Hvala, predsedavajući.

Vlada je predloženi amandman odbila sa sledećim obrazloženjem: amandman se ne prihvata iz razloga što proširuje pojam obmanjujućih proizvoda na specifične rizike i posebne kategorije proizvoda koje su predmet uređenja posebnih zakona. U cilju odbijanja predloženog amandmana ja ću još dodati i sledeće.

U uvodnom delu zakona eksplicitno se navodi šta je svrha zakona, a to je da proizvodi stavljeni na tržište moraju da budu bezbedni. Promenjen je pojam proizvoda u smislu ovog zakona koji se do sada odnosio na finalne proizvode, a sada obuhvata sve proizvode uključujući i one koji nisu finalni, a bez kojih se određeni finalni proizvodi ne mogu koristiti kao na primer baterije.

Pored toga dopunjena je definicija obmanjujućih proizvoda, tj. opasnih imitacija, tako što je pojašnjeno ko je razlike sa sobom nose obmanjujući proizvodi koji nisu hrana, ali svojim izgledom podsećaju na hranu i mogu biti opasni za potrošače posebno za decu uz navođenje primera da takvi proizvodi mogu da imaju štetne posledice.

Htela bih još nešto predsedavajući da kažem i obraćam se vama. U prepodnevnoj diskusiji iznesene su loše konotacije u pogledu rada Ministarstva zdravlja i ministra Lončara. Imam obavezu, kao dugogodišnji radnik zdravstvenog sistema Srbije da kažem, da rezultati rada gospodina ministra Lončara postoje koji su vidljivi i u svakom gradu, kao što je moj grad Niš, i u svakoj opštini, i bio bi mi potreban čitav dan kako bih nabrojala šta je sve urađeno na unapređenju zdravstvenog sistema Srbije, šta je sve urađeno na unapređenju zdravstvenih usluga, kao i na unapređenju položaja zdravstvenih radnika u zdravstvenom sistemu Srbije, pri čemu nikako ne smemo zaboraviti da je trebalo nadoknadi godine i godine nebrige i nehata prema zdravstvenom sistemu Srbije. Zahvaljujem.

Reč ima narodni poslanik Milan Ljubić. Izvolite.

Zahvaljujem.

Poštovani predsedavajući, uvaženi ministre sa saradnicima, poštovani narodni poslanici, Zakonom o opštoj bezbednosti proizvoda propisuje se postupanje i obaveze u pogledu stavljanja na tržište isključivo bezbednih proizvoda. Uređuju se kriterijumi koji definišu bezbednost proizvoda. Značajne su aktivnosti i mere koje nadležni organ primenjuje srazmerno riziku po zdravlje i bezbednost potrošača. Utvrđuje se obaveze i daje mogućnost proizvođaču sa opozivom opasnih proizvoda od potrošača.

Sistem u Republici Srbiji služi za razvojne informacije između nadležnih organa, kao i za komunikaciju sa privrednim subjektima sa ciljem povlačenja ili opoziva proizvoda. Na ovaj način smanjuje se mogućnost da se na našem tržištu pojave ne provereni opasni obmanjujući proizvodi. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Na član 3. amandman je podneo narodni poslanik Marijan Rističević.
Da li neko želi reč?
Izvolite, kolega Rističeviću.

Dame i gospodo narodni poslanici, opšta bezbednost proizvoda, obmanjujući proizvod, ja ću pokazati jedan obmanjujući proizvod. Dakle, država u državi N1, verovatno je ovo vođa te države Jugoslav Ćosić. On je prodavac obmanjujućeg proizvoda. Proizvod je televizijski program. Danas sam imao tu čast, nažalost, tako vrstu časti da slušam generalnog sekretara REM-a, koji se ponašao kao da je član ili advokat obmanjujućeg proizvoda koji se zove N1 televizija.

Nije samo N1 televizija u pitanju, u pitanju je i Nova S, one se sada umnožavaju. Danas je generalni sekretar REM-a rekao sledeće – da zbog slobodnog prijema signala iz EU, da je dovoljno da samo registrujete fiktivno televiziju bilo koje zemlje EU i možete nesmetano da svoj proizvod plasirate u Srbiju, odnosno da program ubacujete u Srbiju bez početnog emitovanja. Znači, za njega je reemitovanje prijem signala. Reemitovanje bez emitovanja. Pazite, kada vam to kaže generalni sekretar REM-a onda znate koliko je sati. Sada sam u obavezi da podnesem krivičnu prijavu zbog zloupotrebe položaja, a ta zloupotreba položaja ugrožava domaće medije i domaće operatore, druge operatore. Preterana sloboda jednih koji ne plaćaju nikakve naknade REM-u, SOKOJ-u, Ratel-u, za razliku od domaćih televizijskih kanala koji za svoj program koji emituju moraju sve to da plaćaju. To je rad na crno, narušavanje konkurencije. Dakle, to je obmanjujući proizvod, vrlo obmanjujući.

Ako uzmemo da će ta televizija i Nova S koji su samoglasno govornici i potparoli Šolakove i Đilasove kampanje, u zaštiti njihovih biznisa, ako uzmemo da će oni sad da emituju politički program, zamislite da vam strane televizije koje nisu registrovane u Srbiji, koji nemaju PIB, koji nemaju matični broj, koji nisu registrovani u APR-u, dakle da nam ti mediji emituju informativni politički program. To je vrlo obmanjujući i škodljivi po pitanju političkog ustrojstva jedne države, veoma škodljiv proizvod.

Dakle, oni utiču na političke okolnosti, na političko javno mnjenje u državi Srbiji iako su mediji iz Luksemburga. Ne znaju ni kad su izbori u Luksemburgu, tamo uopšte ne učestvuju, ne emituju nikakav program, ali zato ga emituju u Srbiji, pa oni misle zato što je signal prošetan kroz Luksemburg do Slovenije, samo signal prošetan bez ikakvog emitovanja u tim zemljama, da se sam prijem signala ovde smatram reemitovanjem. Zamislite da sada ja u Inđiji fiktivno registrujem dvadesetak kanala, sportskih kanala. A tvrdim da najveći prihodi su od sport klubova koje Đilas i Šolak ostvaruju, a da politički programi sa Novom S i N1 televizijom služe da se napadne vlast i da se tako zaštiti ceo taj biznis koji je nelegalan i koji je obmanjujući.

Zamislite da ja sada registrujem u Inđiji fiktivno dvadesetak televizijskih kanala. Fiktivno registrujem, ne emitujem program nigde, samo fiktivno registrujem da su to elektronski mediji. Onda širom Evrope, recimo, u Albaniji emitujem signal na albanskom jeziku, sa albanskim reklamama u Tirani i pri tome napadnem albanske političke partije, albansku opoziciju, albansku vladu i tako dalje. Da li bi to bilo moguće? Pri tome ja kažem, ja ne reemitujem tako, evo poslao sam signal iz Inđije, i nemam nikakvih problema, ja u Albaniji pravim program, pošaljem signal do Inđije i vratim, i kažem – ja, ne emitujem program ja ga reemitujem. Zamislite da to uradim u Skoplju? I da počnem na makedonskom jeziku da emitujem program sa makedonskim reklama i kažem – ne, to je fiktivno registrovano u Inđiji pa može to reemitovanje, a vi ste u obavezi da primite slobodan prijem signala.

Znači, to ne bi bilo moguće. Zamislite u Parizu da otvorim televiziju i kažem ja sam fiktivno registrovan u Inđiji i onda emitujem program na francuskom jeziku, proizvodim ga u Francuskoj, emitujem francuske reklame, učestvujem otimam hleb francuskim medijima, iz propagande, iz reklama i tako dalje i kad dođe neki Francuz kažem ja to samo reemitujem program iz Inđije. To ne bi bilo moguće. Naravno takvi programi ne bi trajali ni 24 sata.

To je ona nasleđena situacija gde se ti lažni prekogranični kanali, te strane televizije pozivaju na slobodu medija. Kažu - mediji nisu slobodni u Srbiji. Zašto vi toliko brinete za slobodu medija u Srbiji kad ste vi luksemburška televizija? I vi iz te luksemburške televizije zamislite kada „Nova S“ prenosi prezentaciju u Luksemburgu, Srbija – Luksemburg, i pri tome tvrde da reemituju program. Zamislite nemaju pravo prenosa za Luksemburg, a navodno iz Luksemburga reemituju program. Dakle, to je nemoguće.

Pre neko veče sam gledao „Nova S“, ona je uzela, čak dnevnik „N1“ televizije, jedne sasvim druge televizije, a reemitovanje, kaže, je istovremeno preuzimanje neizmenjenog programa, to je reemitovanje bez izmena, promena, umetanja, podmetanja itd. Zamislite „Nova S“ umetnula program „N1“ televizije – Dnevnik, i oni kažu reemituju program. Dakle, oni lažu. To je obmanjujući proizvod i pri tome te prekogranične televizije služe za ispumpavanje pretplate koje se ostvaruju u Srbiji.

Dakle, domaći mediji od SBB za svoj program koji proizvode ne dobijaju nikakav novac, pri tome su u obavezi da od reklama izdržavaju svoje zaposlene, da plaćaju REM, RATEL, Sokoju itd. Ova grupa lažnih prekograničnih kanala tu vrstu obaveze nemaju, Ali, dok domaći kanali od SBB ne dobijaju nikakav novac dotle ovi lažni prekogranični kanali čiji je vlasnik „United Media“, odnosno povezano lice sa SBB, čiji je vlasnik u stvari SBB, Šolak i Đilas, oni dobijaju novac i po nekoliko evra po pretplatniku. Na takav način se ispumpava novac sa teritorije Republike Srbije od pretplate i završava negde u Luksemburgu, Holandiji, Malti itd.

Da li će ova država stati na put ovom obmanjujućem proizvodu koji se zove „United Group“, „United Media“, „Direct Media“, „Cast Media“, „Adria News“ ostaje da vidimo.

Ovde imate jedan dobar primer, Jugoslav Ćosić daje izjavu da gubitak koji je ostvario „Adria News“, pazite na memorandumu „N1“ televiziji i „CNN“, a piše „Adria News“, čak je toliko pomešao firme kojima rukovodi da je zaboravio da „N1“ televizija nema PIB, pa je upotrebio PIB „Adria News“. Dakle, mejl adresu „N1“ televizije, zaglavlje „N1“ televizije i ovde on lepo napiše da gubitke koji su negde oko 7,5 miliona evra, da je doneo odluku da nije doneta odluka o pokriću gubitaka po redovnom godišnjem finansijskom izveštaju za 2018. godinu.

Znači, kad su u pitanju gubici, on je odbio da donese odluku, a gubici su 73.143.000 dinara. Ali zato kad je u pitanju druga njegova privatna firma koja se bavi istim poslom, produkcijom, on ostvaruje dobit i to dobit kao produkcija jedan na jedan. Znači od prihoda koje ostvaruje polovina je dobit. Mada nije jasno koju vrstu produkcije vrši njegova firma čiji je vlasnik 90%. Znači, ovde je direktor, ovde je vlasnik, ali se donosi odluka da se dobitak rasporedi na osnivače, dobitak od 15.494.000 dinara, da se taj dobitak rasporedi osnivačima, tj. njemu, Jugoslavu Ćosiću i Sanji Ćosić 10%.

Dakle, neko ko ima 4.000 evra platu u „Adria News“, neko ko obmanjuje gledaoce proizvodom koji se zove „N1“ televizija, tamo ima 4.000 evra platu, njegovi novinari imaju po 3.000. Naši novinari, novinari u našim medijima, nemaju ni pet puta manju platu. Dakle, imaju daleko manje lične dohotke, upravo zato što se novac sa medijskog tržišta ispumpava, plaća se jedna prevara, jedna obmana, i u toj obmani učestvuje Jugoslav Ćosić i njegovi novinari, To je ovaj proizvod, obmanjujući, država u državi koja navodno reemituje program koji se nigde ne emituje.

Na takav način su ugroženi domaći mediji, to je rad na crno. I, sada zamislite da držite bilo koju zanatsku radnju, da proizvodite, recimo cipele, plaćate sve obaveze državi Srbiji i pored vas isto neko otvori obućarsku radnju i kaže – ja sam prekogranična obućarska radnja, ovo je moj proizvod i ja ne plaćam nikakve poreze, ne plaćam nikakve naknade, samim tim, narušena bi bila konkurentnost proizvoda.

Pisao sam i Komisiji za zaštitu konkurencije koja se odjednom proglasila nenadležnom, iako je svima očigledno da ovaj proizvod radom na crno ugrožava rad medija i ovih sa nacionalnom frekvencijom i lokalnih televizija zato što, sem što ništa ne plaća emituje reklame daleko povoljnije baš zato što ništa ne plaća i uzima deo propagandnog reklamnog tržišta i na takav način dodatno ugrožava medije koji žive od reklama, plaćaju svoje naknade, poreze i tako dalje.

Dokaz da je ovo obmanjujući proizvod je što ova firma nema PIB. Dakle, ovaj proizvod, ova firma nema PIB. Sada vas ja pitam – kako oni trguju, kako posluju sa dobavljačima, kako plaćaju radnu snagu kada nemaju PIB? Sve je to jedna velika prevara, jedna velika obmana. Mi kao država i mi kao Parlament, s obzirom da su naši činovnici debelo korumpirani, moramo doneti odluku da se medijska strategija ne utvrđuje tamo nekoj radnoj grupi u kojoj su se oni već pozicionirali, pokušavajući da obmanu Vladu, nego da mi tražimo da u Skupštini, ovde, utvrdimo medijsku strategiju i da onda tačno znamo šta su stvarne prekogranične televizije, šta je obmanjujući proizvod, a ovo je sigurno jedna velika obmana, jedna velika prevara, teška 500 miliona evra, a dokaz za to da se pojedinci enormno bogate, što je gospodin Šolak kupio avion vredan 55 miliona evra. Hvala.

Na član 3. amandman je podneo narodni poslanik Nemanja Šarović.
Da li neko želi reč? (Ne)
Na član 3. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Gorica Gajić, Milan Lapčević, Dejan Šulkić.
Da li neko želi reč? Ne)
Na član 4. amandman je podneo narodni poslanik Aleksandar Šešelj.
Da li neko želi reč? (Ne)
Na član 5. amandman je podneo narodni poslanik Vjerica Radeta.
Da li neko želi reč? (Da)
Reč ima narodna poslanica Vjerica Radeta.
Izvolite.

Član 5. se odnosi na izmenu člana 10. Pročitaću samo jedan stav, jer je bitno zbog obrazloženja, kaže: „Proizvođač je dužan da potrošačima i drugim korisnicima pruža u pisanoj formi odgovarajuće informacije i uputstva neophodna za procenu rizika pri upotrebi proizvoda tokom predviđenog ili uobičajenog perioda upotrebe, ako takvi rizici nisu očigledni bez odgovarajućeg upozorenja“. Ovo je taj član koji smo mi menjali, a najbolja ilustracija zašto ovo ovako mora da bude je ono što se dešava ovih dana, odnosno u nekih poslednjih, desetak dana, prilična je panika u narodu zbog toga što je onako šturo objavljena vest da se iz upotrebe izbacuju lekovi Ranisan i Ranitidin. Ranisan, koji je proizvodi „Zdravlje“ Leskovac i Ranitidin, koji proizvodi „Hemofarm“ Vršac“.

Rečeno je u toj šturoj vesti da su ta dva leka sadržavala neke supstance koje su navodno kancerogene. Zamislite sad koliko ljudi u Srbiji je, čak i dece, koristilo ove tabletice svaki put kad ima neku nelagodnost u stomaku, koliko je tabli ovih lekova svako pojedinačno potrošio i sad treba da razmišlja o tome da li je zaista taj lek bio kancerogen. Odgovor na to pitanje, prilično logičan, se pojavio samo dan nakon te vesti da se Ranisan i Ranitidin povlače iz upotrebe jer je u upotrebi u Srbiji Ranitidin, kojeg proizvodi „Alkaloid“ Skoplje.

Pitah ja u apoteci gospođu koja je farmaceut kakva je razlika? Kako su oni u apotekama dobili upozorenje, objašnjenje iz Agencije za lekove? Ona kaže: „Znate, ovi naši su imali neku supstancu“. Ja kažem: „Gospođo, vi ste farmaceut, vi ne možete laički da pričate. Dajte meni kutiju od ranisana i ovog našeg što se proizvodi u Leskovcu i ovog ranitida iz „Alkaloida“ da ja pročitam, da uporedim u čemu se razlikuju ta dva leka“. Odgovora nema.

Mi pitamo, da li se tu kriju opet prsti farmakomafije? Mi smo o tome govorili kada je u pitanju naš zdravstveni sistem, već tri-četiri godine pričamo o tome, a ovo nekako deluje zaista kao jedan odličan primer.

Da su sledili ovaj zakon onda bi morali proizvođači da upozore. Kako je moguće da se ta dva leka ranisan i ranitidin, naši, koji se kod nas proizvode u Vršcu, odnosno u Leskovcu, da se godinama koriste i da niko nije znao? Da li se neko bavi lekovima, da li je moguće da niko nije znao da ti lekovi sadrže neke supstance koje su kancerogene? Verovatno da to nije tačno.

Ali, očekujemo i tražimo da nam neko iz Ministarstva zdravlja, iz te Agencije, ministar konkretno, direktor Agencije, da objasne narodu koliko je štetno za ljude koji su koristili ove lekove, pa da se ljudi presaberu koliko godina unazad su ih koristili itd, da idu na neke preventivne lekarske pregled ili ne znam šta, ako je to tako.

A ako je u pitanju samo farmakomafija koja povlači dva naša leka i na taj način poprilično ugrožava dve naše fabrike, da bi se ovde prodavao lek koji se proizvodi u Skoplju, onda je to nešto mnogo, mnogo opasnije. Onda je to ozbiljan kancer, ali na zdravstvenom sistemu, na Vladi Republike Srbije i na kompletnom društvu našem.

Koleginice Jovanović, po amandmanu?

(Nataša Sp. Jovanović: Da.)

Izvolite.

Koleginica Radeta je zaista pokrenula kao ključnu stvar jer ogroman je broj korisnika. Ja samo tražim od vas gospodine ministre, dok traje ova rasprava, da dobijete sada zvanično od Ministarstva zdravlja, pustite vi Agenciju za lekove. Ovo je preporuka Evropske agencije za lekove, da se ovi lekovi povuku sa tržišta. Sad vi, pošto više nema, ne znam da li znate koleginica Radeta, nema više ni ovih „Alkaloidovih“. Znači, sada je rečeno i to, zbog te hidrohloride.

Evo ovde je dosta lekara u sali, pa i profesor Knežević koji je patolog, molim vas da se ne bi uznemiravala javnost i da mi ne idemo, ja to kupujem svoju majku, koleginica je kupila ili za svoje potrebe, neko za decu, što kaže, dajte vi nama zvaničnu informaciju, jer govorimo ovom zakonu, da li je taj proizvod i ovaj sada „Alkaloidov“ bezbedan?

Na član 7. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Gorica Gajić, Milan Lapčević, Dejan Šulkić.
Da li neko želi reč? (Da)
Koleginica Jelena Žarić Kovačević. Izvolite.