Hvala.

Reč ima Sanja Lakić.

Pravda drži i zemlju i gradove i pravda i pravo u demokratskoj zemlji treba da je prisutna i u Narodnoj skupštini i u Vladi i na ulici i u sudnici, ali pravda i pravo moraju da budu prisutni i među zatvorskim zidinama. Mi moramo kao demokratska zemlja da poštujemo osnovna prava svih građana, pa čak i onih građana koji su se nekada drznuli da zgaze i pravo i pravdu i zakone i Ustav ove zemlje, zato što to radi svaka demokratska država.

Jedan od primarnih zadataka Komisije za kontrolu izvršenja krivičnih sankcija, čije članove danas biramo između narodnih poslanika, upravo jeste i da predlaže mere za otklanjanje nepravilnosti i mere za unapređenje uslova života, tretmana i zaštite prava lica lišenih slobode. Jednostavno rečeno, Komisija je tu da razgovara sa licima lišenim slobode. Komisija je tu da brine o njihovom životu, ali Komisija je, takođe, tu da brine o svakom čoveku.

Zahvaljujući merama koje je Komisija sprovodila, ali i merama koje je samo Ministarstvo pravde sprovodilo u delo, ulagalo je proteklih godina zaista veliku snagu da poboljša uslove kod lica lišenih slobode u kazneno-popravnim zavodima i ostvarilo je značajne rezultate. Ulagalo je napore kako bi ispunilo sve obaveze koje imamo na evropskom putu. Ulagalo je napore da ispunimo sve one obaveze koje proističu iz Poglavlja 23, jednog od najzahtevnijih poglavlja, poglavlja koje se odnosi direktno na reformu pravosuđa i osnovna prava svih ljudi, osnovna prava svih građana, pa čak i onih koji su lišeni slobode i imalo je zaista značajne korake u tome.

Danas možemo da kažemo da je upravo Srbija pre 20, pre 15 i pre 10 godina pucala upravo u te dve tačke, pucala je u reformu pravosuđa i pucala je u osnovna prava građana. To je Srbija koja je želela u Evropu i pre 20 i pre 10 i pre 15 godina, ali želela je u Evropu da ide makadamom i zaprežnim kolima. Želela je u Evropu da ide tako što nije poštovala osnovna prava građana i sprovodila je apsolutno neuspešne reforme pravosuđa. To je Srbija koja je bila na dnu evropske lestvice po poštovanju osnovnih prava građana i po prebukiranosti u kazneno-popravnim zavodima.

To je ista ona Srbija koja je sprovodila užasne mere u Kazneno-popravnom zavodu u Požarevcu, jedinstvenom zavodu tog tipa u Republici Srbiji, zavodu gde se nalaze žene, majke i maloletnice. To je bio zavod gde nismo imali ispunjene ni minimalne uslove. To je bio zavod koji je bio apsolutno prebukiran po kapacitetima. Danas nije to više Srbija koja puca i u pravosuđe i u osnovna prava građana. Danas Srbija razume latinsku res non verba, dela, a ne reči. Zato Kazneno-popravni zavod u Požarevcu, gde se nalaze žene, majke i maloletnice izgleda ovako posle renoviranja i posle izgradnje iz temelja 2.200 kvadratnih metara. Rešili smo prebukiranost sa 160 dodatnih smeštajnih jedinica i sprovodeći različite programe pomažemo im u njihovoj resocijalizaciji.

Nije Požarevac usamljen slučaj. Brine Srbija i o drugim kapacitetima. Srbija brine o svojoj infrastrukturi. Isto smo učinili i u Sremskoj Mitrovici, gde se nalazi najveći kazneno-popravni zavod u Republici Srbiji. Sagradili smo zgradu kapaciteta 316 lica. Isto činimo u Kragujevcu, gde se gradi jedan od najsavremenijih zatvora kapaciteta 500 lica i isto činimo, tj. učinili smo u Pančevu, gde se nalazi jedan od najsavremenijih kazneno-popravnih zavoda ne samo u Srbiji, već u celom regionu, zato što je ova zemlja shvatila napokon da su nam potrebna dela, a ne prazne reči i mrtva slova na papiru.

Zato svojim dragim kolegama, koji će danas biti izabrani za članove Komisije za kontrolu izvršenja krivičnih sankcija, želim da ostave iza sebe i dela, a ne samo prazne reči i mrtva slova na papiru. Želim im da se služe pravom i pravdom, jer naposletku, pravda i pravo drže i zemlju i gradove. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima Milanka Jevtović Vukojičić.

Zahvaljujem.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici i poslanice, poštovani građani Republike Srbije, danas je pred nama Predlog odluke o obrazovanju Komisije za kontrolu izvršenja krivičnih sankcija. Naravno, u skladu sa Ustavom, u skladu sa Zakonom o Narodnoj skupštini ova Komisija se formira od članova Odbora za pravosuđe, od članova Odbora koji se bave ljudskim i manjinskim pravima, od članova Odbora koji se bave socijalnom politikom.

Ono što želim da naglasim da je nadležnost ove Komisije i te kako značajna u tretmanu u zaštiti u obilasku zavoda za izvršenje krivični sankcija, ali i u saradnji sa svim nadležnim institucijama, sa civilnim sektorom koji se bave praćenjem stanja lica koja se nalaze u Zavodima za izvršenje krivičnih sankcija.

Ono što je značajno za ovu Komisiju, to je da će Komisija svoj izveštaj podnositi Narodnoj skupštini, tako da će svi narodni poslanici, a i građani Republike Srbije imati priliku da se upoznaju sa radom ove Komisije, a koja se tiče kontrole i tretmana osuđenih lica, ali i osoblja koja rade u zavodima za izvršenje krivičnih sankcija.

Ono što želim posebno da istaknem, to je da Republika Srbija čvrsto stoji na putu Evropske unije, da Republika Srbija danas ni po čemu ne može da se meri sa onom Srbijom koju je SNS nasledila 2012. godine, pa ne može ni da se meri ni u onom delu koji se odnosi na Upravu za izvršenje krivičnih sankcija, odnosno na zavode za izvršenje krivičnih sankcija.

Moram da istaknem da je Republika Srbija po merenju Evropske unije bila na zadnjem mestu u vreme vlasti žutog tajkunskog preduzeća, Dragana Đilasa, Vuka Jeremića, Borisa Tadića, kada je u pitanju prenatrpanost zatvorskih kapaciteta i jedan krajnje nehuman uslov za smeštaj svih osuđenih lica.

Danas Srbija pokazuje svoje drugo lice. Danas Srbija po broju smeštajnih kapaciteta na 100 osuđenih lica nalazi se ispred zemalja koje su ekonomski mnogo jače od nas, kao na primer Francuska, kao na primer Italija. U Francuskoj opterećenost zatvorskih kapaciteta na 100 je 116, u Italiji 115, a u Republici Srbiji ta opterećenost je 109 osuđenika na 100 mesta.

Ono što takođe želim da istaknem, to je da je 2003. godine nažalost ubijen i tragično stradao premijer Republike Srbije, doktor Zoran Đinđić. Ono što želim da istaknem da je nakon njegovog ubistva sprovedena akcija “Sablja“ u kojoj je privedeno i uhapšeno 11.665 lica. Ustavni sud je za akciju „Sablja“ u svom kasnijem Izveštaju rekao da on nije u saglasnosti sa Ustavom, posebno kada su u pitanju kršenje osnovinih ljudskih prava i sloboda, a tiče se na policijsko zadržavanje bez sudske odluke do 30 dana, na nemogućnost pritvorenih lica na branioca, na sprečavanje prava na štrajk, na ugrožavanje mnogih ljudskih prava i sloboda.

Ugrožavanje ljudskih prava i sloboda je karakteristika vlasti, žutog tajkunskog preduzeća, jer oni sve što su radili radili su mimo Ustava i zakona na štetu građana Republike Srbije.

Svi naravno privedeni, bez ikakvog razloga i bez ikakvog pravnog osnova tražili su odštetu od Republike Srbije i Republika Srbija platila je milionske odštete za najveći broj lica koji su tada mimo Ustava i zakona privedeni i zadržavani.

Ta milionska odšteta kreće se i do šest miliona dinara za jedno lice koje je naravno pokrenulo tužbu i u toj tužbi dobilo odštetu za nezakonito privođenje i zadržavanje, naravno.

Danas Republika Srbija i te kako poštuje sva prava, sva ljudska prava svih svojih građana kako svih građana i naravno i onih građana koji se nalaze na izdržavanju zatvorske kazne.

U prilog tome ide i činjenica da je od 2014. godine do danas da su obnavljani, rekonstruisani i potpuno izgrađeni, znači potpuno novi iz temelja KPZ, među kojima svakako po evropskim standardima, po unutrašnjosti, po humanim uslovima, po humanom pristupu, po zdravstvenoj zaštiti možemo da se pohvalimo sa izgrađenim zatvorom u Pančevu, koji se prostire na 24 hiljade kvadratnih metara, koji se sastoji od 10 objekata u kome postoje posebne sobe za osobe sa invaliditetom, koji je kompletno pod video nadzorom i naravno u skladu sa najvišim evropskim standardima.

Ono što takođe želim da istaknem, to je da su osuđenici iz zatvora iz Pančeva učestvovali u projektu prekogranične saradnje sa zatvorom u Temišvaru. Tim projektom bilo je obuhvaćeno 20 osuđenih lica iz Pančeva, ali ono što je poenta tog projekta jeste da su u toj aktivnosti osuđenici osposobljavani za neka zanimanja koja će im kasnije služiti kada izađu na slobodu, a to su na primer poslovi koji se tiču sušenja voća, sušenja povrća i neki drugi poslovi.

Taj tretman resocijalizacije i te kako je važan u KPZ, na tome Uprava za izvršenje krivičnih sankcija i te kako radi. Sprovode se mnogi programi koji se odnose na promenu ponašanja osuđenih lica, na sticanje novih znanja i veština, kako bi izlaskom iz zatvora postali korisni članovi društva i kako vi se smanjio recidiv, odnosno mogućnost povratka u zatvorske uslove.

Danas Republika Srbija drži se osnovnog načela, a to je jednakost svih građana u ostvarenju svih prava. Ovlašćena predstavnica poslaničke grupe „Aleksandar Vučić – za našu decu“ je istakla jednak tretman i osuđenih lica kada je u pitanju zaštita njihovog zdravlja. Znači, svi oni koji su izrazili želju su vakcinisani. Zavodi su imali dovoljan broj testova za utvrđivanje postojanja Kovida. Jako mali broj zaraženih je bio u zatvorima. Do sada je taj podatak 0,2% od ukupnog broja zatvorenika i ono naravno što je istakla, to je da su osuđenici takođe pokazali solidarnost i humanost u jeku pandemije Kovida šijući maske kako za zatvorenike, tako i za osoblje, ali i šire.

Poslanička grupa „Aleksandar Vučić – za našu decu“ u Danu za glasanje podržaće sve predložene kandidate. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Reč ima Marijan Rističević.

Dame i gospodo narodni poslanici, povodom Komisije za izvršenja sankcija, tj. Komisije koja treba da kontroliše zatvore, da je bilo pravde, da je bilo u istinu nezavisnog sudstva, da nije bilo čuvene reforme, i samostalnog tužilaštva, da nije bilo čuvene reforme iz 2009. i 2010. godine danas bi ovi članovi Komisije koje ćemo izabrati, imenovati, danas bi u poseti zatvorima mogli da prisustvuju u Glavnom odboru DS, odnosno stranaka bivšeg režima. To je sigurno da njihovo bogatstvo, da njihov raj bogatih počiva na paklu siromašnih. Nisu siromašni i ljudi bez posla od 2000. do 2012. godine ostali zbog sebe, već zbog njih.

Siromaštvo nisu napravili tada siromašni, već bogati koji su ogromne količine novca ili ogromne sume novca izneli napolje i tako ne samo opljačkali građane nego i novac iznoseći napolje ostavili van svih tokova. Da nisu otpustili 400.000 ljudi, da nisu opljačkali ostatak, da nisu ostavili slabo plaćene nezaposlene i siromašne, danas bi se svakako druga pesma pevala, odnosno trud i vreme koje smo uložili da ispravimo njihove greške, a pri tome stalno su nas napadali da ne rešavamo brzo probleme koji su oni napravili za 12 godina. Po njima te probleme nismo rešili brzo i nismo. Trebalo je nekoliko godina da uposlimo sve one koji su oni otpustili. Ljudi su tumarali po predgrađima bez posla, pojedinci bez hleba dok su oni na raznim ostrvima Sejšelskim, Kukovim, Mauricijusom itd, taložili ogromne sume novca. Taj novac ne samo da je bio opljačkan, već je ostao van opticaja i tako je još više uticao na potrošnju u Republici Srbiji. Da su novac dobili siromašni i gladni, oni bi taj novac potrošili u supermarketima, ne bi ga iznosili na koja kakva ostrva i sigurno da bi prihodi budžeta bili daleko veći.

Samo da podsetim da su dotacije penzija bile 54%, a možda i više, ono što je država iz budžeta dotirala, jer nije bilo dovoljno novca u PIO fondu, pa je država morala da dotira 54%. Danas su te dotacije, čini mi se, između 20% i 30% ako se ja ne varam, što govori o tome da su penzijski fondovi puniji, a puniji su zato što je 320.000 ljudi novouposlenih, odnosno mi smo uposlili ono što su oni otpustili, jer kod njih jedini sigurni posao je bio u javnom sektoru.

Tristadvadeset hiljada ljudi sa prosečnom platom koja iznosi u Srbiji preko 500 evra je svakog meseca 160 miliona evra više u potrošnji i negde oko 100 miliona evra više u zdravstvenom, penzionom fondu, u lokalnim i drugim doprinosima koji idu, čini mi se, 72% na lični dohoda. Dakle, država, opštine i građani mogu svakog meseca da potroše više 160 plus 100, negde oko 260 miliona evra, što na godišnjem nivou izađe preko tri milijarde evra više u potrošnji, što kroz PDV, akcize itd. obogaćuje budžet Republike Srbije.

Dakle, njihov zločin je po meni toliki da sa pravom mogu da kažem da je bilo prava i pravde, da je bilo nezavisnog sudstva i samostalnog tužilaštva, da nisu birali tetke, sestriće, zetove itd. u to pravosuđe, da nisu birali ljude iz svoje partije da se postaraju o njima, danas bi svakako ova Komisija mogla da obilazi u Centralnom zatvoru i zatvorima u unutrašnjosti Srbije glavne odbore njihovih stranaka jer oni su u statutu svojih stranaka imali izgleda odredbu da mogu slobodno ka kradu.

Da je Al Kapone kojom srećom bio živ ili nesrećom za vreme njihove vladavine, mislim da bi bio sitna riba pljuckavica za njih kao kriminalce. Toliko bi sitan bio da ga ni u DS ne bi primili. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima Nebojša Bakarec.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo poslanici, poštovani građani, naravno da podržavam izbor Komisije za kontrolu izvršenja krivičnih sankcija. Vidim da je sastav Komisije izvanredan.

Nastaviću tamo gde je stao gospodin Rističević svojim izvanrednim govorom. Navešću par primera dvostrukih aršina u vezi izvršenja krivičnih sankcija.

Novinar Daško Milinović je napadnut od strane dvojice napadača 16.4. ove godine. Zadobio je lake povrede ruke. Najoštrije osuđujem napad na Daška Milinovića. Srećom napadači na Daška Milinovića su odmah uhapšeni, dvojica od trojice. Jedan je u bekstvu, ali biće i on uhapšen. Vidimo da su, i to moram da jasno kažem, napadači na novinara Daška Milinovića veliki neprijatelji Srbije.

Pred tužilaštvom u Novom Sadu se već vodi postupak protiv sve trojice okrivljenih i nadam se da će sva trojica ići na izvršenje krivičnih sankcija.

Kao što vidite, nadležni organi su reagovali munjevito. Napad je osuđen u svim medijima i vezano za ovaj predlog – članovi Komisije će na primer moći, kada za to dođe vreme, da odu da provere kako se izvršavaju krivične sankcije protiv ova tri nasilnika.

Međutim, svi su zaboravili, da li nam pamćenje toliko kratko traje, da je pre dve godine novinar Daško Milinović, tada voditelj i učesnik Đilasovih protesta, skriven iza Tviter naloga i pseudonima „Zapad Todorović“ 29.12. pretio ubistvom poslaniku SNS gospodinu Vladimiru Đukanoviću. Iz mraka interneta Daško Milinović je poručio sledeće, izvinjavam se što je ovoliko odvratno što ću da pročitam, ali moram da citiram novinara Daška Milinovića: „Hoće li sad svinja nacistička njištati da ga ugrožavaju na internetu“, kaže Daško Milinović o Vladimiru Đukanoviću. „Fašistički vepru nećemo ti dva put reći, na ražnju ćeš se peći“, poručuje Daško Milinović Vladimiru Đukanoviću.

Slučaj je prijavljen Odeljenju za visoko-tehnološki kriminal u Beogradu, gde je gospodin Milinović priveden, MUP je okarakterisao ove pretnje kao ugrožavanje sigurnosti, kao pretnje smrću. Potom je gospodin Milinović priveden Višem javnom tužilaštvu i nakon kraćeg pritvora gospodin Milinović je pušten na slobodu.

Svi Đilasovski mediji tj. nijedan Đilasovski medij nije osudio pretnje gospodinu Đukanoviću, već su svi horski zavapili i zakukali zbog navodnog maltretiranja gospodina Milinovića. Pazite, kao da jedan novinar ima veća prava od na primer advokata, što je gospodin Đukanović.

Udubimo se malo u sadržanu pretnji gospodina novinara Milinovića. Sigurno se sećate sjajnog filma „Banović Strahinja“ i scene u kojoj Vlah Alija nabija na kolac Abdulaha. Upravo to je novinar Daško Milinović želeo da učini našem kolegi Vladi Đukanoviću. Da li je to esencija posla novinarskog Daška Milinovića da skriven u tami interneta iza jednog opskurnog pseudonima preti smrću poštenim ljudima? Sigurno da nije, ali su svi to zaboravili i tada te 2019. godine gospodin novinar Daško Milinović umesto da se izvini javnosti i gospodinu poslaniku Vladi Đukanoviću, on je izjavio – ovo društvo je u jako velikom problemu, a stranka koja nam upropaštava živote toliko je moćna i toliko umešana u sve živo. Međutim, da nismo moćni, niti umešani u sve živo dokaz je baš novinar gospodin Daško Milinović koji nije snosio nikakve zakonske sankcije zbog toga što je pretio smrću Vladi Đukanoviću.

I da ponovim, pretnje smrću koje je Milinović pre dve godine uputio advokatu gospodinu poslaniku Vladi Đukanoviću, osudio je retko koji mediji. Videli smo, da ako si novinar onda možeš mirno i nekažnjeno da pretiš smrću bilo kome iz SNS-a. Ako to nisu dvostruki aršini ja ne znam šta su.

Drugi primer dvostrukih aršina u vezi izvršenja krivičnih sankcija je sledeća činjenica. Stefanović B. je napadnut 23. novembra 2018. godine. Mnogo puta sam najoštrije osudio napad na B. Stefanovića. Trojica napadača, i to ću opet ponoviti, su veliki neprijatelji Srbije. Povređen je i policajac koji je pokušao da zaštiti B. Stefanovića. Tri sata posle napada policija je uhapsila dvojicu od trojice napadača. Treći je uhapšen sutradan. Odmah su identifikovani, dakle uhapšeni, procesuirani i prvostepeno osuđeni.

Srpska napredna stranka je odmah posle napada najoštrije osudila ovaj napad. Predsednik Aleksandar Vučić je dan posle tog napada pred svim medijima izjavio da i on osuđuje to što se dogodilo i rekao je – država je reagovala hitno, pokazala je da Srbija nije država u kojoj bilo ko sme da udara bilo koga. Osuđujem taj napad. Važno je da je država uradila svoj posao, i da kažem sva tri napadača na B. Stefanovića naravno ići će na izvršenje krivičnih sankcija kada se ponovi postupak, pošto je Apelacioni sud poništio prvostepenu presudu. Očigledno iz procesnih razloga. To je dokaz da pravosuđe u Srbiji funkcioniše. Naravno članovi ove komisije, kada ih izaberemo, kada za to dođe vreme, moći će da provere kako se izvršavaju krivične sankcije protiv ova tri nasilnika.

Međutim, godinu dana posle napada na B. Stefanovića u decembru 2019. godine u Zemunu je napadnut gospodin Gavrilo Kovačević, funkcioner SNS i tada član gradske Vlade, danas predsednik opštine Zemun.

Gospodina Gavrila Kovačevića je metalnim šipkama napalo više osoba. Odmah su ga onesvestili tako da se ne zna koliko ih je bilo, napali su ga sa leđa i naneli su mu višestruke povrede, potres mozga, raskrvarili mu glavu, povrede levog ramena, lakta leve ruke i leve podkolenice. Gospodin Gavrilo Kovačević je od posledica tog napada dobio tešku trombozu, a znamo da je to opasna bolest po život.

Napadači nikada nisu uhapšeni, niti identifikovani i nijedan opozicioni mediji nije izvestio o ovom nasilju. Niko iz opozicije nije osudio na napad na gradskog većnika Gavrila Kovačevića, pa ni gradski odbornici. Pazite, Dragan Đilas i B. Stefanović.

Ja se usuđujem da utvrdim vrlo drsko da su sve glave jednako vredne i glava B. Stefanovića i glava gospodina Gavrila Kovačevića. Više puta sam ovim putem javno pitao gospodina B. Stefanovića - zbog čega je glava Gavrila Kovačevića manje vrednija od njegove glave? Zbog čega je krvava košulja B. Stefanovića postala nekakav simbol, dok krvava košulja Gavrila Kovačevića nije zanimala nijedan đilasovski mediji?

Da li je B. Stefanović ima veća građanska prava od Gavrila Kovačevića? Da li je B. Stefanović građanin prvog reda, a Gavrilo Kovačević drugog? I, ovde ću parafrazirati onu čuvenu Orverlovu rečenicu iz „Životinjske farme“ - svi ljudi su jednaki, ali su neki ljudi jednakiji od drugih. E, ako to nisu dvostruki aršini, onda ne znam šta su.

Treći primer. Tokom nekoliko poslednjih godina dogodili su se, ja bih samo molio malo pažnje, nebrojani slučajevi, znači ovo što vam iznosim prvi put ćete čuti, dogodili su se nebrojani slučajevi razbijanja prostorija opštinskih odbora SNS. Dokumentovano imam sa datumima da je napadnuto, razlupano, čak i spaljeno tokom tih nekoliko godina, više od 50 prostorija SNS. Neke su razbijane čak i tri puta. Brzo ću preći, Smederevo, Bečej, Surdilica, Zrenjanin dva puta, Ćuprija, Voždovac, Kragujevac, Lajkovac, Zvezdara, Rakovica, Požarevac, Sombor, Sevojno, Lazarevac tri puta, Čukarica, Železnik, Petrovaradin, Novi Beograd, Savski kej, Stari grad četiri puta, Zemun dva puta istog dana, Novi Sad Stražilovska, Novi Sad Podvara, Novi Sad centar, Čačak, Vračar, Bački Petrovac dva puta, Bač, Šabac, Mladenovac dva puta, Bečej, Pančevo, Niš, Palilula u Beogradu. Znači, sve su to napadi na prostorije SNS koje su uništavane, spaljivane, razbijane itd.

Tih napada je bilo mnogo više. Zamislite da je samo neko, bilo ko, jednom napao prostorije Đilasove stranke, što neće da se desi, i ponavljam da to ne sme da se deli. Ali, samo jednom, tada bih odmah reagovao u parlamentu UN plavi šlemovi, a Đilas bi u Briselu ridao tamo u naručju bilo koga, a za prostorije SNS koga boli uvo.

Ako to nisu dvostruki aršini, onda ne znam šta su, ali niko nije otišao na izvršenje krivičnih sankcija za ove zločine. Pazite, bilo ih je 50 i više, međutim, moram da vam prikažem i još jedno svetlo da vam bacim na ove činjenice.

Od kada se krajem 2017. godine Dragan Đilas vratio u politiku, broj napada na prostorije SNS je mnogostruko uvećan. Imam to dokumentovano. Dakle, korelacija je jasna, do 2018. godine broj napada na prostorije SNS je iznosio 10, to je u periodu od 2013. do 2018. godine. Od početka 2018. godine kada je Dragan Đilas završio prvobitnu pljačku Srbije, vratio se u politiku, do danas, znači, za tri godine, broj napada na prostorije SNS iznosi preko 40. Dakle, od kada se Đilas vratio u politiku, broj napada na prostorije se učetvorostručio. Zbog pljačke teške 619 miliona evra, Dragan Đilas će, da je živ i zdrav, kada, tada ići na izvršenje krivičnih sankcija.

Za ljude nalik Đilasu velika pesnikinja Desanka Maksimović u svom velikom delu „Tražim pomolovanje“ nije imala razumevanje i u svojoj pesmi za zavidnike, upravo je govorila o takvim ljudima, ali nije tražila sa njih pomilovanje. Kaže Desanka Maksimović – za zavidnike koji pomodre od odblesaka sunčanog dana, što u nečije dvore prodre, za čoveka koji mrzi i vodu zato što žubori iza tuđeg plota i zemlju, jer rađa i kod druga i selica jato koje na tuđu kuću sleće, za zavidnike koji pisnu kao zmija u procepu, iziđe li čija smelost na videlo reknuli ljudi koju lepu reč za nečije nedelo, za ljude koji priželjkuju da sudba nanese na čardake veće od njihovih zemljotrese, dok jezik požara stogove nečije lazne, a oni da ga motre negde izbliza. Za zavidnike, kaže pesnikinja – njima care, ne treba gore kazne od zlobe koja im srca nagriza.

Na kraju, Desanka Makimović je u ovoj svojoj čuvenoj zbirci pesama zatražila pomilovanje za one poput nas, za sve obične, napaćene i ugnjetene ljude. Tako bi neko mogao, kažem samo figurativno, zatražiti pomilovanje za sve nas, pod znacima navoda krezube sendvičare, za sve nas pod znacima navoda nedostojne i prezrene, za sve nas pod znacima navoda neobrazovane botove, za sve nas pod znacima navoda ružne, prljave, zle, za sve nas dežurne krivce i obeležene negativce, za sve nas pod znacima navoda građane drugog reda.

Velika pesnikinja iz Brankovine i time završavam, je zatražila pomilovanje za svakoga u svojoj pesmi, za naivne, za one kojima se čini da su jednaki, siromašni, bogati, slabi, jaki, nesuđeni onaj koji se sa robije vrati, bezruki i čovek sa rukama obema, miropomazani i odlučen od vere, zvani i onaj što pred vratima čeka, za njih, za sebe, za svakog čoveka tražim pomilovanje, živela Srbija. Hvala.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Adam Šukalo.

Zahvaljujem se potpredsedniče.

Na samom početku da istaknem važnost ove tačke dnevnog reda i generalno prakse parlamentarnog nadzora u smislu imenovanja ovih komisija za kontrolu izvršenja krivičnih sankcija, kao jedne izuzetno važne uloge koju ima parlament Republike Srbije, da imenuje ovu komisiju, a samim tim u vidu parlamentarnog nadzora i da vrši ne samo nadzor, već na neki način i da usmerava svu ovu priču oko izvršenja krivičnih sankcija u onom pravcu koju i javnost Republike Srbije, struka i svi oni ostali koji prate ove penološke mere u smislu izvršenja krivičnih sankcija u onom pravcu koji to naša zajednica i društvo očekuje. U tom smislu moram da kažem da moje uvažene kolege koje su predložene u ovu komisiju će imati važnu ulogu i sve ono što ćemo dobiti kao zaključak ispred ove komisije će sutra u normativi u izmeni zakonske regulative, podzakonske regulative, biti još efikasnije u smislu različitih penoloških mera u smislu izvršenja krivičnih sankcija.

U tom smislu, da kažem i da sve ono što treba da u Republici Srbiji kroz ovu vrstu nadležnosti koje ova komisija ima, da istaknem i svrhu kažnjavanja u onom osnovnom, da kažem, u osnovnoj formulaciji, u osnovnoj definiciji penologiji, da svrha kažnjavanja u svakom slučaju nije represija nad čovekom, kao počinioca ili učinioca, već njegovo prevaspitanje radi njegove resocijalizacije povratka u zajednicu kao produktivnog člana koji više neće vršiti krivična dela.

To je ova bit u suštini same komisije koja treba da isprati izvršenje krivičnih sankcija a i da se vidi kako u tim kazneno-popravnim domovima, zatvorima, kako god da ih nazovemo u ovom smislu reči, kako stojimo po toj poziciji.

Izuzetno je važno da svi počinioci krivičnog dela koji su na izvršenju, recimo, zatvorskih kazni, a znamo da imamo različitih kazni i za počinioce krivičnih dela u ovom slučaju, u tom periodu ga iskoristi što je moguće bolje. Znamo i takođe da se mnogi i doškolovavaju u zatvorima i da sutra nauče neki dobar zanat, da su produktivni u periodu izvršenja krivične sankcije, ali i te kako da je važno sutra kada izađu da mogu biti osposobljeni za samostalan život i da sve ono što ih je odvelo u onom pravcu koji podrazumeva da izvrše određeno krivično delo da više na to i ne pomisle, a sa druge strane da budu osposobljeni da mogu raditi neki koristan posao koji u svakom slučaju ovakve zatvorske jedinice KP domovi nekadašnji, kako smo ih zvali, itd, su izuzetno važna priča u svemu tome.

Ono što bih takođe želeo da istaknem, s obzirom da su naravno različiti zatvori za različite počinioce krivičnih dela i odeljenja, sekcije i sve ostalo, kako se to slaže u tim jedinicama, da je i te kako važno istaknuti i svemu tome i klasifikaciju. U toj klasifikaciji ako bih pričao o svemu tome čini mi se da je najteže resocijalizovati onog koji je bio u privrednom kriminalitetu.

Mi smo ovde u parlamentu Republike Srbije mnogo govorili u smislu toga koliko je teško da se neko ko je počinio krivično delo iz privrednog kriminaliteta vrlo teško možemo dokazati, recimo, korupciju i da vrlo teško dolazimo do pravosudnih presuda, a samim tim sutra i do izvršenja krivičnih sankcija u ovom slučaju. Zašto? Zato što nam je pravosuđe u tom smislu takvo kakvo jeste, zato što imamo slabu praksu. Poseban ugao te vrste priče je kako resocijalizovati sve one koji se bave privrednim kriminalitetom, državnim kriminalitetom i na koji način te ljude dovesti u poziciju da sutra više nikad ne pomisle tako nešto da rade.

Tu sud javnosti govori ovde u Narodnoj skupštini, pa hajde da kažem, i mediji koji o svemu tome pišu je i te kako važno, da kažem, samo iz jednog ugla, predstavnike bivšeg režima određeni procesi koji su ispraćeni, neki su bili pravosudni, očigledno da u poslednjem vremenskom periodu vidimo da se polako vraćaju u javnosti i da to što su počinili određena krivična dela ih u ovom slučaju ne remeti da daju čak određene izjave u medijima koji su skloni da kritikuju vlasti u Republici Srbiji, a zaboravljajući njihove uloge i štetu koju su naneli Republici Srbiji.

U tom smislu reči smatram da posebnu pažnju i ovde u parlamentu, ali i izvršenju krivičnih sankcija treba videti šta s tim ljudima sutra i na koji način uopšte oni mogu bilo šta da rade. Ključna poruka u svemu tome koja treba da ode iz parlamenta Republike Srbije, da se privredni kriminalitet, državni kriminal ne isplati i da sutra ako završite u zatvoru, obavićete vi neku resocijalizaciju, verovatno ćete raditi sutra, bavićete se nekim zanatskim poslom, ali nikada više nećete dobiti priliku da se bavite tim poslom koji ste radili.

Prema tome, ne isplati se, ne treba niko to da radi i poruka koju ova vlast u Srbiji upućuje političku volju koju je stvorila ovde prema svim institucijama pravosudnim i prema policijskim agencijama upravo ide u tom pravcu da Republika Srbija nije više sigurna kuća za ljude koji su se bavili privrednim kriminalom i da mogu to neometano raditi i nastaviti raditi taj posao u nekom narednom vremenskom periodu.

Ono što takođe želim da istaknem, gledao sam sinoć predsednika Republike Srbije u intervjuu koji je, zaista, ne samo specifičan po tome koliko je dugo trajao, ne samo da je bio, da kažem, sveobuhvatan, ne samo da je bio kvalitetan u smislu poruka koje je predsednik Republike Srbije uputio u smislu, da kažem, smirivanja tenzija u regionu, već je on u kontekstu ove tačke dnevnog reda imao jednu sjajnu poruku, jer se na to uvek moramo referisati, da svi kriminalci koji su uvezani sa različitim kriminalnim grupama nisu više dobrodošli u Srbiji, da su iz Srbije proterani, i prema BiH grupa Darka Eleza, sada ove crnogorske grupe, šiptarske narko grupe itd, i da im Srbija nije siguran prostor i da ovde svi oni koji su im pomagali u tom proteklom vremenskom periodu neće sigurno više na bilo koji način moći da obavljaju one funkcije javne i bilo koje druge, koje su podrazumevale da saradnja, druženje, zajednički biznis u svemu tome, ostaju nekažnjeni i ostaju van suda, ne samo javnosti, već i pravosudnih institucija.

U tom smislu, podrška SNS, predsednika Aleksandra Vučića pokazala je da je u ovoj vrsti priče sve ono što smo u proteklom vremenskom periodu mogli da čujemo i vidimo, što je bilo i u određenim medijima, više se u Republici Srbiji neće ponavljati.

Za sam kraj, ono što želim da istaknem, što je i te kako važno, s obzirom da stalno u javnosti imamo potencijalna krivična dela koja su među najtežim, pa između ostalog priča se dosta i o silovanju, o seksualnom mobingu i svakoj drugoj vrsti priče koja je užasavajuća. Ja kao roditelj, kao čovek mogu samo da kažem, da osudim svakoga ko je pomislio tako nešto da uradi. Možda u izvršenju krivičnih sankcija, samih sankcija, treba propisati što teže sankcije za počinioce tih krivičnih dela ili onih koji bi čak i to pokušali, ali moram da kažem da se gnušam te priče da se ta vrsta borbe protiv, moram da kažem, bolesnika koji su u stanju tako nešto da urade, jer te ljude, ne samo da treba lečiti i sankcionisati, njih treba osuditi u svakom slučaju javno, da se gnušam te priče da se to koristi kao sredstvo za politički obračun.

Takođe, moram da izrazim svoje nezadovoljstvo da pojedine kolege ovde u Narodnoj skupštini Republike Srbije su se pojedinih političara koji to zloupotrebljavaju, setili samo u tom slučaju kada su oni postali meta. Nisam zadovoljan što je to tako, ali dajem punu podršku pravosudnim institucijama, ne političarima koje neko pokušava u ovom slučaju da predstavi u ovom ili onom smislu reči, ili političare koji pokušavaju da to zloupotrebljavaju. Mi iz naše poslaničke grupe SNS pre svega dajemo podršku pravosudnim institucijama i žrtvama koje su potencijalne bile od strane nasilnika. Toliko, hvala.