Hvala, gospodine predsedniče.

Dakle, imali smo prilike da čujemo od nekih poslanika koji su ipak imali dovoljno korektnosti u sebi tokom današnjeg zasedanja, ja sam beležila određene teze ovde, da su primedbe Advokatske komore Srbije usvojene, kada je reč o, gospodine Vesiću, o izmenama i dopunama Zakona o planiranju i izgradnji.

Takođe, moram da, građana radi, da kažem, takođe, da i lista Aleksandar Vučić – Zajedno možemo sve, ima nekih 30-ak amandmana.

Sa druge strane, i sam ministar Vesić, pošto je to očigledno tema ovih dana, vam je rekao da je javna rasprava trajala otprilike oko 50 dana. Na slušanje nije mogao da utiče, zato što slušanje on ne zakazuje, već zakazuje Skupština, a da ne govorim o tome koliko su sva ova zakonska rešenja, odnosno predlozi posle nacrta u samoj skupštinskoj proceduri.

Dakle, bilo je vremena za sve zainteresovane strane da tokom ove debate, s obzirom da je ovo jedino mesto gde se susreću vlast i opozicija, dođemo do najboljih mogućih budućih zakonskih rešenja.

Takođe, moram da vam kažem još jednu činjenicu o kojoj se retko govori ovde, a jeste odnos gospodina Vesića prema reliktima prošlosti. Naravno, on nije samo iz ideoloških razloga, ali postoji grupa ljudi koja je zaista nekako preostala iz tog nekog perioda, dobili su krov nad glavom, imali su status nosioca stanara što u društvenom, što u privatnom vlasništvu. Društveni stanovi su se otkupili početkom 90-ih godina. Postojala je mogućnost do tog otkupa da ova druga kategorija stanara u privatnom vlasništvu, jer se tako u komunističkom periodu rešavao stambeni problem, reši tako što će se te pare od otkupa usmeriti ka izgradnji stanova za ove ljude i tih ljudi nije mali broj.

Oni su se obratili s obzirom, eto, možda ne znate, ali zbog građana, naša poslanička grupa, naš poslanički klub, takođe, redovno održava prijeme građana, nama sa jednim velikim zahtevom da u ovom zakonu se ne brišu određene odredbe koje se tiču zapravo njihove zaštite koja je od životne vrednosti za tu grupu ljudi. Oni uglavnom žive u gradskim sredinama. Niko se do sada nije bavio njima na način kako to dolikuje čoveku u 21. veku. Uglavnom su negde zaboravljeni u raznim zakonskim rešenjima, izgubljeni u prevodu raznih institucija, a vidite, resorni ministar Vesić se bavio time.

Postojala je mogućnost da oni, nažalost, budu prepušteni vrlo lošoj sudbini, ali uspeli smo da za njih obezbedimo kakvu-takvu sigurnost, obezbedimo ono na šta oni svakako imaju prava, ali ovako javno, i gospodin Vesić i ja smo o tome dugo pričali, ovako javno molim gospodina Vesića, znam da imate razumevanja, s obzirom da znate brojne slučajeve ovakve teške, teške sudbine tih ljudi, da interresorno sarađujete i nađete rešenja za ove ljude.

Ja se slažem sa vama, te odredbe koje se tiču njih ne spadaju u ovu vrstu zakona, već u sam Zakon o stanovanju, ali nije reč, ne govorim o brojevima, govorim o konkretnim ljudima sa konkretnim imenima i prezimenima, njihovoj deci. Oni svakog dana strahuju od raznih loših sudskih rešenja koji ih neretko dovode u jako tešku situaciju i ostaju bez onoga što je takođe, gospodine Vesiću, vi to jako dobro znate, osnovno ljudsko pravo, kao što je krov nad glavom.

S tim u vezi, vrlo pozdravljam ove privremene priključke na sve ono što treba da čini dostojanstven život čoveka u 21. veku.

Takođe, mi možemo da se razlikujemo i dobro je da se razlikujemo ideološki, politički i po svom nastupu. Konačno, građani to sve procenjuju na izborima i to je jedini validan parametar ko koliko vredi i ko je zaista tu da radi u interesu građana Republike Srbije.

Međutim, neretko, i ja volim da pratim sve, umem da zagledam u komšiluk, umem da zagledam u onaj deo ljudi koji su od struke, a koji su nama daleko i koji neretko umeju da nas baš oštro kritikuju. Bila sam na tom javnom slušanju i sećam se šta je novinar Brkić, Miša Brkić rekao, a složićete se da novinar Brkić baš nema nikakve veze sa SNS, a posebno sa Aleksandrom Vučićem i ovom našom listom.

To je čovek koji zaista čitav svoj vek, i ja ga toliko dugo i prepoznajem po njegovom pisanju, prati ekonomske teme i ekonomsku problematiku, na ovu temu je rekao nekoliko ključnih stvari. Dozvolićete samo kratko da citiram - za državu je jako bitno i neretko zapostavljamo taj resor privrede, od kojih mi svakako zavisimo, pa tako, čini mi se da je ipak za taj resor i za sve ove teme potrebno malo više znanja, mnogo više iskustva da bi mogli da razumemo koliko je tema vrlo osetljiva, teško može da obuhvati sve aspekte, ali i podložna promeni onda kada se uoče propusti.

U ovom delu, poslovna zajednica je dugi niz godina imala značajne primedbe koje su se ispostavile tačnim. Između ostalog, gospodin Brkić kaže da prati fenomen koji traje 15 godina, ovo građana radi citiram, od kada je ta mogućnost uvedena u zakon, postoji saglasnost poslovnih ljudi da je to nešto što nije dobro za privredu, 15 godina taj deo zakona opstaje.

Šta je bila njegova polazna pretpostavka za ukidanje konverzija? Po njegovom sudu, kaže gospodin Brkić, jeste da će se osloboditi zarobljeni potencijal u srpskoj privredi. Druga stvar je oslobađanje zabluda iz prošlosti da država nedostajući novac treba da obezbedi nametima od poslovnih ljudi, a treća važna stvar je da ovim zakonskim rešenjem vlast želi da predupredi, i ovo je jako važno, jer se tiče i praćenja ljudi koji su vlast, a vrlo odgovorno prilaze budućnosti koja je tu, a jeste moguća recesija u građevinskoj industriji. I ovo je vrlo važan deo teme, kojim bih želela, gospodine ministre, i da se bavimo i tokom ove debate i narednih dana.

Takođe je istakao gospodin Brkić da od ukidanja konverzije korist svakako ima država koja će povećanjem investicija doći do većih prihoda lakše nego od naplate konverzije. Istakao je da poslovni ljudi, takođe, imaju korist, za njih to znači manju neizvesnost, kraće procedure, kako im kapital ne bi stajao zarobljen.

Korist od ukidanja konverzije osetiće građani, jer će to dovesti do veće stambene izgradnje, veće ponude stanova, a to znači manje cene. Takođe, uz veće investicije raste i broj radnih mesta, ukazao je novinar „Danasa“, čini mi se, Miloš Brkić. Pojasnio je da bi, ako se pođe od pretpostavke da ova promena zakona može da aktivira gotovo 15 miliona kvadrata za novu gradnju, to imalo značajan efekat na rast BDP i to od nekoliko milijardi evra.

Dakle, čuli smo ono, znam da treba da završim, moje kolege zaista imaju svako svoje deo i svako svoju perspektivu, treba da dođu na red. Čuli smo sve ono o čemu smo mi govorili danas. Ovo je rekao čovek koji je neretko naš jedan od najžešćih kritičara mnogih naših poteza, da ne pominjem gospodina Šumarca koji je takođe daleko od liste Aleksandar Vučić – Zajedno možemo sve, koji je pohvalio vraćanje Agencije za prostorno planiranje zato što prostorno planiranje za građevinu jeste kamen temeljac, ukoliko građevinu posmatramo kao jedno zdanje.

Nadam se da ćemo u raspravi u pojedinostima i mi sami sa našim amandmanima na celokupan set zakona, ima ih negde oko 30 i kolege iz opozicije, doprineti što boljim zakonskim rešenjima.

Hvala vam.
Reč ima Natan Albahari.

Zahvaljujem se.

Dragi građani Srbije, želim da vas obavestim da na kraju ove sednice, posle samo diskusije od par dana i zajedno sa ostalih 30 tačaka dnevnog reda, mi ćemo se kao zemlja zadužiti za dodatnih milijardu evra. Trenutni dug je 35 milijardi, a ubrzo će to porasti na 36 milijardi evra.

Kažete da ne treba da gledamo u dug u apsolutnim ciframa, nego u odnosu na kompletan BDP. I tu ste u pravu. Kada vam dug raste brže od BDP ili kada je taj BDP trenutno napumpan od jednokratnih priliva novca, onda je ozbiljno pitanje da li su ove sume održive i po kojim stopama će morati buduće generacije da vraćaju ovaj dug.

U trenutku kada je inflacija preko 15%, odnosno kada dostiže i 23% za pojedinačne proizvode, kao što je hrana, a posebno povrće 40%, 40% je porasla cena povrća u poslednjih godinu dana, morate da priznate da su te cifre užasne, a koje mnoge porodice ne mogu da pokriju. Plus, kada mleko, ulje, jaja, brašno, meso postane nedostupno, kao što je nekada bilo ili kada porodice moraju da umanje svoj kvalitet života kako bi mogle da prežive, vi umesto da preuzmete mere da smanjite inflaciju, kao što je na evropskom proseku, a to je ispod 7%, u pojedinim zemljama ispod 5%, vi ste uzeli, odvrnuli slavinu i nastavili da bacate pare iz helikoptera i time nastavili da hranite inflaciju.

Primetio sam samo da je Mađarska u EU jedina zemlja koja ima veću inflaciju od Srbije i to sa preko 20%. Zanimljivo je kako su naše dve autokratske zemlje koje guše političke slobode, koje guše zdravu tržišnu konkurenciju, koje su do grla u korupciji jedine sa nekontrolisanom inflacijom, a moguće je zato što koristite slične metode. Svaki student ekonomije zna da povećanje trošenje para i budžeta, još kroz zaduživanja, može samo da poveća inflaciju.

Svu pomoć koju ste vi obećali je već pojedena inflacijom i građani neće osetiti, a dugoročno stabilnost našeg finansijskog sistema će biti ugrožena i time svi građani će biti na udaru kada moraju da se smanjuju troškovi i usluge. Ja vas pitam - šta ćete da sečete posle izbora? Obrazovanje, zdravstvo, socijalnu pomoć.

Kažem - posle izbora, jer ste vi ove mere, nekih 500 miliona evra, doneli u sred najveće političke krize sa preko 100.000 ljudi na ulicama kako biste pokušali da vratite vaš opadajući rejting, a pogotovo u Beogradu, gde više nemate većinu.

Fiskalnu ekonomsku politiku ne možete da vodite ad hok i da je menjate iz nedelje u nedelju. Kao što je saopštio Fiskalni savet posle vaših najnovijih mera, vođenje fiskalne politike od danas do sutra, na osnovu diskrecionih odluka državnih zvaničnika, predstavlja već veoma ozbiljan problem javnih finansija Srbije. Ovakve mere nisu u duhu domaćeg zakonodavstva koje jasno prepoznaje potrebu da se fiskalna politika vodi na odgovoran, predvidiv i promišljen način.

Pitam Vladu - da li je ovo način na koji se vode finansije? Da li ovakvim putem donošenja odluka mi povećamo poverenje investitora? Šta ćemo da radimo kada investitori krenu da beže ili budu tražili veće kamatne stope ili se to već dešava? Koja zemlja trči kod banaka da uzima kredite, umesto da objavi evroobveznice na tržištu?

Ako već hoćemo da ulažemo u održivu budućnost, onda umesto bacanja para iz helikoptera stvarno uložite u tu budućnost. Podržite nas predlog koji je Pokret slobodnih građana danas predstavio, a to je izgradnja novog studentskog kompleksa za četiri i po hiljade studenata na šest i po hektara sa svim mogućim pratećim sadržajem, vrtići za studente sa decom, kulturno-kreativni hab, sportske terene, digitalna biblioteka. Tako dugoročno pomažete studentima i ulažete u budućnost ove zemlje.

Da vam na kraju kažem i nešto što ćete sasvim sigurno razumeti. Građani su se uželeli normalnog života. Građani Srbije, naši ljudi, ne žele više da žive gore od Evropljana, a za tu utakmicu i te izazove vaše populističke kerefeke nisu dovoljno blizu. Kako god da okrenete, jedino što vam jeste blizu, a to je kraj, jer građane nećete moći više da kupite za 10.000 dinara. Hvala.

Reč ima Bojan Torbica.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Kolege poslanici, poštovani predstavnici Vlade, svaki put kada u ovom domu govorimo o Zakonu o posebnim uslovima za realizaciju projekata izgradnje stanova za pripadnike snaga bezbednosti, samo pitanje koje rešavamo pomenutim zakonom mora se posmatrati u jednom širem kontekstu. Zakon se ne samo obezbeđuje krov nad glavom pripadnicima snaga bezbednosti koji nemaju rešeno stambeno pitanje, već i rešavanje ovog pitanja je od velike važnosti za jačanje celokupnog sistema nacionalne bezbednosti.

Istini za volju, i stari DOS-ovski režim je pomalo brinuo o stambenom pitanju, pre svega, najviših oficira Vojske Srbije i MUP-a, tako što ih je lovio kao zveri po Srbiji i isporučio ih Haškom tribunalu i tamo im rešavao stambeno pitanje u ćelijama dva puta dva metra.

Mi smo 2012. godine stvarno mislili da je ovo završeno, da je gotovo, međutim, poslednjih dana doživljavamo novi udar. Ponovo je počeo udar na državu Srbiju, ponovo je počeo pritisak koji je pre tri meseca krenuo sa pritiskom na SPC, a potom na MUP i BIA. Zašto? Zato što ne želimo da priznamo nezavisnost nepostojeće Republike Kosova i Metohije, zato što ne želimo da pristanemo na rasturanje Republike Srpske, što ne želimo da pristanemo da Srbi postanu manjina koja se ni za šta ne pita u Crnoj Gori, što želimo da pomažemo našim sunarodnicima kako u Republici Srbiji, tako i u regionu.

Uvek je isti scenario. Uvek. Prvo izađu nevladine organizacije, opozicija, pa posle njih ambasade i administracije zapadnih država. Od srednjeg veka uvek isto u Srbiji. Prvo ide bašibozuk i plaćenici, a potom regularne snage. Tako poslanički klub, kako koleginica Tepić juče reče, pravac ambasada, mislim, jel tako reče, da, pravac ambasada, odu lepo kod portira u ambasadu, dobiju zahteve, skupe ljude, počnu protesti i iz ambasade primete kako i to ne ide, kako su jednostavno nesposobni, kako ne mogu ni to što su dobili u zadatak da smene ministra unutrašnjih poslova, da smene direktora BIA, da urade i, šta će, moraju sami.

I naravno, dočekamo da američka ambasada, kad je videla koliko je ova opozicija nesposobna, krene sama u akciju i uvede sankcije protiv direktora BIA, sankcije sa optužbama za koje nije iznet ni jedan jedini dokaz. Znate kako, valjda Amerika smatra da svaka sumnja u njihovu tvrdnju jeste opstrukcija nesumnjive istine.

Naravno, ne trebaju oni da obrazlažu, ne moraju oni ništa da rade, oni imaju svoje podobne medije, imaju svoje opozicione političare u Srbiji, imaju svoje aktiviste koji to rade umesto njih.

Znate šta je još veći problem? Kada počnu da obrazlažu, pa i oni sami kažu da Aleksandar Vulin smeta zato što je za Srbiju, Aleksandar Vulin smeta zato što je protiv uvođenja sankcija Rusiji i onda ti isti prozapadni tajkunski mediji moraju sami da kažu - jeste, ali u toj optužnici, u tim sankcijama piše da je Aleksandar Vulin trgovao drogom, da je Aleksandar Vulin pomagao prilikom trgovine oružja. Moraju da sami dokazuju ono što ni Amerikanci u svojim izjavama ne tvrde.

Pošto su videli da ni to ne vredi, morao je sam ambasador Hil da izađe i da kaže da Amerika ne želi Vulina u SAD i da ne želi kontakte sa njim.

Meni je jako žao, stvarno, dečački san Aleksandra Vulina je bio da ide u Ameriku i sada neće moći da ode, da vidi tu veliku svetsku demokratiju, demokratiju koja je nastala na genocidu na Indijancima, demokratiju koja je nastala na radu robova, demokratiju koja je pobila milione ljudi širom sveta, demokratiju koja je pobila u Saveznoj Republici Jugoslaviji preko dve i po hiljade ljudi. I eto, sada Aleksandar Vulin stvarno neće moći da ode u Ameriku i neće moći da vidi tu demokratiju.

Kaže ambasador Hil - Srbija i Srbi žele na zapad. Nemojte, ambasadore, da proveravate, nemojte da pitate građane Srbije, iznenadiće vas rezultati. Iznenadiće vas rezultati i u odnosu prema zapadu koji građani imaju i u odnosu prema EU, a pogotovo u odnosu prema NATO paktu. Nemojte da pričate!

Znamo mi da Aleksandar Vulin nije poželjan u Americi, zato što uvek govori istinu, ali nemojte da budete ubeđeni da ste vi poželjni u Srbiji i oni koji vam kažu da jeste, lažu vas. Pamti Srbija iz 90-ih godina šta ste pričali o srpskom narodu, pamti Srbija kako ste tražili intervenciju NATO pakta, pamti Srbija da još uvek niste otišli na grob Milice Rakić, pamti Srbija da se niste izvinili ni vi, ni vaša država, ni za jedan zločin. Pamti Srbija mnogo toga.

Znate šta, mogu da vam kažu ovi koje plaćate da ste dobro došli i da vas vole, ali voleće vas do vašeg poslednjeg dolara i ništa dalje od toga.

Ja imam obavezu da priznam i da kažem da jeste Aleksandar Vulin imao kontakte sa organizovanim međunarodnim kriminalnim grupama, izvršiocima najtežih krivičnih dela i ubistava, pljački i zlostavljanja. Svaki put kada je kao ministar odbrane seo da razgovara sa oficirima NATO-a, imao je kontakte sa takvim osobama. Svaki put kada je kao direktor Kancelarije za Kosovo seo da pregovara u interesu Srbije sa šiptarskim teroristima, imao je kontakte sa takvim osobama. Jeste, to su jedini njegovi kontakti bili sa takvim osobama, ali verujte, uvek je to bilo u interesu Srbije.

Kada kažu da je Aleksandar Vulin kriv, mogu i da se složim. Kriv je što je od prvog dana branio srpske nacionalne interese. Kriv je što je radio na jedinstvu Srba na KiM. Kriv je što je podizao standard, opremao i naoružavao srpsku vojsku i policiju. Kriv je jer je tražio istinu o zločinima nad srpskim stanovništvom. Kriv je jer je tražio istinu na Šaranovom jamom, na jamom Kazani, u Skelanima, u Kravici, u Bratuncu, u Starom Gradskom, jer je tražio istinu na zločinima u Klečkoj, u Prebilovcima.

Kriv je što je tražio kažnjavanje zločinaca a izvinjenje i kajanje od njihovih naredbodavaca. Kriv je što je govorio da je Srbija garant opstanka i bezbednosti Republike Srpske, što jeste i što će biti. Kriv je što je bio spreman da stane u zaštitu svakog srpskog heroja koji je bio nevino optužen u Haškom kazamatu. Kriv je.

Ako je za to kriv, i treba da dobije sankcije. Ako je u tome njegova krivica, neka dobije sankcije, a verujem da je njegova krivica jer je i hapsio, jer je uhapsio i klan i jer je kao ministar unutrašnjih poslova bio na čelu policije koja je uhapsila klan Belivuk-Miljković, koja je hapsila Kavčane, Škaljarce, koja je uhapsila Darka Eleza, koja je uhapsila Darka Šarića, koja je pripremala hapšenje vračarskog klana.

Ali recite mi, pogotovo bih voleo da mi kaže američki ambasador, ko je izvukao Nikolu Vušovića Džonija, koja služba je izvukla njega, jednog od vođe vračarskog klana iz zatvora u Dominikanskoj Republici? Čiji je on saradnik bio i koja država i koja služba može vođu jednog narko klana da izvuče iz zatvora u Dominikanskoj Republici?

Na kraju, vidite kolika je krivica Aleksandra Vulina, vidite po podršci koju ima, vidite po peticijama koje se potpisuju, po pismima podrške, po bilbordima, po svemu ovome što se širom, kako bi mi rekli, srpskog sveta dešava. Republika Srpska, Crna Gora, Vojvodina, Beograd, Kosova i Metohija, građani su ustali i građani su rekli. Evo, samo u subotu je bila panika u Novom Sadu što je duplo više potpisnika peticije bilo u Novom Sadu nego demonstranata, šetača i protestanata, ceo tajkunski medijski lobi se upregao da moli, da kumi građane Novog Sada da idu na izlet, da ne budu u Novom Sadu i da ne potpisuju peticiju podrške Aleksandru Vulinu.

Sve ovo što sam rekao je samo još jedan dokaz da Srbi mogu da se ujedine, da postanu jedinstveni politički narod, dokaz da srpski svet postoji, dokaz da smo ujedinjeni politički, dokaz da je ujedinjenje počelo i da ga niko neće zaustaviti. Hvala vam.

Sledeća je Selma Kučević.
(Aleksandar Jovanović: Povreda Poslovnika.)
Vi hoćete Poslovnik? Izvolite.

Gospodine predsedavajući Orliću, vi znate šta piše u članu 106.

Dakle, ako ja dobro razumem, izgleda da je gospodina Torbicu nešto otelo. Znači, kakve veze ima priča o Vulinu sa tačkama dnevnog reda?

Zašto dopuštate da se ovde emotivnim izlivima prema svom, ne znam šta on vama dođe, predsednik nekakve stranke, Aleksandar Vulin, zašto moramo da slušamo o tome…

Da li treba da pravimo osvrt i na izlive onih iz vaše poslaničke grupe?

Samo polako. Dakle, prekršili ste član 106. gospodine Orliću. Dozvoljavate ovde da gospodin Torbica pada u trans kad priča…

Jeste li slušali malo svoju poslaničku grupu?