Drugarice i drugovi, dame i gospodo, poštovana gospođo ministre, uvažena predsedavajuća, za početak bih samo rekao, ukoliko prekoračim amandmansko vreme, ja bih molio da se omogući korišćenje vremena koje pripada šefu poslaničkog kluba.
Naime, nama zaista usvajanjem ovog zakona i budućem radom cilj, osim prevencije, kada je u pitanju uklanjanje od posledica poplava, jeste da dostignemo nivo sposobnosti, efikasnosti, opremljenosti i uvežbanosti ruskih spasilačkih službi. To je najbolja spasilačka služba koja postoji na svetu. Ona ima svoju posebnu školu, ta škola postoji više od 111 godina i rezultati njihovog rada su bili više nego evidentni 2014. godine.
Naime, Obrenovac neće zaboraviti, a ni Srbija, generala Edurda Nikolajeviča Čižikova, koji je sa svojom ekipom spasilaca stigao u Srbiju za manje od 12 sati. Jedan elemenat svega toga je njihova sposobnost, obučenost, opremljenost, ali jedna od ključnih razloga zbog kojih su oni prvi stigli da pomognu našoj policiji, Vojsci koja se uključila u aktivno spašavanje i evakuaciju građana Obrenovca jeste i postojanje Srpsko-ruskog humanitarnog centra u Nišu koji je bio logistika njihovog dolaska, obezbedio sve dozvole u saglasnosti, naravno sa Vladom Republike Srbije za premeštaj grupe spasilaca, za njihov transport opreme, kako drumskim tako i avio putem.
Građani Obrenovca su svojim ponašanjem pokazali da jednostavno to poverenje koje su imali u ruske spasioce je nešto što je zaista nezapamćeno. Jedan od detalja o kojem su i mediji pisali, koji se desio tokom evakuacije jeste bio, kada su ruski spasioci svojim čamcima prišli jednoj zgradi, na drugom spratu se nalazila žena sa malim detetom, gotovo bebom i kada su zatražili od nje da im preda dete u ruke, pitala je – Da li ste vi Amerikanci? Kada su objasnili da su Rusi, onda je rekla da je to u redu, sada imam poverenja, predala je bebu, a potom su i nju prebacili u taj čamac i evakuisali.
Ovo je jednostavno osećaj sigurnosti koji njihova sposobnost i spremnost, a i skromnost se da osetiti ali i jeste nešto što treba da bude cilj. Kao što su brzo i efikasno stigli u Srbiju tako su neprimetno i skromno otišli na drugu lokaciju kada su svoj deo posla obavili, kada je ono što je najkritičnije bilo u Obrenovcu prošlo. Obrenovac to neće zaboraviti. Obrenovac će to uvek poštovati, kao i Srbija, ali Obrenovac neće zaboraviti bitange koje su vladale do 2012. godine, koje su potpuno uništile sistem civilne zaštite, koji su ugasili, uništili Vojsku Srbije, koji su kasarnu u Obrenovcu, gde je bila smeštena jedna od najvećih inžinjeriskih jedinica u bivšoj Jugoslaviji očigledno ne slučajno, jer u Obrenovcu se ne samo od poplava brani Obrenovac, već se brani i Beograd. Jednog dana kada im se to prohtelo, da bi sve rasprodali, uništili i uradili sa vojnim efektivima Vojske Srbije, izveli kompletni garnizon na vojnu vežbu i nikad ga vratili nisu.
Zamislite da je od 12 amfibija koje je bilo u Obrenovačkoj kasarni, opstalo više od te jedne koja je bila ispravna i koja je izuzetno mnogo značila za evakuaciju na najkritičijim mestima, opstalo svih 12. Nisu opstale, već su završile u starom gvožđu za sitne pare i za debele provizije koje je bivši ministar koji je vladao do 2012. godine strpao sebi u džep da bi završio za plac i zgradu na Vračarskim pašnjacima.
Iz tog razloga i postoji inicijativa Obrenovčana koji pamte 2014. godinu, razumeju migrantsku krizu i potrebu da se ovog trenutka u kasarni u Obrenovcu smešteni migraniti, ali obzirom da ta kriza, po onome što mi vidimo, jenjava, da se njihov broj smanjuje, s pravom očekujemo da budući centar za obuku spasilačkih jedinica, njihov smeštaj, a i kad se steknu uslovi vraćanje barem delimično ozbiljne inžinjerinske jedinice u kasarnu u Obrenovcu ova Vlada realizuje. Hvala.