Hvala, kolega Šaroviću.
Na član 12. amandman je podneo narodni poslan Miljan Damjanović.
Na član 13. amandman je podnela narodni poslanik Aleksandra Belačić.
Izvolite, gospođo Belačić.

Dame i gospodo, podnela sam amandman kojim predlažem brisanje člana 13. Predloga zakona, a zapravo bi ceo Predlog zakona trebalo povući iz procedure s obzirom da je on u celosti izuzetno loš.

Kada pogledamo Predlog zakona, čak ni njegov naslov nije dovoljno dobro definisan s obzirom da se koristi termin deca nestala iz porodilišta, a činjenica je da deca nisu nestala već da su ukradena. Takođe je činjenica da su se majke dece za koju se sumnja da su ukradena u 100% slučajeva porađale u državnim ustanovama i da su državni radnici, odnosno lekari i medicinske sestre u sprezi sa radnicima matičnih službi bili ti koji su krali decu. Samim tim, najmanje što država može da učini jeste da pokuša da tu decu pronađe.

Pogrešno je to što ovim predlogom zakona predviđate mogućnost materijalne odštete u slučajevima gde nije moguće adekvatno sprovesti istragu. Nije smela da postoji korelacija između sprovođenja istrage i isplate materijalne odštete isto kao što ta materijalna odšteta uopšte nije trebalo da bude definisana Predlogom zakona. Iznos od 10.000 evra svakako je ponižavajući, ali sve i da je taj iznos veći, materijalna odšteta ne sme da bude isplaćivana jer deca ne smeju imati cenu. Cenu možete da stavite na pse, na mačke, na druge životinje, ali ne i na decu, jer bol sa kojim se suočavaju roditelji čija deca su ukradena ne može ničim da se meri.

Nama je jasno da se vama žuri da ovaj zakon donesete, kako biste u kampanji mogli da se pohvalite da ste i ovo pitanje rešili, ali činjenica je da Predlog zakona ne valja.

S obzirom da je prilično jasno da ga nećete povući iz procedure nama ne ostaje ništa drugo nego da vas zamolimo da nakon izbora u sledećem sazivu pokušate da doradite ovaj zakon na način koji predviđa sprovođenje istrage u svakom pojedinačnom slučaju, jer je to jedino ispravno i jedino što roditelji nestale dece traže od vas. Hvala.

Hvala, gospođo Belačić.
Na član 13. amandman je podnela narodni poslanik Vjerica Radeta.
Izvolite, gospođo Radeta.

Intervenisali smo na svaki član ovog predloga zakona da bismo skrenuli pažnju da Vlada Republike Srbije treba da povuče ovaj zakon iz procedure.

Umesto da to uradi, Vlada se sinoć sastala sa Soroševim Milanom Antonijevićem, sa nekom grupom roditelja, sa Tatjanom Macurom i oni su se dogovorili da kroz tri amandmana reše problem i skrenu pažnju sa činjenice da ovaj zakon vređa sve roditelje, a pogotovo roditelje čija su deca ukradena, što reče koleginica Belačić nisu deca odšetala iz porodilišta, to su bebe koje je neko morao da uzme, spakuje i da proda nekome za ozbiljne pare.

Vi sada hoćete da, pričajući danas, skrećući pažnju zapravo sa tih deset hiljada evra, da skrenete pažnju sa tog suštinskog problema što vi mislite da postoje roditelji koji su spremni za deset hiljada evra da trajno i zauvek zaćute o činjenici da ozbiljno sumnjaju da im je dete ukradeno u nekom porodilištu.

Mi smo vam pre tri dana ponovili ono što smo rekli pre dve i po, tri godine kada se u javnosti pojavila informacija da postoji lekar u penziji, ginekolog, žena je u pitanju i živi u Subotici. Pitamo – da li je Vlada Republike Srbije, da li je ministarstvo uradilo nešto da bar sazna ko su sve žene ginekolozi u penziji, a žive u Subotici i da li su pokušali da sa nekom od tih žena razgovaraju? Rekli smo tada i ponavljamo sada, možda je to pogrešan trag, ali je suviše ozbiljan da bi ga trebalo zanemarivati.

Umeto toga, vi nam ovde pričate da zakon ne donosite naprasno, navrat-nanos, jer je on, Bože moj, u proceduri od 2018. godine. Taj zakon jeste tada poslat iz Vlade, a koliko ga vi donosite navrat-nanos, govori činjenica da vam u poslednjem trenutku Sorošev Milan Antonijević, Kandićkin, Milan Antonijević diktira tekst amandmana kojim biste koliko toliko smirili javnost. Javnost treba da zna da je ovo velika prevara, da je ovo zakon koji vlast mora da donese, ne mora, ali prosto pošto su se opredelili da na evropskom putu gaze mrtvo i živo, oni rade i ovo.

S druge strane, ovo će im služiti da u kampanji pričaju kako eto niko pre njih nije, oni prvi put će rešiti ove probleme, a mi samo pitamo – da li je za ovoliko godina koliko ste na vlast, došao blizu rešenja i jedan jedini slučaj? Nije. Pitamo, evo koleginica Maja Gojković kaže da je gospodin Ćosić samo činovnik. Ne znam da li ste i sad pomoćnik ministra, u ime ministarstva 2010. godine, pomoćnik ministra gospodin Jovan Ćosić je rekao da se ne mogu i neće rešavati problemi nestalih beba zbog zastarelosti. Šta tu nije jasno?

Mi kažemo, ne može da se kaže kao što smo pre sat vremena čuli, pa nećemo dozvoliti da ovakvi slučajevi zastare. Mi nismo pleme Apača, mi smo valjda uređena država. Kako neko može reći – nećemo dozvoliti, a zakon nije promenjen? Mi kažemo – ovo je međunarodna trgovina ljudima, međunarodna trgovina decom, u ovo su umešane strane obaveštajne službe. To kvalifikujte kao takvo krivično delo i onda ćemo govoriti da nema zastarelosti. Dokle god to ne uradite, pustite vi vaše šuplje priče. Može neko ko dovoljno ne poznaje tu materiju i da poveruje, ko vam onako generalno veruje, pa vam i ovo još zalepi kao neki veliki uspeh.

Ovo vam uspeh nije. Ovo je zamajavanje, ovo neće rešiti ni jedan problem, ovo je uvreda za roditelje, za ljudski um, za decu koja već imaju indicije da ne žive kod prirodnih roditelja, za decu za koju će možda jednog dana roditelji stvarno doći do nepobitnih dokaza da su njihova deca, znači za sve ljude u državi Srbiji ovaj zakon je velika uvreda.

Hvala gospođo Radeta.
Gospodin Aleksandar Martinović, po amandmanu.
Izvolite.

Malo da se uključim i ja u ovu temu.

Gospođa Radeta je ovde izrekla nekoliko dosta teških kvalifikacija sa kojima ne mogu da se složim. Pažljivo sam pratio tok izlaganja i celokupnu dosadašnju raspravu po amandmanima, mislim da je ovde iznet čitav niz dnevnopolitičkih stavova koji apsolutno nemaju nikakve veze sa onim što u Predlogu zakona stvarno piše.

Pre svega, nije tačno da se Predlog zakona našao u skupštinskoj proceduri i da ćemo mi za njega danas da glasamo zato što nas bilo ko, kako neko kaže, pritiska.

Želim da podsetim građane Srbije da se Republika Srbija nalazi pod mnogo većim pritiscima, pa nije popustila, po nekim drugim pitanjima za koja neću da kažem da su važnija od ovog pitanja, ali su u najmanju ruku podjednako važna. Trpeli smo pritiske i nismo popustili da uvedemo sankcije Ruskoj Federaciji, zato što smo država kandidat za članstvo u EU, pa moramo da uskladimo našu bezbednosnu i spoljnu politiku sa politikom EU. Budući da EU, odnosno da su države članice EU uvele sankcije Ruskoj Federaciji, onda iz EU su počeli da traže od Republike Srbije da to uradi i ona. Mi nismo popustili. To je jedan primer gde Republika Srbija nije popustila pod pritiscima. Ako nismo popustili pod pritiskom da uvedemo sankcije Rusiji, zašto bismo onda trpeli pritiske od Evropskog suda za ljudska prava. Tu mi nema mnogo logike.

Drugi primer gde trpimo pritiske i trpimo ih i dan danas jeste zašto Republika Srbija nabavlja najsavremenije naoružanje od Rusije i od Kine, ali pre svega iz Ruske Federacije i zašto to ne činimo iz nekih drugih, pre svega zapadnih, zemalja? I pod tim pritiskom nismo popustili. Kao što građani Srbije mogu da vide, naša vojska je danas neuporedivo jača nego što je bila u vreme Borisa Tadića, Dragana Šutanovca, Vojislava Koštunice i svih onih koji su vladali Srbijom od 2000. do 2012. godine.

Dakle, nismo popustili ni pod takvim pritiskom, a pritisci su žestoki, pritisci su svakodnevni i mnogo su jači nego ovi pritisci, navodni pritisci, o kojima vi govorite, a tiču se činjenica o statusu novorođene dece za koju se sumnja da su nestala iz porodilišta u Republici Srbiji.

Ono što takođe želim da kažem je sledeće – nije tačno da se zakonom predviđa iznos, fiksni iznos od 10.000 evra koji će država da plaća roditeljima da, kako kaže koleginica Radeta, da ćute. Ovde se uopšte ne radi o tome. Ne radi se o tome da bilo ko treba da ćuti, ovde se radi o tome da je država propisala iznos koji nije fiksni, 10.000 evra, nego je sudu ostavljeno da proceni koliki iznos će da dosudi građaninu za pretrpljeni duševni bol, odnosno za pretrpljenu nematerijalnu štetu, a iznos je do 10.000 evra.

To tako treba da stoji zato što se u suštini radi o parničnom postupku, a u svakom parničnom postupku, ne samo u ovom, sud ima pravo slobodne ocene, slobodne ocene dokaza. Ja pretpostavljam da će u nekim situacijama sud možda i odbiti tužbu, možda i odbiti zahtev da se nekom građaninu dosudi nematerijalna šteta ako proceni da za to ne postoje dokazi.

Dakle, nije ovo neki pravni novitet, da sud ima pravo slobodne ocene, u svakoj parničnoj stvari sud ima prvo da slobodno ceni dokaze. Sud, zna to i gospodin Jovanović, kao advokat, zna i Nemanja Šarović, on je takođe vrstan pravnik, dakle, sud u svakoj parničnoj stvari slobodno ceni dokaze. Sud nije vezan čak ni nalazom, ni mišljenjem veštaka. Dužan je da ga pribavi, ali nije vezan onim što piše u nalazu i mišljenju veštaka, nego može sam da utvrdi da je činjenično stanje drugačije nego onako kao što je to definisano u nalazu, odnosno u mišljenju veštaka.

Ono što takođe želim da kažem, pošto se ovde konstantno, čini mi se, stvara jedan pogrešan utisak da država ništa nije preduzimala do sada po pitanju onih koji su odgovorni za, da se kolokvijalno izrazim, krađu beba, to nije tačno. Postoje krivične presude koje su donete još u vreme SFRJ, kao što postoje i krivične presude koje su donete posle toga, dakle, posle 1990. godine, protiv pojedinih lekara za koje se na sudu dokazalo da su učestvovali u ovom krivičnom delu, odnosno da su učestvovali u ovom vidu organizovanog kriminala.

Dakle, nije država ćutala. Ja mogu o toj državi, bivšoj Socijalističkoj Jugoslaviji, i svako od nas može da misli šta hoće, ali država se i u to vreme borila kad god su postojali dokazi da je dete iz porodilišta ukradeno, da nije umrlo nego da je ukradeno i da je nekome za novac prodato, da li u zemlji ili u inostranstvu. Takve krivične presude postoje. U tom smislu, ne mogu da prihvatim tu paušalnu ocenu, država je okretala glavu, država je ćutala, država ništa nije preduzimala. Država je preko sudova reagovala u svim onim situacijama kada je to objektivno bilo moguće, kao što će i sada.

Da se ne lažemo, biti situacija, da roditelj sumnja da mu je dete ukradeno, a dete je u stvari umrlo. Mi smo sad već pomalo i na terenu psihologije. Dakle, svako bi voleo da mu je dete, odnosno bolje bi bilo da je dete ukradeno, nego da je umrlo. Ako je ukradenom, makar je živo. Makar je živo, makar živi u nekoj porodici koja je situirana, nije bilo gladno, nije bilo žedno, ta porodica ga je školovala. Jeste da to nije njegova biološka porodica, ali dete je živo i zdravo. Svako u svojoj glavi, pre bi prihvatio činjenicu da mu je dete ukradeno, nego da je umrlo, ali u mnogim situacijama, i kada se budu vodili postupci, utvrdiće se da je dete zaista umrlo, a da nije ukradeno. Mi čini mi se polazimo od pretpostavke, u svakom slučaju sumnje da je dete ukradeno, dete je zaista ukradeno, a nije tako, u nekim situacijama se to dešavalo, a u nekim nije.

Ono što takođe želim da kažem, ali sada iznosim isključivo moje lično mišljenje. Ovo nije stav stranke, ovo nije stav poslaničke grupe. Ovo je moj lični stav kao nekoga ko ima pravo da ima svoje mišljenje o jednom društvenom problemu koji objektivno postoji. Opet ću da kažem da u onoj bivšoj SFRJ mogu da mislim i ovo i ono, ali bez obzira na sve, mislim da je ta država bila solidno pravno uređena, da je imala jedan solidan pravni i pravosudni sistem, da je bilo mnogo manje korupcije u sudovima, da smo imali dobre sudove, da smo imali dobre sudije, da smo imali, na kraju krajeva i dobre lekare i dobre medicinske sestre koji su poštovali načela medicinske etike. Sumnjam, ja lično sumnjam kao građanin da je ovo bila pojava koja je mogla da se meri desetinama ili stotinama hiljada slučajeva, u pojedinačnim situacijama ovoga je svakako bilo. Svakako je bilo, zato što već postoje krivine presude. Ali, da se država definiše kao organizacija koja ništa drugo nije radila tokom 60-ih, 70-oh, 80-ih godina, nego prodavala decu iz porodilišta, ja prosto u takvu verovatnoću ne mogu da verujem i ne mogu da je prihvatim. Mislim da to nije tačno. U pojedinačnim situacijama toga je svakako bilo, ali da su se ti brojevi merili u stotinama hiljada, to mi je prosto neverovatno.

Takvu organizovanu mafiju Socijalistička Jugoslavija nije imala i nije ni mogla da ima, imajući u vidu da mi govorimo o slučajevima koji su nastali šezdesetih, sedamdesetih odnosno osamdesetih godina.

Neverovatno je koliki broj ljudi treba da bude uključen u takav jedan proces otimanja dece iz porodilišta, pa da se broj meri u stotinama hiljada. Mislim da to u ono vreme nije bilo moguće.

Ono što takođe ne vidim šta je problem, kažete da je Vlada sinoć razgovarala sa predstavnicima pojedinih poslaničkih grupa i sa predstavnicima pojedinih nevladinih organizacija. Jeste.

(Nemanja Šarović: Po kom osnovu i po kom principu?)

Po principu da je zadatak onoga ko vodi Vladu da je dužan da razgovara sa građanima, da je dužan da razgovara sa političkim strankama, da je dužan da razgovora sa predstavnicima udruženja građana bez bilo kakvih predrasuda i bez kvalifikovanja unapred nekoga da je ovakav ili onakav.

Mi smo imali i ranije kritike - zašto ste razgovarali sa ovima, zašto ste razgovarali sa onima, zašto ste razgovarali sa Milanom Antonijevićem, sa Klačarom, sa ovom ili onom nevladinom organizacijom, što ste razgovarali sa evropskim parlamentarcima.

Razgovarali smo, valjda je to suština demokratske i pravne države da se razgovara a ne hajde svako da se ukopa u svoj rov i svako za sebe da misli da je sto posto u pravu i da je njegovo rešenje idealno. U takvoj atmosferi nećemo doći ni do kakvog rešenja.

Moramo da razgovaramo, jer ja ne mogu da prihvatim da je argument i da je ključna tema ovog predloga zakona, ko je kriv što ovaj predlog zakona nije ranije stavljen u proceduru i zašto ovaj zakon nije usvojen, sem stranke koju vodi gospođa Macura.

Ovde ne postoji ni jedna politička stranka koja je u nekoj etapi srpske odnosno jugoslovenske istorije nije bila na vlasti, hajde da se ne lažemo. Sada mi možemo jedni drugima da prebacujem – a što niste vi, a što niste vi. Neko je morao prvi.

Sticajem istorijskih i političkih okolnosti to je Vlada koju vodi SNS. To je činjenica i ta Vlada je pokazala spremnost da razgovara i o predlozima rešenja koje je ona sama uputila u skupštinsku proceduru. Zato što smo spremni da saslušamo po ko zna koji put i nečije tuđe mišljenje koje se ne slaže uvek sa našim i da prihvatimo i nečiju tuđu argumentaciju.

Niko ne zna sve o svemu i niko ne može da tvrdi da o ovako osetljivoj materiji može da se nađe idealno rešenje.

Znate šta je idealno rešenje, po meni? Kada bi neko izmislio vremensku mašinu, pa da se vratimo u te šezdesete, u te sedamdesete, u te osamdesete godine i da u svakom pojedinačnom slučaju koji se stvarno desio, a radi se o krađi dece iz porodilišta, procesuiramo one koji su to uradili. Da li je to moguće? Nije moguće. Mi govorimo o vremenu koje je davno iza nas.

Ja se nadam da se ovakve stvari sada ne dešavaju i da se nisu dešavale pre pet, deset ili dvadeset godina. Možda nekada jesu, ali mi govorimo o vremenu koje je davno, davno iza nas.

Budući da govorimo o pluskvamperfektu, da li mislite da je u tako dalekoj prošlosti i događajima iz te prošlosti, moguće pronaći pravno idealno rešenje oko koga će sve političke partije da se slože, sve nevladine organizacije i svi roditelji koji su bili ili sumnjaju da jesu žrtve odnosno njihova deca, trgovine tom decom.

Da li je to moguće? Realno nije, ali smo mi pokazali hrabrost da izađemo sa jednim predlogom zakona za koji mi mislimo da u jednoj dobroj meri, ne u potpunosti naravno, ali u jednoj dobroj meri je na tragu rešavanje problema koji se zove – status novorođene dece za koju se sumnja, a ne za koju je nepobitno utvrđeno da su nestala, nego se sumnja da su nestala, a da li su zaista nestala ili ne, o tome će da odlučuju nadležni organi.

Kao što sam već rekao u određenim situacijama su već odlučivali, dakle nije tačno da država do sada nije reagovala, jeste, ali kao što je rekao i Neđo Jovanović, primenom Krivičnog zakona i primenom Zakona o krivičnom postupku.

Ovo je prvi put da država reaguje tako što sistemski uređuje ovu oblast jednim zakon za koji mi mislimo da je solidan, nije idealan, ali je solidan i može da pomogne svima nama kao građanima Republike Srbije, bez obzira u kojoj političkoj partiji se nalazimo da li smo članovi ili nismo članovi ove ili one nevladine organizacije, da se ovaj problem konačno reši i da se utvrdi šta se zaista desilo u ovoj pojavi, koja toliko zaokuplja pažnju javnosti.

Hvala dr. Martinoviću.
Za repliku se javila Vjerica Radeta i Nemanja Šarović.
(Vjerica Radeta: Pomenuta je stranka, pomenuta sam ja lično i pomenut je kolega Nemanja Šarović.)
Jeste, u pravu ste, pomenuta je i stranka, pomenuti ste i vi lično, ali ovog puta prvenstvo ima ovlašćeni predstavnik Nemanja Šarović.
Nije on? U redu, izvinjavam se. Onda reč ima Vjerica Radeta, moja greška.

Ne znam što ste zbunjeni i šta vam je danas.

Dakle, tema ukradenih beba, tema nestalih beba, tema beba koje su prodavane, uglavnom u inostranstvo, doduše, ima i u Srbiji, je tema o kojoj može na svaki način da se govori, ali ne da se ta tema karikira, što je malopre bio slučaj.

Ko je pomenuo stotine hiljada ukradene dece, ko je to pomenuo? Konkretno se govori i o Izveštaju iz 2006. godine, gde je bilo 750 i nešto krivičnih prijava, pominje se neki poslednji podatak da postoji krivičnih prijava oko 3000, i naravno, niko ne tvrdi da svaka sumnja podrazumeva da to zaista tako jeste, ali se radi o tome da ovaj zakon neće otkloniti sumnje, radi se o tome da ovaj zakon neće rešiti nijedan problem.

Ko govori da je država ćutala? Pa vi iz vlasti govorite da je država ćutala, ne govorimo to mi. Mi kažemo da problem traje decenijama i nije rešavan na adekvatan način, pokušaja je bilo.

Iznenađuje ovo da neko tvrdi da je krađa bila u vreme te divne Titove Jugoslavije, kako se ovde reklo.

Ne, krađa beba se na žalost desila poslednja o kojoj javnost zna, pre otprilike dve i po godine.

Na žalost, kamo sreće da nije tako i nešto što je zaista neverovatno, komparacija da li je bolje da je dete živo ili da je umrlo, ali zamislite, kaže kolega, ako je dete živo i živi u dobrostojećoj porodici, pa otprilike, nema veze još roditeljima 10.000 evra, i svi postaju dobrostojeći.

Ovo je nešto od čega sam se naježila, verujte mi.

Hvala.

Gospodine Šaroviću, Vjerica Radeta je odgovorila, ja mogu samo da dam jednu repliku.

(Nemanja Šarović: Ona može da govori u svoje lično ime, ja imam svoje ime i prezime.)

(Vjerica Radeta: Ovo stvarno nema smisla šta radite, on ima svoje ime i prezime.)

Ne možemo sada tako, dr. Martinović je mogao da pomene deset radikala, ali ništa vas nije uvredio.

Evo izvolite, iako uopšte nisam siguran da je on vas pomenuo, mislim da nije, ali ajde. Izvolite.

Gospodine Marinkoviću, niko se drugi osim mene ovde u sali ne zove Nemanja Šarović, tako da nije mogao pomenuti nikoga drugog. Ako niste pažljivo slušali diskusiju, konsultujte sekretara ili stenogram, ali da ne gubimo vreme.

Pre svega što se tiče ovoga što gospodin Martinović kaže, kako eto Vlada ima pravo da razgovara sa svima i kako su oni razgovarali bez predrasuda, jeste, ali pitanje je baš kako za taj razgovor izabraste Natašu Kandić i gospođu Macuru. Nije to bez predrasuda, vi ste upravo time pokazali da imate predrasude. Predrasude prema drugim poslaničkim grupama.

Gospođa Macura je napravila poslaničku grupu, tako što su uzeli od Radulovića mandate, očigledno je da su oni bliski režimu, i da vi želite na svaki mogući način pred izbore da im pomognete, i ovo je neuobičajeni taj korak da otkrivate tu vrstu saradnje pre izbora. To se obično radi nakon izbora.

Druga stvar, poslaničku grupu Srpske radikalne stranke, koja je najjača opoziciona stranka i koja je druga poslanička grupa po snazi u Narodnoj skupštini niste pozvali. Mi bi možda prihvatili, možda ne, ali da je pozvala Ana Brnabić, time bi pokazala da nema predrasuda, ovako je potvrdila da ima.

Drugo, da je sreće, vi da imate iskreno tu želju za razgovorom i dogovorom vi bi ste seli i pre ovoga zakona da razgovarate. Niste takvu želju pokazali i svakako ne može biti iskrena ta želja ako se radi o razgovoru noć pred raspravu o amandmanima.

Što se tiče nadoknade štete, osnova se propisuje u Zakonu o obligacionim odnosima i ona se propisuje prema svakom pojedinom slučaju. Zamislite da u Zakonu o obligacionim odnosima neko unapred ograniči kolika može biti nematerijalan šteta za ovaj ili za onaj osnov. To bi bilo nemoguće. To bi bio skandal. Isto je tako je skandal da se ovde u zakonu ograničava.

I drugo, ključno što ponavljam više puta, suprotno je presudi suda za ljudska prava u Strazburu direktno suprotno, jer tamo kaže da se moraju pružiti pouzdani odgovori u vezi sa sudbinom svakog deteta i pružiti odgovarajuća nadoknada prema slučaju.