Zahvaljujem koleginice.
Prema prijavama za reč sledeći govornik je narodna poslanica Samira Ćosović.
Izvolite.

Uvažena predsedavajuća, poštovane kolege i koleginice narodni poslanici, uvažena gospođo Janković, pred nama je izbor Poverenika za zaštitu ravnopravnosti.

Želim na početku da kažem da je ravnopravnost kao pojam da svako bez obzira na godine, pol, rod, veru, etničku pripadnost ili neko drugo obeležje ima jednaka prava.

U predgovoru Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima stoje reči – priznavanje urođenog dostojanstva, ravnopravnosti i neotuđivih prava svih članova ljudske zajednice temelje slobode, pravednosti i mira u svetu.

Jedan od prioriteta Republike Srbije odnosi se upravo na poštovanje, zaštitu i unapređivanje ljudskih prava, kako na nacionalnom, tako i na međunarodnom planu u skladu sa Poveljom UN, Univerzalnom deklaracijom o ljudskim pravima i drugim relevantnim međunarodnim instrumentima u ovoj oblasti.

U skladu sa tim i na osnovu Zakona o zabrani diskriminacije 2009. godine formiran je i nezavisni samostalni i specijalni državni organ – Poverenik za zaštitu ravnopravnosti. Zadaci ovog organa su sprečavanje svih vidova, oblika i slučajeva diskriminacije, zaštita ravnopravnosti fizičkih i pravnih lica u svim oblastima društvenih odnosa.

Smatram ste vi, gospođo Janković, u prethodnom periodu izuzetno dobro obavljali svoj posao i da ste sa razlogom predloženi za novi mandat. Kao neko ko se bavio pitanjima rodne ravnopravnosti u lokalnoj zajednici iz koje dolazim, znam da je dosta učinjeno u cilju podizanja svesti o pravu žena na političku participaciju i značaju njihovog većeg učešća na mestima odlučivanja, na podsticanju rada lokalnih mehanizama za uspostavljanje rodne ravnopravnosti da aktivno rade na rodnim pitanjima, na uspostavljanju saradnje nacionalnih i lokalnih vlasti i organizacija civilnog društva u bavljenju pitanjima koja su od interesa za žene.

Nadam se da ćete vi i u narednom mandatu biti tako uspešni. Prvenstveno, želim vam što manje pritužbi, što manje posla. Nama iz SDPS borba za poštovanje i unapređenje ljudskih prava je od ključnog značaja i od ključne vrednosti u političkom delovanju i mi ćemo podržati vašu kandidaturu.

Zahvaljujem.
Narodni poslanik Vuk Mirčetić je sledeći govornik.

Uvažena predsedavajuća, poštovana gospođo Janković, uvažene koleginice i kolege narodni poslanici, poštovani građani Republike Srbije, javio sam se danas po tački dnevnog reda koja se odnosi na izbor Poverenika za zaštitu ravnopravnosti.

Sama institucija Poverenika za zaštitu ravnopravnosti je jako važna za sve građane Republike Srbije, prvenstveno zbog toga što se ona odnosi na zaštitu svih građana Republike Srbije. Posebno se odnosi na ranjive i marginalizovane grupe. Ova institucija sama po sebi ima za cilj unapređenje ravnopravnosti i smanjenje diskriminacije.

Briga o najranjivijim i marginalizovanim kategorijama u Republici Srbiji je upravo ovo za šta se zalaže i poslanička grupa Aleksandar Vučić – Za našu decu. Kandidat za Poverenika za zaštitu ravnopravnosti je Brankica Janković koja je danas tu sa nama. Iz njene biografije može da se vidi da je reč o jednom vrsnom profesionalcu, o ekspertu kada je u pitanju zaštita ne samo rodne ravnopravnosti, kako su prethodne kolege govorile, već ravnopravnosti uopšte jer postoji i diskriminacija ne samo na osnovu pola, već i na osnovu starosne grupacije, na osnovu obrazovanja itd.

Ono što je jako bitno i valja naglasiti jeste da smo mi na Odboru za ustavna pitanja i zakonodavstvo pričali sa kandidatom i ustanovili smo da ispunjava apsolutno sve kriterijume, a s obzirom na to da je kandidat i u prethodnom periodu obavljao istu poziciju iz izveštaja o radu, koji smo takođe pročitali, mogli smo da vidimo da su postignuti oni uspesi, oni ciljevi koji su zacrtani, ali to nije ono što je najvažnije ovde, jer je za građane Republike Srbije izuzetno važno pomenuti da je predlog da Brankica Janković bude izabrana za Poverenika za zaštitu ravnopravnosti stigao i iz nevladinog sektora, organizacija civilnog društva, pre svega bih pomenuo Nacionalnu organizaciju osoba sa invaliditetom Srbije koja je uputila jedan dopis Narodnoj skupštini gde je podržala ovaj predlog.

Za građane Republike Srbije i sve one koji to ne znaju, ova organizacija nije sama po sebi organizacija tek tako, već okuplja interese, tačnije zastupa interese oko 700 hiljada građana Republike Srbije. To su osobe sa invaliditetom, to su njihovi zastupnici, zakonski zastupnici i njihove porodice. Ova mreža, ovu veliku mrežu čini 15 saveza i negde oko 450, ako ne i više, lokalnih organizacija. To je jako bitno.

Na adresu Odbora za ustavna pitanja i zakonodavstvo je stiglo i pismo podrške od još 40 nevladinih organizacija, dakle, organizacija civilnog sektora, koje su u prethodnom periodu imale priliku i da sarađuju sa gospođom Janković, ali i, s druge strane, da prate njen rad. Ono što su one istakle, ja ću to citirati – da je Brankica Janković dala doprinos pozitivnim promenama u Srbiji, ravnopravnosti i smanjenju diskriminacije. Ovih 40 organizacija nisu samo organizacije iz Beograda, to su organizacije iz skoro 20 gradova iz cele Republike Srbije.

S obzirom na važnost ovog dopisa, ja ću, a nadam se da ćete mi, predsedavajući, dozvoliti, pročitati spisak svih nevladinih organizacija koje su podržale, zbog toga što smatram da je ovo izuzetno bitno: Udruženje građana „Snaga prijateljstva Amiti“, Forum za etničke odnose, Ženska inicijativa iz Trstenika, Srpsko udruženje za alchajmerovu bolest, Centar za samostalan život osoba sa invaliditetom iz Trstenika, Savez udruženja Roma zapadne Srbije i Šapca, Hendi-centar „Koloseum“, Udruženje „Evgenija“ iz Ježevice kod Čačka, Centar za razvoj inkluzivnog društva, Udruženje građana „Kokoro“ iz Bora, Crveni krst Svilajnac, Udruženje „Laris“ iz Čačka, Udruženje žena „Sačuvajmo selo“ iz Priboja, Resursni centar za specijalnu edukaciju iz Beograda, Udruženje „Miona“ iz Aleksandrovca, Udruženje penzionera iz Hrvatske, Beograd, Udruženje žena „Sremica“ iz Pećinaca, Udruženje „Ružica“ iz Arilja, Udruženja „Moravska rozetla“ iz Trstenika, Udruženje „Entuzijasti Kučeva“ iz Kučeva, Udruženje ženskog preduzetništva „Nadežda Petrović“ iz Čačka, SOS telefon za žene i decu žrtve nasilja iz Beograda, Gerontološko društvo Srbije, Centar za istraživanje i razvoj društva „Ideas“, Centar za reintegraciju i aktivizam, Udruženje „Putokaz“ iz Kragujevca, Ekološko društvo „Dragačevo“ iz Guče, Kulturno-prosvetna zajednica „Dragačevo“ iz Guče, Hrišćansko humanitarno udruženje „Hleb života“, Građanska organizacija penzionera Beograda, Asocijacija izbjegličkih i drugih udruženja Srba iz Hrvatske, Beograd, Udruženje „Help net“, Udruženje istraživača socijalnih prilika, Mreža ISP, Nacionalna organizacija za retke bolesti Srbije, Udruženje poslovnih žena Srbije, Udruženje „Žena na selu Ariljke“ iz Arilja, Lužničke rukotvorine Ž.E.C, selo Gorčinci na jugu Srbije iz Babušnice, Karitas „Sveta Anastazija“ iz Sremske Mitrovice, Ekumenska humanitarna organizacija iz Novog Sada i Kolo srpskih sestara iz Niša.

Vidimo da, nadam se da mi nećete zameriti što sam vam oduzeo vreme i pročitao celokupan spisak organizacija koje su podržale, jer, opet, smatram da građani Srbije moraju da znaju, ćemo ne samo mi kao narodni poslanici podržati u danu za glasanje izbor Brankice Janković za Poverenika za zaštitu ravnopravnosti, već to čini i nevladin sektor.

Zbog svega navedenog, ja ću glasati za ovaj predlog, podržaću ga, a ujedno pozivam sve koleginice i kolege narodne poslanike da svojim glasom podrže predlog da Brankica Janković bude izabrana za Poverenika za zaštitu ravnopravnosti. Hvala i živela Srbija.

Zahvaljujem.
Ima reč narodna poslanica Snežana Paunović.

Zahvaljujem, uvažena predsedavajuća.

Gospođo Janković, poštovane kolege narodni poslanici, građanke i građani Srbije, važna tema – izbor Poverenika za zaštitu ravnopravnosti. Beskrajno mi je žao što Poslovnik o radu ne ostavlja mogućnost da nešto kažete, jer biste imali šta da kažete. Ja ću probati da kažem ono što bi, pretpostavljam, svakako od vas čuli.

Imali ste težak zadatak u proteklih pet godina. Odgovorili ste istom i ja vam na tome čestitam. To je najpre moj lični stav, jer smo sarađivale na raznim temama i to je osnov zbog kog ću, ne samo ja, nego kao što je rekao predsednik Poslaničke grupe Đorđe Milićević, SPS će apsolutno podržati vaš izbor.

Šta je važno reći? Dobili ste zadatak da sprečite sve vidove i oblike svih slučajeva diskriminacije. Najčešće mi čujemo tu diskriminaciju na osnovu pola, diskriminaciju žena u odnosu na muškarce i, praksa je pokazala neke ružne primere. Ja imam sreće da među poslanicima imam mlade kolege poput Dubravke Kralj koja me je edukovala i pomogla, 2006. godine smo imali tužbu sudu u Užicu po osnovu diskriminacije, i to na način što je tuženi, prema tvrdnji tužilja, odredio manje naknade po godini radnog staža za žene u odnosu na muškarce zaposlene u istom preduzeću i na istim mestima. Sva je sreća, koliko sam shvatila, takvih slučajeva nije bilo, tužilje su dobile presudu i to je nešto što smo u Srbiji imali 2006. godine. Bogu hvala, to nemamo 2020. godine.

Ovde se govorilo o broju žena zastupljenih u političkom životu Srbije i mi imamo sreću da baštinimo odluku o tome da u parlamentu bude 40% žena, ne samo u parlamentu Republike Srbije nego u svim parlamentima i lokalnih samouprava i pokrajine, međutim, to jeste veliki zadatak, pomogli ste da se realizuje i hvala na tome, ali pred nama je čini mi se još veći zadatak, pre svega pred vama. To što smo obezbedili kvote jeste uspeh, ali mi moramo da obezbedimo i to da se podigne svest o tome da ne biramo ženu samo zato što je žena, nego da je biramo zato što ima jednak ili veći kvalitet od muškarca predloženog za ista mesta.

Tu svest još uvek nismo razvili kao društvo, pojedinačno da. Nije jedino gde žene doživljavaju diskriminaciju politički život, ni u Srbiji, ni u svetu. Postoji porodično nasilje i mi smo u nedelji aktivizma, o tome sam govorila i juče kao jedna od članica Ženske parlamentarne mreže parlamenta Republike Srbije. Postoji mobing, postoje ucene, postoji omalovažavanje, postoji sprečavanje za napredovanje i niz nekih drugih problema, ali da ne bih zvučala onako kako bi mogli da me optuže na neki ultra feminizam, to nije uvek odnos samo muškaraca prema ženama, ima toga u oba smera. Istina, manje vidljivo, zato što je manje žena koje imaju šansu da na taj način pokažu taj deo svoje ličnosti.

Srbija kao društvo ima problem i sledeće prirode, a to je da diskriminacijom zovemo sve ono što nam se ne dopadne, a posledica je naše projekcije, jer smo sebe, kako bih vam rekla, doživeli pogledom u ogledalo na ovaj ili onaj način, pa smo se precenili ili smo se potcenili, pa kao posledica jedne ili druge verzije onda vičemo da smo ugroženi u odnosu na nekog drugog.

I sa tim treba izaći na kraj i to je ono što vas čeka u mandatu koji je pred vama. Verujem da ćete imati pritužbi, nadam se da ih biti neće, ali nažalost sigurna sam da naše društvo nije sazrelo do nivoa da vi ostane bez posla, bez obzira što bih jako volela, to bi značilo da smo baš ozbiljno iskoračili.

Ono što ću takođe reći, jeste da Srbija niti je najgora na ovoj lestvici, niti je blizu najgorih. Šta više, atipično potpuno za Srbiju, za zapadni Balkan generalno, pod okolnostima načina na koji se funkcioniše, jeste sve što smo do ovde uradili u odnosu na mnoge evropske zemlje, mi se danas možemo pohvaliti procentom zastupljenosti žena u političkom životu. U odnosu na mnoge evropske zemlje, mi se danas možemo pohvaliti i brigom o svim ženama koje su pretrpele nasilje.

Sigurna sam da ćemo vrlo brzo početi da govorimo i o onom drugom smeru o kome pričam, a to je nasilje nad muškarcima. Bezbroj puta sam u nekoj komunikaciji sa svojim kolegama doživela rečenicu – a šta sa muškarcima koji trpe nasilje, o tome ćute?

Tačno je, nekako je u muškoj prirodi da o tome ćute. I žene ćute i teško se odlučuju da se požale na bilo koji vid nasilja, svejedno je u koju od ovih kategorija spada, ali je muškarcima to uvek još i teže.

Tako da, moramo najpre probuditi svest kod ljudi da prepoznamo šta sve tačno znači nasilje, šta sve tačno znači mobing, šta sve tačno znači ucena, šta sve tačno znači zloupotreba moći u odnosu na onoga ko vam je preko puta, bez razlike kom polu pripada.

Čini mi se da je to primarni zadatak koji je pred svima nama u sledećem periodu. Zakon o rodnoj ravnopravnosti ćemo takođe imati, ako sam dobro razumela ministarku za društveni dijalog, gospođu Čomić, vrlo brzo kao predmet razmatranja ovog parlamenta i tu ćemo imati šta da kažemo. Verujem i sigurna sam da ćete svoje učešće uzeti.

Sve grupe koje su ugrožene, da se izmestimo iz ove polne diskriminacije, su ugrožene na svoj način i o svima njima treba voditi računa. Kolege su govorile, ja se ne bih ponavljala, na temu ostalih grupacija, ali je jako važno reći da je Srbija napravila ozbiljan iskorak i kada je u pitanju LGBT populacija, što takođe nije bilo ni lako ni opšte prihvatljivo. Razvili smo svest i o tome koji su to problemi koji muče našu decu, retke bolesti, bolesti koje ne prepoznajemo, ne znamo da postoje, imamo sreće da ne poznajemo nikog ko je izložen maltretiranju kao roditelj ili kao dete, kao i vršnjačkog nasilja koje takođe dobija neke cifre koje su zastrašujuće.

Sve zajedno kada saberemo i upakujemo u ovo vreme u 2020. godinu, godinu obeleženu, nažalost, korona virusom, to sama juče rekla, čak i struka tvrdi da ova psihička presija kojoj smo izloženi na dnevnom nivou kao posledica straha dovodi i do pojačane depresije i do pojačane anksioznosti, pa samim tim možda i do povećanja agresije u odnosu na svoje okruženje svakoga od nas pojedinačno.

Uvažena gospođo Janković, mogli bismo mi o ovome dugo da govorimo i imali bi šta, ali je važnije od toga raditi. Vi ste danas neko ko o tome ne može da govori, ali ja znam da ste neko ko će vrlo raditi, jer vas pratim sve vreme ovog zasedanja, svaku ste ideju i svaku sugestiju uredno zapisali i hvala vam na tome. Hvala vam što čujete narodne poslanike koji su predstavnici naroda i hvala vam što imate svest da ono što mi pričamo i navodimo kao probleme jesu problemi koje donosimo iz svojih sredina, a svaka je sredina specifikum sama za sebe. Verujem da ćete, u skladu sa svim što ste čuli, napraviti svoj plan rada, na koji apsolutno nećemo imati primedbe, a još manje ćemo primedbi imati na vaš izveštaj koji ćemo takođe ovde razmatrati.

Ja vam želim sreću u daljem radu i zaista želim da poručim da možete računati na podršku kada je u pitanju ne samo Socijalistička partija Srbije, već kompletan parlament Srbije. To gotovo zasigurno mogu u ovom trenutku da tvrdim. Hvala najlepše.

Hvala, koleginice Paunović.
Narodni poslanik Miodrag Linta ima reč. Izvolite.

Poštovana gospođo Janković, poštovana predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, dobro je poznato da je Srbija posvećena izgradnji društva čiji je cilj da se poštuju prava svih građana, bez obzira na nacionalnu, versku i svaku drugu pripadnost.

Naš Ustav strogo zabranjuje svaki vid diskriminacije i svi građani su apsolutno jednaki pred zakonom. Međutim, u praksi, kao i u svim društvima, pa i onim najrazvijenijim, imamo primere diskriminacije građana. Mislim da vi svojim ozbiljnim i odgovornim pristupom i radom aktivno radite na unapređenju ravnopravnosti u Srbiji. Sa pažnjom sam pročitao vaš Izveštaj za 2019. godinu. Video sam tamo da ste na jedan veoma temeljan način pokazali kako se borite protiv diskriminacije, kako dajete preporuke organima vlasti da se otkloni diskriminacija prema građanima.

Video sam da je bilo negde blizu 600 pritužbi građana. Od toga preko 80% prema organima javne vlasti. Tu postoji niz oblasti, vrste diskriminacije na osnovu invaliditeta, pola, zdravstvenog stanja, starosti, članstva u političkim, sindikalnim i drugim organizacijama, bračni i porodični status, nacionalna pripadnost, seksualne orijentacije i drugi oblici.

Međutim, u vašem izveštaju nisam video jednu ciljnu grupu, jednu grupu građana koja se suočava sa diskriminacijom, a radi se o proteranim Srbima kojih ima preko 400.000 u Srbiji. Proterani su devedesetih godina sa područja današnje Hrvatske i Federacije BiH. Iz Hrvatske je proterano preko 500.000 Srba, a iz Federacije BiH je proterano takođe preko 500.000 Srba i preko 200.000 Srba je proterano sa područja Kosova i Metohije. Dakle, sa područja bivše Jugoslavije devedesetih godina je proterano preko milion Srba. Mali deo se vratio u Federaciju i Hrvatsku, a jedan deo živi rasejan širom sveta. Znači, preko 400.000 proteranih Srba iz Hrvatske i Federacije BiH živi u Srbiji i, naravno, preko 200.000 internoraseljenih lica.

U prethodne dve godine meni kao narodnom poslaniku obratilo se preko 1000 proteranih Srba sa nizom problema. Tačnije 1058. Ja sam nastojao sa mojim saradnicima da im pomognem u rešavanju tih problema. Jedno od glavnih problema proteranih Srba jeste rešavanje ključnog pitanja integracije, a to je pitanje stanovanja. U Srbiji je 2012. godine započeo sa realizacijom tzv. Regionalni stambeni program, čiji cilj je bio da se narednih pet godina konačno reši stambeno pitanje svih proteranih Srba, uzimajući u obzir da ti ljudi žive kao podstanari ili u neljudskim uslovima, sada već 20, 27, 29 godina. Nosilac te aktivnosti je Komesarijat za izbeglice i migracije.

Nažalost, taj program se sprovodi nedopustivo sporo, aljkavo, sa nizom grešaka. Komesarijat za izbeglice je 2009. godine uradio jednu anketu, identifikovao je 17.000 prognanih porodica koji su se prijavili da nemaju rešeno stambeno pitanje. Ti ljudi su očekivali da će do 2017. godine njihova stambeno pitanje biti rešeno. Avgusta ove godine je Komesarijat za izbeglice i migracije izašao sa jednim saopštenjem koje stoji na njihovom sajtu, da će do 2021. godine rešiti svega nešto više od 7000 prognanih porodica.

Dakle, umesto da bude rešeno svih 17000 izbegličkih porodica do 2017. godine, sada Komesarijat za izbeglice i migracije kaže da će biti rešeno svega 7000 do 2021. godine. Po tom saopštenju Komesarijata za izbeglice i migracije 10.000 izbegličkih porodica neće biti stambeno rešeno. Mi imamo još barem 2000, prema našim podacima, barem 2000 izbegličkih porodica koje se nisu prijavile na tu evidenciju, na tu anketu Komesarijata 2009. godine, tako da je procena da je najmanje 12000 izbegličkih porodica u statusu podstanara ili žive u neljudskim uslovima.

Uputio sam jedno pismo predsednici Vlade Ani Brnabić 13. novembra, dakle, pre 10, 12 dana, gde sam apelovao na nju i na Vladu da ni u kom slučaju se ne završi realizacija Regionalnog stambenog programa dok sve izbegličke porodice ne budu stambeno rešene, odnosno da država ispuni svoje obećanje da će biti rešeno ključno pitanje njihove integracije.

Daću vam jedan primer Beograda. U Beogradu je u prethodnom periodu izgrađeno 505 stanova za izbegla lica u Ovči i Kamendinu u opštini Zemun. Sada imamo dva nova konkursa za 133 stana na Novom Beogradu i 250 stanova za izgradnju zgrade u Ovči, to je, dakle, ukupno 388 stanova, a prijavljeno je u nadležnoj instituciji grada Beograda preko 1.800 izbegličkih porodica koje imaju pravo na stan. Dakle, nakon objave liste, 1.500 izbegličkih porodica će ostati ispod crte.

Mene svakodnevno zove veliki broj proteranih Srba, želeći da konačno reši to svoje stambeno pitanje. Naša je procena, pored tih 1.500 izbegličkih porodica koje će ostati ispod crte, da barem još 1.000 ima izbegličkih porodica u Beogradu koje nisu rešile stambeno pitanje. Dakle, Beogradu treba da se sagradi barem još 2.500 stanova za izbegličke porodice, da bi država u Beogradu ispoštovala svoje obećanje.

Slična situacija je u Novom Sadu i nizu drugih lokalnih samouprava. Pored tog ključnog pitanja da država ispuni svoje obećanje, ponavljam, da reši stambeno pitanje svih proteranih Srba i da se Regionalni stambeni program ne završi do ostvarenja toga cilja, mi imamo niz drugih problema sa kojima se suočava ta populacija. Mi, recimo, imamo preko 1.000 proteranih Srba kojima Komesarijat za izbeglice i migracije ne dozvoljava da se prijave na konkurs za rešavanje stambenog pitanja.

Zašto im ne dozvoljava? Zato što ti ljudi se nisu prijavili i popisali se i nisu dobili izbeglički status, odnosno izbegličku kartu kad je bio popis izbeglih lica 1996. godine. Šta su razlozi? Jedan deo ljudi je došao 1991, 1992. godine, dobio je ličnu kartu Srbije, drugi deo je bio u strahu da se prijavi, treći deo je imao porodične tragedije, nije razmišljao o prijavi za status izbeglice i sada tih najmanje 1.000 izbegličkih porodica nema pravo da se prijavi. To je za mene jedna diskriminacija i neprihvatljivo je da se sada gleda formalnopravno stanje, umesto da se kaže – ako je taj čovek proteran iz Zagreba, ako je proteran iz Splita, sa područja Krajine, sa područja zapadnokrajiških opština, zapadne Hercegovine, Sarajeva, ima pravo da konkuriše i da mu država pomogne u rešavanju stambenog pitanja.

Sledeća stvar. Mi imamo 530 izbegličkih i drugih porodica čiji su stanovi sagrađeni donacijom italijanske vlade, to je tzv. SIRP program, ti su stanovi izgrađeni 2008. godine. Taj program je jasno rekao da će ti ljudi dobiti pravo otkupa svojih stanova. Međutim, tadašnji ministar za kapitalne investicije Velimir Ilić je sa tadašnjim lokalnim samoupravama, to je bila 2006. godina, to je ukupno sedam lokalnih samouprava, Niš, Čačak, Valjevo, Kragujevac, Stara Pazova, Pančevo, u kojima su sagrađeni ti stanovi, ukinuta je opcija otkupa, evo, 12 punih godina, od 2008. godine do danas, sam se borim i ti se ljudi bore da se ispravi prema njima nepravda, da se otkloni diskriminacija i da oni dobiju pravo otkupa svojih stambenih jedinica.

Ja se nadam da ćemo uskoro, bili su razgovori u kabinetu predsednika Republike, da ćemo uskoro imati mogućnost da u Skupštinu dođe Zakon o izbeglicama i da donesemo nekoliko amandmana, odnosno da se izmenama i dopunama Zakona o izbeglicama ispravi nekoliko velikih nepravde. Jedna od tih je ova o kojoj sam govorio.

Imamo zatim jednu drugu grupu, osamdesetak izbegličkih porodica u gradu Beogradu koje koriste stanove „Diposa“. Tu žive od početka 90-ih godina, plaćaju visoke kirije, radi se o trošnim stanovima. Ti ljudi takođe dugi niz godina apeluju na državu da im omogući da otkupe te svoje stanove. I tu se nadamo i tu sam molio i premijerku Brnabić da pomogne da tih 80 izbegličkih porodica u Beogradu dobije pravo otkupa i da im se u otkupnu cenu uračuna ta kirija koju su plaćali 25, 30 godina.

U Srbiji je u prethodnom periodu izgrađeno nekoliko hiljada stambenih jedinica za proterane Srbije, međutim, moram da kažem da je odredbama Zakona o izbeglicama određena visoka cena. Nažalost, išao sam po terenu, obilazio sam te zgrade, a i moji saradnici, dosta tih zgrada i stanova je urađeno jako loše, nekvalitetno. Primer, zgrada u Beogradu, Zrenjaninu, Ubu, Topoli, Rači i nizu drugih mesta, krovovi prokišnjavaju, prilazi zgradama ostali neuređeni, loše elektroinstalacije, stolarija najnižeg kvaliteta.

Apelovao sam na lokalne samouprave da se tim ljudima omogući tzv. dvostruki popust. Znači, jedan popust preko Zakona o izbeglicama, a drugi popust od strane lokalnih samouprava u visini 50%. Moram da dam dva pozitivna primera – opštine Požega i opštine Odžaci, jer su čelni ljudi te dve lokalne samouprave omogućili popust od 50%, dodatni popust od strane Komesarijata za izbeglice, po Zakonu o izbeglicama, i ti ljudi su zadovoljni što su mogli po pristojnim cenama da postanu vlasnici tih stanova. Mislim da bi trebalo razmišljati sistemski, da se svim ostalim proteranim Srbima omogući, kao najvećim žrtvama ratova na prostoru bivše Jugoslavije, da otkupe te svoje stanove po povoljnim uslovima.

U Srbiji je realizovan jedan projekat – socijalno osiguranje za ratne vojne invalide i porodice palih boraca od strane Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja i japanske organizacije JEN. U 11 opština je sagrađeno ukupno 318 stanova, tu se računa i šest opština gde su sagrađeni stanovi kroz tzv. Nacionalni investicioni plan. Dakle, imamo 17 lokalnih samouprava u kojima je izgrađeno 318 stanova za ratne vojne invalide i porodice palih boraca. Te porodice već više od 20 godina očekuju da postanu vlasnici svojih stanova. Međutim, šta je problem? Problem je što Uredba o rešavanju stambenih potreba ratnih vojnih invalida i porodica palih boraca to onemogućava. Ovde smo takođe apelovali, apelujemo na vas i na premijerku Brnabić, da se izmeni i dopuni Uredba o izmeni i dopuni Uredbe o rešavanju stambenih potreba ratnih vojnih invalida i porodica palih boraca i da tih 318 porodica dobije pravo otkupa tih stanova.

Takođe, mislim da je važno pomoći jednom delu proteranih Srba koji su dobili stanove, radi se o 12 lokalnih samouprava, koji ne mogu dobiti svoje stanove jer nisu rešena imovinskopravna pitanja. To su zgrade koje su sagrađene u Beogradu, Požarevcu, Despotovcu, Leskovcu, Zemunu, Inđiji, Staroj Pazovi, Kragujevcu, Rači, Rekovcu, Majdanpeku i Negotinu. Dakle, ljudi ne mogu da postanu vlasnici stanova jer nisu rešena imovinskopravna pitanja, pokušavaju već 10, 15, 20 godina da reše ta pitanja i da konačno budu svoji na svome.

Imamo jedan deo proteranih Srba koji su dobili stanove kroz tzv. projekat „Socijalno stanovanje u zaštićenim uslovima“. Te porodice nemaju pravo otkupa stanova. Te porodice apeluju, mole da im se omogući da takođe otkupe te stanove.

Naši ljudi dok god nisu vlasnici stanova smatraju da su i dalje u podstanarskom statusu. Mislim da trebalo izaći u susret tim porodicama, a to su stanovi koji su izrađeni u Žabarima 12 stanova, Malo Crniće šest, Šabac 36, Loznica 30, Niš 16, Sombor devet, Temerin 20, Topola osam, itd.

Mislim da bi bilo važno, i to je jedan vid diskriminacije, da se maksimalno ubrza realizacija legalno stambenog programa, odnosno jedan njen segment da se ubrza objava lista, dakle, kad se završi konkurs čeka se godinu, dve dana da se objave liste koje su porodice dobile stanove, a posebni problem jeste kad se objave te liste da gradnja zgrada traje tri, četiri, pet i više godina. Mi imamo slučaj Šapca, gde recimo, gradnja jedne zgrade od 25 stanova traje pet godina. Pa, zamislite sada građane koji čekaju, na listi su da moraju čekati pet godina da bi se uselili u svoj stan. Imamo slične primere i u drugim lokalnim samoupravama.

Takođe, proterani Srbi koji su dobili stanove žale se na veoma visoke takse prilikom sklapanja kupoprodajnih ugovora. Velika većina tih ljudi jedva sastavlja kraj sa krajem, bori se za svakodnevni život i mislim da bi trebalo razmisliti o tome da se svim građanima, ne samo proteranim Srbima, izađe u susret ako zaista se utvrdi činjenica da imaju minimalne ili nikakve prihode, a moraju plaćati visoke takse sklapanja kupoprodajnih ugovora.

Želeo bih reći jedan problem, to isto za vas posebno, obratilo mi se više od desetak građana koji su na osnovu odluke Komisije za stambena pitanja grada Beograda, novembra prošle godine dobili stanove na konkursu za rešavanje stambenih potreba kupovinom i davanjem stanova u zakup na lokaciji Kamendin 2 u Zemun Polju, u pitanju su 52 porodice. Nažalost još uvek te porodice nisu mogle da se usele u svoje stanove, prošlo je punih godinu dana. U međuvremenu kada su te porodice obilazile te stanove, zgrada je sagrađena, dakle, u Kamendinu 2, zatekli su prizore oštećenja novoizgrađenih objekata i zaraslog okoliša. Mnogi stanovi su provaljeni iz zgrade se iznose sanitarni kuhinjski elementi, bojleri, sudopere, vc šolje, baterije, elektor-instalacije su oštećene. Dakle, trebalo bi da vidimo da se što pre saniraju ta oštećenja u tim novoizgrađenim zgradama i da ove 52 porodice se konačno usele u te stanove koje su dobili novembra prošle godine.

Želim još reći nekoliko problema mimo ovih stambenih o kojima sam pričao. Mi imamo, recimo jedan problem, proteranih Srba vezano za dobijanje državljanstva. Naime, država je rekla ko god ima izbeglički status plaćaće malu taksu u visini od 1.000 dinara za prijem u srpsko državljanstvo. Međutim, imamo jedan deo, rekao sam, proteranih Srba koji nisu imali status izbeglice ili njihova deca koja nemaju izbeglički status i oni sad moraju da plaćaju taksu za prijem u srpsko državljanstvo u visini od 19.000 dinara. Ponavljam radi se u velikom većini slučajeva o porodicama koje teško žive, nalaze se u teškoj ekonomskoj situaciji i trebalo bi omogućiti, ne samo njima, da ta taksa bude i za njih 1.000 dinara, a ne 19.000 dinara kao što sad moraju plaćati.

Poseban problem, i za mene posebna vrsta diskriminacije, tiče se onih proteranih Srba protiv kojih pravosuđa u Sarajevu i Zagrebu vode sudske postupke. Sada kada ta lica, imamo ih desetak slučajeva, podnose zahtev za prijem u srpsko državljanstvo Uprava za upravne poslove MUP-a Srbije im odgovori da ne mogu biti primljeni u srpsko državljanstvo iz bezbednosnih razloga. Uprava za upravne poslove uzima kao osnov činjenicu da etnički motivisana pravosuđa u Zagrebu i Sarajevu pokreću istrage i podižu optužnice protiv proteranih Srba.

Mislim da je to apsolutna diskriminacija da tim ljudima treba omogućiti da budu primljeni u srpsko državljanstvo, a onda su u sudskom postupku, kao i za sve druge građane, će se videti da li je to lice učinilo neko krivično delo ili nije. Dakle, ne ljude uslovljavati i odbijati im prijem u srpsko državljanstvo. Ljudi su ogorčeni, ljudi su se časno borili u Vojsci Republike Srpske, u Vojsci Republike Srpske Krajine i Vojsci Jugoslavije i sada im naša uprava odbija prijem u srpsko državljanstvo zbog krivičnog postupka koje su podnela, ponavljam, etnički motivisana pravosuđa u Zagrebu i Sarajevu.

Mislim da je važno da se Komesarijat za izbeglice i migracije poveća sredstva za ekonomsko osnaživanje proteranih Srba, da pomogne tim ljudima pored ove stambene integracije, da im pomogne u pokretanju van svoga posla ili da ih osnaži u poslovnom segmentu i da im pomogne da taj posao kojim se bave da prošire svoje aktivnosti i da žive od svog rada i da zaposle i ostale građane.

Mislim, takođe jedna vrsta diskriminacije od strane Komesarijata za izbeglice i migracije, a tiče se dodele jednokratne novčane pomoći humanitarnih paketa pomoći u lekovima itd. Naime, Komesarijat kaže – ko ima izbeglički status formalno taj dobija jednokratnu pomoć, pomoć u ogrevu, lekovima, drugu vrstu humanitarne pomoći, a ko nema izbeglički status taj čovek se odbija. Sad imate slučajeve da neko dobije pomoć, jednokratnu novčanu pomoć ili bilo koju drugu vrstu pomoći, a ima manju potrebu, a neko ko zaista teško živi, kome bi ta pomoć bila dragocena, ne može dobiti jer formalno nema izbeglički status.

Gospođo Janković, ja sam pokušao što kraće da vam kažem o problemima, dakle preko hiljadu proteranih Srba koji su se meni obratili u prethodne dve godine. Pošto je moj broj telefona jedini dostupan i na sajtu našeg Saveza Srba iz regiona i objavljen u više medija, imam preko devet hiljada brojeva telefona u svom mobilnom aparatu, dostupan sam građanima i zajedno sa mojim saradnicima pokušavam da pomognem tim ljudima, da podstičemo nadležne institucije, da rade svoj posao, da državni službenici budu profesionalni, odgovorni, ljubazni, da se javljaju na telefone, a ne da mi moramo da im pomažemo da bi uspostavili komunikaciju.

Dakle, apel prema vama, da pomognete u okviru svojih nadležnosti, da sva ova pitanja o kojima sam govorio i svi ovi problemi o kojima sam govorio, dođu na dnevni red i da uz vašu podršku podstičemo nadležne državne organe da se ovi problemi rešavaju. Nadam se, ponavljam, da će premijerka Brnabić koja je dobila moje pismo pre deset, dvanaest dana, dakle, 13. novembra takođe maksimalno učiniti sa svoje strane da ova pitanja dođu na dnevni red i da se počnu ozbiljno i kvalitetno rešavati.

Na kraju želim još jednom da pozdravim vaš rad i da kažem da ću glasati za vaš izbor za Poverenika za zaštitu ravnopravnosti. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Sledeća prijavljena je koleginica Dijana Radović.

Poštovani predsedavajući, uvažena gospođo Janković, koleginice i kolege narodni poslanici, pred nama je danas na dnevnom redu veoma važna tačka, a to je izbor Poverenika za zaštitu ravnopravnosti.

Institucija Poverenika za zaštitu ravnopravnosti u ovom izuzetno izazovnom periodu dobila je na značaju više nego ikada zbog toga što je pandemija korone virusa posebno uticala na sve marginalizovane grupe. Od uvođenja ove institucije, pa sve do danas Srbija je na taj način unapredila položaj mnogih diskriminisanih grupa u našem društvu. Poverenik kako nezavistan organ uradio je ono što se od njega i zahtevalo, a to je očuvanje ustavno-pravne kategorije jednakosti svih građana.

Jačanjem uloge Poverenika za zaštitu ravnopravnosti jača se i uloga pravne države u našem društvu. Na taj način ova institucija je za vrlo kratko vreme dala značajne rezultate u pravnom i političkom sistemu naše zemlje. Srbija je pokazala i pokazuje po ko zna koji put da je svojim i zakonodavnim i institucionalnim okvirom zemlja koja vodi računa i o ovom aspektu društvenog života.

Postavili smo temelje za unapređenje ravnopravnosti, kao što smo postavili temelje i za suzbijanje diskriminacije, ali i dalje se suočavamo sa brojnim izazovima i problemima koji nas vode na tom putu. Zbog toga Srbija mora da pobedi predrasude i Srbija mora da bude društvo jednakih šansi za sve.

Tolerancija i uvažavanje marginalizovanih grupa, kao što ste i vi u svom izveštaju naveli, ne predstavlja ustupke na uštrb drugih građanki i građana. To jeste zapravo pokazatelj stepena poštovanja prava i ravnopravnosti svih nas u društvu, ali ono što nam je neophodno, ono na čemu se radilo i na čemu još mora dodatno da se radi jeste potreba preventivnog delovanja, promena društvene svesti u pravcu afirmacije i tolerancije i uvažavanja različitosti kroz razne vidove afirmativnih akcija, edukacija, pozitivnih promena i pozitivnih primera.

Naravno, po pitanju ove veoma značajne teme ne smemo da zanemarimo ni ulogu medija. Mediji su značajan kreator i sistema društvene vrednosti, ali i društvene svesti. Zato je važno da nam mediji ne izveštavaju stereotipno i da ne budu sredstvo kojim se pojedinci, ali i marginalizovane grupe diskriminišu, potrebno je da mediji budu, zapravo, partner institucijama u zaštiti ravnopravnosti i sprečavanju diskriminacije na svim poljima u društvu.

Osvrnuću se na unapređenu rodnu ravnopravnost i zastupljenost u republičkim organima vlasti. To je nešto što smo imali priliku da vidimo da je na veoma visokom nivou u poslednje vreme. Ako pogledamo i parlament, prvi put imamo priliku da vidimo više od 40% žena u ovom domu, prvi put imamo priliku da vidimo i 50% ministarki u Vladi Republike Srbije i to je za svaku pohvalu.

Takođe bi trebalo posebno ukazati važnost i neophodnost na jačanje uloge osetljivih i marginalizovanih grupa na nižim nivoima vlasti, odnosno na decentralizovanim nivoima vlasti i to po ugledu na baš republički nivo.

Smatram da zbog toga organi u lokalnim samoupravama treba da smanje predrasude i da daju šansu tim grupama u organima odlučivanja. Tu pre svega mislim i na manje zastupljeni pol, osobe sa invaliditetom, mlade ali i starije osobe, kao i nacionalne manjine ili bilo koje druge manjinske grupe. To je potrebno sve u cilju njihove što veće uključenosti u procese odlučivanja na lokalnom nivou i ostvarivanju njihovih što većih prava.

Posebno bih istakla vašu ulogu koju ste imali u procesu ukazivanja na neophodnost implementacije uloge ličnog pratioca dece sa invaliditetom, naročito u lokalnim samoupravama u onim sredinama u kojima ta uloga još uvek nije zaživela.

S obzirom na važnost ove teme i ovakvog vida pomoći i podrške koja znači za decu sa invaliditetom, ali i za njihove roditelje, potrebno je da se što više angažujemo kako bi se što više uključili i u školovanje, ali i u sve druge aspekte i aktivnosti lokalne zajednice.

Takođe, podsetiću da je juče bio i Međunarodni dan borbe protiv nasilja nad ženama i da su sa tim danom započeti dani aktivizma protiv svih oblika nasilja nad ženama. Verujem da će Poverenica i u narednom mandatu posebnu pažnju posvetiti ovom izuzetno značajnom društvenom problemu koji se odražava na sve segmente našeg društva, počev od porodice kao primarne zajednice, pa preko društva u celini.

Bilo koji oblik nasilja nad ženom nije i ne sme biti njen lični problem. To je problem celog društva i zato borba protiv nasilja nad ženama jeste i mora biti borba svih nas. Ta borba je i naša obaveza i mi od te obaveze ne smemo da odustanemo.

Zbog svega što sam iznela u prethodnom trenutku želim da podržim izbor gospođe Brankice Janković za Poverenika i u novom mandatu, imajući u obzir njenu posvećenost koju je obavljala u prethodnom periodu.

Hvala.