Hvala.
Reč ima narodni poslanik Zoran Živković.

Pet zakona, već su neke kolege rekle, ne baš mnogo povezani u zajedničkoj raspravi, tri prosvetna, dva koja se tiču uprave u najširem smislu reči. Jedan se bavi praktično imovinom, da ga prevedem na neki razumljiviji jezik, to je ovaj koji se bavi geoprostornim podacima, i ovaj o elektronskom poslovanju.

Ništa novo. Znači, to se inače dešava, tako da dobijemo hrpu zakona, da se sve stavi u zajedničku raspravu, verovatno najviše zbog toga što se tako nekome prohtelo, ili što je sve napisano srpskim jezikom ili neki od takvih razloga nas teraju da o tome raspravljamo na zajedničkoj raspravi.

Mi smo, Klub samostalnih poslanika, sa pažnjom čitali i analizirali svih pet zakona. Ima tu i jednih i drugih. Ima i onih koji bi mogli da dobiju skoro potpunu podršku. Ima onih koji su loši sa namerom. Ima onih su loši bez namere.

Ali, ja sam mislio da promenimo malo atmosferu, pa da, evo, sada kažem šta je to dobro i da kažem da ćemo to da podržimo i da ne ulazimo u one demagoške doskočice i rasprave koje su inače uobičajene, nažalost, u ovom sazivu parlamenta, i ne samo u ovom.

Ali, nažalost, surova realnost koju diktira vladajuća većina me dovodi do toga da moram da komentarišem to na način koji je jedino moguće, a to je – ništa vam, gospodo ministri, ne valjaju zakoni. Najgori su na svetu. A, glavni dokaz za to je, recimo, da je prvi zakon koji se tiče nacionalnog okvira o kvalifikacijama, na taj zakon ima 369 amandmana vladajuće stranke, odnosno poslanici iz SNS su na pisali 369 amandmana. To znači da vaš zakon ne valja ništa. To znači da ste džabe krečili, pisali, brisali, šta god. To znači da nemate pojma. To znači – ko vas dovede ovde, jer evo, to poslanička većina o vašem radu misli da je to nešto najgore moguće što može da bude.

Molim vas da ne vređamo naše goste ovde i ministra.

Nisu se oni žalili. Smeju se obojica sa zadovoljstvom. Kažite predsedavajućem. Evo, vidi se i na snimku.
Dakle, 52, 53 člana, 369 amandmana. To znači da niste pogodili oko tog zakona ni tačku i zarez, a kamo li nešto drugo, velika slova manje-više. To je slika onoga što mi danas imamo. To je slika o parlamentarizmu danas, to je slika o demokratiji, stabilokratiji ili nekoj drugoj dijagnozi. To je slika svega onoga što opterećuje da Srbija bude jedna normalna zemlja.
Čemu to? Zašto to? Da bi se sprečila opozicija da da svoje primedbe na te zakone? Pa, to je deo demokratije, to je nešto što se otrpi, ili se možda oni pametniji oslušnu, pa možda čuju i neko dobro rešenje koje može da popravi zakon. Ne, ovde treba da se pokaže ko je jači, i to se pokazuje samo za mikrofonom, samo u kabinetu, samo u kabinetu premijera, predsednika ili tako nečega. To kada treba da se ode na teren, pa da se tamo izađe na megdan teroristima, puškama, divljacima, to onda ne ide tako lako. Za to se pita prvo – da li smem da dođem na tu teritoriju? Ali, junačenje u smislu – sada ću ja da vam pokažem, samo kad ispred mene stoji 100 policajaca ili obezbeđenje ili 120 i nešto poslanika, onda smo mi ovde heroji.
Mislio sam da ćete bar vas dvojica, o kojima imam mišljenje koje je više dobro nego loše, ja se izvinjavam što sam ovim ugrozio vaš opstanak u Vladi, jer svaki kompliment koji dobijete ide vam na veliku štetu. Pošto je već najavljena rekonstrukcija, koja će da dođe do dekonstrukcije, ja se već bojim, ali eto, morao sam da kažem istinu. U ovom parlamentu neko treba da kaže i istinu. Znam da to nije lako i zato sam ja uzeo taj posao kao mator, kao već kako dobijam neke komplimente na tu temu.
Šteta je da i neki dobar napor, ministara manje-više, i ja sam bio ministar, nego saradnika ministara, bude pokvaren na ovaj način. Naravno da saradnici ministara rade 99% posla oko novog zakona i oko primene zakona. Ministri su tu da daju političke smernice i to je svuda tako, u svakoj državi, i to tako treba i da bude. Komplimenti treba da budu uvek na strani saradnika, a naravno da odgovornost uvek treba da bude na strani ministra. To je uvek tako bilo.
Ovde je obrnuto. Ovde je pravilo – ako je nešto loše, vi ste krivi, ako je nešto dobro, ja sam zaslužan. To mora da se promeni.
Imamo još neke loše običaje. To je – novi ministar, novi zakon. Zakon o udžbenicima, rekli smo, 2015. godine. Šta se to desilo u dve godine da tako dramatično promeni? Ono objašnjenje koje sam čuo malopre od ministra prosvete nije zadovoljavajuće, zato što mislim da je bilo da je prošli zakon bio loš jer je donet na brzinu. Pa, dobro, valjda postoji još neki razlog, na neku brzinu možete da napravite neke dobre stvari, a nekada možete da raditi jako dugo, pa da napravite loše stvari. To nije dobro obrazloženje.
Zato bi bilo dobro da se više posvetimo suštini parlamentarizma, demokratije, uprave, rada Vlade, rada ministara, a ne da se bavimo samo sitnom demagogijom, a to je ko će jače da viče, ko će da kaže – vidi mene, znaš li ti ko sam ja, a to vidimo svaki dan. Zato nam ne ide dobro. Možemo da se lažemo međusobno koliko god hoćemo o našem napretku na Duing biznis listi, na ovoj listi, na onoj listi, da je dinar druga valuta u svetu, da smo mi najvažnija država na svetu, da nas se svi plaše. Budimo realni, izađimo napolje i videćemo da to nije baš tako kao što volimo da pričamo.
Bilo bi jako interesantno, ministre prosvete, da vas pitam – da li su poslanici SNS sa vama imali neke konsultacije, što je potpuno prirodno da ministar koji je deo vladajuće koalicije ima konsultacije sa vladajućom većinom u parlamentu.
Da li su vam oni dali neko upozorenje, neka pitanja što vam ne valja ovih 369 rešenja koje ste pogrešno stavili u vaš predlog zakona, pa oni moraju to da popravljaju? Možda bi bilo dobro da im to objasnite, jer onda bi odustali od tih amandmana ili bi ih povukli već danas, a ne da ih povuku tek neki dan kad dođe pred dan za glasanje ili je to jedna zajednička loša operetska predstava, najgora u kojoj treba da se igramo demokratije, da se igramo procedure i da od nečega što se lepo zove demokratija, i što ima i dugu istoriju, ne baš u Srbiji, ali na ovom kontinentu da, da od toga pravimo demokraturu. Demokratura je karikatura demokratije, i to je ono što se dešava ovde.
Ja vas pozivam da ne učestvujete u tome. Pozivam vas da povučete zakone. Ako vladajuća stranka preko svojih poslanika ima 369 primedbi na vaš zakon, nešto nije u redu ili vaš zakon ili ti poslanici. Jedno i drugo razlog da se povuče zakon. Ako ne valja zakon zato što je loš, ako ne valjaju poslanici zato što je loše dobar zakon staviti pred loše poslanike i mislim da je to dobro.
Nadam se da ćete vas dvojica preživeti ovu rekonstrukciju Vlade u smislu mandata, da ćemo uskoro imati dobre preporuke, dobre ponude zakona, naravno, koje će vaši saradnici da vam ponude, da ćete imati više razumevanja i više duha, demokratije nego što je to inače uobičajeno u poslednjih pet, šest godina, jer bez toga nijedan od ovih zakona neće moći da bude sproveden na valjan način.
Tu dolazimo do suštinskog problema našeg društva. Desi se nekad i da bude dobar predlog zakona. Boga mi, desi se relativno često, 30% zakona u ovom sazivu je bilo. To su zakoni koji su okej. Nekih još 30% bi uz dobru doradu mogli da budu dobri, 30% su potpuno besmisleni. Znači, od tih 60% bi bilo jako dobro da smo mi za, koliko trajemo godinu, godinu i po dana uspeli da donesemo 60% zakona koji su dobri i sprovodivi. Ali, ovde su ne sprovodivi.
Tu imamo puno primera za to. Neki koji dobro čuju, bar tako izgledaju da dobro čuju bi trebalo da nauče da ne dobacuju kad kolega priča.
(Srbislav Filipović: Ti si slučaj, a ne kolega.)
Hoćete li da mi date uslove da govorim ili i vi ne čujete?

Samo nastavite.

Ne, ne mogu, smetaju mi, omogućite mi.
Prema tome, zakoni se donose da bi se sprovodili. Kakva su naša iskustva sa tim? Evo, imali smo par godina mitingovanje ovde. Znači, to je bila revija pohvala o tome da će neki Zakon o ozakonjenju, koji ima neke veze sa ovim poslednjim zakonom, da donese velike promene kod nas, da će dva miliona bespravnih objekata biti dovedeno u red, da će to sve da se sredi. Danas imamo 500 hiljada bespravnih objekata više, nego što smo ih imali pre dve godine. Pravno utemeljeni objekat koji je urađen po svim propisima je retkost u Srbiji, a retkost je zato što ljudi koji rade po zakonu i u oblasti stanogradnje i u oblasti bilo koje izgradnje imaju probleme. NJima je teško, to dugo traje, to puno košta. Naprosto ljudi gledaju, pa kažu – šta to radiš, bre, radiš po zakonu, od kada se to radi po zakonu u ovoj državi? To je strašno.
Imamo ovaj Predlog zakona o nacionalnoj infrastrukturi geoprostornih podataka. Ovaj zakon je napisan sa dobrom namerom, nema sumnje, ali je loše ispao. Zašto? Zato što se u doradi, u finalnoj verziji, došlo, to će moja koleginica Sonja da govori opširno i pozvanije nego ja, ali samo načelno, zato što je to prepisan zakon sa evropskim pravilima, pravilima EU, ali prepisan na način tako da se zadrži ovo stanje bezvlašća. Taj zakon je ne sprovodiv, pre svega, zbog toga što on zavisi od podataka koji su zatečeni na terenu i u knjigama.
Kakve oni veze imaju sa realnim stanjem? Da li bilo ko ovde od prisutnih, ne pitam ministre, nego njihove saradnice, može da kaže da to što piše u zemljišnim knjigama, bilo gde u Srbiji, odgovara aktuelnom stanju, odnosno realnom stanju sa više od 50% u bilo kom gradu? Mogu da govorim ono što pamtim. Jedno 100 bespravno izgrađenih objekata u poslednjih par godina, a da ne pričam o onome što je bespravno građeno u 20-ak, 30-ak godina i nije urađeno ništa. Od pašnjaka koji su u centru gradu, i to je isto, od toga da imate masu legalizacija koje su urađene u poslednjih 15-20 godina, ali i dalje nisu upisane u zemljišne knjige, da su katastri praktično kao jedna biblioteka u koju je ušla neka horda pijanih, nepismenih istumbala sve živo, pa pola odnela, pola donela.
Da li bilo ko od građana Srbije može sa sigurnošću, kada ode u katastar, da zna da ono što njega interesuje tamo da to odgovara istini? Znam po svom primeru, pa znam po iskustvima svojih prijatelja, poznanika, građana koji mi se javljaju da je to… Katastar je nešto, ima jedna poslovica - može da bude, ali ne mora da znači, sa pravilnim akcentom. To je nešto što možda jeste, možda nije, i to pravi ogromne probleme. Hajde prvo da završimo taj deo, a onda ćemo lako da sprovodimo dobre zakone ako su napisani sa dobrom namerom.
Imamo još puno zakona koji su napisani sa dobrim namerama, čini mi se, ali koji se ne primenjuju dobro, odnosno to sprovođenje je jako loše. Imamo Zakon o izgradnji gde je krivično delo ako počnete da zidate nešto bez dozvole za gradnju. Imamo, stalno ponavljam, Nebojšinu 8a, „Beograd na vodi“, koji je isto bespravna gradnja, pa je pred beogradske izbore počela gradnja, koliko sam shvatio, autobuske stanice na Novom Beogradu, pored buvlje pijace. Nula dozvola. Znači, nema dozvola ni za šta, za bilo šta što ima bilo kakve veze sa projektovanjem ili gradnjom, taj objekat koji je započet, a posle kažu nije stanica, nego parking, ni za parking nema dozvola.
Hajde malo da se bavimo sprovođenjem onoga što je moguće. Imamo zakon, ne set, nego grupu zakona koja definiše izbore, medije, predstavljanje kandidata, pravila izborna. Gde se to sprovodi? Gde u zakonu piše da imate crne džipove sa tamnim staklima bez tablica, kao deo izbornog procesa? Gde imate to da vas upisuje neko, da udara recke da li ste došli i da li ste glasali? Da imate u Poslovniku da neko ko sedi na sednici Skupštine može da vređa svog kolegu bez osnova, a da se predsedavajući pravi da to ne čuje?
(Srbislav Filipović: Tebe niko ne sluša.)
Evo, sad još jednom i još se pravi da razume šta ja pričam.
(Srbislav Filipović: Još jednom ćeš da dobiješ.)
Gde se to našlo? Gde je to učilo? Pričamo o prosvetnim zakonima, o digitalnim udžbenicima. Gde se to uči da dođete kao narodni poslanik i da vređate istinu, pre svega vređate ljude koji su greškom glasali za vas.
Zato dragi ministri, sa još jednom željom da ostanete u ovoj Vladi i dalje, i sa željom da vaši saradnici dobiju više prilike da vam predlažu dobra zakonska rešenja koja ćete vi podržati i sa željom da bar dok traje ovaj mandat imate manje problema sa poslaničkom grupom koja bi trebalo da vam da podršku, a ne da vam piše 369 amandmana kao da ste pogrešili i font i veličinu slova, a kamoli suštinu zakona, a da građani Srbije uskoro dođu do toga da imaju vlast koja će poštovati zakone, koja će znati gde su granice države u kojoj se nalazi, koja će znati kojim jezikom se govori u toj državi, koja će znati da li je njihov koalicioni partner terorista ili nije, koja će znati gde i zašta i koje kada koliko prodao, koja će imati vlast koja neće da se potuca u pola noći od knjižare do kafane koja je zatvorena, nego da ima vlast koja će da radi svoj posao na valjan način.

Hvala.
Povreda Poslovnika, Aleksandar Martinović.
Izvolite, kolega Martinoviću.

Član 107. gospodine Marinkoviću.

Budući da je Zoran Živković rekao da treba govoriti istinu, evo ja ću sada reći istinu. Zoran Živković je idiot. Zoran Živković je kreten.

Kolega Martinović, kao što sam i njega zamolio malopre, molim vas samo da ne izlazimo sa takvom terminologijom.

Slobodno mi izrecite opomenu.
Dakle, samo idiot i samo kreten može da se raduje onome što se juče dogodilo Marku Đuriću i da likuje danas u Narodnoj skupštini zato što su šiptarski teroristi juče tukli, mučili i na najgori mogući način vređali Marka Đurića, visokog zvaničnika Vlade Republike Srbije.
Samo idiot, samo kreten, može da se raduje, može da se raduje, kada neko radi protiv interesa njegove sopstvene države, naravno, pod uslovom da on Srbiju doživljava kao svoju državu.
Samo idiot i samo kreten može da dođe u Narodnu skupštinu i da nama spočitava odnos prema Kosovu i Metohiji, a ja da podsetim tog idiota i tog kretena, kada je dolazio na vlast 2000. godine, sa mitraljezima kada je upadao u Narodnu skupštinu, rekao je da je Kosovo i Metohija demokratsko pitanje. Ne državno, ne političko, ne nacionalno pitanje, nego demokratsko pitanje i kada on idiot i kreten dođe na vlast, on će sa istim takvim svojim idiotima i kretenima, koje je doveo na vlast 2000. godine, da reši pitanje Kosova i Metohije. Kako ga je rešio? Tako što su pustili 2000 šiptarskih bandita iz srpskih zatvora, koji su 2004. godine izvršili pogrom nad srpskim narodom na Kosovu i Metohiji i ti isti su juče tukli, vukli za kravatu, vukli ga po ulici, pljuvali, vikali mu Alahu egbar, pretili klanjem i idiot i kreten se danas tome raduje.