Hvala.
Predlog u članu 1. je ugaoni kamen ideje predlagača da Pravosudna akademija postane jedina tačka ulaska u pravosuđe. Zbog toga ću ja koristiti i vreme poslaničke grupe obrazlažući ovaj amandman.
Ovaj član i čitav zakon je suštinski oduzimanje prava da bira sudije Visokom savetu sudstva i prenošenje tog prava na Pravosudnu akademiju.
Otuda je zakon protivustavan i nikada nije ni smeo da bude uvršten u tačku dnevnog reda Narodne skupštine Republike Srbije. Zbog toga logično moj amandman i glasi – briše se.
Predstavnici predlagača će naravno izneti sledeću argumentaciju, da to što ja govorim apsolutno nije tačno, da je svakome jasno da je ostalo u nadležnosti Visokom savetu sudstva da bira sudije, da između ostalog i sam Ustav predviđa da se uslovi za izbor utvrđuju zakonom. Pa, dobro, malo se zakonom menjaju ti uslovi da je Venecijanska komisija dala podršku ovoj koncepciji i da se ne može tvrditi da je nešto protivustavno dok Ustavni sud o tome nije odlučivao.
U nastavku argumentacije pokazaću da su svi ovi stavovi predlagača potpuno neosnovani, osim naravno u pogledu podrške Venecijanske komisije. Ustav kaže da Visoki savet sudstva bira sudije. Sad se postavlja pitanje šta znači bira.
U okviru toga imamo nekoliko grupa kod utvrđivanja ko može biti sudija. Dve grupe su tehničke. Morate određenim diplomama dokazivati da ste završili Pravni fakultet, položili pravosudni ispit, određenim javnim ispravama da ste državljanin i tako dalje.
Druga se odnosi na potrebno radno iskustvo, radni staž na određenim poslovima.
Treći deo je ključan. Tu se radi o tome da Visoki savet sudstva utvrđuje stručnost, osposobljenost i dostojnost. Dostojnost to je procena jednog pravnog standarda kako građani Srbije vide moralne kvalitete nekoga ko se kandiduje da bude sudija. Kako se on ponaša, da li je častan, pošten i tako dalje. Tu nije potrebno nikakvo naročito pravničko znanje.
Sama srž, sama suština pojma – bira, je utvrđivanje stručnosti i osposobljenosti. To se sada prenosi na Pravosudnu akademiju, te Visokom savetu sudstva nije ostalo ništa da bira, on samo ima da konstatuje koga će izabrati od onih koje Pravosudna akademija predselektirala svojom potvrdom da su završili obuku i položili određeni ispit.
14/3 JD/VZ
Prema tome, ono što se nama predlaže potpuno je analogno situaciji kojoj bi se predložilo da usvajanje zakona, odnosno utvrđivanje da treba usvojiti zakon se prenosi sa Narodne skupštine na Pravosudnu akademiju.
I onda predsedavajući Narodne skupštine njemu bude ostavljeno da kaže – pošto je Pravosudna akademija usvojila zakonski predlog, konstatujemo da je Narodna skupština Republike Srbije usvojila zakon. To je ostavljeno da radi Visokom savetu sudstva.
Dakle, upravo pravo da bira se predloženom izmenom prenosi protivustavno sa državnog organa kome je Ustav dodelio tu nadležnost na neko drugo pravno lice. Ovde nije ni državni organ nego pravno lice. Sve i da je državni organ ne bi mogao, jer je Ustavom dato jednom, a ne bilo kom državnom organu.
Dakle, sam Ustav kaže da se uslovi utvrđuju zakonom. Utvrđuju se uslovi ali ne pravo da bira. Ono se ne može menjati zakonom i taj argument nije validan za raspravu da je moj stav, ne moj, nego ovakav stav netačan.
Suprotno, njihov predlog je protivustavan i zapravo, razara čitavu koncepciju nezavisnosti sudstva. Naravno, sve to što govorim za sudstvo suštinski se odnosi na tužilačku organizaciju ali o tome ćemo u posebnom zakonu kasnije.
15/1 GD/MP 12.25 – 12.35
Ideja da se ne može reći da je nešto protivustavno zbog toga što Ustavni sud nije ocenjivao ovakav Predlog zakona je suštinski netačno, zbog toga što je istu koncepciju Ustavni sud dva puta ocenjivao ranijih godina i utvrdio da je ta ideja da Pravosudna akademija bude jedina tačka ulaska u pravosuđe protivustavna.
Budući da kod odluka Ustavnog suda važi pravilo da se obaveznost te odluke proteže i na sve suštinski iste ili slične slučajeve, to Ustavni sud i ne mora posebno da donosi odluke da bi predlagač morao da zna da ne može izmenom ove ili one reči da ponovo pokušava ono o čemu je Ustavni sud suštinski zauzeo stav.
U tom smislu nije potrebno zbog ovakvog grubog narušavanja Ustavnog poretka suzdržavati se kod ocene da je ovakav predlog neustavan.
Što se tiče Venecijanske komisije, suštinski je tačno da je ona podržala ideju da Pravosudna akademija bude jedina tačka ulaska u pravosuđe. Prosto, Venecijanska komisija tu greši. U formalnom smislu nije tačno da u ovom trenutku mi imamo tu saglasnost. Reč je o izveštaju izvestilaca Venecijanske komisije koju je objavio Sekretarijat Venecijanske komisije i u oktobru će to ići na sednicu same Komisije. Po pravilima koja važe u Venecijanskoj komisiji, oni mogu povodom toga da donesu četiri vrste odluka. Tri vrste odluka bi bilo u nekoj formi usvajanja, a jedan je odbijanje i odlaganje odlučivanja za narednu sednicu, ali ja verujem da će Venecijanska komisija i na sednici usvojiti ovo što smo dobili u ovom izveštaju od sredine jula meseca. Tako da u tom delu argumentacija predlagača je suštinski tačna, mada formalno još uvek nije.
Međutim, ova tri druga dela oni apsolutno nisu u pravu. To što oni predlažu je vrlo pogrešno i štetno. Zašto? Zato što Pravosudna akademija prvo mimo ovoga što sam rekao da ne možeš oduzimati ustavna ovlašćenja, zbog toga što Pravosudna akademija nema garancije nezavisnosti. Čitava ideja da bi neko mogao da garantuje nezavisnost jedne od tri grane vlasti sudskoj vlasti je da sam organ bude sa vrlo visokim stepenom garancija nezavisnosti koje Pravosudna akademija uopšte nema.
Kada budemo govorili o Pravosudnoj akademiji, tu sam podneo jedan veći broj amandmana, onda se više neću vraćati na ovu argumentaciju, nego ću pokazivati u čitavom nizu detalja kako je pažljivo smišljeno da se zapravo zaobiđe odlučujući značaj stručnosti i jedne nezavisnosti sudija koji donose ključne odluke u ključnim elementima, ali o tome ćemo nešto kasnije. Zbog toga je ovaj amandman bio – briše se. Hvala.
