Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo rad sednice Dvanaestog vanrednog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u Jedanaestom sazivu.

Na osnovu službene evidencije o prisutnosti narodnih poslanika¸ konstatujem da sednici prisustvuje 72 narodna poslanika.

Radi utvrđivanja broja narodnih poslanika prisutnih u sali, molim narodne poslanike da ubacite svoje identifikacione kartice u poslaničke jedinice elektronskog sistema za glasanje.

Konstatujem da je primenom elektronskog sistema za glasanje utvrđeno da je u sali prisutno 86 narodna poslanika, odnosno prisutno najmanje 84 narodna poslanika i da postoje uslovi za rad Narodne skupštine.

Da li neko od predsednika, odnosno ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa želi da zatraži obaveštenje ili objašnjenje u skladu sa članom 287. Poslovnika?

Reč ima narodni poslanik Nataša Jovanović.

Izvolite, koleginice.

Postavljam pitanje Vladi Republike Srbije, premijeru Ani Brnabić, ministru finansija Siniši Malom i predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću, kada će i da li će uopšte u Kragujevačkoj fabrici Fiat otpočeti proizvodnja novog modela, jer to je jedini način da se umire veoma uznemireni u fabrici Fiat zaposleni, koji su svesni toga da ova pod znacima na investicija veka ide u sunovrat iz razloga što sve to što je do sada urađena, od 2012. godine, evo sedam godina je išlo na štetu Republike Srbije?

Kako to objasniti a da građanima bude jasno? Naime, inicijativa tadašnje dosmanlijske žute vlasti, Mlađana Dinkića je prilikom ugovorom sa Fiatom ko je imao svoje skrivene klauzule, o čemu smo govorili u javnosti, a to je da je država dala 12.000 evra subvencija za svako radno mesto, da je grad Kragujevac oslobodio Fiat plaćanja oko 120 miliona za lokalnu infrastrukturu, da država Srbija ne ubira nijedan jedini dinar od poreza na zarade u Fiatu, već je Fiat toga kao privilegovana strana kompanija oslobođen.

Sada se postavlja pitanje kada smo već uložili oko milijardu i 200 miliona ili ko zna koliko još više, a tome se kraja ne zna, u stranu kompaniju gde je država vlasnik 33% akcija, ne pitavši građane Srbije vi nastavljate to dalje da radite. Kakva je sudbina jedne fabrike gde je i sam menadžment italijanskog Fiata kaže da bez tog novog modela oni ne mogu da očekuju probojni na jedno tržište, a prema rečima direktora Fiata za Srbiju novi model će koštati, njegovo promovisanje, konstrukcija i pojavljivanje na tržištu više stotina miliona evra.

Postavlja se pitanje, dame i gospodo, zato postavljam ovo pitanje i Ani Brnabić i Aleksandru Vučiću i Siniši Malom, ko će to da plati i zbog čega više Srbija država da plaća stranu kompaniju koja umesto da proizvodi 300.000 modela 500L kako je bilo rečeno i pompeznog bilo najavljivano te 2012. godine, sada ima proizvodnju od svega 80.000 sa neizvesnim mogućnostima za izvoz.

Podsetiću vas da sam Aleksandar Vučić rekao – 50 puta ako treba pitaću Putina za izvoz Fiatovog modela na Rusko tržište. To jednostavno nije moguće po sporazumu o spoljnoj trgovini koji imamo sa Ruskom Federacijom, jer samo jedan jedini deo u tom automobilu neka pumpa ili kako se već zove proizvodi se u Srbiji, sve ostale su komponente stranih proizvođača.

Uzgred, veoma je važno da podsetimo javnost, prošle godine Fiat je ukinuo treću smenu, otpustio 700 radnika, plate koji su radnici tražili posle štrajka minimalno su povećane ali sa neizvesnošću šta će dalje sa njima biti. Da li vi mislite, dame i gospodo narodni poslanici da bilo ko od zaposlenih radnika u Fiatu može, iako ima tzv. stalna primanja sebi da priušti to da uđe u kredit za rešavanje stambenog pitanja. Naravno da ne jer je neizvesnost velika.

Vi svi koji pratite automobilsku industriju širom sveta znate da svake godine ovde u Beogradu na svetskim sajmovima, sve auto kompanije izlaze sa tzv. ristajling ili nekim novim modelima automobila. Mi smo za ono što smo platili preko milijardu evra, ali kažem i do milijardu i dvesta miliona evra, samo država Srbija dobili ništa. Nemojte molim vas te statističke prikaze i ne želim da mi se to stavlja u odgovor, kako je povećan BDP i izvoz. Molim vas, Fiat Srbija plaća samo na ostvarenu evenualnu dobit minimalno u odnosu na ono koliko država izdvaja iz budžeta. Prema tome, to je strateško pitanje, ne samo za radnik i za žitelje Kragujevca, jer grad je potpuno potonuo. Od onog entuzijazma, od dolaska Italijana, od svega toga i komponentaša koji su takođe otišli iz Srbije posle smanjenja proizvodnje ostale su samo lepe reči, a Fiat kao jedna takva investicija izgleda da vodi u provaliju.

Hvala vam.
Reč ima narodni poslanik, Milija Miletić. Izvolite.

Zahvaljujem se predsedavajući.

Kao i do sada ću postaviti određena pitanja, konkretno koja se tiču građana jugoistočne Srbije. Pitanje koje sada postavljam je vezano za nadležnost Ministarstva spoljnih poslova i MUP, a konkretno tiče se graničnog prelaza koji je okrenut, odnosno koji je već veoma aktuelan a nalazi se u delu opštine Knjaževac, Minićevo i Novo Korito, odnosno Novo Korito se kaže kod nas, u našem kraju, prelaz granični se zove Kadibogaz.

Inače, 1991. godine pokrenuta je ta inicijativa, a 2007. godine je tadašnji predsednik i Skupština su ušli u postupak da se taj prelaz stavi u funkciju. Godine 2014. ministar Antić i predsednik Skupštine Republike Bugarske je zvanično otvorio, stavljen je kamen temeljac 28. jula za izgradnju tog prelaza Kadibogaz u delu granice Srbije i Bugarske. Godine 1920. i neke je pokrenut i Kadibogazki vašar. To je sabor na Kadibogazu gde dolazi deo ljudi iz Bugarske, iz Srbije, odnosno tog dela Srbije gde od 19. do 21. jula dolazi veliki broj ljudi, gde u tom periodu je bilo blizu 500 hiljada ljudi tu prisutno.

Zbog svega toga i zainteresovanosti i bugarske strane, pošto sam malo pre rekao gde je bio predsednik Skupštine Bugarske i ministar Antić su otvorili u ime Vlade Republike Srbije otvorili su, odnosno stavili su kamen temeljac i očekivalo se da će taj prelaz granični biti stavljen u funkciju vrlo brzo. Inače, sa naše strane, sa strane gde je selo Novo Korito i Minićevo, tu je sve odrađeno, treba 200 metara samo puta da se uradi i putevi Srbije naše zemlje i bugarske strane su još 2009. godine napravili koncept kako to treba da se uradi. Inače, u našem delu gde je selo Novo Korito tu postoji granična policija, punkt granične policije, i odatle treba sto metara da bi se tu obezbedila i voda i kanalizacija i sve ono što je potrebno za telekomunikacije.

Znači, sa naše strane tih 200 metara trebamo uraditi, inače to se nalazi blizu magistralnog puta, znači, tu petnaestak kilometara od Minićeva ka Novom koritu i ja očekujem, moje pitanje je konkretno vezano, kada će se ući u postupak da se taj prelaz Kadibogaz stavi u funkciju da se izgrade te potrebne strane i sa naše strane i sa bugarske strane su već potpisani protokoli i ja mislim da je bilo na sednicama vlada i očekujemo, mi koji tamo živimo, očekujemo da će to biti urađeno, što se kaže vrlo brzo u narednom periodu.

Inače, za sve nas koji tamo živimo na istoku Srbije i opština Knjaževac, te okolne opštine Svrljig, pa čak i do Niša, opština Belograček je sa bugarske strane, je bratska opština opštini Knjaževac, sada će biti 50 godina njihovog bratimljenja tako da je stvarno za sve nas koji tamo živimo bitno da se otvori taj granični prelaz, da tu ljudi mogu da funkcionišu, da mogu da prolaze, da dolaze, jer nama koji živimo u istočnoj Srbiji, konkretno Knjaževac, Svrljig, Sokobanja, Boljevac i Niš, sigurno će imati veliku vajdu od tog prelaza, zato što će veći broj ljudi, bugarski turisti dolaziti kod nas, u našim krajevima gde će kroz obezbeđivanje naše kvalitetne robe i naših turistički kapaciteti, recimo, tu je kapacitet Stare planine, koja je veoma posećena od strane bugarskih turista, tako da još jednom pitam – da li će se brzo ući u postupak da se napravi taj granični prelaz Kadibogaz zbog potrebe i naših ljudi, a inače naš predsednik Aleksandar Vučić i bugarski predsednik su prošle godine, bili su zajedno kod nas ovde u Srbiji, gde su u Dimitrovgradu imali zajedničku konferenciju, gde je i tada rečeno da je bitnost tog prelaza za sve nas i voleo bih da to bude urađeno što pre u interesu naše poljoprivrede, našeg turizma i budućnosti naše zemlje.

Zahvaljujem.
Pitam da li još neko od predsednika, odnosno ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa želi reč?
Reč ima narodni poslanik Tatjana Macura. Izvolite.

Zahvaljujem predsedavajući.

Moje pitanje danas upućujem Ministarstvu zdravlja, odnosno ministru Zlatiboru Lončaru. Ovo pitanje mi je stiglo od građana putem društvenih mreža i tiče se pacijenata koji su oboleli multiple skleroze.

Radi uvoda, za drage kolege ovde i za građane, morala sam da pripremim i jednu kratku informaciju o ovoj bolesti.

Dakle, multiple skleroza je autoimuna bolest kod koje naš imuni sistem prepoznaje delove centralnog nervnog sistema koji ima omotač oko nerava kao strane organizme.

S toga se stvaraju antitela protiv sopstvenog centralnog nervnog sistema čime se oštećuje mijelinski omotač i dolazi do trajnog oštećenja, odnosno do neuroloških ispada.

Multiple skleroza najčešće nastaje kod mlađih osoba i to u periodu između 20 i 40 godine, odnosno u najreproduktivnijem periodu naših života i to mnogo češće kod žena nego kod muškaraca. Čini mi se da sam negde pronašla podatak da čak dve trećine obolelih u stvari čine žene i veoma retko se može otkriti i kod dece. U suštini pogađa sve građane bez izuzetka, s tim što kažem, najčešće pogađa one koji su u periodu između 20 i 40 godine života.

Postoje četiri tipa multiple skleroze, od kojih se neki karakterišu fazama pogoršanja i stabilizacije, a drugi mogu biti agresivni i brzo dovesti do pojave invalidnosti.

Tretman multiple skleroze čine terapija relapsa, odnosno primena lekova koji modifikuju njen prirodni tok i simptomatska terapija. Prva ova terapija je primenjena u lečenju multiple skleroze, prva terapija koja je primenjivana bio je interferon beta 1B, a danas postoji 14 ovakvih lekova koji se primenjuju u svetu i njihov broj se stalno uvećava.

Važno je reći da terapija multiple skleroze individualizovana lekovi nisu jednako efektivni i bezbedni kod različitih osoba sa ovom bolešću, pa otuda i potreba za novim lekovima.

Lekovi koji se danas primenjuju u svetu mogu se najgrublje podeliti na umereno efektivne i visoko efektivne.

Lečenje se promenilo u poslednjih 20 godina od bolesti za koju nije ni postojao ni jedan jedini lek danas postoji, kao što sam već rekla, 14 registrovanih originalnih lekova.

Pacijenti koji primenjuju terapiju od samog početka bolesti imaju sasvim drugačiji tok i dostižu značajno manji neurološki deficit koji se ne odražava na njihovu funkcionalnost, završavaju škole, ostaju zaposleni, osnivaju porodice, ostaju aktivni članovi društva uz ličnu, porodičnu i profesionalnu afirmaciju.

Čini mi se da je važno reći da danas u Srbiji od multipleks skleroze boluje negde oko 8.000 naših sugrađana.

Ako je prvi postulat lečenja što ranije započinjanje terapije, a drugi postulat je individualni pristup lečenju i to znači da se terapija bira prema pacijentu, karakteristikama njegove boleti i aktivnostima multiple skleroze.

Odluku o izboru terapije treba da donese neurolog, poštujući ove principe i konsultujući se sa pacijentom. Vrlo je bitno da pacijent razume šta se kojom terapijom može postići, tj. kolika je njena efikasnost, kao i da li postoji i koji su rizici lečenja.

U Srbiji je terapija dostupna tek negde za 10% obolelih i to samo četiri leka koja su namenjena blažim i početnim formama bolesti.

Na sajtu RFZO nisu istaknuti kriterijumi za uvođenje terapije, a ne postoji ni lista čekanja.

Ovih dana je, ne znam čime izazvan predsednik države je jako često govorio o proneverenim novcima u oblasti zdravstva i čini mi se da ovo jeste pravi trenutak da se zapitamo, pitamo ministra Lončara da li postoje izgledi da svih 14 lekova koji jesu registrovani, koji jesu originalni, koji mogu da spreče dalju progresiju ove bolesti, budu dostupni svim pacijentima u Srbiji? Hvala.

Reč ima narodni poslanik Đorđe Vukadinović. Izvolite.

Moje pitanje ide na adresu predsednice Vlade, Ministarstva spoljnih poslova, ali s obzirom da u ovoj zemlji predsednik Republike odlučuje čak i o kanalizaciji u Borči, tako da ova tema i ovo pitanje ne može da prođe bez njega. Dakle, formalno gledano, pitanje ide na adresu predsednika Vlade i MSP.

Tiče se izjave ministra spoljnih poslova, Ivice Dačića od pre neki dan, tačnije od ponedeljka 24. juna ove godine, znači pre nekoliko dana kada je varirajući svoju omiljenu temu više puta pominjanu i više puta nabacivanu i provlačenu, ministar Dačić sada možda direktnije nego ranije rekao sledeće, sada ću to citirati – Srbija ne može da prizna nezavisnost Kosova na celoj njegovoj teritoriji. To nije kompromis.

Dakle, ta izjava ministra zvaničnika srpske Vlade i prvog potpredsednika srpske Vlade, odnosno Vlade Srbije, pogotovu kada uklopimo u mnogo toga što smo čuli prethodnih meseci od strane naših funkcionera, uključujući i predsednika Republike i ovde u Skupštini kada je dolazio i držao ekspoze, uklapa se u taj jedan, rekao bih, problematičan trend, gde Srbija ide i nudi i moljaka za nešto što ne da nije kompromis, nego je, sve i kada bi bilo prihvaćeno, jeste jedno bolno i ponižavajuće rešenje, naravno i neustavno, odnosno protivustavno rešenje i pri tome način na koje se to pitanje, odnosno ta tema postavlja i taj predlog iznosi, zapravo devalviraju i onako već loše i nepovoljne pozicije države Srbije po pitanju KiM.

Da to nije ustaljeni slučaj ili mišljenje jednog makar visokog funkcionera, pokazuje par dana ranije pre izjave ove Ivice Dačića i sam Aleksandar Vučić koji je prilikom posete Belorusiji izjavio sledeće – želja je mnogih da Srbija prizna nezavisnost Kosova, a da za uzvrat ne dobije ništa.

Prvi delovi izjave i Ivice Dačića i Aleksandra Vučića su nesporni, ali ovaj dodatak koji sada već redovno ide iz te izjave, zaista, najblaže rečeno izaziva sumnju.

To je otprilike ovako, ne otprilike, nego doslovno, mi nećemo da priznamo nezavisnost Kosova, pa onda zarez ili crtica, ako ne dobijemo nešto za uzvrat i to se ponavlja.

Ja postavljam pitanje čelnicima ove zemlje koji vode politiku u državi Srbiji, u ovom trenutku, sviđalo se to nama ili ne šta je ta kompenzacija u ime koje su oni spremni da priznaju nezavisnost Kosmeta.

Svaka jezička i logička analiza pokazuje da kada ovako kažete – mi nećemo, osim ukoliko to i to, vi zapravo kažete – mi hoćemo, priznaćemo nezavisnost Kosova, ukoliko nam date, odnosno ponudite kompenzaciju u vidu nekog razgraničenja ili ne znam čega drugog ili trećeg, možda Zajednice srpskih opština, koja je neispunjena obaveza od pre par godina kosovske, odnosno briselske strane u pregovorima.

Dakle, takav način uvođenja, takva formulacija stava, degradira politiku i poziciju države Srbije. To nije poziv na kompromis koji načelno svi držimo, koji svi hoćemo i priželjkujemo, nego je zapravo, rekoh, urušavanje već ionako nepovoljnih pozicija države Srbije i glasno i jasno izražavanje stava i spremnosti da se nezavisnost Kosova prizna pod uslovom određene, ne znamo tačno još uvek, zvanično ne znamo koje i kakve kompenzacije.

Kao što rekoh više puta, ne samo sada, to je neprihvatljivo, neustavno i kontraproduktivno, upravo sa stanovišta cilja, čak i ako hoće državna politika da dobiju neku kompenzaciju, onda se to tako ne nudi kao na pijaci, piljarnici i naravno da neće dobiti ono što očekuje.

Poštovane kolege, dragi građani, sutra je Vidovdan i kažu da se tada na Vidovdan obično bolje i jasnije vidi, ali nije potreban Vidovdan, nije potrebna neka posebna moć viđenja da bi se shvatilo koliko je ovakva politika, koliko su ovakve ponude i predlozi loši i kontraproduktivni. Molim vas da o tome vodimo računa dok još nije kasno. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Milan LJubić. Izvolite.

Zahvaljujem.

Poštovani predsedavajući, poštovani narodni poslanici, postavljam pitanje javnom tužilaštvu, vezano za čl. 305. i 321. Krivičnog zakonika - da li postoje elementi za krivičnu odgovornost zbog blokade zgrade predsednika Republike i sprečavanja slobode kretanja, kao i pokušaja da se spreči ulazak predsednika države Aleksandra Vučića i poslanika pri ulasku u parlament, kao i zbog medijskih izmišljotina, podmetanja i pretnji najgorih vrsta koja su sve učestalija?

Pitam da li je u nekom prethodnom periodu bivših vlasti nekom predsedniku države Srbije bilo onemogućeno ili pokušano da se spreči ulazak u Narodnu skupštinu, kao što je to slučaj sa sadašnjim predsednikom?

Šta možemo da očekujemo do onih koji danas u svakoj prilici koriste nasilje kao sredstvo za obračunavanje sa svojim političkim neistomišljenicima, od onih koji ne prezaju od bilo čega zarad svojih političkih ciljeva?

Nakon čupanja znakova u centru Beograda, pravljenja nereda i haosa po gradu, nasilnih pokušaja ulazaka u institucije, poput Skupštine Grada Beograda, Narodne skupštine, upadanja u zgradu RTS i pretnji novinarima, vidimo da ovo bio još jedan u nizu novih dobro osmišljenih postupaka opozicije u sprečavanju predsednika države i narodnih poslanika da mogu slobodno da uđu u parlament i obavljaju svoj posao. U čijoj režiji i po čijem receptu?

Ovde pitam da li je Tužilaštvo reagovalo kod očigledne primene nasilničkih metoda?

Postavlja se pitanje - šta još sve mogu građani Srbije da očekuju od onih koji nemaju nikakvih skrupula, koji ne prezaju ni od čega, pred onima koji misle da mogu da rade šta im padne na pamet? Da li je to ono jedino što oni imaju da ponude narodu? Do dana današnjeg nismo ni čuli ni videli šta je to njihov plan i program, šta oni to nude Srbiji. Nije ih zanimali da se uhvate u koštac sa problemima, oni su bili ti koji su ostavili probleme zemlji.

Postavljam pitanje - da li je u vreme njihove vlasti njih neko sprečavao i branio slobodno da dođu u Skupštinu, za ono za šta nas je sve ovde birao narod i za šta smo svi ovde odgovorni narodu? Možda oni nisu odgovorni narodu, možda oni tako zamišljaju budućnost zemlje. Da li su takvi postupci i da li je tako nešto negde nekoj zemlji donelo boljitak i prosperitet?

Svaki put kad Srbija iskorači, napravimo neki važan korak, dobar rezultat u nekoj sferi, bilo u državnom, nacionalnom smislu, ekonomskom ili međunarodnom planu, kao po nekom nepisanom pravilu kod njih se javlja potreba da umanje značaj svega toga, od istih onih koji su vukli i gurali Srbiju u stanje beznađa i nestabilnosti do 2012. godine. Kao da nekom ne odgovara sve to, kao da neko ima potrebu da nas vrati u vreme kada je Srbija bila slaba, nestabilna, nemoćna. I što smo bliži, što se više približavamo evropskim zemljama, ta potreba je jača i izraženija. Zbog toga ne treba da na nas budu ljuti i besni, već na sebe, što ih građani neće za sve što nisu uradili kada su bili u prilici da urade. Zahvaljujem.