Jeste. Član 109. stav 6. – ako poslanik iznosi činjenice i ocene koje se odnose na privatni život drugog lica njemu se izriče opomena. Niste izrekli Bakarecu opomenu malopre. Jovanovu ste dozvolili repliku dva i po minuta da traje. (Isključen mikrofon.)

Zakasnili ste. Na to se ukazuje neposredno po učinjenoj povredi, a ne da vi čekate da završi repliku neko posle pa onda da vidite da li ćete njemu da odgovarate, pa se onda javljate navodno za povredu Poslovnika.

Samo da znate, za takve pokušaje u nastavku i današnjeg dana ćemo da primenjujemo član 103. Sada nećemo pošto ste zaboravili, ali sada sam vas upravo podsetio pa da znate, nadalje ćemo do radimo i samo nemojte da vičete iz klupe. I vi glumite Srđana Milivojevića, jel tako? Jeste li onda i vi na Gazeli trenutno? Ostali ste bez teksta? Svaka čast.

Sanja Jefić Branković ima reč.

Kako je i Milivojević ostao bez teksta, nema ga nešto.

Izvolite.

Zahvaljujem predsedniče.

Poštovani predsedniče, uvažene koleginice i kolege, tragični događaji koje smo kao društvo doživeli pre evo više od mesec dana kao što se i po raspravi može zaključiti nikoga od nas ne mogu ostaviti ravnodušnim, ali prosto to su stvari i dešavanja na koja se ne možete unapred pripremiti i smatram da je bilo ko u tom trenutku posumnjao ili na bilo koji način mogao da predvidi da će se nešto ovako strašno dogoditi da bismo svi mi reagovali na odgovarajući način da to i sprečimo.

Vreme nažalost, ne možemo da vratimo, ali imamo obavezu i odgovornost da pokažemo saosećanje sa porodicama preminulih i da kao društvo pogledamo gde smo u stvari pogrešili.

Sada nakon četiri nedelje razgovora na ovu temu, ukoliko posmatramo iz ugla običnog građanina, onog koji je duboko potresen ovim tragičnim događajima, očekivalo se da će rasprava na ovu temu u Skupštini možda imati malo drugačiji ton, da ćemo možda imati malo više razumevanja jedni za druge, da ćemo ostaviti svoje političke razlike po strani, da ćemo prestati sa uzajamnim optuživanjima i na kraju, da ćemo svi zajedno pokušati da pronađemo uzrok jednog ovakvog nezapamćenog tragičnog događaja u našoj zemlji.

Upravo iz tog razloga, mislim da je potpuno bespotrebno da nastavimo sa prebacivanjem krivice jedni na druge i da izazivamo dalju uznemirenost ljudi. Smatram da je na nama da se potrudimo da svako iz svog ugla, u svojoj porodici, okruženju, na poslu, da sve od sebe, da svojim primerom prenese određeni sistem vrednosti mlađim generacijama, učeći ih i poštenju, i empatiji i pravim vrednostima, ali učeći ih i o tome da naspram svakog prava koje imaju istovremeno stoje i obaveze koje društvo koje od njih očekuje.

Sistem obrazovanja i vaspitanja danas u velikoj meri se razlikuje u odnosu na vreme kada se moja generacija školovala i mislim da ćemo se oko toga složiti, da škola nije jedino mesto na kome deca i uče, ali i usvajaju modele ponašanja. Ukoliko posmatramo ovaj problem van porodičnog konteksta i pokušamo da prebacimo odgovornost i na vladajući sistem, i na školski sistem i na neadekvatno okruženje, pa i na vršnjake, mislim da smo potpuno pogrešili u pristupu rešavanja jednog ovakvog problema.

Dakle, deca traže uzore, traže da budu saslušana, traže da se uvaže njihova mišljenja, traže da rastu, traže da budu deca, a mi smo ti koji moramo omogućiti i stvoriti uslove da se kao takvi i razvijaju i rastu. Znate, učitelji, nastavnici i profesori mogu u nekoj meri usmeravati svoje učenike, đake ili studente, ali ukoliko dete nema jasno izgrađen sistem vrednosti koji se primarno stvara u samoj porodici, onda takav isti rad sa detetom ili neće imati efekta ili će imati vrlo malo efekta i vrlo će malo uticati na sam razvoj i formiranje sistema vrednosti kod takve dece.

Takođe, u prethodne dve, tri nedelje smo dosta govorili o tome šta bi se moglo pojaviti kao uzrok ovakvih događaja i često smo govorili o tome da je činjenica da su savremene tehnologije i društvo u kome živimo danas potpuno drugačiji, da deca danas imaju drugačiju percepciju života i načina na koji on uopšte i funkcioniše. Deca jesu digitalno pismenija od nas danas i mi to moramo da prihvatimo hteli mi to ili ne. Recimo, sa druge strane, ja pripadam generaciji one dece koja je svoj prvi mobilni telefon dobila za 18 rođendan. To je danas u ovim uslovima nezamislivo i mi to moramo da prihvatimo, pre svega da prihvatimo da su savremene tehnologije i društvene mreže način života ove generacije dece, a mi smo tu da ih upozorimo da i društvene mreže, ali i savremene tehnologije imaju svoje prednosti, ali i nedostatke kako bismo sprečili da dođe do zloupotrebe istih.

Tu dolazim do jedne teme o kojoj bih samo ukratko govorila, pošto smatram da za nju treba malo više vremena, pa možda i nekog malo drugačijeg okruženja, apsolutno i teme o kojoj govorimo, a to je nasilje na internetu. Psiholozi su se dosta bavili ovom temom, negde se došlo do zaključka da je daleko lakše pridružiti se nasilniku na društvenim mrežama i putem upotrebe digitalnih tehnologija i da to nasilje na internetu stvara neki privid da će takvo ponašanje ostati nekažnjeno sa jedne strane, a sa druge strane deca su i te kako inteligentna i vrlo dobro znaju da ono što jednom završi na internetu pratiće ih kroz čitav njihov život i kasnije kroz karijeru. Upravo je to jedna od tema o kojoj treba razgovarati malo više i možda na malo drugačiji način, uz potpuno razumevanje te iste dece koja možda ne znaju da se snađu u savremenom svetu digitalnih tehnologija i načina na koje ono funkcioniše, pa smo mi kao odrasli ljudi dužni da im u tome i pomognemo.

To je tzv. generacija "Z", kako istraživači kažu to je generacija koja je rođena između 1990. i 2010. godine i oni zaista pokušavaju da se snađu u jednom ovakvom svetu, sa svim svojim složenostima koje danas postoje. Isto tako, oni predstavljaju generaciju koja jeste nestrpljiva, koja jeste manje fokusirana, ali i te kako inteligentna i i te kako dobro zna i šta radi i kako radi. Zato smatram da svako od nas može predstavljati uzor toj istoj generaciji i toj istoj deci.

Razgovor u Skupštini je primeren, pogotovo na ovu temu onoliko koliko smo mi u stanju da tome doprinesemo. Zato postavljam pitanje svima nama - da li mi kao narodni poslanici zaista dajemo dobar primer toj deci? Da li mi kao predstavnici naroda pokazuje dovoljno empatije, da li pokazujemo dovoljno spremnosti da saslušamo jedni druge, da ostavimo svoje političke razlike po strani i da li uopšte pokazujemo bilo kakav nivo tolerancije za uzajamne političke razlike?

Mislim da treba da pođemo od sebe i da će nam to dati najbolji odgovor na rešavanje ovog problema, odnosno na koren rešavanja ovog problema. Znate, mišljenja sam da nije ovo ni mesto, ni vreme, ni tema, ali ni način na koji treba da razgovaramo u ovoj Skupštini u ovom trenutku.

Da li zaista mislite da će ostavka ministara, pa i Vlade na kojoj se ovde insistira ili ukazivanje na krivicu samo jednog lica ili nekolicine njih, zaista rešiti problem? Da će vratiti decu roditeljima, da će umanjiti njihov bol? Neće. Neodgovorno je prebacivati odgovornost samo na jednu osobu ili prebacivati odgovornost na vlasti ili vladajući sistem, već treba posmatrati problem u daleko širem kontekstu.

Možda zato i postoji Narodna skupštine, da se u toj istoj Narodnoj skupštini odvija jedan dijalog koji će biti civilizovan, koji će biti dostojanstven ne samo ove zgrade i ovog doma, već i teme o kojoj danas razgovaramo.

Između ostalog, jedna od stvari o kojima danas pričamo jeste formiranje anketnog odbora koji bi trebao da utvrdi okolnosti koje su dovele do ovih tragedija. Socijaldemokratska partija Srbije će apsolutno pružiti podršku u radu ovog anketnog odbora u nameri da da sve od sebe da se ovakvi događaji više nikada ne ponove.

Što se tiče namere države i o tome smo dosta razgovarali u prethodnom periodu, mislim da je namera države u pogledu reakcije na ove događaje i te kako jasna, odnosno i više nego jasna i da je u tom smislu država preduzela niz konkretnih mera kao vid reakcije na njih. Pre svega govorimo o nultoj toleranciji na nasilje i mislim da je to tema koju treba pomenuti svaki put kada analiziramo ove tragične događaje.

Samo ću ukratko pomenuti ove mere pošto se vrlo često, bar je moj utisak takav, vrlo često stavljaju po strani sve ove mere koje je država preduzela u nameri da se marginalizuje ono što je povodom ovih događaja i učinjeno. Pre svega pokrenut je projekat za uspostavljanje nacionalne platforme "Čuvam te" koji treba da objedini način funkcionisanja svih službi i državnih institucija koje učestvuju u sprečavanju nasilja, u isto vreme uključuje i samu decu. Dalje, uveden je dvogodišnji moratorijum za izdavanje dozvola za nošenje i držanje oružja. Sprovedena je akcija dobrovoljne predaje oružja od strane stanovništva. Najavljena potencijalna izmena Krivičnog zakona i smanjenje starosne granice za krivičnu odgovornost maloletnih lica sa 14, na 12 godina. O tome ću malo više govoriti kasnije.

Formirana je Grupa za bezbednost dece na internetu, to je ona tema o kojoj smo malopre pričali i kojoj treba posvetiti pažnju, možda baš u okviru ove grupe koja će tu bezbednost dece na internetu i razmatrati. Pošto dolazim iz Niša, mogu da kažem da je u Nišu pokrenuto formiranje Saveta za bezbednost na lokalnom nivou, verujem da to i ostale lokalne samouprave rade. Sproveden je inspekcijski nadzor u osnovnoj školi. Dakle, kada nabrojite mere na jedan ovakav koncizan način, onda se može jasno videti da država zaista jeste onoliko koliko je mogla u trenutku preduzela mere kako bi se u isto vreme moglo sprečiti, hajde da kažem, u budućem nekom periodu mogle sprečiti ovakve i slične tragedije.

Rekla sam da ću samo ukratko pomenuti krivičnu odgovornost dece, odnosno najavljenu izmenu Krivičnog zakonika i smanjenje krivične odgovornosti starosne granice sa 14 na 12 godina. Naše zakonodavstvo nije nimalo drugačije u odnosu na zakonodavstvo u okruženju. Ta starosna granica od 14 godina postoji i u Crnoj Gori i Bosni i Hercegovini i u većini zemalja EU. Ne kažem da je to dobro, ali prosto Srbija prati trend i zemalja u okruženju, ali i zemalja u EU, kada je reč o ovoj starosnoj granici, što je verovatno procenjeno na osnovu nekog psihofizičkog razvoja same dece i mogućnosti da ona zapravo shvate značaj učinjenog krivičnog dela u svom dobu, da kažem, odnosno u uzrastu u kome se nalaze, sa izuzetkom Velike Britanije kod koje je ta granica 12 godina, verovatno zbog povećane stope kriminaliteta kod dece u tom uzrastu.

Na kraju, rekla bih samo da je u ovom trenutku o ovoj temi i te kako važno, ja znam da ne možemo, ali je važno da bar probamo da prevaziđemo međusobne političke razlike, da probamo da se ujedinimo oko jedne teme koja je svima nama bitna i da pokušamo da sebe sagledamo kao deo jednog sistema koji nije idealan, ali idealan sistem i ne postoji, ali i takav kakav imamo je naš i moramo se potruditi, ukoliko zaista imamo želju da menjamo taj sistem, da učestvujemo u izmeni tog sistema u granicama onoga što nam je dozvoljeno.

Zato, pošto smo protekle nedelje čuli da je Srbija, i sa jedne i sa druge strane smo mogli da čujemo da je Srbija naša zemlja, pa eto, ukoliko je naša zemlja, a jeste, pođimo od toga da u toj istoj našoj zemlji menjamo našu decu, da našoj deci prenesemo prave vrednosti, da od njih stvorimo ljude koji će se učiti i toleranciji i poštovanju različitosti, jer je to jedini način da im damo primer kako treba postupati i da ih na to podstičemo da bi bili bolji ljudi. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.

Reč ima narodna poslanica Biljana Đorđević.

Vi ste kao ovlašćeni predstavnik, jel tako? Pošto imamo drugo ovlašćenje, ali onda zamenik predsednika poslaničke grupe. Izvolite.

Zahvaljujem, poštovana predsedavajuća.

Poštovane koleginice i kolege, građanke i građani Srbije, ja bih želela da skrenem pažnju, ovo mi kao narodni poslanici i poslanice znamo, ali građani verovatno ne znaju da u ovom skupštinskom sazivu nije formiran nijedan anketni odbor do sada, zapravo mi nismo čak ni na dnevnom redu imali brojne predloge za formiranje anketnih odbora koja su podnosili kako predstavnici opozicije, ali tako i predstavnici pozicije.

Mislim da je to važno zato što maločas smo imali prilike da čujemo neke neobične rečenice, moram da kažem, meni je uvek teško da ih slušam, a da ih ne prokomentarišem, da recimo, ne znam, da je primer demokratije to što moj kolega Radomir Lazović može kao ovlašćeni izlagač da govori sat vremena. E, to je sada neki primer demokratije, kao da to nije nešto što ovlašćeni predlagači inače imaju mogućnost da govore neograničeno i mi smo imali prilike to da gledamo na prethodnim sednicama onoliko. Dakle, to nije primer demokratije, to je primer poštovanja nekog poslanika.

Primer demokratičnosti ovog parlamenta bio bi da smo mi već imali neke formirane anketne odbore, jer bi to omogućilo nama da razne afere preispitamo, da utvrdimo neke činjenice, da tražimo neke predloge mera jer, znate, parlament, odnosno Narodna skupština je u stvari jedna institucija koja je institucionalni odgovor društva na konflikte, sukobe, krize u društvu. Mi predstavljamo različite grupe građana koje imaju različite interese, različite poglede na svet, imaju različite ideologije i činjenica da smo ovde i pokušavamo da pričamo jedni sa drugima, a ne da vodimo nekakav rat, govori o tome da pokušavamo da nađemo zajednički jezik i da možda nekada dođemo čak i do saglasnosti oko mera, možda iz različitih razloga, ali da u interesu nekakvog napretka, kako god da ga mi vidimo.

Dakle, to bi bilo dobro da mi zapravo stvarno možemo da ovde formiramo anketne odbore komisije za različite stvari. Ako do sada to nismo mogli, hajde da vidimo da li to možda stvarno može da se desi ovoga puta. Dakle, to bi bilo dobro i bilo bi dobro da onda taj anketni odbor zaista može da utvrdi činjenice i okolnosti koje su dovele do ove tragedije, jer bojim se da, možda i zato što je bilo hitno da se ova sednica sazove što pre i da mi hitno dobijemo nekakav izveštaj o bezbednosnoj situaciji, ali taj izveštaj baš i, da vam kažem, nije bio neki, mi tu mnogo toga nismo saznali. Ukoliko se formira ovaj anketni odbor, onda će predstavnici poslaničkih grupa imati prilike da saznaju malo više o tome šta se u međuvremenu uradilo i da se detaljnije utvrde činjenice i okolnosti koje su dovele do masovnih ubistava. Možda u tom nekom drugačijem okruženju rada anketnog odbora tenzije budu manje, jer neće sve biti pod lupom kamera, pa onda zapravo možda i čujemo nešto više o tome.

Važno je takođe utvrditi propuste u vršenju nadležnosti i preduzimanju odgovarajućih radnji i utvrđivanje odgovornosti nadležnih lica, a ne stalno bežati od toga, da niko ni za šta nije odgovoran. To je takođe primer demokratije, kad neko podnese odgovornost, političku odgovornost, dakle, ne ličnu, krivičnu, jer postoje razlike među tim nivoima odgovornosti, mi u ovoj zemlji nismo navikli na te stvari, to bi bilo plodotvorno i onda bi mogli da pričamo o tome da živimo u nekakvom društvu demokratije. Dakle, činjenica da neko govori sat vremena kao ovlašćeni predlagač nije dokaz te demokratske prirode.

Zašto nam je potreban ovaj anketni odbor? Zato što nemamo poverenja u sistem. Sistem nije adekvatno reagovao nakon ovih tragedija i predstavnici sistema su odlučili da se sa njim nose onako kako najbolje znaju, a to je da beže od bilo kakve odgovornosti i svaljuju krivicu na neka mesta do kojih mi ne možemo da dođemo, što ne može da se dokaže itd, niti oni to mogu da dokažu, niti su naučnici mogli da dokažu. Dakle, mi sve to znamo. Znamo da je odgovor bio neadekvatan i da nije bilo tako vi ne biste imali ovaj broj građana koji su na protestima. To je vrlo jasno i mislim da i vi to vrlo dobro znate.

Država je zaista u nekim situacijama ovde reagovala brzo, izašla je sa nekim predlogom mera, čak prebrzo, zato što za neke od tih mera zapravo morate da pitate neke stručnjake, da napravite neku vrstu analize. Nije bilo vremena za tu vrstu analize. To prebrzo reagovanje u cilju smanjivanja tenzija i pokazivanja da se zna šta se radi, čak i kada se zapravo ne zna, nije dobro. Što je brzo, nekad je i kuso. I to je zapravo bio jedan panični, ishitreni i populistički postupak. Tu sada govorimo o celokupnom skupu mera. Neke od tih mera su i u redu, ali većina mera šalje jednu poruku da se sa ovom krizom treba nositi represivno, a ne preventivno.

Tako da, ako mi želimo da na neki način izgradimo ili idemo u korak izgradnji poverenja u institucije, ne u vašu vlast, jer moj posao ovde zaista nije da štitim vašu vlast i da povećam poverenje građana u vašu vlast, moj posao je da radim na tome da vi sa te vlasti siđete. Ali kroz ovaj anketni odbor mi svi zajedno kao narodni poslanici, odnosno naši predstavnici u tom anketnom odboru mogu da rade na vraćanju poverenja u institucije sistema, da će one u budućnosti zaista moći da pronađu nekakve mere kako da do ovakvih stvari više ne dolazi.

Dakle, ovo je jedna prilika za jednu drugačiju formu rada, za stvarnu saradnju, zarad Srbije bez nasilja, ukoliko bismo to svi zaista želeli. Da li to može da se desi, da li to poverenje može da se izgradi, to ćemo videti kako budemo glasali, kada je reč o formiranju ovog anketnog odbora, kao i ukoliko on bude formiran kako bude obavljao taj posao.

Ali ovo je zaista prilika da pojasnimo zbog građana da taj anketni odbor nije sudski ili istražni organ, ali može uozbiljiti rad državnih organa, može ih pozivati na odgovornost da rade svoj posao, može da odgovori, recimo, na zahteve roditelja i pratiti da li su njihovi zahtevi ispunjeni, na primer, da onda konačno dobijemo punu rekonstrukciju zločina koja bi pomogla da se razumeju neke stvari. Nažalost, neke stvari nikad nećemo razumeti, stvari koje su se dogodile su nedokučive u potpunosti, ali postoje stvari koje ćemo bolje razumeti i onda ćemo možda bolje moći da se postavimo u nekoj sledećoj situaciji.

Mi takođe ne znamo kako su donete odluke, recimo ovim merama koje su hvaljene u prethodnom periodu. Dakle, s obzirom da su one donete tako na brzinu, mi smo čuli da ih je predložio predsednik, onda ih vrlo brzo usvojila Vlada, otprilike slično zvuči i postupak kroz koji se prošlo kada je okončana školska godina danas. Čuli smo da je predsednik rekao da je on doneo tu odluku, a onda je Ministarstvo prosvete samo o tome obavestilo nastavnike koje su o tome saznali, kao i roditelji, iz medija. Prosto taj način donošenja odluka apsolutno nije adekvatan, on je haotičan i ne uliva poverenje.

Ovo je sve nešto što bi jedan anketni odbor mogao da uradi. Ja želim da skrenem pažnju na neke od mere ako bi taj anketni odbor možda mogao da predloži. Dakle, svakako to su mere iza koji mi iz Zeleno-levog fronta, u kojoj prerasta Ne davimo Beograd, predlažemo. Jedna od tih se tiče stvari vezanih za smanjenje naoružanja, odnosno nekakvog budućeg zakona koji bi doprineo tom razoružanju Srbije.

Jedna stvar bi mogla da bude da oružje legalno smeju da poseduju samo lica koja mogu da dokažu da im je ugrožena lična bezbednost, a da policija ne može da ih zaštiti. Hajde, da pričamo o tome da li policija stvarno radi svoj posao, da li ona uliva sigurnost i zbog čega se onda ljudi osećaju nesigurno i žele da se naoružavaju. Hajde, da radimo na tome da se ljudi osećaju bezbedno i da veruju u institucije ovog sistema.

Druga stvar, mogao bi se proširiti krug krivičnih dela zbog lica koja su za njih pravosnažno osuđivana ili protiv kojih se vodi krivični postupak ne mogu biti vlasnici oružja, pa bi recimo tako krivična dela protiv životne sredine, poput krivičnog dela ubijanje i zlostavljanje životinja mogla da bude jedno od takvih krivičnih dela. U slučaju ubice iz Mladenovca to bi isto bio jedan od pokazatelja da nešto nije u redu i moglo bi da spreči da do tragedije dođe. Slično je i sa recimo krivičnim delima protiv pravosuđa poput napada na advokata.

Oružje legalno bi mogla posedovati samo lica koja su navršila 21 godinu, bili bi neophodni redovni psihijatrijski pregledi vlasnika oružja, kao i njegov izabrani, odnosno ili njen izabrani lekar, imali bi obavezu prijavljivanja MUP-u promene izabranog lekara i vrlo važno trebalo bi obavestiti sve punoletne članove porodice kada se izdaje legalna dozvola za nošenje oružja što je veoma važno zbog nasilja u porodici. Dakle, to su samo neke od mera koje bi mogle da se razmatraju.

Druga stvar koju želim da istaknem tiče se nečega o čemu nisam govorila kada smo raspravljali o Izveštaju Saveta REM-a, ali tamo stoji, mislim da je prigodnije ovde pričati o tome. U tom izveštaju se bukvalno svaljuje odgovornost za nasilje sa televizijskog programa na tabloide, gašenje štampanih tabloida, ali i neka vrsta reakcije na portale tabloida, nešto na šta skreće pažnju sam REM u svom Izveštaju, jer kaže da zapravo ta velika količina nasilja iz rijalitija se mnogo direktnije i bez onih blurovanih slika prenosi u tabloidima. Postoje čitave sekcije koje bukvalno hrane pažnju javnosti za nasiljem koje zapravo i proizvode namerno, o čemu sam govorila prošlog puta, i da posebno te sekcije portala posvećene nasilju u rijaltijima su problem, to kaže Savet REM-a, odnosno Izveštaj koji su oni nama ovde poslali. Dakle, to je isto nešto na šta bi anketni odbor mogao da se osvrne, a svakako je jedan od zahteva građana koji protestvuju.

Najzad želela bih da kažem nešto takođe haotičnoj i neprimerenoj, nezakonitoj reakciji nekoliko policijskih uprava, posle kojih se MUP izvinulo, ali prosto izvinjenje zvuči kao da se vi izvinite što malo prekršite zakon, ne znam da li nama običnim građanima to može da pođe, da mi možemo tako nešto da uradimo.

Dakle, PO uprave su u Kikindi, Užicu, a mi imamo saznanje da je to bilo i u mnogim drugim gradovima, tražile od škola da identifikuju decu koja su u riziku od nasilja, bilo da su oštećeni ili izvršioci nasilja ili ispoljavaju asocijalno ponašanje i da onda te spiskove dostave policijskim službenicima. To je izuzetno zabrinulo javnost. Ministarstvo unutrašnjih poslova, kao što sam rekla, izvinio, opet ponavljam treba nam malo jače od tog izvinjenja, ali anketni odbor bi svakako mogao da povede računa i da se pozabavi upravo ovakvim haotičnim, ishitrenim reakcijama.

Ministarstvo unutrašnjih poslova je dosta neobično da baš iste namere dolaze iz dveju, a opet kažem mi znamo da je broj veći policijskih uprava. Umesto takve nepromišljenih poteza kao i nepromišljenih mera više policajaca u školama, dakle mogli bi da konsultujete struku.

Ja bih sada da pozovem, recimo na nešto o čemu je pre više nedelja govorila profesorka Bojana Dinić sa odseka za psihologiju Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, koja je govorila o tome da je naravno u slučajevima masovnih ubistava jako teško njih predvideti i nema apsolutne uspešne strategije ima ne bi tih pucnjava u svetu bilo, ali postoje sad već neka saznanja o tome šta ne radi i šta najbolje radi.

Ono što apsolutno ne radi je prisustvo policajaca u školi, veće prisustvo policajaca u školi ili recimo detektor metal oružja na ulazima u škole, dakle to se nije pokazalo kao uspešna strategija za sprečavanje masovnih pucnjava u školama. Ona kaže istraživanja su pokazala da zapravo to samo doprinosi osećanju straha i nebezbednosti kod učenika, jer signalizira da je opasnost prisutna. Ono što se pokazalo kao najbolja strategija jeste program procene pretnji.

Dakle, to je praksa da se utvrdi verodostojnost i ozbiljnost potencijalne pretnje, s obzirom da se pokazalo istraživanjima da obično svaka pucnjava jeste planirana i da se nekome saopšti. Neko ko planira da počini, on to obično, tu nameru ili taj plan nekome saopšti direktno ili preko društvenih mreža i najčešće vršnjacima. Jako je onda važno raditi na tome da vršnjaci to imaju kome da prijave, da se osećaju da će ih neko uvažiti, da imaju poverenja u tog nekoga da će shvatiti da oni to mogu da urade i da je to adekvatno preispitati, a ne tek tako olako odbaciti. Dakle, to su adekvatni timovi koji će se time baviti.

U tom smislu potrebno je jačati kapacitete i nastavnika i pedagoga i đaka da prepoznaju i da na neki način usvoje ovaj sistem prijavljivanja pretnji i onda ocenjivanja da li su one kredibilne.

To su sve neke od stvari koje bi ovaj anketni odbor mogao da razmotri, ima još niz stvari koje bi mogao da razmotri, kako bi izašli sa nekim predlogom mera pored utvrđivanja odgovornosti kako do ovakvih situacija više ne bismo došli. Zbog toga, mislim da je jako važno da svi podržimo formiranje ovog anketnog odbora i da pokažemo da li smo stvarno spremni da jednu od institucija parlamenta zaista imamo i da onda u ovoj Skupštini zaista i radimo najbolje što možemo u interesu onih građana koje predstavljamo. Zahvaljujem se.

Zahvaljujem se.
Reč ima, Radomir Lazović.

Dozvolite mi da se kratko ovaj put osvrnem na prethodna izlaganja dve koleginice koje su u svemu drugačije od onoga što smo mogli da vidimo u dosadašnjem toku rasprave i da to iz sveg srca pohvalim, jer smatram da je to pravi način na koji možemo da razgovaramo.

Moram samo da dodam par stvari, dozvolićete mi, dakle, smatram da je zaista na ovom anketnom odboru jedna velika odgovornost, da su ovo neke od mera koje je moja koleginica Đorđević govorila i da ćemo imati priliku da vidimo da li će taj odbor zaista neke od tih stari i primeniti.

Pre nje je govorila koleginica koja je govorila o sistemu vrednosti koje je kod dece urušen i ako sam dobro interpretirao takođe i o tome kako pokazujemo deci pravi primer. Moram da kažem da se sa time slažem, ali da bi bilo dobro da u tim govorima naiđemo na jednu osudu onoga stanja u kome se sada nalazimo i smatram da je na pravi način podcrtana zapravo, ono što sam govorio prethodno, a to je da se uvek traži neka vrsta krivca koje je neko neimenovano telo, nešto što je potpuno van onoga što je u domašaju nečega što mi možemo da promenimo, pa tako na kraju dođe do toga da niko nije odgovoran.

Takođe, podsetio bih vas i na tu prethodnu situaciju u recimo Slovačkoj gde je nakon, a to dajem samo kao primer jer bilo je tih situacija jako puno, gde je nakon ubistva novinara su se upravo desile jedne ovakve slične demonstracije, ako ne i masovnije, ako gledamo na broj ljudi koji živi u Slovačkoj i došlo je do pada vlade i došlo je do odgovornosti ministara.

Dakle, šta je ideja sa odgovornošću ministara? Niko ne misli da su ti ljudi direktno uticali na to da neko povuče obarač ili nešto slično. Dakle, nadam se da je to svima, ko želi da čuje, jasno, ali kada dođe do ovako velikih tragedija treba se napraviti jedan rez. Dakle, neki koraci, neke odluke, strategije, razvoj tih oblasti, doveo je do toga da dođe do ovakve vrste tragedije i ono što je nama sada potrebno jeste da se hitno i odlučno okrenemo od toga i krenemo u nekom novom pravcu.

Smatram da ovaj pravac u kojem smo krenuli nije dobar, ali, evo, ukoliko budemo slušali moju koleginicu Đorđević, možda bi i mogao da bude dobar. Ukoliko bude ovaj Anketni odbor doneo mere koje bi mogle da učine da se, recimo, zaista smanji broj naoružanja ili da se zaustavi izloženost našeg društva nasilju sa „Pinka“, „Hepija“ i sličnih medija, mi bismo zaista mogli da napravimo neke odlučne mere od trenutne situacije sa nasiljem.

Ali, da se vratim na ono za šta sam se javio. Sistem vrednosti kod dece je urušen, kažete. Pa, trebalo bi možda onda osuditi kako dolazi do toga da, recimo, imamo tadašnjeg ministra Nebojšu Stefanovića ili ministra Sinišu Maloga ili gradonačelnika Aleksandra Šapića, koji su plagirali svoje doktorate. Ima tu još ljudi koji su na velikim državnim funkcijama koji su lagali o svom obrazovanju, koji su plagirali doktorate i na taj način siguran sam da ne šalju baš dobru poruku i ne prave dobar primer za našu decu.

Da bismo mogli da stvarno napravimo dobar primer našoj deci, mi moramo da kažemo da to nije u redu, a ne da se pravimo da to ne postoji i da je to prosto nešto što, eto, nama to nije važno.

Dakle, primer za decu dolazi od toga što prvo osudimo neka patološka ponašanja u našem društvu, ako to nije ovo, ne znam šta je, pa onda idemo dalje i gradimo tu budućnost. Eto, to bi bio jedan primer, a o ponašanju narodnih poslanika u ovom parlamentu i tome kakvu oni sliku daju u javnosti, spremio sam jedan opsežan materijal koji ne bih sada da iskoristim iz poštovanja prema zaista uljudnom i, po meni, adekvatnom izlaganju prethodne govornice.

Hvala vam puno.

Reč ima Milija Miletić.

Zahvaljujem se, predsedniče.

Evo, govorimo o vrlo bitnom stavu svih nas ovde u Skupštini, gde smo na Kolegijumu govorili o formiranju anketnog odbora, gde su se i vlast i opozicija složile oko toga da želimo svi da vidimo da li postoji negde greška u sistemu, da li je bilo nečega lošeg ili nešto na čemu treba da radimo, moramo zajedno da radimo.

Anketni odbor je tema o kojoj danas govorimo, gde je kolega koji je govorio pre mene kao izvestilac, kao predlagač, gde smo svi mi koji smo tu željni da uradimo nešto za dobrobit svakog čoveka, posebno naše dece.

Desilo se nešto što je veoma loše pre više od mesec dana, kada se desio nemio slučaj gde su deca izgubila živote, gde su mladi ljudi izgubili živote, gde je ne samo bila žal ovde kod nas u Srbiji, gde svi žalimo, nego su žalili i sve naše komšije.

Evo kod nas ovde u Skupštini, unazad nekoliko dana, bile su naše kolege iz Državnog zbora Slovenije, poslanici koji su u Klubu prijateljstva zajedno sa nama saosećali sve naše muke, sav naš bol i mogu da kažem da nam daju maksimalnu podršku da izdržimo, da svi znamo ono šta je loše i svi osećamo ono što je loše, a ovde sada govorimo o anketnom odboru, nečemu što smo svi zacrtali i želeli da odradimo na osnovu predloga koji je dostavljen svima nama, kojim rešavamo određene stvari, da se vidi da li je bilo greške u sistemu, da li je bilo greške činjenjem ili ne činjenjem došlo do nečega što je loše.

Najveća poslanička grupa koju je osvojila najveći broj mandata složila se oko svega, da se formira anketni odbor, da se da mogućnost i predlagaču da najveća opoziciona poslanička grupa da svog predsednika i da svaki poslanički klub da jednog člana, u zavisnosti od broja poslanika koliko u tom poslaničkom klubu ima.

Mislim da je to korektno da ćemo svi koji budemo tu željno raditi da se vidi svaki segment onoga šta je bilo i zbog čega je došlo do nečega. Siguran sam da svi koji smo tu znamo da nikada niko od nas nije želeo ili radio na tome da se desi nešto loše. Desilo se i da to se više nikada ne ponovi.

Mislim da situacija koja sada iziskuje ovakav anketni odbor jeste takva da sa pažnjom u svakom segmentu radimo na tome da vidimo na koji način možemo da rešimo problem, da sugeriramo određene stvari.

Vlada Republike Srbije, nadležna ministarstva su pokrenule određene stvari. Radi se na tome da se da mogućnost svakom građaninu koji je možda našao neko oružje ili je imao neko oružje od ranije, iz ranijih ratova, da to može da vrati i da niko nema nikakav problem i mislim da su to pozitivne stvari, gde je velika količina oružja, municije, eksplozivnih sredstava već vraćena u našim PS, u policijskim upravama, što je znak da naš narod saoseća i vidi nešto što je loše.

Što se tiče ostalog, mislim da mi koji smo tu ćemo na terenu raditi na tome, jer potrebno je sada svima nama pomirenje. Svima nama je potrebno da zajedno, u duhu pomirenja, poštovanja zaustavimo mržnju, zaustavimo nasilje, da zaustavimo sve ono što je loše, što će se reflektovati na život svakog čoveka, pa bez obzira da li on živi u nekom selu u Svrljigu ili živi na teritoriji Novog Beograda.

Svi mi koji smo tu u našoj zemlji Srbiji znamo šta je dobro. evo, ja ću kao poslanik uvek i na svakom mestu podržavati sve one stvari koje su bitne za bolji život građana, za bolji život i uslove života dece, posebno one dece koja žive u seoskim područjima.

Jedna za mene od najbitnijih stvari jeste mir i stabilnost. To važi, siguran sam, za sve nas.

Još jednom, ovaj anketni odbor o kojem ćemo ovih dana govoriti, normalno, i formirati, taj anketni odbor biće mogućnost da se pomire neke stvari, da se u narednom periodu radi drugačije, za dobrobit svakog čoveka.

Još jednom, najgora stvar za sve nas jeste mržnja. Mržnja se vraća mržnjom i zato, kako kaže naš pokojni patrijarh Pavle, budimo ljudi.

Ja ću glasati kao poslanik i predstavnik Ujedinjene seljačke stranke za formiranje anketnog odbora.

Podržavam sve one pozitivne stvari koje mogu doprineti da se u narednom periodu u Srbiji živi bezbednije, sigurnije i bolje.

Reč ima Hadži Milorad Stošić.