Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Nataša Jovanović. Izvolite, koleginice Jovanović.

Hvala.

Ovaj predlog koji imamo danas od novoformirane stranke „Moderne Srbije“ i ovlašćenog predstavnika Tatjane Macure da se poslanici koji su bili u pokretu „Dosta je bilo“, i sa te izborne liste izabrani, razreše dužnosti članova i zamenika Odbora je legalizovanje korupcije i najbrutalnije krađe mandata u Narodnoj skupštini Republike Srbije.

Bila sam član verifikacione komisije, 3. juna 2016. godine, kada je konstituisan ovaj saziv. Na osnovu izveštaja RIK izvršili smo verifikaciju 250 poslaničkih mandata onih političkih stranaka, koalicija, izbornih lista koji su osvojili mandate.

Naravno, mi smo tada reagovali i rekli vam da će vam se obiti o glavu što ste Boška Obradovića, Sandu Rašković i tu čitavu kliku preko Skota uveli, odnosno na njegovo insistiranje, u Narodnu skupštinu Republike Srbije. Sad, evo, tri godine i nekoliko dana posle toga mi imamo situaciju da je preko 30 narodnih poslanika prebeglo, dakle ukralo, otelo mandate listama sa kojih su izabrani i završili po nekim drugim poslaničkim grupama. Tako je danas ovaj predlog gospođe Macure, koja predstavlja tu tzv. stranku nešto što nikako ne sme Narodna skupština Republike Srbije da prihvati.

Najpre, pošto ih tako i potpisujete i prihvatili ste ovakav akt te novoformirane stranke koja nije učestvovala na izborima, da kažem koju reč i kakva je to stranka. Oni su formirani krajem decembra prošle godine ujedinjenjem nekog pokreta „Centra“ i „Socijaldemokratskog saveza“.

Interesantno ko je u predsedništvu, odnosno potpredsednik te novoformirane stranke koja nije osvojila ni jedan jedini glas na izborima – Nebojša Leković, svima dobro poznat kao desna ruka Dušan Mihajlovića, a potpredsednik Nove demokratije – pokret za svoj džep, znate vi to, gospodine Arsiću, te male partije koja je uvek ucenjivala i SPS i Jugoslovensku levicu, jedno vreme, krali i otimali na sve strane. Leković, jedan od najbogatijih ljudi iz tog vremena po osnovu takvog svog delovanja.

E sad, vi vidite. Vi sad hoćete jednoj, toj, novoformiranoj stranci, koja jedino što ima u svom programu je da se, kako je to rekla Macura, zalaže za nekakvo preduzetništvo, otmete mandate jednoj poslaničkoj listi i date im mogućnost…

Znate, mi imamo situaciju kao 2001. - 2002. godine, kada je Nataša Mićić, jer ovde se polazi od toga da poslanička grupa DJB, odnosno ta izborna lista više nema koga i nema mogućnosti da da nekoga sa svoje liste da bude izabran, jer su ovi preoteli te mandate kada smo imali sličnu situaciju i kada je ona rekla: -Evo, od sada Narodna skupština Republike Srbije ima 243, ili 248 kako je rekla, poslanika. Posle toga je Narodna skupština imala 308 poslanika, jer su napustili sednice, odnosno vratili svoje mandate poslanici DSS, a oni uveli druge, a da ovima nisu verifikovane ostavke.

Da ste poslušali nas, Srpske radikale, u oktobru prošle godine, a insistirali smo od početka na tome da se donese novi poslovnik o radu i da ste prihvatili predlog koleginice Radete o izmeni Zakona o izboru narodnih poslanika, koji treba da vam bude putokaz za sledeće izbore, mi ne bismo došli u ovi situaciju, čak je i sama, predsednik Skupštine, Maja Gojković u oktobru prošle godine rekla: „Evo, za nekoliko dana pristupićemo izmeni Poslovnika Narodne skupštine i više neće biti moguće da ti razni preletačevići idu iz jednog u drugi poslanički klub“. Valjda ste trebali da poslušate nas koji smo vam rekli da je to što su poslanici izabrani po proporcijalnom izbornom sistemu, kao ključnom segmentu političkog sistema u Srbiji gde su stranke te koje određuju, jer su na njihovim listama izabrani. A, lepo vam Ustav član 102. stav 2. daje za pravo da tako upodobite i Poslovnik Narodne skupštine. Takve stranke su te koje određuju ko su njihovi narodni predstavnici, jer mi imamo čist proporcijalni sistem, a nemamo nekakav većinski sistem, pa da se oni tako ponašaju. Vi to niste poslušali, i zato danas hoćete na ovakav način da legalizujete još jednu krađu mandata.

Mi to govorimo principijelno, ali tada kada ste uveli Boška Obradovića na pritisak Skota u Skupštinu da vam je to još jedan latentni problem i pokazalo ste da ni tu niste imali dovoljno hrabrosti da reagujete u skladu sa Ustavom i Zakonom kada je taj jedan poslanik tako ubačen u Skupštinu, bez da ima dovoljan broj glasova pokušao državni udar u Srbiji.

Ovde se polemisalo od jutros o tome kako je to rešeno u nekim drugim parlamentima, pa eto – ne dam nam EU, a mi to moramo da slušamo. Vraćali ste se na ukidanje blanko ostavki 2011. godine, i ono čuveno tumačenje Ustavnog suda koji je pokazao da je pod političkim pritiskom doneo svoje takvo tumačenje, a koje je u direktnoj suprotnosti sa ovim što piše u članu 102. onda se polemisalo od jutros o tome – Ne možemo. Eto, vi Srpski radikali ste protiv ulaska u EU. Vama je lako da vi sad kažete da ti poslanici i treba da ostanu u toj poslaničkoj grupi ili da im se oduzmu mandati.

To uopšte nije tačno, znate, jer i u svim drugim zemljama koje su čak članice EU, ti pritisci, ucene, samo važe za Srbiju, kao što na ucenjuju po pitanju KiM, i svega drugog, eto, tako vas ucenjuju i po ovom pitanju. Rešenja su, zapravo drugačija. U štampi su se stranke dogovorile da uopšte ne primaju preletače, a to je retkost da se tamo desi.

Dakle, nijedna politička stranka tamo neće da primi u svoje redove nekoga ko je promenio politički dres i došao iz neke druge partije. U Portugaliji po Ustavu Portugalije, ako poslanik napusti stranku i učlani se u drugu, ostaje, što je normalno, bez poslaničkog mandata. Kako on može da uzme mandat stranke na čijoj listi je izabran, i kakav god da je, i kombinovani neki izborni sistem, ako je on izašao pod imenom te političke stranke.

U Bugarskoj, Švedskoj, poslanik koji napusti jedan poslanički klub ne može da uđe u drugi, a vi ste primali, upravo vi, i takve poslanike, kao što su radili i drugi.

I, sad je neverovatno, ako dolazimo do toga da mi imamo takav izborni sistem i da imamo ovakav Poslovnik, odakle to pravo Tatjani Macuri, odakle izlazi nemate čitavog dana odgovor, počela je koleginica Radeta sa tim raspravu zasedanja Skupštine, odakle njoj pravo po Poslovniku, bilo kakvo pravo, da ona sada predlaže ovakvu izmenu.

Hajmo, da nije iz te problematične grupacije koja se raspala na sve strane tog Radulovićevog pokreta, hajde da pođemo od toga da je to uradio, koji dolazi ponekad na sednice Skupštine, Veroljub Stevanović, on ima svoju stranku koja je registrovana i čije je sedište u Kragujevcu. Zamislite sada da je on smislio i da dođe i da kaže – evo, ja sad imam njih petoro, ja i još njih četvoro, ajde dajete mi da menjam članstvo u odborima.

Kakva je to sada hipokrizija u političkom sistemu Srbije, ako su izbori ti koji su centralno pitanje. Ovo sada nije ništa dnevno-politički, ovo da li je rekao Boško to, šta radi Đilas i njegova klika, mahinacije i pljačke Vuka Jeremića. Dajte, ozbiljno pristupite ovom pitanju. Nije vam ni sada kasno.

Evo, sada ćemo imati do kraja ove vanredne sednice od 1. oktobra ponovo redovno zasedanje, ajte prihvatite jedini način da izađemo kao Srbija iz ovakve situacije, to su izmene i dopune Zakona, odnosno Zakona o izboru narodnih poslanika, koje je predložila SRS.

Evo, ima dovoljno vremena, radimo tokom čitavog jula meseca, nema veze, zašto, mi ćemo da se odazovemo i daćemo svog predstavnika da uradimo novi Poslovnik o radu Narodne skupštine Republike Srbije.

Dakle, sve su to pitanja koja ste vi preskočili tek tako, a sada je vama dnevno-politički potrebno da imate ovu stranku tzv. moderne Srbije, u Narodnoj skupštini Republike Srbije.

Nemojte sebi samima da činite medveđu uslugu, zato što oni sada dolaze i normalno je, da svi poslanici ovde da traže mesto za dijalog, i mi radikali to najviše volimo, da se ovde sučeljavamo, da iznosimo svoja mišljenja, argumente i da pred tim argumentima pokosimo svakog političkog protivnika. Ali, vama je to u ovom trenutku dobro, pa odjednom, ajde sad jedan takav predlog koji nikada nikome u normalnoj situaciji ne bi mogao da padne na pamet.

Pokušavali ste to da obrazlažete čitavog dana tim izgovorima da ovih više nema, da su se oni formirali, i eto, oni sada to hoće. To je nemoguće.

Vi kršite izbornu volju birača, u bilo kom tom radnom telu, u skupštinskom odboru, u međunarodnoj delegaciji, svaki taj koji je predložen ovako na način kako je to uradila Tatjana Macura, je nelegitimni predstavnik Narodne skupštine Republike Srbije.

Zbog toga vas pozivamo da ovaj predlog povučete iz procedure, odnosno, sada to više nije moguće, o njemu raspravljamo, ali da u danu za glasanje, da glasate o tome.

Vi znate da je to normalna demokratska procedura da u skladu sa osvojenim mandatima, to je uvek bilo i poštovalo se, svaka politička stranka ima pravo preko svog poslaničkog kluba, a ne izmišljenog poslaničkog kluba, da predloži proporcionalno broju glasova svoje predstavnike.

Vi ste čak išli toliko drsko prilikom formiranja ovog saziva Skupštine, da ste prenebregli činjenicu da je SRS najveća opoziciona stranka, pa nama niste dozvolili da imamo nijedno predsedničko, zameničko mesto.

Problema je bilo prilikom formiranja tih međunarodnih tela. Ali, već kad je sve to prošlo, učinite to da bar spasite koliko, toliko obraz Narodne skupštine Republike Srbije i ne dozvolite da se ovakav predlog izglasa.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Milimir Vujadinović.

Hvala predsedavajući.

U korenu, tj. na početku samog ovog predloga, su politički događaji iz nešto, da kažem bliže prošlosti, i vezani za onu čuvenu političku opciju DJB i poslaničku grupu u ovom uvaženom domu. Sa njihovim nesretnim liderom, moram tako reći, Sašom Radulovićem, koga je Srbija već po malo zaboravila, i sa tom čitavom poslaničkom grupom koja je, prosto, nestala sa političke scene u Srbiji. Zašto je to tako, dosta razloga je rečeno.

Moj kolega Aleksandar Martinović je rekao da, podsetila me na onu Njegoševu „što se grbo rodi ni vrijeme ne ispravi“ i to jeste jedan od razloga, ali su mi pale na pamet i reči čuvenog nobelovca Ive Andrića, koji je dobar deo svog života proveo u ovim klupama ovde, čini mi se da bi ga pomalo bilo sramota kad bi mogao da vidi ko danas sedi u njegovoj klupi. Još je on rekao – da je zarazna i razorna moć laži.

U ovom slučaju zarazna i razorna je bila za one koji su, i čije delovanje je počivalo na lažima, razorila je onoga koji je sav u laži govorio i iznosio i na predsednika države Aleksandra Vučića i na njegovu porodicu, i na njegov rad, i na rad SNS.

To je samo opomena i znak da istina uvek dostižna i da onaj čije delovanje počiva na lažima, obično tako i završava, tj. na način kako je završila ta famozna poslanička grupa i njen lider.

Najbolji čuvar istine u Republici Srbiji je narod i on je nabolje zna i ceni.

Ako već govorimo o RIK, o izborima, narod istinu najbolje oceni na izborima. Nije to drugačije u bilo kom delu Srbije, tako je i narod u Subotici, znao ceniti, bez obzira na laži koje danas i u nekom proteklom periodu opozicija danas oličena u nekoj novoj grupaciji na čelu sa Boškom Obradovićem, Vukom Jeremićem, Draganom Đilasom i njihovim poltronima na lokalnim nivoima, bez obzira na laži koje iznose, narod istinu ceni na pravi način.

Bez obzira na količinu laži koje iznose i na gradonačelnika Subotice, gospodina Labana i na predsednika države i na SNS i na sve ono što radimo, juče je narod dao jednu ocenu na izborima za mesne zajednice gde se nisu mogli sakriti, pre svega, rezultati rada svih do sada nabrojanih.

Evo, ocene, molim vas da pogledate, pobeda SNS u 35 od 37 mesnih zajednica u Subotici osvojenih 442 mandata u savetima mesnih zajednica, od ukupno 501 mandata, 88% od ukupnog broja mandata u savetima mesnih zajednica.

Kaže naš narod – sunce se dlanom začepiti ne može. Ne može niko sakriti rad i predsednika države i Vlade i lokalnih vlasti u Subotici, a ja ću iskoristiti priliku da čestitam kad već govorimo o RIK, da čestitam građanima Subotice na izboru, a nama iz SNS i našim partnerima ovo će sigurno biti podstrek i obaveza, da i u budućnosti nastavimo da radimo u interesu i Subotice i građana Republike Srbije, u celini. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Sada određujem redovnu pauzu.
Sa radom nastavljamo u 15,00 sati.
(Posle pauze.)

Dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo sa radom.
Reč ima dr Vladimir Orlić. Izvolite.

Hvala, gospodine predsedavajući.

Dame i gospodo narodni poslanici, današnja rasprava na temu regulisanja personalnog sastava različitih skupštinskih odbora i Republičke izborne komisije otvorila je malo širu raspravu na temu odnosa u Narodnoj skupštini, odnosa između političkih stranaka, različitih parlamentarnih grupa, odnosa prema Poslovniku Narodne skupštine, prema izbornim zakonima itd. Sve ono što smo slušali tokom današnje rasprave jeste važna tema i bitno je za građane Srbije da razumeju i zbog toga kako doživljavaju našu Narodnu skupštinu, da razumeju dobro pod kakvim uslovima Narodna skupština radi, sa kojim sve dilemama mora da se izbori i na koje načine mi posmatramo moguće ispravne odgovore, odnosno prava rešenja.

Ono što se neposredno tiče današnje rasprave, a što jeste bilo usmereno prema poslaničkoj grupi SNS, koja jeste najbrojnija u parlamentarnoj većini, a i prema ostalim članovima parlamentarne većine jesu sledeće zamerke. Postavljeno je pitanje na koji način se mi odnosimo prema drugim poslaničkim grupama, ima li želje da taj odnos bude korektan, da li se taj odnos zasniva na zakonu, na Poslovniku ili na nekoj drugoj vrsti interesa. Konačno, da li se on tiče uvažavanja izborne volje građana ili je reč o kršenju te volje građana, da li je popuna ovih odbora, radnih tela Narodne skupštine organizovan na već ispravan način, kako smo se mi prema tom pitanju odnosili kao poslanička grupa i kakav će odnos biti pokazan kada se mi budemo izjašnjavali o različitim predlozima koje imamo na dnevnom redu.

Neki od tih predloga dolaze od strane poslaničkih grupa koje, čak i ljudi, koji su ovu vrstu kritike na naš račun izneli i smatraju nespornim. Međutim, postoje predlozi od strane onih poslaničkih grupa o kojima se diskutovalo danas, koje su danas, u ovom trenutku dok mi o ovome raspravljamo, utvrđene pod različitim imenom u odnosu na one prve dane po konstituisanju ovog saziva i početka rada Narodne skupštine, odnosno od juna 2016. godine. Svi znamo koliko je tu bilo velikih, drastičnih promena, kada je reč o, pre svega, onim redovima koje čine narodni poslanici predstavnici bivšeg režima.

Danas je zaista teško, eto, i nama koji se nalazimo u Narodnoj skupštini, koji smo ovde svaki božiji dan od ujutru do uveče, da kažemo da se precizno sećamo svega i kako je to išlo, koje su poslaničke grupe sve doživljavale metamorfozu, koje su sve menjale imena, sastav, ko je tu gde lutao, kome je politički pripadao, pa odustajao, onda govorio sve najgore i najstrašnije o onima sa kojima je delio klupu do pre dan ili dva, nalazio nove prijatelje, partnere, sponzore, ako želite, i patrone, pa opet menjao mišljenje nakon sedam ili 15 dana. Mnogi su se toliko puta selili da je danas zaista teško reći precizno gde se nalaze, koga uopšte predstavljaju i kakve to sad veze ima sa ovim teškoćama o kojima mi govorimo i na ovoj sednici.

Naravno, naša je želja, naš cilj od početka ovog saziva, kažem, nas iz SNS, da odnosi u Narodnoj skupštini budu uređeni na dobar način, da mi, pre svega, imamo onaj nivo korektnosti u međusobnom ophođenju koji je neophodan za jedan dobar parlament i jednu za sve razumljivu i prihvatljivu demokratiju.

Što se tiče naše poslaničke grupe, ta vrsta odnosa je, mislim, vrlo jasno pokazana, bukvalno od prvog dana našeg zajedničkog rada u ovom sazivu.

Kada smo konstituisali te odbore po prvi put, i ne samo te odbore, kada smo se bavili organizacijom Narodne skupštine u ovom sazivu, smatram da smo mi kao poslanička grupa pokazali apsolutno korektan odnos.

Moram da podsetim, pošto je i to često jedna od tema, da smo mi kao parlamentarna većina nosioci pojedinačne većine i u okviru svakog od skupštinskih odbora. Dakle, kada se negde bira rukovodstvo odbora, bilo predsednik, bilo zamenik predsednika, to se onda uvek učini tako što i mi u toj odluci učestvujemo, mi iz SNS, naše poslaničke grupe ili mi iz parlamentarne većine i od samog starta smo zauzeli stav - hajde da se dogovorimo, korektno da se dogovorimo na nivou onoga što predstavlja dobar parlamentarni dijalog, da pronađemo zajednička rešenja, tako da najširi mogući broj poslaničkih grupa bude tim rešenjima zadovoljan i kao rezultat te vrste pristupa i tog parlamentarnog dijaloga Narodna skupština je početkom ovog saziva izabrala, čini mi se, ukupno što predsednika, što zamenika predsednika iz onih poslaničkih grupa koje nisu članice parlamentarne većine ni na koji način, više od deset. Mislim da je jedanaest takvih lica bilo na samom početku saziva, što predsednika različitih odbora, što zamenika predsednika odbora.

Još jednom, u tome smo glasanjem učestvovali mi iz parlamentarne većine. Da nismo pokazali tu vrstu sluha ne bi ni bilo moguće izabrati nikoga od tih ljudi. To je valjda potpuno jasno.

Treba imati na umu da ne postoji nikakva proceduralna obaveza, da Poslovnik ne definiše bilo kakvu obavezu da neko ko pripada bilo kojoj opozicionoj grupi, bez obzira na njenu veličinu, važnost koju realno ima, koja se meri kroz izborni rezultat ili koju pridaje sama sebi, nije to uopšte važno, kako god da se zove, kom god polu u političkom spektru da pripada, ne postoji nikakva proceduralna obaveza da nekome pripadne mesto zamenika, predsednika ili predsednika nadležnog odbora. To je uvek bilo i uvek će biti stvar parlamentarnog dijaloga i tako je i u ovom sazivu. Dakle, tu vrstu širine mi jesmo pokazali.

Informacija koja nije tajna, o njoj smo mi govorili takoše javno, između ostalog i kada smo raspravljali o ovom stvarima ranije, je da je tih mesta za predstavnike različitih opozicionih parlamentarnih grupa moglo biti više. Moglo je biti više i to na naš predlog, a nije ih bilo više samo zato što nije postojala sa druge strane volja da se oko tih predloga saglasimo.

Konkretno, danas je izrečena zamerka da SRS nije dobila mogućnost da predsedava ni jednim skupštinskim odborom i treba da zna javnost da to nije tako zato što smo mi rešili da ne može i mi rekli da ne damo. Naprotiv, postojao je predlog s naše strane upućen da jedan skupštinski odbor predvodi predstavnik SRS.

Sa druge strane, nije postojala saglasnost, nisu se slagali sa tim predlogom i to je razlog zašto nisu rukovodili jednim skupštinskim odborom važnim, ja smatram da je svaki važan od samog početka. Isti takav predlog postojao je i za jednu međunarodnu delegaciju i ista vrsta odgovora sa druge strane. Dakle, ne treba sumnjati u našu volju.

Sa druge strane, niko se nikada nije postavljao, kao da je Narodna skupština, kada je reč o ovoj vrsti personalnih rešenja, super market, pa da se svako poslužuje shodno onome kako voli, nego je stvar dogovora ili ga ima ili ga nema. Ako ga nema, ništa strašno, što se kaže, život ide dalje, radimo, funkcioniše Narodna skupština. Ako dogovora ima, onda ima i rešenja.

Među tih 11, rekao bih što predsednika, što zamenika predsednika različitih odbora Narodne skupštine, bila su različita rešenja i sada su. Ne treba, pri tom da neko slučajno pomisli da nisu važni ili toliko važni zamenici predsednika različitih odbora. Mi smo u jednom trenutku, tokom ovog saziva, čak imali i činjenično stanje da dvoje zamenika predsednika različitih odbora, praktično upravlja radom tih odbora, zato što se dogodilo da u tom trenutku, negde je to trajalo nešto duže, negde nešto kraće, nema predsednika odbora, zato što su ljudi koji su se nalazili na tim mestima, rešili da više ne budu narodni poslanici, o tome obavestili Narodnu skupštinu i otišli da se bave nekim drugim dužnostima.

Ništa sporno, ali tada su zamenici predsednika i to, čini mi se u jednom slučaju u Odboru za zaštitu životne sredine, to je bio zamenik predsednika iz DS, a u drugom slučaju u Odboru za zaštitu ljudskih i manjinskih prava, takođe je reč o zameniku predsednika kog je predložila DS, rukovodili radom odbora. To je, inače i dalje slučaj, ja mislim da još uvek nije izabran novi predsednik tog skupštinskog odbora. Ali, dakle, postoji apsolutno dovoljno prostora da ti ljudi daju svoje predloge, kada se oko toga uspostavi neka saglasnost i mi nikada nismo imali problem da bilo kakav predlog oko koga se dogovorimo i podržimo.

To je pokazatelj koliko je osnovano ili nije osnovano zamerati nam, znate već šta pričaju, svakoga dana, papagajski ponavljaju, što ovi predstavnici Đilasa, što ovi Jeremićevi, za koje naravno niko više ne može da utvrdi, gde su, šta su, kome pripadaju, a nisu bili predstavnici tih ljudi na izborima, jer na izborima nisu učestvovali pod tim kapama, ali govore kako smo mi strašni diktatori, kako mi nekoga uvek proganjamo, kako je Aleksandar Vučić najveći autokrata na svetu, kako je, znate čime ga sve i sa kim ga sve porede, Hitler, Musolini, Pinoče. Mi smo svi fašisti i ne mogu da se dogovore da li smo veći fašisti ili nacisti, jesmo li SS odred ili koji smo đavo.

Ali, kao što se vidi i to su činjenice, to dakle zna svako ko je te stvari pratio i ko hoće da se potrudi da te podatke proveri. Mi smo uvek želeli da imamo korektan odnos sa svima. Što su nam na ovaj način vraćali, to mnogo više govori o njima. Međutim, to je činjenično stanje.

Između ostalih, za predsednika odbora, u ovom sazivu i to Odbora za evropske integracije, bila je izabrana i Marinika Tepić, u tom trenutku na predlog poslaničke grupe LSV, kojoj je pripadala, sa kojom je izašla na izbore, te je tako uopšte postala narodni poslanik. Gde je ona sada, kome pripada, ja nisam siguran da i ta gospođa uopšte zna, ali to nije važno.

Mi se nikada nismo mešali u personalne predloge. Ko je želeo da u ime svoje poslaničke grupe predloži nekoga, od nas nije dobijao nikakav komentar, zamerku, primedbu, nikada nam nije na pamet padalo da se time bavimo, suvereno je pravo svake poslaničke grupe da da predlog u svoje ime.

I nije, dakle, postojao problem da Marinika Tepić, u tom smislu sarađuje sa parlamentarnom većinom, to su mnogi verovatno i zaboravili, to je bilo pre dve godine, otprilike, u odnosu na današnji dan, mada je bilo teško zaboraviti neke detalje tog predsedavanja, između ostalog Marinika Tepić je pokazala koliko uspešno vodi taj odbor i onda kada je predsedavala onom sednicom, na kojoj je Devenport pokušavao da predstavi jedan svoj izveštaj. Tada je, onda pokazala koliko je u stanju da rukovodi na bilo koji način.

Tako da, ako se po nečemu sećamo tog predsednikovanja koje je trajalo izvesno vreme, eto ja ga pamtim po tom detalju, između ostalog.

Što se nas još jednom tiče, sve oko čega se dogovorimo a podrazumeva dogovor kao osnov za bilo kakvo rešenje, uvek je bilo apsolutno poštovano sa naše strane.

Poslanička grupa koja je bila predmet interesovanja zbog predloga da se na određeni način sada regulišu pitanja u sastavu ovih odbora, to je poslanička grupa ili poslaničke grupe ili kako bi to sada bilo pravilno imenovati, zaista je teško da se čovek izrazi uz sve te silne promene, Saše Radulovića. To su oni iz "pokreta" kako sebe zovu, "Dosta je bilo", koji zaista jesu učestvovali na izborima kao grupa građana, pri čemu su registrovani kao udruženje građana. Onda su sami sa sobom neke sporazume o saradnji potpisivali da bi prebacivali novac. Sećate se svi tih priča. Grupa građana, sa udruženjem građana i niko na kraju ne zna gde su završavali silini novci koje su dobijali, između ostalog i na konto toga što su imali neke svoje predstavnike u Narodnoj skupštini, a kako se to kretalo sa kampanjskim novcem, to su tek priče i raznorazna predanja o kojima je teško danas premotavati film unazad, niti to mi uopšte treba da radimo. Što se tiče njih, to je jedan vrlo rečit primer kako nam se uzvraćalo na, sa naše strane, korektan odnos.

Sećate se svi sigurno samog početka ovog saziva. Dakle, da bi se izašlo u susret različitim predstavnicima opozicije, a u stvari redom sve bivšeg režima u tom konkretnom slučaju, ali eto, da ih nazovemo onako kako oni vole da nazivaju sami sebe, mi smo tada i to na nivou najšireg mogućeg dogovora, na nivou dogovora svih poslaničkih grupa, prihvatili da se u ovom sazivu drugačije definiše broj potpredsednika Narodne skupštine.

Isti procenat na izborima imali su i ti Radulovićevi, kojih izgleda nema više ili ih ima u različitim oblicima, pa mi sada o tome raspravljamo koji je pravi i DS i da bi i jedni i drugi bili zadovoljni, sve se poslaničke grupe dogovore da bude sedam potpredsednika Narodne skupštine u ovom sazivu i postigne se dogovor na nivou predsednika poslaničkih grupa. Dođemo mi u ovu salu, stavimo taj predlog na glasanje i svi glasaju za taj predlog, dakle, još jednom, predlog koji je tako definisan da bi se izašlo u susret različitim predstavnicima bivšeg režima, ljudi koji nam ne misle ništa dobro i to svi znaju, ali, eto, pokazujemo koliki smo strašni diktatori time što hoćemo da im omogućimo da imaju svako po potpredsednika Narodne skupštine, kad već imaju isti procenat.

I Radulović prekrši dogovor, na prvom glasanju, koje se ticalo njihovih interesa i želje svih drugih poslaničkih grupa da njihovom interesu izađu u susret zato što pokazujemo određeni parlamentarizam, on glasa protiv.

On pokušava da na konto dobre volje svih drugih, tada, prvog dana, napravi brutalnu, rekao bih zlobnu, političku propagandu, da pokrene kampanju na temu - Mi smo svi zla partokratija i mi svi hoćemo da povećamo broj potpredsednika Narodne skupštine, ne znamo zašto, a on je jedini pravedan na strani sila dobra i on će jedini da bude protiv toga, protiv onoga što je sam tražio i protiv onoga za šta su se svi saglasili da je u redu što se tiče odnosa između poslaničkih grupa, da nije sporno i da hoćemo da prihvatimo.

Od tog dana je bilo jasno kakvu vrstu odnosa mi možemo da očekujemo s te strane, dakle od strane predstavnika bivšeg režima. To je bilo sve vreme nekorektno, nefer, bilo je poprilično prljavo. Bilo je toliko prljavo da sam ja siguran da će one stvari koje su što Saša Radulović i svi koji su na samom početku ušli u Dom narodne skupštine, ali i predstavnici DS i ovi koji su danas Đilasovi, danas Jeremićevi, koji su danas Dveri ili nisu Dveri, ne znam šta su ti ljudi, ali nije važno, dakle sve ono što su oni radili, kako su se ponašali, kako su govorili, pisali, saopštenja pravili i o gospođi Maji Gojković, predsednici Narodne skupštine i Aleksandru Martinoviću, našem predsedniku poslaničke grupe i o zameniku predsednika poslaničke grupe "Pokret socijalista - Narodna seljačka stranka - Ujedinjena seljačka stranka" gospodinu Rističeviću, i kako su se ophodili prema Marku Atlagiću. Sve to i dan-danas rade, svi oni zajedno, što u Narodnoj skupštini, na konferencijama za štampu, preko svojih medija, televizija, novina, dnevnih, nedeljnih, kako god hoćete, to će sigurno ući u anale.

Dakle, tu vrstu odnosa, ja ne mogu da se setim kada smo mi imali u Srbiji, a to je njihov odgovor na našu želju da budemo korektni, pri čemu, još jednom, nama apsolutno nije važno kako se oni zovu, nije nam važno kakve imaju međusobne odnose, ne zanima nas da li su se međusobno svađali ili nisu. Mi samo želimo da ispoštujemo neke stvari koje se tiču i o tome mi raspravljamo danas, sa jedne strane, formalnih pravila. Dakle, onoga što definiše zakon i što definiše Poslovnik. S druge strane, nekih, da tako kažemo, moralnih etičkih pitanja, dakle, za ona pitanja koja nisu definisana strogim pravilima, šta smatramo da bi bilo ispravno, sa te etičke strane. S treće strane posmatrano šta ima bilo kakvog smisla i bilo kakve logike. Dolazimo na pitanja koja su bila danas upućena nama.

Da li poslanička grupa, koja se sada naziva Stranka moderne Srbije, ima pravo da iznese bilo kakav predlog, s obzirom da nisu ušli u Narodnu skupštinu pod tim imenom i da li mi zbog toga što stavljamo to uopšte na dnevni red imamo neku potrebu da njih imamo u Skupštini?

Drugo pitanje koje nam je upućeno - da li mi time kršimo volju građana? Treće bi verovatno bilo - da li je to odgovarajući odnos prema mandatima? Što se samih mandata tiče, to je u stvari najjasnije u celoj priči. Dakle, time se mi apsolutno nikada bavili nismo. Na onaj način na koji je to regulisano rasporedom ljudi na izbornim listama, na taj način se i realizuje, da tako kažem, tokom čitavog ovog saziva. Kada neko iz bilo kog razloga prestane da bude narodni poslanik, on biva zamenjen prvim sledećim sa svoje izborne liste.

Da, istina je da poslaničke grupe po našem Poslovniku daju predloge i da na osnovu sastava tih poslaničkih grupa i njihovog broja članova, Poslovnik kaže mi treba da popunimo radna tela Skupštine. Dakle, to je pitanje sastava. Pitanje predsednika, zamenika predsednika je druga stvar.

Danas bi zaista teško bilo reći - a na šta bi ličilo to da smo se mi sve vreme rukovodili nekim prostim proporcijama bez želje da uopšte razmišljamo o tome da li neko nekoga zaista realno predstavlja ili ne. Pa, svaki put kada bivši režim se posvađa međusobno i napravi neku poslaničku grupu, pa brže bolje naprave zahtev da se izvrši izmena sastava različitih odbora, mi to prihvatali i glasali za to, sve poslaničke grupe, kao što je danas rečeno, bez ikakve rasprave za sve predloge. Mi bismo onda verovatno na svakoj sednici, ali bukvalno svakoj sednici, imali neku izmenu i zbog toga što se oni međusobno svađaju i zbog toga što oni više ne mogu da odluče kome pripadaju, da li danas DS, a sutra su malo samostalni, pa su se udružili i napravili neku grupu, pa prekosutra došli kod Đilasa, pa dan kasnije otišli kod Jerimića, pa se vratili nazad Saši Raduloviću i tako dalje u krug, mi bismo svaki božji dan morali da usvajamo neke njihove predloge i više niko ne bi znao kakav je sastav na primer, kog skupštinskog Odbora.

Ono što ima smisla, ja se u tom pogledu slažem sa svim što je danas izrečeno, treba voditi računa o tome ko jeste realni predstavnik onih ljudi koji su se izjasnili u proleće 2016. godine i glasali, dakle, ko je te neke glasove i tu podršku dobio. I mislim da smo se i u tom pogledu ponašali korektno. Listom smo uvažavali sve one predloge koji dolaze iz poslaničkih grupa koje jesu nastale na osnovu rezultata tih izbora, neposredno nakon završetka tih izbora, odnosno početkom ovog saziva. Nismo uopšte ulazili u to kakvi su njihovi odnosi. Svaki predlog koji da poslaničke grupa koja je nastala na taj način, mislim da su sve druge poslaničke grupe prihvatale bez ikakvog upuštanja u sadržaj tog predloga.

Danas kada pričamo o ovima koji se zovu SMS i o Saši Raduloviću, mi imamo tu zanimljivu situaciju da ta originalna poslanička grupa pod tim imenom pod kojim je formirana više ne postoji. I vi ste sigurno videli kako izgleda obrazloženje ove poslaničke grupe SMS, zašto oni upućuju predlog uopšte da se na bilo koji način promeni sastav tih Odbora. Oni tvrde da su oni imaoci kontinuiteta sa tom njihovom prvom zajedničkom poslaničkom grupom. To oni kažu. Ko to hoće da prihvati, može, ko neće, ne mora.

Još jednom, mi prema tome apsolutno nikakav emotivni odnos nemamo. Ali, zaista ne postoji više nijedna poslanička grupa koja se zove onako kako su se zvali svi na početku – Dosta je bilo. Saša Radulović više nema poslaničku grupu nikakvu. Da li ima podršku još jedne poslanice ili možda postoji neko treći ili ne postoji, ja zaista ne znam, ali oni koji su potpisivali tu vrstu zahteva, više po Poslovniku ne mogu ni na koji način da utiču, a mi imamo i dalje mesta poslanika u različitim odborima koja su definisana na osnovu nekih njihovih, da kažem tako, originalnih ili inicijativnih predloga.

Ovi koji se danas zovu SMS, kako god da se zovu, ni to meni zaista ništa ne znači, niti pravim neku razliku u smislu odnosa prema njima i doživljaja koliko smo ili nismo politički neistomišljenici, između njih i ovih ostalih sa kojima su počeli saziv i Saša Radulović i ovi koji su prebegli u Đilasovu poslaničku grupu i onu treću. Meni je to sve isto.

Dakle, oni daju predlog da se na drugačiji način izvrši popuna tih odbora. Da li će se zvati SMS ili, kako su se zvali ono u jednom trenutku, slobodni poslanici, samostalni, nije važno, meni apsolutno ništa ne znači. U onom momentu kad su menjali ime, svađali su se međusobno ko može da nosi ime Dosta je bilo, ko ne može. Ali, pošto je postavljeno pitanje da li oni nama na bilo koji način politički odgovaraju, još jednom vrlo jasan, čist odgovor da čujete od mene, apsolutno jednako koliko je to bilo i na početku ovog saziva kad su bili svi zajedno sa Sašom Radulovićem, ništa manje, ništa više. Da mi tu ne vidimo nikakvu razliku, pa evo, jasan vam je dokaz sve ono što se moglo čuti u ovoj sali.

U proteklih nekoliko nedelja mi smo raspravljali o različitim zakonima, a oni su se međusobno svađali ko je za to da sluša Đilasovo naređenje da mu je zabranjen ulazak u salu, ko je za to da ipak ne sluša, ko se od Đilasa uplašio, ko se nije uplašio.

Tokom jedne od rasprava, značajnih i važnijih, rekao bih, koja se tiče izmena i dopuna Krivičnog zakonika, onoga što se u javnosti često naziva Tijaninim zakonom, ko je, ja mislim, najjasnije govorio upravo o strašnim greškama te poslaničke grupe ili te grupe u bilo kom smislu? Pa narodni poslanici iz redova SNS. Mi smo ih kritikovali, ako treba i ja lično.

Podsećao sam na njihovo sramno ponašanje, samo nekoliko meseci unazad, kada su ovde svim poslaničkim grupama, dakle svim, što pripadnicima parlamentarne većine, što drugima, bukvalno na nos nabijali da smo nehumani ljudi, da nemamo razumevanja zato što nismo u tom momentu, zamislite, njihov predlog onako napisan, nije nije bio u skladu sa dobrim standardima kada je reč o regulisanju bilo kakve pravne materije, stavili na glasanje, kaže – bezdušni ste ljudi, kakvi ste to ljudi, gde ste vi, pokažite se, zašto ne uvažavate predlog Fondacije Jurić. Kada je taj predlog pravno pripremljen na valjan način i kada je stavljen na dnevni red, samo zbog toga što smo mi stali iza tog predloga i rekli da ćemo za njega, naravno, glasati, potpuno su zaboravili na svoje reči i na te visoke moralne standarde kojima su kao bili vođeni nekada. Mi smo ih na to podsetili i rekli – vaše ponašanje je besramno, vaše ponašanje je za svaku osudu.

O toj grupi, konkretno, o poslanici Macuri i ostalima, govorili smo mi iz SNS, nije niko drugi. I to vam je odgovor kakav je naš odnos prema njihovim političkim stavovima, koliko imamo ili nemamo potrebe za bilo kim. Da li se to promenilo zbog toga što su oni u Narodnoj skupštini ovih dana? Mislim da su i danas ulazili u salu, nisam čuo da su bilo šta rekli. To je, naravno, samo njihova stvar.

Ja mislim, ako želite da me pitate za lično mišljenje, da su to uradili zato što su malo pametniji od onih koji su rešili da budu slepi poslušnici Dragana Đilasa, malo pametniji, jer kad pogledate realno, oni ovde imaju baš kao i svi drugi, poprilično širok prostor da kažu šta god misle da treba, da nas kritikuju na sve načine koje oni mogu da smisle, na taj način dođu do uha nekog glasača, pa na taj način možda dobiju neki glas, možda nekog uspeju da prevare, ja to ne znam. Ali, ako nisu u ovoj sali, ako se povinuju žutom tajkunu Đilas Draganu i njegovoj samovolji, neće imati tog prostora.

To je elementarna logika da budete ceo dan u prenosu na javnom servisu i da govorite šta god mislite da treba ili da sebi uskratite tu priliku, elementarna logika. Da se nalazim na mestu bilo kakve opozicije, naravno da bih koristio mogućnost da doprem do ljudi i oni koji jesu opozicija i od samog početka ovog saziva najbrojnija opozicija, ja mislim da tu priliku dobro razumeju, dobro razmišljaju u tom smeru i da to na dobar način koriste. Između ostalog, kažem to zato što sam gledao malo ove rejtinge koji se objavljuju u dnevnoj štampi. Oni koji su zaključili da u Narodnoj skupštini treba govoriti, pa na taj način dolaziti do razumevanja birača, ti su u međuvremenu podigli sopstveni rejting. Ovi koji su rešili da ne budu pametni nego da budu poslušni Đilasu, oni su svoj rejting, čini mi se, samo drastično pogubili.

Šta je ova moderna Srbija, kako se već zovu, zaključila? Mislim da je zaključila ovo što vam govorim sada. Šta misle ostali? To može da se razume lako, i to čujemo svaki dan. Mislim da nema dana da se ne pojavi negde neka rečenica Zorana Živkovića koji je, takođe, jedan od fantastičnih primera ljudi koji realno nemaju nikakve glasove iza sebe, koji realno nemaju nikakve birače koji ih podržavaju, a koji postaje narodni poslanik već nekoliko saziva, tako što se nalazi na izbornoj listi druge stranke, konkretno DS.

Taj čovek naprosto čezne za tim da se vrati u dom Narodne skupštine. To vidite iz svakog njegovog saopštenja, svake izjave za medije. Dođe ovde, recimo, u hol, danas je to, čini mi se, ponovo uradio, pa pričao o tome kako je on strašno zabrinut za istragu povodom ubistva Olivera Ivanovića. Naravno, iskoristio i tu priliku da najbrutalnije napadne ponovo lažima, ponovo uvredama i propagandom Aleksandra Vučića i druge ljude i nije se setio da je zapravo istina da je, ako je neko pokazivao podršku, iskazivao podršku i pružao pomoć Oliveru Ivanoviću dok je bio živ, to upravo Aleksandar Vučić i da su to potvrdili ljudi koji su bili u neposrednom okruženju pokojnog Ivanovića, koji su prisustvovali njegovim susretima sa Aleksandrom Vučićem. Njegova udovica je govorila, recimo, o tome, a ovi koji su strašno zabrinuti za taj slučaj, a govorili su sve najgore o Oliveru Jovanoviću dok je bio živ, oni se ne sećaju da nisu ni znali, verovatno, ko je čovek, ako ne računamo one poput Rade Trajković koja je znala ko je i govorila je za Ivanovića sve najgore dok je bio živ, govorila je da je reč o kriminalcu i prevarantu. Sada ona kao štiti sećanje na njega, sada kada je uz skute Dragana Đilasa.

Ovi ostali danas pokazuju tu svoju brigu verovatno time što najgore moguće uvrede izgovaraju na račun njegove udovice, a samo zato što neće žena da prihvati njihov otrovni narativ i da napada Aleksandra Vučića i SNS, jer su oni tako rešili da treba, nego žena ipak govori istinu i stalo joj da tu istinu Srbija čuje, pa je onaj Đilasov Veselinović, između ostalog, vređa svojim saopštenjima, najgore stvari govori o njoj. Nazvao ju je i đavolom i verovatno je odgovarajući pokazatelj kako se sam Đilas odnosi prema tom pitanju. Činjenica je da je pre neki dan, neki su sporazum potpisali, rešio da stavi na svoju listu, da i on može da bude narodni poslanik, ako Đilasu uspe da ušićari neki glas, ako istom konceptu kao što je Živković narodni poslanik u nekoliko saziva.

Ovo je bila digresija na temu čime se oni bave, a sve vreme poručuju da su i te kako svesni da to što nisu na sednicama Narodne skupštine ne koristi ni najmanje. Ko je tu izvukao pouku, ko nije, njihova stvar, njihov problem.

Što se nas tiče, mi vodimo računa da odnosi između različitih poslaničkih grupa budu korektni i naravno ne očekujemo čuda. Mi smo potpuno svesni da nam se na korektan odnos neće vraćati dobrim, nego ćemo biti predmet najgorih mogućih, najprizemnijih mogućih uvreda, nipodaštavanja, optužbi za sve što čovek može i ne može da smisli, ali to je prosto tako. To je prosto tako, i to je izgleda jedan od usuda parlamentarnog života u Srbiji.

Inače, kada smo kod njihovih međusobnih odnosa, verovatno je najveći greh koji prepoznaju jedni kod drugih činjenica da se oni danas malo manje plaše tog Dragana Đilasa, nego što bi on voleo. Malo sam pogledao kako je tekla geneza tih njihovih odnosa i vidim, pošto o tome govorimo, sama ova Tatjana Macura kaže da je ovaj njihov bojkot jedna velika prevara, da su oni u nekoj vrsti nepotpunog bojkota i da je tačno da svi sve vreme primaju plate, iako ne dolaze na posao, da je tačno da uzimaju troškove putovanja kada toliko putuju da se ne pojave u Narodnoj skupštini uopšte, da je tačno da su članovi parlamentarnih delegacija, da je tačno da kada putuju sa delegacijama Narodne skupštine uzimaju dnevnice. To je sve, po njenim rečima, potpuno tačno i smatra da je to besmisleno, pa su oni kao rešili da budu principijalni i da se više time ne bave.

Smatra da je njihov najveći problem što dozvoljavaju da budu pod pritiskom onih koji nisu uopšte u Narodnoj skupštini prisutni. Dakle, konkretno Đilasa i konkretno Jeremića, onih koji nisu ni učestvovali na izborima i ne može se reći da na bilo koji legitiman način imaju svoje predstavnike, ali imaju na onaj drugi.

Tačno je sve što je danas rečeno da su i Đilas i Jeremić doslovce kupili stranke u međuvremenu. Sada, koliko ko tu ima stranaka, i to je teško reći i to je jedna od teškoća sa kojima se suočavamo mi kada treba da se staramo o radu Narodne skupštine.

Da li Vuk Jeremić ima jednu ili dve poslaničke grupe? On trenutno u dve poslaničke grupe ima potpredsednike svoje stranke. Da li to onda znači da ima dve poslaničke grupe? Ja ne znam, toliko nisam pametan da vam kažem. Ipak su oni na nekom višem nivou politike u odnosu na nas koji se ovim bavimo na malo drugačiji, u stvari mnogo drugačiji način.

Dragan Đilas takođe ima svoju poslaničku grupu. Njegovi potpredsednici danas sede u KSP koja je valjda zamena za ovu stranku koju je Đilas kupio SSP. Danas su takođe izlazili na konferenciju za medije da kažu da imaju prava na neke predstavnike u odborima Narodne skupštine. Tu je ova Marinika Tepić sa početka moje priče. Dakle, ona je sada trenutno kod Dragana Đilasa, a gde će da završi, nemojte da me pitate, to verovatno ne zna ni ona, a kako ja to mogu da znam.

Takođe, kaže Tatjana Macura da su oni shvatili da politika „ua Vučić“ nema nikakvog smisla, dakle, ovo je njena poslanička grupa, pa su onda rešili da na neki drugi način pokušaju da animiraju birače, da nisu prihvatili pokornost, jednoumlje koje od njih zahteva Đilas Dragan. Dakle, to je priča o njihovim međusobnim odnosima.

Što se nas tiče, još jednom, mi svoju politiku imamo i mi svoju politiku gradimo i branimo. Da li neko od njih hoće da promeni metode rada ili neće? To je uvek na njima. Ono što mi sa svoje strane ponavljamo jeste dijalog, bilo kakav, ako treba da se vodi, treba da se vodi ovde. To je odlika dobrog parlamentarizma i poštovanja institucija. Ne na ulici, ne pod šatorima, ne upadima u RTS, ne time što ćete gađati policiju, na nju potezati noževe ili flaše, ne time što ćete prezivati nerede na ulicama naših gradova, doslovce pozivati na građanski rat, jer kada pozivate na raznorazne scenarije poput ukrajinskog ili rumunskog, a sve su to ti ljudi govorili, na tu vrstu zla su pozivali. To nije dobro i nije prihvatljivo.

Kako treba i kako može? Može u Narodnoj skupštini. Recite šta god vam je na duši, svako ima pravo u okviru onog vremena koje mu je dao narod na izborima, pa koliko se kome politički isplati, to na kraju sami građani kažu, ali rečima da – u Narodnoj skupštini. Ovi drugi načini nisu ispravni. Neki su to izgleda razumeli, neki i nisu do kraja.

Vuk Jeremić, danas smo govorili o tome, verovatno razume da za njega dobrog načina više nema, jer onaj ko je bio u stanju da onakve gadosti izgovori o Srbiji, da onako prostački psuje Srbiju i da se onako histerično cereka, pri tom pokazujući koliko uživa u toj vrsti vređanja i Srbije i njenih građana i da ne krije, ne da ne krije, nego ga čak zabavlja kada se zna šta je radio sa svojim Tadićem, Đilasom i ostalima, našim građanima. Kada se to sazna, kao što se saznalo na osnovu onog razgovora Jeremića i Roćena, sećate se kada su pričali šta su sve radili majci Srbiji i Crnoj Gori, da li je tako, tu više pravog načina nema. Sada, šta god da kaže neko od ovih njegovih potpredsednika u Narodnoj skupštini ili u onom holu na konferenciji za štampu, nikakvu više razliku ne pravi, i to je njima potpuno jasno.

Danas Đilas drži konferenciju za štampu, a Jeremić ne sme ni da se pojavi. Pitaju ga gde ti je Jeremić, kaže da nije u Beogradu, ne znamo gde se nalazi. Sakrio se u neku mišju rupu, on više ne može nikome u oči da pogleda.

Oni drugi koji smatraju da imaju nešto da kažu, oni izgleda pokušavaju da kažu. E sad, neko mu nešto može da kaže na pravi način, neko bolje da ne pokušava, jer kad kaže samo veću štetu sebi napravi.

Dragan Đilas, naravno ne želi da mi govorimo o toj vrsti nepoštovanja institucija koje oni pokazuju, o nesreći koju prizivaju za naš narod, o sukobima koje pokušavaju da generišu, o uvredama koje izgovaraju na naš račun svakodnevno, pa pokušava čovek da promeni temu. Evo, da mi ne pričamo kako se Jeremić ophodio i kako je psovao Srbiju, danas će Dragan Đilas da pokuša da priča malo o ekonomiji, pa je to do te mere smešno da je zaista suvišno objašnjavati.

Ali, objasnio mu je koliko mi se čini, još pre više od mesec dana, Miladin Kovačević, direktor Republičkog zavoda za statistiku, na primer kakav je odnos rasta i učešća u BDP industrije i to mu je ovako lepo pokazao tabelarno da čovek može da razume, da čak i neko ko državnu ekonomiju na tom nivou ne razume, kao što je ne razume Dragan Đilas da ipak može da shvati i objasnio mu da rast ili pad industrijske proizvodnje utiče, dakle, ima tako malo učešće u ukupnom BDP da ne može na osnovu toga ako se u stvari iole razumeš, da zaključiš jedan na jedan, e tako će se kretati BDP, a Dragan Đilas to ne razume. Njemu je fantastičan uspeh njegovih i njihovih minus 3,1 tzv. rasta, to nije rast to je pad BDP i njemu je dobro, a nije mu dobro kada Srbija kao prošle godine završi sa rastom koji nije negativan, nego je pozitivan od plus 4,3% i kada je po tom pokazatelju među najuspešnijim evropskim državama, kaže – to je najslabiji rezultat u centralno-istočnoj Evropi, ne znam šta je sve danas izgovorio taj čovek. Pa to može da izgovori neko ko ništa ne zna ili neko koga apsolutno nije briga kakvu će neistinu da izgovori, i što je to proverljivo u par sekundi. Ozbiljan čovek to ne može da izgori, trećeg nema.

Tom Draganu Đilasu, da bi samo nekako promenio temu, da se mi ne podsećamo i njegovih i 500 miliona koje je završilo u džepovima i na računima firmi Đilasovih i Jeremićevog psovanja majki i onog cerekanja. Pokušava da priča o investicijama, pa kaže – kakve su to investicije? Pa, to su odlične investicije, toliko dobre da ih imamo više i uspešnije nego sve ostale države u regionu. Pominje on i Albaniju i Severnu Makedoniju i BiH, ali, ili ne zna, ili opet zna, ali se ne libi ni jednu laž da izgovori, da mi kad se sabere Albanija sa Severnom Makedonijom, sa BiH, sa svima u regionu, opet od svih njih imamo više investicija, pa opet bi hteo izgleda nešto da priča o ekonomiji, ali ne znam kako da odgovori na više od pola miliona radnih mesta koje su proćerdali, koje su uništili, on i njegovi kompanjoni u vreme kada su drali kožu sa leđa naroda i da sad nekom objasni da je to bolje i uspešnije i vrednije nego stotine hiljada novih, obezbeđenih radnih mesta koje smo mi napravili u ovoj državi u samo nekoliko godina unazad.

Na koji način bi on mogao, ako baš hoće da priča o ekonomiji, da objasni da je njegovih 337 evra prosečne plate bolje i vrednije od današnjih 463, sa jasnom tendencijom, jasnim planom da dostigne 500 evra, i to će biti jako brzo. Nema načina da to objasni.

Inače, ne bi bilo loše da onog trenutka kad se dogodi, da se svi zajednički podsete i on i ovaj Živković koji je bio na izbornoj listi DS i svi ostali koji su nastali iz te stranke, a uglavnom je to slučaj sa svim predstavnicima bivšeg režima, svojih izjava iz, čini mi se 2014. godine. Čini mi se da je otprilike negde u to vreme sa njihove strane upravo u ovoj sali iz onih klupa onamo izrečeno – Aleksandre Vučiću, kada postignete da prosečna plata u Srbiji bude 500 evra, da znate mi ćemo svi morati da glasamo za vas. Mi smo obavezni da svi glasamo za vas. E, bilo bi dobro da se za neki mesec od dana današnjeg podsete te svoje izjave i tog svog obećanja.

Ja naravno ne očekujem čuda, ali videće da se i tu na tom primeru koliko je tu licemerja baš kao što ga ima na primeru skupštinskog Poslovnika ili zakona koji reguliše pitanje izbora narodnih poslanika, jer to su takođe njihove reči u papir pretočene. Njihove su odluke i u tom zakonu i u tom Poslovniku.

I kada se postavlja pitanje – zašto je dobro ili nije dobro što nisu menjani ni taj zakon, ni taj Poslovnik. A mi znamo da jedan zarez promenjen bilo gde, oni bi skočili sa pričom – eto, promenjen je zakon, promenjen je Poslovnik i zbog toga ništa ne valja. Ovako su izgleda prinuđeni da svakog dana sami svoje cipele žvaću objašnjavajući valjda nekome u Srbiji, a zapravo sve sebi samima, da kritikuju svoj zakon i da kritikuju svoj Poslovnik. I po tim njihovim pravilima danas se sudi, presuđuje, ako hoćete i u skupštinskoj raspravi njima i nama i bilo kom trećem.

Po tim pravilima se biraju narodni poslanici, kao što su birani u vreme kada su oni organizovali izbore, tako se biraju i danas. I onda i danas oni imaju odgovarajuću većinu u RIK, ako žele mogu da promene bilo koju odluku, da daju bilo koju primedbu na izbornu proceduru tokom izbornog dana, pre ili nakon. Međutim, činjenica je da oni zaista nemaju šta suštinski da zamere onom procesu koji reguliše same izbore. Da imaju, valjda bismo videli nekada neku formalizovanu zamerku, neku primedbu na neki zapisnik, toga nikad nema, jer je njima jasno onog momenta kada se izbori održe, a oni ostanu na jednocifrenom procentu, da tu više nema nikakve priče.

Jel pokušao Vuk Jeremić da izazove nerede još za predsedničke izbore 2017. godine? Smirajem izbornog dana pozivao je javno da se okupiraju birališta i da se preuzme stvar u svoje ruke, ali šta je tu mogao da očekuje Vuk Jeremić, bilo je jasno i njemu samom, sa 5%. Sa 5%, a sa druge strane, apsolutna većina 56% u prvom krugu za Aleksandra Vučića i šta tu onda Jeremić da zauzima i na kakvo nasilje poziva i ko bi ga u tome pratio? Nisu ga pratili više ni oni koji su mu bili u izbornom štabu tog dana.

Dakle, na izborima je stvar jasna. Isto tako i u ovoj Narodnoj skupštini. Što se tiče primene pravila, ta pravila menjana nisu. Mi ih samo poštujemo striktno. Sada, kako će se završiti ovaj saziv, nisam siguran da vam kažem iskreno, pošto već odavno ne liči na ono sa čime je ovaj saziv počeo i kako je počeo. Nisam siguran da će izgleda isto kao što izgleda danas, ni raspored poslaničkih grupa, ni njihova imena, ni nazivi, a boga mi ni sastav. Evo, već sada se očigledno spremaju nove promene i u poslaničkoj grupi DS. Javno su opomenuli i Gordanu Čomić i Natašu Vučković što učestvuju na radu skupštinskih odbora. Milojičić Kena je odavno na tapetu, a kako stvari stoje, izgleda da će tek biti na tapetu. Zato što su po nalogu Dragana Đilasa žuti počeli da izbacuju svoje pokrajinske funkcionere, izbacili su iz stranke jednog pokrajinskog poslanika. Izbacili su još čini mi se, jednog ili dvojicu ljudi koji su članovi lokalnih parlamenata, odnosno odbornici, pa je Kena onda rekao – e, ovi iz izvršnog odbora koji su glasali protiv tih odluka, to su časni i pošteni ljudi. Znači, oni koji su glasali za izbacivanja, ja iz Keninih reči to tako čitam, su nečasni i nepošteni. Sve mi se nešto čini da će Kena prvi sledeći da oseti svu snagu Đilasove sile i njegovog doživljaja pravde, kao i ostali koji pripadaju njihovoj poslaničkoj grupi.

Pre neki dan ona grupa Ženske parlamentarne mreže je održala sastanak, Aleksandra Jerkov i Sanda Rašković Ivić su bile prisutne i vidim već po tim njihovim čuvenim socijalnim mrežama kako se to naziva, krenuli su da ih istražuju, da im prete i da im pokazuju prstom. Tako da, nije ništa neverovatno, za očekivati je da će jako brzo možda da tu bude i novih lomova, izdvajanja, formiranja novih grupa i da ćemo mi dobijati opet neke predloge da se na drugačiji način organizuju radna tela Narodne skupštine.

Na šta tu ima smisla reagovati? Opet na ono što ne dvosmisleno ili u najvećoj mogućoj meri predstavlja onu volju koja je stajala iza poslaničkih grupa formiranih na samom početku, odnosno iza onih lista koje su dobile podršku građana, neki veću, a neki manju. Negde je to moguće jednoznačno utvrditi, negde opet nije.

Ja sa svoje strane smatram da je najpravednije pozvati narodne poslanike da po pitanju ove vrste dilema se nose onako kako smatraju da je najispravnije. Ovo nije precizno regulisano bilo kakvim poslovničkim odredbama, nego je bukvalno tumačenje onoga što smatramo da hoćemo da uvažimo ili nećemo da uvažimo. Argumente koje su oni izneli u svom zahtevu neki narodni poslanici, ne sumnjam uopšte da će smatrati za opravdane, drugi će smatrati za neopravdane, napomene gospodina Rističevića, nije bitno kako se zovu i nije bitno da li im je tu ili nije njihov dojučerašnji predsednik, nego da li može njih šest ili sedam da raspolaže mandatima onih kojih je bilo 14. to je dobro pitanje, to je pitanje koje jeste na mestu.

S druge strane, ako sad pogledamo stvar potpuno logično i do kraja, da li to ima više smisla, dopadalo vam se ili ne, ili ima više smisla da svim tim mestima raspolaže jedan Saša Radulović, koji ni nema poslaničku grupu i da sad on pokušava da predstavi sebe kao 16 narodnih poslanika, ja mislim da je to jedna vrsta dileme koju će svako od narodnih poslanika moći da odgovori, da odgovor potraži sam za sebe. Pa, kako god da se izrazi Narodna skupština, još jednom, nama ni iz džepa, ni u džep, niti nas to uopšte zanima.

Mi ćemo nastaviti da se ponašamo ozbiljno i odgovorno, da uvažavamo sve druge i, naravno, nećemo ni u budućnosti očekivati čudo. Jer, navikli smo već na tu vrstu otrovnih uvreda i otrovnih optužbi koje dolaze iz redova bivšeg režima i ne očekujemo da će to moći da se promeni. Vreme ide i neki se ljudi menjaju, sazrevaju, ovi su, pak, pokazali da za tu vrstu neke kvalitativne promene apsolutno nisu sposobni. Dakle, ništa nisu promenili u svom odnosu prema ljudima, u svom odnosu prema narodu, pa ni nama kao političkim neistomišljenicima koji i dalje proglašavaju, projektuju za neprijatelje, neprijatelje koje treba uništiti.

Bilo je danas reči o tim uvredama, neću da podsećam na sve ponovo iz početka, ali hoću da podsetim na jednu stvar koja je možda promakla i narodnim poslanicima, a i kritičkoj javnosti, i tiče se neposredno uvreda izrečenih na račun porodice Aleksandra Vučića. U ovim čuvenim Đilasovim i Miškovićevim nedeljnicima i novinama, nedavno se vodila polemika na temu upotrebe dece, tuđe dece, dece političkih funkcionera u političkim raspravama ili obračunima.

Tu je jedna čuvena novinarka saopštila jednu, za mene, neverovatnu tezu. Radila je to pokušavajući da zaštiti, valjda, neke od tih svojih političkih istomišljenika, Đilasa, njegovog okruženja, njegovih ruku, što levih, što desnih. Tu je, bukvalno, napisala sledeće – naravno da nije dozvoljeno baviti se decom političara, članovima porodice, a decom pogotovo. Međutim, kako ona kaže tamo, naravno da jeste opravdano to raditi u slučaju, kako je navela, male Milice, ne tako malog Danila i dece ministara u Vladi Srbije. Jer, kako ona kaže, interes je javnosti da se njima bavi. Interes je javnosti, zamislite, da se ta deca napadaju na najprizemnije, najodvratnije moguće načine.

Ona, pri tome, kaže – to ne važi ni za koga drugog. Štiti članove porodica i sve ostale koji imaju bilo kakve veze i sa Đilasom i sa njegovim okruženjem, ako hoćete i ovim Obradovićima i Jeremićima, sve je to potpuno u redu, zaštićeno, ali ona kaže – postoji, zamislite, jer je ona to tako zaključila, interes javnosti da to pravilo ne važi ni za Aleksandra Vučića, ni za njegovu porodicu.

Kad se sa tim suočavate, a mi se suočavamo godinama, onda i ne očekujete ništa bolje. Dakle, bilo šta bolje od toga za nas bi predstavljalo tako spektakularno iznenađenje, da je to apsolutno neverovatno. Tu vrstu odnosa ili promene u ponašanju mi apsolutno ne očekujemo, ali to nas ne sprečava da se ponašamo ozbiljno i odgovorno.

Mogu da se ljute koliko god hoće, pre svega sami na sebe, oni koji su tu vrstu patologije zapatili u našem društvu. Evo, danas, pričali smo i o visokom funkcioneru Jeremićeve stranke koji ne krije da ima najgore moguće mišljenje i o Đilasu i o Obradoviću, o sopstvenoj stranci, da kaže da tu nikakve politike nema, da je reč samo o čistom interesu. Pred njega i predsednik političkog saveta Jeremićeve stranke, takođe kaže da niko tamo ne valja ni pet para, glupi su im ovi njihovi zahtevi, sve je to neka kozmetika, jedini pravi, jedini iskren tamo je Vuk Jeremić, a ovi svi ostali su, kako je rekao, relikti DS i oni samo smetaju. Šta vam to govori? Pa, da se naljutio, nisu dovoljno ovi ostali Đilas i ekipa branili Vuka Jerimića kada je objavljen njegov razgovor sa Roćenom.

Neka se oni slobodno bave sobom, samo neka Srbiju ostave na miru, neka pošten narod, poštene građane ostave na miru, neka ne pokušavaju da prizovu bilo kakvu nesreću, neka ne prizivaju na nasilje, neka budu elementarno pošteni da sutra svojim imenom i prezimenom izađu na izbore, bilo koje, da se ne kriju ni iza dece, ni iza studenata, ni onih koje su zloupotrebili upadom u RTS i ove koje kao prodaju za neke organizatore protesta, nego naka pogledaju građane Srbije u oči i neka kažu – mi, ti koji smo bili ministri, koji smo bili gradonačelnici, koji smo bili na najvišim mogućim funkcijama u državi, koji smo vas ojadili, koji smo u svoje džepove zgrnuli, ko 500 miliona, ko malo manje, ali opet mnogo miliona evra,.

Mi sada hoćemo priliku da nastavimo da žarimo i palimo ovom zemljom i videće kako će proći. Između ostalog, videli su i na izborima za savete mesnih zajednica upravo ovih dana, što u Subotici, što u okolini Novog Sada, videli su i nešto ranije onda kada su svi zajedno, kao taj pokret Đilasovih „pet miliona“ nastupali na istom nivou izbora na teritoriji grada Šapca. Svaki put ona lista i oni kandidati koji podržavaju politiku Aleksandra Vučića osvajali su sva moguća mesta, a Đilasovi, Jeremićevi, Obradovićevi nasilnici, derikože koliko su osvajali? Koliko su i mogli kada se zna o kome je reč, jednu veliku nulu. Kad su nastupali kao taj pokret Đilasovih „pet miliona“ u Majoru, opet su sa nulom prošli.

Dakle, narod da prevare ne mogu, ali neka budu bar elementarno pošteni, neka kažu – evo, pogledajte nas u lice, ne pretvaramo se više, ne pravimo se da smo neko novi, ne krijemo se iza drugih ljudi, mi tražimo vaše poverenje. Svaki put će prolaziti baš ovako kako su prošli, ali neka pokažu taj nivo poštenja. Između ostalog, neka ga pokažu i u Narodnoj skupštini. Ako žele da imaju svoje predstavnike u našim delegacijama, a rekli su da žele, ako žele da imaju svoje predsednike i zamenike predsednika odbora, a kažu da žele, ako žele da učestvuju u razno raznim ženskim parlamentarnim mrežama itd, dobrodošli ste, nemojte onda lagati da niste narodni poslanici. Ako nećete da budete narodni poslanici, zna se kako se to reguliše na jedini pravi način, tako što kažeš – neću više da se upisujem za troškove putovanja, neću više da silazim u skupštinski restoran i na kraju krajeva neću ni tu platu, koju dobijam kao narodni poslanik. Budite iskreni prema sebi, kažite bar toliko - nismo je ni zaslužili. Hvala najlepše.

Hvala dr Orliću.
Na listama više nema prijavljenih.
Da li predstavnici predlagača ili predsednici poslaničkih grupa ili ovlašćeni predstavnici kojima je ostalo još vremena, žele da se obrate?
Reč ima gospodin Marijan Rističević. Izvolite.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja svakako nisam advokat ovlašćenog predstavnika bensedina, gospodina Radulovića. Dakle, moj odnos prema njemu i poslaničkoj grupi „nikad im dosta nije bilo“ se zna. Od Dosta je bilo do „dosta ih je bilo“ prošlo je dve godine. Ova Tatjana Macura, jedino je Marinika, čini mi se, promenila više partija u zadnje dve godine.

Dakle, ovde je toliko branila Radulovića da me je pljunula braneći njega, onda me je jednom uštinula dobio sam povrede na radu. Bila je DJB, pa Pokret centra, pa sad je SMS, još malo pa će biti „vajber“ koliko ja vidim. Marinika je bila LSV, PSG, Nova stranka i sada je neka Đilasova stranka. Ovo je poprilična epidemija. Zakon je za svakoga zakon, pa i za nas. Propis je propis, a propis kaže – po broju narodnih poslanika poslaničkih grupe u odnosu na ukupan broj narodnih poslanika u Narodnoj skupštini. Toliko imaju pravo članova u telima i u Izbornoj komisiji, to nemoj da zaboravite, nikako nemoj da zaboravite.

S obzirom da se kod nas stanje na političkom tržištu, a već sam pokazao, stalno menja, ja tvrdim da će ovi kod Đilasa, pre ili kasnije.

Član 45. na koga se oni pozivaju - na predlog poslaničke grupe Narodna skupština može da donese odluku o prestanku dužnosti člana ili zamenika člana odbora koji je izabran iz reda članova te poslaničke grupe. Ove što razrešavamo nisu iz Macurine grupe. Čak ona sama ne može da bude naslednik i pravni sledbenik DJB-a, sve i da hoćemo. Ona je u međuvremenu imala još jednu poslaničku grupu koja se zvala - Poslanička grupa slobodnih poslanika, ili tako nešto.

Šta je još zanimljivo? Ovde gospodin Đurić danima, a i po odborima, govori kako nam izborni zakoni koje su doneli ovi sa kojima će se oni ujediniti nisu nikakvi, nepravedni su itd. A onda se pozove na Zakon o izboru narodnih poslanika, "Službeni glasnik" 35/2000, 51/2003, itd. Znači, pozove se na zakone koje je donela Demokratska stranka, a koji mu, navodno, smetaju, a mi smo krivi što njima smetaju izborni zakoni koje su oni doneli.

Takođe, danima su nabrajali kako mi neke predloge akata predlažemo po hitnom postupku. Evo, i oni su predložili po hitnom postupku. To je licemerno. Ukoliko želite da nema predloga akata po hitnom postupku, a to sami uradite, onda ste licemerni.

Ukoliko vam ne odgovaraju izborni zakoni, a pozivate se da bi dobili člana RIK i zamenika, zapamtite, šest narodnih poslanika dobija člana RIK-a i zamenika, sutra ako bude stani-pani, a već je bilo predloga da posle izbora se ne prihvati regularni rezultati izbora, da RIK glasa protiv volje građana. Ovo veoma može da bude opasno po poštovanje volje građana na nekim budućim izborima.

Poslanička grupa SPS koja ima dva, a možda i tri puta više poslanika, ima jednog člana RIK. Poslanička grupa SNS, čini mi se, devet. Znači, na svakih 15 ili 14 jednog. Ovi na šest poslanika dobijaju člana RIK i jednog zamenika člana izborne komisije. Ja za takvu proporciju ne mogu da glasam, tim pre što ih ni danas nema. Dakle, to su oni koji osporavaju da dijaloga u Skupštini nema.

Šta je za njih dijalog? Šta je za gospodina Đurića dijalog? Da mi ćutimo, a da on govori? To je osoba koja se obraćala evropskim parlamentarcima. Rekla je da izborni zakoni ne valjaju, da nema slobode medija. Oni se ne skidaju sa one luksemburške televizije. Televizija N1 je televizija iz Luksemburga koja, gle čuda, zajedno sa tom poslaničkom grupicom, kaže da nema slobode medija u Srbiji. Čekaj, kako N1 televizija piše Evropskoj komisiji i žali se na medijske uslove u Srbiji, kad je ona registrovana u Luksemburgu, tamo emituje program, a odande treba samo da ga reemituje? Treba valjda da se žale na medijske uslove u Luksemburgu, tamo gde su registrovani. Ovde niti su registrovani, niti plaćaju naknadu REM-u, ni RATEL-u, ni Sokoju, nikom ništa ne plaćaju, a novac pretplatnika Srbije kroz SBB, kroz Šolaka i Đilasa dobijaju po nekoliko evra po pretplatniku u Srbiji, dok naši domaći mediji ne dobijaju ništa.

Dakle, to su oni koji se lažno zalažu za slobodu medija, za slobodne izbore, koji i dalje jesu slobodni izbori, ništa od toga nismo promenili, ali kad im treba deo tog izbornog zakona, onda ga oni i te kako ugrade u neki svoj zahtev, da bi bili nagrađeni. Oni parazitiraju na bojkotu opozicije. Ja nemam ništa protiv da im dodelite sva ta mesta, samo moram da upozorim da u nekim delovima to može da bude opasno. Oni demokratiju doživljavaju kao imperijalni proizvod, kao - idemo u ambasadu SAD i naruči dve kante demokratije.

Demokratija nije proizvod koji se može nametnuti spolja. Ona mora da raste iznutra. Hoće dijalog. Šta je za njih dijalog? Nema dijaloga u Skupštini. Kaže, do, čini mi se, 9. jula ili tako nešto - vlast je govorila 551 čas a opozicija 575 časova. Opozicija ima jednu trećinu parlamenta, vlast dve trećine. Znači, oni su govorili ukupno u direktnom TV prenosu više od dva puta nego poslanici vladajućih stranaka.

Odnos Dveri i SNS-a: Dveri su nastupale 10 časova po narodnom poslaniku, SNS 3,4 po jednom narodnom poslaniku. Dakle, poslanici poslaničke grupe Dveri su nastupali tri puta više, vremenski, nego poslanici najbrojnije poslaničke grupe SNS. Ova SMS ili kako se zove ta poslanička grupa nastupala je 31 sat ili pet sati po izbornom poslaniku, što je 50% više od najbrojnije poslaničke grupe. Ako tu nije bilo dijaloga, ja onda stvarno ne znam šta je dijalog. Da li je to njihova želja da oni govore, da mi ćutimo, da budemo ikebana, da dajemo kvorum i da trpimo kritike? Pri tome, da nam se vežu ruke da ne možemo da se branimo, a da oni napadaju, jer ti u ime demokratije možeš da napadaš koliko hoćeš.

Broj javljanja: vlast 10.084 puta ili 60 javljanja po narodnom poslaniku; opozicija 8.570 javljanja ili 102 javljanja po narodnom poslaniku. Gotovo duplo više. To su argumenti koji govore u prilog da smo mi do sada bili tolerantni i da je njihov bojkot potpuno bez veze i da ja nisam za to da im dodatnim ustupcima činimo razloge da bi oni dolazili da vrše svoj posao. Hvala.

Hvala.
Reč ima Jelena Žarić Kovačević. Izvolite.