Zahvaljujem.

Najpre hvala koleginici Danijeli, potpuno ste u pravu. Ovde sad nekako vidim i kao svoju grešku činjenicu da možda nismo, eto, tog izostalog dijaloga. Da smo razgovarali o ovom amandmanu možda bismo našli srećnije rešenje koje jedno drugo ne isključuje. Dobro je prepoznati ovo da prepoznamo koja je mogućnost da u perspektivi zaista razgovaramo više, iako sam juče sa kolegom Bačevcem razgovarala i shvatila, pre svega, iz ugla jednog lekara zašto interveniše, ali je, nažalost, bilo kasno za promenu sadržaja amandmana.

Kada je u pitanju kolega Šormaz, jeste u pravu. Razumem bojazan o kojoj je govorio, s tim što, jeste to ministarka lepo objasnili, ne obavezuje, ona upućuje i dobro je ne shvatiti ili da nas bar javnost pogrešno ne shvati, a kamoli potencijalni investitori da ovde postoji neka obavezujuća klauzula, jer i sami ste rekli u obrazloženju imamo kinesku firmu čiji je upravi odbor u Kini, pa nikako ne podleže ovome što ovde piše, čak i ako bi bilo obavezujuće, a kamoli ako je upućujuće.

Važno je nešto reći da se prepozna kao mogućnost, a nesporno verujem da neće biti ovo makar jedan od motiva za odustajanje bilo kome ko se ozbiljno bude bavio. Možda se zamisli da li u toj Srbiji ima nekih pametnih žena pa ih teško nađe, ali da će baš odustati od svoje investicije, gotovo da sam sigurna da neće. Hvala.

Hvala.
Po amandmanu Danijela Vujičić.

Zahvaljujem.

Uvaženi potpredsedniče Narodne skupštine, gospodine Orliću, uvažena ministarko gospođo Čomić sa saradnicima, građani i građanke Republike Srbije, kolege poslanici, tema rodne ravnopravnosti, zapravo, više nije tabu tema, što se pre svega vidi na primeru sastava naše Vlade u kojoj je više od 50% čine žene, kao i nosioci javnih funkcija u Republici Srbiji na lokalnom i centralnom nivou vlasti, kao i sve zapaženije i zastupljenije učešće žena u svim sferama društvenog života na kome dajemo, zapravo, dobar primer, uzor, u regionu i mnogim zemljama širom Evrope i time politička elita na vlasti u Srbiji daje primer borbe za rodnu ravnopravnost.

Potrebno je naglasiti da smo prva država van EU koja je izradila indeks rodne ravnopravnosti, da smo primer dobre prakse u UN po uvođenju rodno odgovornog b budžetiranja, da smo doneli nove zakone u oblasti sprečavanja nasilja nad ženama, da smo obučili institucije koje su danas senzitivnije za ovu temu, kao i da aktivno radimo na ekonomskom osnaživanju žena.

Ženska parlamentarna mreža u Skupštini Srbije čiji rad pohvaljujem i ponosno ističe da je pokazala kako se vodi međupartijski dijalog i sarađuje na istom cilju, bez obzira na to sa kog političkog spektra učesnici dolaze.

Novi predlog zakona o rodnog ravnopravnosti na kome se radi zapravo od 2016. godine, kao i zakon o izmenama i dopunama Zakona o zabrani diskriminacije, kao i Predlog strategije za sprečavanje i borbu protiv rodno zasnovanog nasilja prema ženama i nasilja u porodici za period 2021-2025. godine koja je izrađena u skladu sa svim međunarodnim standardima i preporukama u oblasti rodno zasnovanog nasilja i nasilja u porodici, omogućavaju da se zahtevi i iskustva žena i muškaraca ugrade u procese stvaranja, delovanja, praćenja i procene politike i programa u svim oblastima politike, ekonomije, informisanja i uopšte u svim društvenim sferama, tako da od toga jednako profitiraju i žene i muškarci.

Srbija je u svetskom vrhu po broju ne samo žena u Vladi, nego što se takav trend događa i u opštinama i gradovima. Imamo sve veći broj predsednica opština i gradonačelnica. Čak 20 lokalnih samouprava u Republici Srbiji vode žene, a u 13 opština to čine prvi put, ali ćemo se i dalje boriti za to da sačuvamo lidersku poziciju u izvršnoj i zakonodavnoj vlasti po broju žena koje učestvuju u političkom životu.

Na koji način jedno društvo vidi ulogu žene i muškarca i šta od svakog od njih očekuje društvena očekivanja vezana za rodne uloge zavisi od niza faktora, kulturnih, političkih, ekonomskih, društvenih i religioznih. Na njih podjednako utiču i običaji, pravo, klasna i etnička pripadnost, kao i predrasude raširene u datom društvu.

Vratila bih se na zakon i temu zabrane diskriminacije koja zapravo jeste temelj demokratskog društva. Koliko je ovo ljudsko pravo i savremena demokratska tekovina važna, pokazuju brojni međunarodni dokumenti koji garantuju zabranu diskriminacije. Donošenje Zakona o zabrani diskriminacije je svakako jedan od značajnijih koraka u tom pravcu. Najpre, zato što obaveza zabrane svih oblika i vidova diskriminacije proizilazi iz brojnih međunarodnih dokumenata koje Republika Srbija kao pravni sukcesor nekadašnje SFRJ i državne zajednice SCG već posredno prethodno ratifikovala. Nakon usvajanja zakona o zabrani diskriminacije, neophodan je i naredni i ništa manje značajan korak, a to je njegova realna primena, odnosno implementacija.

U postojećem zakonu, osim načela jednakosti takođe postoje i oblici diskriminacije i ja bih u ovom slučaju izdvojila i skrenula pažnju na jedan od oblika diskriminacije, a to je oblast javnog informisanja pored niza drugih kojih se izdvajaju.

Temeljna pretpostavka slobode izražavanja u demokratskom društvu jeste sloboda medija koja obezbeđuje da u medijskom prostoru javnosti budu zastupljene razne društvene, kulturne i političke vrednosti, mišljenja, informacije, interesi. Imajući u vidu ključnu ulogu koju sloboda izražavanja ima u demokratskom društvu ona na žalost pored prava na iznošenje informacija, ideja koje se povoljno primaju smatraju ne uvredljivim i ne izazivaju reakciju, obuhvata i one koje vređaju, šokiraju i uznemiruju.

Svedoci smo višegodišnjeg organizovanog medijskog linča na predsednika Aleksandra Vučića i njegovu porodicu, koji prevazilazi nekulturu govora, lično i profesionalno degradiranje i ulazi u ozbiljne i preteće okvire govora mržnje, do ugrožavanja lične bezbednosti, bezbednosti njegove porodice. I prethodnih dana, nezapamćen i kroz direktno, medijski linč na Danila Vučića.

Ovde nije reč samo o obezvređivanju svih standarda pristojnosti u javnoj komunikaciji, već i o mnogo ozbiljnije i opasnijem planu, stvaranju nepoverenja u institucije države, čime se otvorio prostor za vaninstitucionalno i prevratničko delovanje onih koji smatraju da su iznad države i svakog zakona.

U savremenom svetu više nego ikada ranije mediji su u stanju da oblikuju i preoblikuju društvenu i političku stvarnost. Mas mediji imaju veliki uticaj na formiranje javnog mnjenja i političku propagandu. Jedna od definicija masovnih medija je da operišu u skladu sa određenim zakonima, pravilima i shvatanjima profesionalni kodeksi i praksa, publika, društveno očekivanje, navike, te samim tim funkcionišu unutar određenih stega, pravila, prava i politike koje upošljavaju karakterističnu mešavinu kvalifikovanog osoblja koji se drže određenih procedura, što znači da svako nepoštovanje i zloupotrebu etičkog kodeksa mas medija treba institucionalno sankcionisati.

Postavlja se pitanje šta onda da očekuje običan građanin ako nema institucionalne reakcije i sankcije? Da bi se to sprečilo postoji mogućnost da sloboda izražavanja pod određenim uslovima bude ograničena. Suština zabrane govora mržnje nije u tome da se uskrati sloboda izražavanja, već da se spreči zloupotreba te slobode. Primer toga kako to rade dokazani lažovi kojima direktno poručujem da lažu, što je i dokazano u slučaju kolege Bakareca, gde je Komisija žalbe Saveta za štampu donela odluku o kršenju kodeksa novinara Srbije kroz istinitost izveštavanja kao i smernica u okviru istog, gde je njegova izjava pogrešno protumačena i loše prenesena i netačno prenesena bolje rečeno.

Jedno od takvih ograničenja postavljaju pravila o zabrani govora mržnje kojim se u literaturi kvalifikuju izjave koje zastrašuju, vređaju ili uznemiravaju pojedince i grupe. Evidentno je naročito imajući u vidu iskustva u uporednim pravnim sistemima gde je za uspešno suzbijanje govora mržnje u medijima od veoma velikog značaja rad samo regulatornih i regulatornih tela u oblasti javnog informisanja, kao i rad nezavisnih tela koja deluju u domenu zaštite ljudskih prava.

Ovde se postavlja pitanje reakcije Đilasovih udruženja novinara i drugih institucija u ovoj zemlji, koje će ovako ponašanje sankcionisati ili će odlučivati kao i do sada selektivno. Ako se u ovom slučaju spomene dete i porodica nekog iz opozicije, mi smo u tom slučaju tirani i diktatori, a kada se spomenu deca, naročito maloletni Vukan, pa onda Milica i Danilo, onda za njih nema ni prava ni pravde. U stvari to je jedan od dokaza najdirektnije, najbrutalnije i najprimitivnije štete i klasičan primer diskriminacije i kršenja postojećeg člana 22. Zakona o diskriminaciji.

Ja moram to da pročitam, u stavu 2. kaže – zabranjeno je diskriminisati dete, odnosno maloletnika prema zdravstvenom stanju, invaliditetu, seksualnoj orijentaciji, rodnom identitetu, pripadnosti, bračnom, odnosno vanbračnom rođenju, javno pozivanje na davanje prednosti deci jednog pola u odnosu na drugog pola, kao i pravljenje razlike prema zdravstvenom stanju, imovnom stanju, profesiji i drugim obeležijima društvenog položaja, aktivnostima, izraženom mišljenju ili uverenju detetovih roditelja, odnosno staratelja i članova porodice. Porodica predsednika je upravo izložena stalnom kršenju upravo i ovog člana, odnosno njegova deca, a naročito maloletni Vukan.

Naravno, završavam, mi smo svedoci da, sa prostora, ja moram da naglasim, gde je zapravo kada govorimo o prostoru KiM, najfraglantnije kršenje svih prava, ljudskih prava i gde je izdržana najveća diskriminacija na tlu Evrope jeste prema srpskom narodu na KiM i po pitanju slobode govora, po pitanju jezika, kao ličnih dokumenata.

Želim samo ovom prilikom da izrazim zadovoljstvo da živim zaista u zemlji jednakih prava i sloboda, koja zapravo, na šta sam i ponosna, za sve građane i građanke bez obzira na versku i nacionalnu pripadnost, gde su ta prava upravo pretočena u zakonske okvire koji su pred nama i koje ću zapravo u danu za glasanje i podržati. Hvala vam.

Hvala.
Na naziv odeljka 6. iznad člana 40. i član 40. amandman, sa ispravkom, podneo je narodni poslanik Đorđe Komlenski.
Na naziv odeljka 7. amandman je podneo narodni poslanik Đorđe Komlenski.
Na naziv odeljka 8. iznad člana 42. i član 42. amandman, sa ispravkom, podneo je narodni poslanik Đorđe Komlenski.
Na naziv odeljka 9. iznad člana 43. i član 43. amandman, sa ispravkom, podneo je narodni poslanik Đorđe Komlenski.
Na naziv odeljka 10. iznad člana 44. i član 44. amandman, sa ispravkom, podneo je narodni poslanik Đorđe Komlenski.
Izvolite.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Hajte da nekako i prihvatim, valjda kao pravnik ne mogu da prihvatim nikako da ono što nije jasno definisano zakonom, a to je da ono što ste rekli da će Srpska akademija nauka i umetnosti se na kraju izjasniti o tome šta je rodno osetljivi jezik, jer da je to namera to bi verovatno trebalo i da piše.

Imam još jedno pitanje, kategorija roda je prilično nedefinisana. Ja sam pokušavao da se raspitam i nekako sam došao do nekog broja od sedamdesetak mogućih rodova iz raznih izvora i tumačenja. Prekjuče smo čuli gospodina Zukorlića gde je pomenuo 100 i više mogućih rodova, a ja nisam primetio da ovaj zakon uopšte stvara prostor i opredeljuje ko će se o tome izjašnjavati. Ajde, ovde imamo Srpsku akademiju nauka i umetnosti pa da računamo da će do toga doći. I, na koji način će moguće zloupotrebe, jer polno određenje je biološko, a rodno određenje je nešto drugo, to je naše opredeljenje šta mi mislimo da jesmo ili poželimo da budemo.

Šta će se desiti ako se recimo desi da transrodni muškarci u zatvoru zatraže da budu smešteni u ženski paviljon? Šta će se dešavati ukoliko transrodni muškarci, koji ne mogu da uspeju u karateu, znači tzv. transrodni muškarci, zatraže da se bore u karateu, džudou, plivanju, tenisu, kik-boksu sa ženama? To se već dešava u Americi. Kako ćemo to da sprečimo? Kome ćemo da objasnimo da ovako nešto što se već dešava tamo negde, mi nismo predvideli i o tome nismo razmišljali? Hvala.

Hvala.
Reč ima ministarka Čomić.

Zato što je predmet vaše argumentacije predmet drugog zakona čije se polazne osnove pripremaju u ministarstvu i o tome će biti društvenih dijaloga treba li ili ne. Dakle, da li ćemo raditi po Zakonu o planskom sistemu pred Nacrt zakona o rodnom identitetu ili nećemo. To sve o čemu pričate nije predmet ovog zakona, nego je predmet ako eventualno bude tog budućeg zakona, onda ćete i vi biti pozvani da o tome kažete koju reč.
Šta će biti ako se u sportu to desi? Isto što je bilo kada su žene tražile da učestvuju u Olimpijskim igrama. Ništa se nije desilo, učestvovale su žene. Olimpijski komitet ima vrlo jasne odredbe ako vas to buni, a i to, i sve drugo, ako ministarstvo dođe do polaznih osnova uz vaše učešće, onda će sve to što vas brine biti predmet potpuno drugog zakona.

Reč ima Đorđe Komlenski.

Samo vrlo kratak komentar. Taj zakon ne može da bude pod temom "ako", on je onda morao da bude zakon koji je trebalo da bude spreman i bude u paketu zajedno sa ovim zakonima, jer ovo jesu realne opasnosti koje mogu da se dese.

Reč ima ministarka.