnom bankom“, koja ni u jednom trenutku zahvaljujući tadašnjoj poziciji pregovaračke Vlade, koja, ja ne zna šta su mislili, dakle kažu - vi upravljate bankom sa nama, ali vaše odluke da li banka posluje dobro ili ne se nikako ne održavaju na vaš profit koji mi vama garantujemo danas ovim potpisom.
Mi se sa tim danas borimo. Ne možete vi da kažete nama – E, pa dobro, vi svaki kažete da je to iz prošlosti. Pa, iz prošlosti je, nije Siniša Mali potpisao to 2011. godine, a nisam ni ja, nije ni Aleksandar Vučić, potpisali su oni koji danas misle da bi sve mogli bolje, ali su tada sve radili suprotno interesima Republike Srbije i građana Republike Srbije.
Da li iz neznanja ili lenjosti ili neodgovornosti, mi o tome možemo da pričamo, ali su posledice toga neumitne i mi danas time moramo da se bavimo, kao što mi danas moramo da se bavimo vraćanjem kredita po kamatnim stopama od 7,25%, ali, na svu sreću, zahvaljujući svim onim reformama pokrenutim od 2014, 2015. godine, kada je Aleksandar Vučić bio predsednik Vlade, mi smo sada emitovali obveznice po istorijski najnižoj kamatnoj stopi na državne hartije od vrednosti od 1,5% i uštedeli 3,8 milijardi dinara. Vi meni možete da kažete – pa, da to je… Ne, to je zamena tih tada starih kredita koji su uzimati po kamati od 7,25%, mi danas možemo da se zadužujemo po 1,5%, da prodajemo naše državne obveznice na 10 godina. Dakle, to je crno ili belo.
Ovo je ugovor iz 2011. godine, koji daje sva prava međunarodnim finansijskim institucijama za koje sam im ja iks ipsilon puta na sastanku rekla da sam ja bila predstavnik međunarodnih finansijskih institucija i da sam pregovarala sa ministrom u Vladi Republike Srbije, ja bih mu rekla – nemojte, gospodine, to nije u vašem interesu, a u mom interesu zato što nisam „Komercijalna banka“, nego finansijska institucija, nije da vas opljačkam, nego je da vam pomognem. Nažalost, nije bilo takve spremnosti ni na jednoj, ni na drugoj strani. Ugovor koji je potpisan tada je u potpunosti suprotan.
Ja stojim iza toga, interesima Republike Srbije i građana Republike Srbije, a mi to sada ispravljamo i vi možete to da relativizujete, ali ako ste odgovorni, čućete šta kažem, nešto ćete usvojiti i podržaćete politiku sutra koja je u interesu građana Republike Srbije i koja pokušava da reši probleme i ispravi krive drine koje je neko drugi napravio, koji danas dolaze na naplatu kamatne stope koju su uzimane 2006, 2007. godine, po 7, 8% kamate.
Što se tiče „RTB Bor“, apsolutno, ne to je naša strateška odluka. Sad ću da vam kažem, „RTB Bor“ su kolege kojima vi danas praktično pripadate, probale četiri puta da privatizuju od 2006. do 2009. godine, nisu uspele.
Znači, nisu oni mislili za „RTB Bor“ nešto drugo, nego su oni hteli da ga privatizuju, nego su tako dobro tu radili, to su tako stručno radili i tada je „RTB Bor“ tako odlično radio da četiri puta nisu uspeli da nađu nekog da ga kupi.
Dakle, nemojte da pričate šta je bilo nekada, a šta je bilo sada. U stvari, hajde da pričamo, ja vam se zahvaljujem, u stvari, vi meni činite veliku uslugu ovde da se podsetimo još jednom, četiri puta su probali da privatizuju „RTB Bor“, ni jednom nisu uspeli, milijardu evra duga. Mi smo privatizovali, našli strateškog partnera za 63% „RTB Bora“, za 1.260.000.000 dolara. Mi smo ponosni, 63% „RTB“ vredi 1.260.000.000 dolara.
Sada ću da vam kažem još jedan podatak. Proizvodnja u RTB Boru u maju 2019. godine, u odnosu na maj 2018. godine, koji je već bio odličan zato što je tada uspela ta privatizacija, proizvodnja katodnog bakra plus 40.7%. Dakle, proizvodnja katodnog bakra povećanje od praktično 41%. Proizvodnja katodnog bakra iz sopstvenog koncentrata povećanje od 41,5% u odnosu na 2018. godinu. Dakle, apsolutno ponosni, apsolutno uspešno i da smo bili onakvi kao što su bili ti sa kojima vi danas sedite, bila bi i peti put privatizacija neuspešna, a verovatno bi do sada bilo već dve milijarde evra gubitka.
Što se tiče KiM, imali ste prilike i ja vam se zahvaljujem, bili ste jedni od retkih odgovornih makar da sedite ovde kada je dva dana predsednik Republike bio ovde i odgovarao na pitanja, za razliku od drugih koji se igraju politike, pa se igraju tako da pozivaju tri meseca predsednika da dođe da da izveštaj, a kada on dođe, oni ne dođu. Čuli ste šta je imao on tada da kaže.
Ako vi želite ili vaša politika takva da razgovaramo o nerealnim stvarima, o statusu kvo i zamrznutom konfliktu, tako da ništa od ove stabilnosti ne može da se održi ili sve što smo postigli u poslednjih pet godina da rizikujemo, da rizikujemo živote Srba na KiM, da vodimo neodgovornu politiku zbog populizma, ne, apsolutno to nećete gledati ni od Vlade Republike Srbije, ni od onog zajedničkog tima koji imamo sa predsednikom Republike. Hvala.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Đorđe Vukadinović.

Zahvaljujem.

Molim vas da skrenete pažnju posle predsednici Vlade, jer je prošli put imala potrebu, da posle i ovog komentara nema osvrta. Oni imaju svo moguće vreme i ono što je mala privilegija poslanika to je da njegova bude poslednja, pa makar i u tih minut ili dva.

Dakle, gospođo Brnabić, ne možemo uzimati ono što vam odgovara iz prošlosti i onda se na to pozivati, a onda podvlačiti kontinuitet i diskontinuitet tamo gde nam odgovara.

Naravno da su grešili prethodnici. Ne bi bili bivši da su radili dobro, niti se ja sa njima u svemu slažem.

Kao što ste primetili, nisam kritikovao privatizaciju, recimo, Železare. To je dobar projekat. Što se tiče Bora, da, nije. On je profitabilan. Jednoga dana, ako se ja ikada budem pitao, verovatno neću mnogo u srpskoj politici, vratićemo Bor i učinićemo sve da vratimo Bor državi Srbiji i građanima države Srbije.

Ima i drugih stvari, naravno. Zašto prodajete Lastu? Zašto se nameštaju tenderi za prodaju Laste? A nije sada to važno. Da se vratimo na važnije pitanje KiM.

Dakle, kažete pozivati se na činjenice. Mnogi su razne stvari loše radili. To je tačno, ali je činjenica da nisu mogli specijalci kosovski da idu na sever do ove Vlade.

Kad kaže taj sporazum oko Komercijalne banke bio loš, ja vam verujem na reč i verujem da je tako, da su ga loše napravile, ali, verujte, Briselski sporazum je još i gori ako je uopšte moguć. Dakle, diletantski ispregovaran, neoprezno potpisan i obija nam se o glavu.

Dakle, Briselski sporazum je nešto što je najsramnije što je potpisao predsednik države Srbije, ja bih rekao u novijoj, pa i starijoj istoriji i sve loše stvari koje se sada dešavaju, uključujući i blokadu, uključujući i kosovsku vojsku, ne možete kačiti, ne znam pitanje, koje je tadašnji ministar spoljnih poslova postavio međunarodnom sudu, nego zapravo posledicama primene, odnosno potpisa i primene Briselskog sporazuma koji je zapravo uspostavio kontinuitet države Srbije na celoj teritoriji.

Što se tiče statusa kvo … (Isključen mikrofon.)

Zahvaljujem.
To je vaše vreme bilo za komentar.
Sledeći poslanik Marijan Rističević. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, nije predsednik Vučić potpisao Briselski sporazum, nego gospodine Dačić, koliko se ja sećam. To je jedno.

Drugo, odgovor premijerki na pitanje šta je Vlada mislila 2011. godine. Vlada je mislila kako da obezbedi Đorđu Vukadinoviću da dobije na lutriji, ali da ne kupuje srećku. On je dabl laki men – dva puta srećan. Nije kupovao srećku, a dobijao je milione od Tadića na lutriji. Otuda i njegovo tumačenje nezavisnosti Kosova koje se desilo 2008. godine. On je to verovatno prespavao onako sa lutrijom ispod glave.

Dakle, prvo želim da pozdravim vašu izjavu. Pitanja postavljam ministru zdravlja, da kaže šta misli o specijalizacijama, o ovim novim lekarima mladim.

Ministru poljoprivrede postavljam pitanje šta misli o zameni stočne hrane za stoku?

Gospođo premijerka, želim prvo da pozdravim izjavu o suzbijanju rada na crno i s tim u vezi tumačiću izveštaj Evropske komisije.

Svakako ste čuli za Junajted mediju i Junajted grupu, SBB, Šolaka i Đilasa. Dakle, vi znate da se naši domaći elektronski mediji registruju u REM i da plaćaju naknadu za emitovanje, plaćaju SOKOJ, plaćaju RATEL itd. Svakako znate i Međunarodnu konvenciju koja prekograničnim televizijama dozvoljava da reemituju izvorne programe iz zemlje gde su registrovani bez ikakve naknade na teritoriji Republike Srbije, odnosno svi potpisnici Konvencije Saveta Evrope. Vi to svakako znate.

Vi ste svakako čuli za kanale koji se novu „Nova“, N1, trinaest sport klubova i negde oko 20 lažnih piratskih prekograničnih kanala, koji u Srbiji rade na crno zato što prekogranični kanali moraju da reemituju izvorni program bez prekrajanja, ometanja, priloga i reklama, dakle, onakav kakav se prikazuju u Luksemburgu.

Gospoda Đilas i Šolak, Junajted medija, su registrovali dvadesetak lažnih prekograničnih kanala u Luksemburgu koji ne emituju program iz Luksemburga, već ga emituju iz Beograda.

Vi svakako znate da Olja Bećković ne vodi emisiju u Luksemburgu, da Ivan Ivanović ne vodi emisiju u Luksemburgu, da Jugoslav Ćosić ne vodi emisiju u Luksemburgu, već se to radi iz Beograda. To su lažni piratski pregoranični kanali, koji ne plaćaju nikakvu naknadu za emitovanje, nego na svom kablovskom povezanom operateru puštaju te kanale, iako oni nisu … U suštini su domaći, a oni žele da kažu da su prekogranični. Time se direktno radom na crno ugrožava rad domaćih elektronskih medija. To je vezano za izveštaj o kablovskim operaterima i slobodi medija, jer su kod nas u Srbiji mediji toliko preslobodni da ne moraju čak ni da se registruju u Republici Srbiji.

Hvala.
Reč ima ministar Lončar.

Poštovani narodni poslanici, osećam obavezu da vam podnesem izveštaj o trenutnim zbivanjima i stanju u zdravstvu. Vidim dosta naših ljudi prati šta se dešava u zdravstvu, šta se dešava kod nas, šta se dešava u regionu i postoji opravdano pitanje šta mi radimo da ne bi došlo do nekih situacija koje se dešavaju u okolnim zemljama, pa i u drugim.
Svima je poznato da postoji u celoj Evropi i u celom svetu tranzicija i lekara i medicinskih sestara, da oni odlaze iz jedne u drugu zemlju gde postoje bolji uslovi, gde postoje bolje plate i to je nešto što je postalo sasvim normalno. Traje to već više godina, da kažem i deceniju i imamo ozbiljnu odgovornost da uradimo sve što je do nas da ne bi došlo do nekih situacija u koje dolaze zemlje regiona, a to je da zbog nedostatka medicinskog kadra, zbog nedostatka lekara, zbog nedostatka medicinskih sestara dolazi do zatvaranja pojedinih odeljenja, do pojedinih delova bolnica. Jednostavno, ne mogu da nađu adekvatne zdravstvene radnike da bi pokrili tu oblast.
Na sreću, kod nas nema toga, ali se dešava u okruženju. To se dešava i u Hrvatskoj i u Sloveniji i u drugim zemljama EU. Ono što mi radimo i što smo prvo morali da nadoknadimo to je da smo zatekli sistem u kome je bila zabrana davanja specijalizacije. Moram da vas podsetim da jedna specijalizacije u proseku traje pet godina i minimum je pet godina da prođe da bi dobili jednog jedinog specijalistu. Možete da zamislite situaciju da se godinama ne daju specijalizacije. Imate uslov da ne možete da idete na specijalizaciju ako ne provedete dve godine radnog iskustva da imate u jednoj bolnici, a imate takvu starosnu strukturu da su specijalisti, njih preko 50, odnosno 60% specijalista ima preko 50-55 godina starosti.
Sad sami izračunajte kako je bilo doći dotle da mi dođemo u situaciju da nama se ne dešava ono što se dešava, što sam vam naveo, ovim ostalim zemljama, da moraju da zatvaraju pojedine delove bolnica, jer nema ko da radi.
Dali smo do danas 8.000 specijalizacija. Osam hiljada specijalizacija. Nama tek u septembru dolazi prvi specijalizant kome smo mi dali specijalizaciju, će završiti specijalizaciju. U septembru nam dolazi prvi. Dali smo 8.000.
Primili smo 14.000 zdravstvenih radnika od 2014. godine. Znači, to je jedini razlog zašto mi danas nismo u toj situaciji da moramo da zatvorimo neki deo bolnice ili da od nečega odustanemo. Molim vas da to imate na umu.
Prvi specijalizanti, odnosno specijalisti nam dolaze tek u septembru mesecu, i to oni koji su išli sve na vreme, koji nisu pravili nikakvu pauzu i koji su u tome.
Moram da vas podsetim da smo zatekli, to su sad već svi zaboravili, zatekli smo bolnice i domove zdravlja u kojima nisu mogli da se zatvore prozori, u kojima je duvalo, gde su stavljali ćebiće između dva prozora. A da ne pričam o tome da ni jedan toalet u zdravstvenoj ustanovi u 90% zdravstvenih ustanova nije imao vode, nije funkcionisao, nije imao vrata koja mogu da se zatvore. Naravno da smo sve to zaboravili kada sad prođete i kada vidite da je to obnovljeno.
Moram da vas podsetim da su naši pacijenti išli u Tursku na gama nož. Na iks nož nisu ni mogli da idu, to je bila misaona imenica.
Klinički centar u Nišu je 2014. godine, molim vas pogledajte slike, je bila livada sa jednim jezerom. Livada sa jezerom 2014. godine. danas je to najsavremeniji klinički centar u regionu koji može da izdrži sedam dana bez struje, bez vode, bez ičega. Tako je urađen.
Klinički centar u Beogradu od 1986, 1987. godine je stao sa radovima. Više nikad ništa nije urađeno, a potrošeno je para i para. Evo, pogledajte sad kad prođete ostalo je još sprat i po i da se stavi krov. Još sprat i po i da bude pod krovom novi deo Kliničkog centra, a vidite i da se stari renovira. Skida se sve ono što ne valja, ide u kompletnu obnovu. Imaćemo novih 86.000 kvadrata, preko 1.000 ležajeva intenzivne nege, 30 operacionih sala, novi Urgentni centar. Sve ono o čemu se sanjalo i što je bila misaona imenica.
Ide Klinički centar Novi Sad, ide Klinički centar Kragujevac. Koliko bolnica obavljenih? Oni su zapalili „Dragiše Mišovića“ bolnicu, a danas „Dragiše Mišovića“ je najsavremenija bolnica u Beogradu. Pogledajte kakvu opremu ima, kako izgleda danas „Dragiše Mišovića“, a zamislite sistem koji nije mogao da funkcioniše. Znači, imate dežurstva, kad vam Beograd ima za milion više stanovnika nego za šta je planirano, zašta su stavljene bolnice, a vi ste zapalili bolnicu i onda vam je jedna bolnica ispala iz sistema dežurstva. Šta mislite kako je bilo zbrinuti te pacijente, najteže pacijente, urgentne pacijente koji dolaze, ne samo iz Beograda, iz okoline, nego nam dolaze najkomplikovaniji iz cele Srbije? Kako je bilo izdržati to?
Po prvi put u istoriji najstarija bolnica u Zemunu ima magnetnu rezonancu. Koliko angio-sala je otvoreno? Prvi put Srbija ima akcelatore, po jedan akcelerator na 100.000 stanovnika. Podsetiću vas da su pacijenti umirali čekajući da dođu na zračenje. Da li postoji veći greh od toga, ljudi?
Da li postoji veći greh od toga, a plus smo imali da su naši ljudi umirali čekajući, ali su dolazili sa nekog drugog osiguranja da se oni zrače. I to je sad sasvim u redu. Sad ti ljudi koji su sve to radili, oni imaju naknadnu pamet i oni objašnjavaju da bi oni sve to mnogo bolje. To je bilo sve za njihovo vreme.
Kola hitne pomoći prešla po milion kilometara. Znači, krenu na intervenciju i ostanu, ne mogu da dođu do pacijenta. Do danas preko 100 novih, najopremljenijih vozila kola hitne pomoći smo kupili i dali, a oni, ne da nisu ulagali, nego su uzimali pare na tome.
Setite se afere „Jucid“. Milioni evra. Raspiše se tender, firma dobije, oni firmi uplate, firma se ugasi, ne postoji, niti ima novca, niti ima kola, niti ima firme, niti ima da je neko odgovoran za sve to. A kola hitne pomoći, to je pokretna bolnica koja u zavisnosti od vremena za koliko dođe zavisi da li će spasiti neki život ili neće.
Da li se sećate koliko afera je bilo sa tom hitnom pomoći i sa svim tim? Da li ste čuli u poslednje vreme da su negde kasnili, da negde nisu došli, da je došlo do nekog problema? Da li mislite da je to palo sa neba? Da li mislite da to dolazi tek tako?
Na sve to naši lekari, odavde, drže, ja vam odgovorno tvrdim, da ne stane, da ne umiru ljudi, zdravstvo u Crnoj Gori, kardiohirurgiju, neurohirurgiju, vaskularnu, ne bi imao ko u Podgorici da operiše komplikovaniju operaciju na otvorenom srcu da ne dođu, da nisam dao da dođu lekari iz Srbije dole da operišu građane Crne Gore, da prežive, da ne umiru. Ista je situacija sa Makedonijom, da ne pričam Republika Srpska i Bosna. LJudi, to su činjenice, izvolite, proverite, recite da li jedna od ovih činjenica ne stoji?
Da li su povećane plate medicinskim sestrama i lekarima? Da li se decenijama pričalo da bi država trebala da zaposli naše najbolje lekare, naše najbolje medicinske sestre? Što ne uradiše to? Kod nas je to postala praksa. Na svakih šest meseci se zapošljavaju najbolji. Prvo su bili lekari, sada zapošljavamo medicinske sestre. Juče 158. U narednih par nedelja 400 njih će dobiti posao. Ne da će dobiti posao, nego će raditi u normalnim uslovima, da im ne prokišnjava, da im ne duva, gde mogu da zatvore prozor, da imaju nove toalete i gde imaju najsavremeniju medicinsku opremu, da mogu da se usavršavaju, da im država plaća specijalizaciju, da im država plaća doktorske studije. Izračunajte koliko je to. Po svakom do njih desetine i desetine hiljada evra, ulažemo u njih.
Da li mogućnost da rade popodne, sve radimo da mogu da ostanu u svojoj zemlji. Odu, odlaze, ali se i vrate kada vide kako izgleda taj rad tamo, koliko se zaradi, koliko se potroši, a kako je živeti tamo, kako je živeti ovde i koliko košta tamo život, koliko košta ovde. Naravno, svako je željan da pokuša, da vidi, da ode. Radimo na tome da naši stručnjaci koji su ranije otišli, koji su poznati, priznati, da njih vratimo i vraćaju se i ti. To su činjenice o kojima pričamo.
Da li smo zadovoljni? Mislimo da može još i mora još mnogo bolje. Da li smo najbolji u regionu? Jesmo. Da li se zadovoljavamo sa tim? Ne. Mislimo da mora da bude još bolje.
Setite se samo koliko je bilo opstrukcije kada smo uvodili "e-recept". Znači, samo što nisu izašli na ulicu.
Danas, evo koliko je prošlo, da kažemo ne radi e-recept dva dana, ja mislim da bi mi imali najstrašniju pobunu. Samo dva dana da kažemo da se nešto desilo sa sistemom, sa softverom, ne radi e-recept dva dana, to bi bila ozbiljna panika.
Prema tome, ja vas molim da razumete da je zdravstvo izuzetno živ organizam koji svakog dana mora da se usavršava i da radi. Da vam ne pričam koliko više sada trošimo novca na lekove i na lečenje retkih bolesti. Nisu lečili nijednu. Nisu imali stavku u budžetu za lečenje retkih bolesti. Policija je sklanjala roditelje od te dece kada dođu na neki skup, da ne bi kamere videle da oni protestuju. Da li ste to već zaboravili? Terapija za jedno dete od spinalne mišićne atrofije na godišnjem nivou, za jedno dete, košta 400.000 evra i mora da bude do kraja života. Za jedno jedino dete.
Osnovan Budžetski fond, državni Budžetski fond za lečenje u inostranstvu. Stotine dece otišlo da se leči. Bogu hvala, izlečilo se, vratilo se u Srbiju. Preko Budžetskog fonda idu deca koja ne mogu da dobiju dijagnozu ovde, odlaze preko Budžetskog fonda da dobiju dijagnozu i onda kreću sa lečenjem.
Da li još ima onih kojima moramo da pomognemo? Ima, ali moći ćemo da im pomognemo samo ako ova država bude jača. Ako bude finansijski bolje stajala, onda ćemo moći da dajemo još više, kao što je i obećala i predsednica Vlade i predsednik da ćemo davati, da ćemo pomagati sve što možemo. To može samo iz realnih osnova.
Saberite samo koliko je sve ovo koštalo da se uradi, da se kupi, da se izgradi, i da se da toliki posao, tolike specijalizacije i sve. Zdravstvo, jedino kod nas ne doplaćujete ništa. Jedino kod nas se ne doplaćuje. Sa osnovnim osiguranjem, sa zdravstvenom knjižicom idete sa najskupljom terapijom koja postoji, idete na gama nož, idete na iks nož, idete na najsavremenije akceleratore, na skenere, na magnetne rezonance, na hemioterapiju, na sve ono što je skupo. Ne doplaćujete nijedan dinar. Vidite da li ima to još u nekoj zemlji.
Sole nam pamet veliki stručnjaci, gledaju filmove, pa onda kažu – a što nije ovako? Pričaju – kao u Americi. U Americi svaki treći građanin nema osiguranje, nema dovoljno osiguranje. Znate kako izgleda kad dođe u bolnicu. On umire, a oni kažu – imate li vi osiguranje ili nemate osiguranje? Nemate osiguranje, ne možete da prođete kapiju. Zateknu se naši građani u Americi, poseku prst, odu u bolnicu, dobar dan, dobar dan, tri šava, 3.700 dolara je račun. Tri hiljade i sedamsto dolara. Ne daj Bože kad se tamo razbole, zovu, mole, da li iz Amerike, da li iz Engleske, hitno da se prebace, da se vrate u Beograd, jer bi oni mogli da prodaju tamo sve, ne bi imali dovoljno da plate to lečenje. Kod nas je sve to besplatno, dragi građani i dragi poslanici, a zamislite koliko to košta.
Samo molim za malo razumevanja. Svima je jasno da ne može preko noći, da je ozbiljan sistem, 118.000 zaposlenih, da obezbedite u svakoj bolnici, u svakom domu zdravlja, u svakoj ambulatni, da ima svega. Kada ste čuli za neku nestašicu, što je bilo nešto najredovnije što ste čuli? Išli ste u bolnicu, pa vam kažu – idete da kupite flaster, idite kupite zavoj, idite kupite špric, idite kupite ovaj lek, idite kupite onaj lek. Sve mi to vrlo brzo zaboravljamo.
Šta mislite kako je danas obezbediti svaki lek? Znate li koliko smo mi tržište za te globalne kompanije i za ostale? Statistička greška. Zamislite kako je obezbediti samo vakcine da mi dobijemo pored svih onih velikih država i ozbiljnih igrača? Ko prvi nastrada kada ispadne u procesu proizvodnje? Naravno, ovo najmanji. Kažu – vi ćete da ostanete bez toga, idemo za ove velike zemlje, oni su naši, oni dobijaju to. Ovde ako kasni vakcina jedan dan, to je alarmantno stanje. Kad kažemo da ljudi neće da se vakcinišu, moraju, ulazimo u problem, a oni kažu – to je neki lobi, oni traže, to je neka provizija. Zaboravili smo vakcine koje su dolazile ovde preko Valjeva, Šapca, Loznice, preko četiri posrednika su dolazile vakcine u Srbiju i nikom ništa. Preko četiri posrednika iz Srbije, a ne znam koliko ih je bilo odande.
LJudi, treba da ih je sramota, najveći greh, da se pokriju ušima i da ćute. Ako ovo mogu da podrže, to je u redu, a ako ne, nemoj da smetaju. Mi vodimo računa o građanima i hoćemo da učinimo da imaju što bolje i sigurno zdravstvo. To ljude jedino interesuje, i to moramo da im omogućimo, i to smo im obećali. To ćemo da uradimo. Hvala svima.