Hvala.
Reč ima Đorđe Vukadinović, po amandmanu.
Izvolite.

Zahvaljujem.

Ovde je sad pokrenuto mnogo tema i mnoge su od njih i važne i relevantne, samo je pitanje da li su sada, da li je ovo sada trenutak da se o njima razgovara.

Krenuću od kraja. To je ova promena izbornog sistema, šta je bolje većinski ili proporcionalni. Ja takođe mislim da je potrebna reprezentativnija zastupljenost građana i veća personalizacija narodnih poslanika, što se ne postiže ovim, pogotovo ovako anonimnim listama, gde se uglavnom glasa za lidera i onda se preko toga prošvercuju i mnogi drugi.

Ja bih lično, i meni bi to odgovaralo, ali nezavisno od toga šta meni odgovara, voleo da se glasa za čoveka, ali sam svestan i manjkavosti toga. Zato bi možda neki drugi saziv, u neko, nadam se, bolje i normalnije vreme, mogao ozbiljno da razmisli ili o kombinovanom izbornom sistemu, koji je pomirio neke ili otklonio neke problematične aspekte i proporcionalnog i čisto većinskog, jer jasno je da većinski radi po principu – pobednik nosi sve, a sa druge strane, kažem, i obezbedio veću vidljivost, odnosno veću subjektivnost i veće prisustvo i ulogu samog konkretnog čoveka na listi, a ne samo da bude anonimni broj na toj listi i da onda preko lidera, u suštini, uđe u parlament. Ali, to su stvari koje sada ovde, niti mi o tome odlučujemo, niti je za to trenutak.

Druga stvar, i odmah moram da konstatujem svoje iznenađenje da ja danas gospodina Martinovića kao da ne prepoznajem, kako je govorio razumno, razložno, pozivao na toleranciju, iznosio argumente, u prilog, naravno, svojoj političkoj opciji i poziciji i usput neke udarce ili neke primedbe ili žaoke na račun opozicije izneo.

To otprilike tako, plus-minus, treba da liči ova skupštinska debata. Ali, nevolja je u tome što ja teško mogu da prepoznam u tom, bar dosadašnjem delu rasprave, njega iz nekih drugih dana, nekih drugih uloga, pogotovo neke njegove stranačke kolege.

Dakle, da je u ovom tonu, bez obzira na to što se sa mnogim stvarima izrečenim ne slažem ili ne mogu u potpunosti da se složim, da su u ovom tonu, da su tako izgledale sednice Skupštine i diskusije u Skupštini, ne bismo imali ovu političku krizu, koju ja mislim da imamo. Tako da, hajde makar naknadno, da ne kažem na kraju, da se demonstrira, da se vidi kako otprilike mogu da izgledaju te rasprave. I taj pledoaje za toleranciju i da se čuje glas i onih koji su manjina i onaj glas sa kojim se ne slažemo i sve to je, kažem, više-manje lepo i krasno, ali nažalost, toga nismo mnogo gledali u Skupštini svih ovih meseci, pa i godina. I tu su ton i intonaciju davali predstavnici vlasti, odnosno vladajuće većine, po mom dubokom uverenju.

Zbog toga smo došli u situaciju koju imamo. Ne mislim ni tu da je deo opozicije potpuno nevin. Mislim da oni time što koriste, to sam već rekao, ali moram da naglasim, Skupštinu da pošalju svoje političke poruke, makar hol Skupštine, pokazuju indirektno da je Skupština važna kao institucija. Žalosno je što smo mi tek sada, na samom kraju, kad kažem mi, mislim na poslanike, a i na političke stranke, aktere, a Boga mi i na građane, jednim delom, to se vidi, između ostalog, i po gledanosti ovih prenosa u poslednje vreme, ali nije to glavni kriterijum, dakle, kao da smo naknado sada shvatili da je Skupština najvažnija institucija, formalno, ustavno u ovoj zemlji.

Razne opravdane kritike i javnosti i političkih stranka i aktera na to kako ona izgleda, kakve se ovde vode rasprave, ne bi smele i ne smeju da dovedu u pitanje sam značaj i važnost i ulogu Skupštine i parlamenta. Toga je bilo, tog omalovažavanja, bagatelisanja, kažem, vrlo mnogo i sa jedne i sa druge stane. Od strane vladajuće vlasti time što je često ponižavala Skupštinu načinom kako su slali te zakone, kako su inicirali pojedine rasprave, koliko je bilo zahteva da se radi po hitnom postupku. To je, kažem, u poslednje vreme izmenjeno, ili kakav je bio tretman ili kakvo je bilo ponašanje pojedinih ministara ovde prema narodnim poslanicima. Dakle, sve su to bili primeri ponižavajućeg i neadekvatnog odnosa izvršne vlasti prema parlamentu.

Kažem, deo opozicije je, rekao bih, tu pao na ispitu, jer je nezadovoljan, više ili manje, opravdano, stanjem u Skupštini. Oni zaključuje da je bolje biti na ulici, pod šatorom, ili na stepenicima.

Ovo nije konferencija za medije. Naravno da je lakše na konferenciji za štampu, okružen svojim istomišljenicima i kolegama, iznositi svoje političke stavove. Mnogo je udobnije, komotnije i prijatnije, ali bi i ovde morala da bude omogućena razmena mišljenja sa onima sa kojima se ne slažete. To nije uvek bio slučaj od strane predsedavajućih. Isto tako dobar deo kolega u parlamentu je stvarao atmosferu gde to nije lako, ali je to neophodno. Moramo se učiti toleranciji i demokratiji. Tolerancija i demokratija jeste da čujmo mišljenje koje nam se ne dopada, ali isto tako način na koji izlažemo to svoje mišljenje ili taj koji izlaže svoje mišljenje mora da, bar minimalno, bar elementarno, čuva, zadržava pristojnost i da očuva dostojanstvo sagovornika uz jasno naglašavanje sa čime se u izlaganju sagovornika ne slaže.

Naknadno, na kraju balade, kao da su svi shvatili da Skupština nije neka igračka, da Skupština kao da ne postoji, kao što govori deo parlamenta, da nije puki privezak izvršne vlasti koji glasa, ne znam, na dugme, na zvonce ili kako god, nego da bi trebalo da igra važnu ulogu, važnu ulogu u smirivanju tenzija na političkoj sceni. Nažalost, Skupština nije igrala tu ulogu.

Izbori treba da imaju tu važnu ulogu da u nekom trenutku te napetosti, taj lonac političkih strasti otklope, da se smiri, taj politički pritisak da se malo smanji i da se onda ide dalje. Plašim se, odnosno tvrdim da ovi izbori ovako kako su zakazani, u ovom trenutku, 21. juna, neće imati taj efekat i to dejstvo, tj. neće doprineti, sve ide ka tome, smirivanju tih tenzija i neće biti održani, ne mogu biti održani u normalnoj političkoj društvenoj atmosferi.

Rekao sam da postoje politički i zdravstveni razlozi. Dakle, i jedni i drugi, mediji su preneli samo ovu priču o zdravstvenim razlozima zbog kojih ja smatram da ti izbori treba da budu odloženi, ne zato što hoće na vlast bez izbora, nikako. Ja sam rekao, pa su mi neke kolege zamerile. Mislim da je ovaj zahtev za, kako beše, prelaznom Vlado itd. nije nešto što podržavam.

Mi smo, poštovane kolege, to govorim zbog građana, vi to znate, mada se neki prave da ne znaju, već zbog činjenice vanrednog stanja, izašli iz okvira, ovih ustavnih i zakonskih okvira. To što mi radimo danas, da li ste primetili, da li su građani primetili da je ovo prva sednica u sazivu ovog parlamenta koja je zakazana u nedelju. Možda je bila, ali mislim da nije bila ni jedna. Dakle, radimo u nedelju. Zašto? Zato da bi se nekako na silu stvar ugurala u ove okvire, a da bi izbori mogli biti održani 21. juna. Zašto? Zato što će sutra izborna komisija, na osnovu naših današnjih odluka, da otkoči sat, taj zaustavljeni sat, i da nastavi da teče ovo izborno vreme.

Sve je, dakle, pomalo tu zgurano, pa kažem da smo mi morali barem dan nakon prekida vanrednog stanja nastaviti te aktivnosti. Potpuno arbitrarno je stavljen datum 11. maj kao datum od kojeg ponovo kreću predizborne aktivnosti. Kao što stoji 11. maj, tako može da se stavi 11. jun ili, kao što sam ja predlagao, 30. avgust. Da, i jedno i drugo je vanredna okolnost, jer smo imali vanrednu situaciju.

Verujem sa razlogom i opravdano, mada neki misle da nije bilo, ali suviše su nekako, rekao bih, pod jednom tenzijom bile ove mere što se predlažu i odjednom kao da nema opasnosti od epidemije. Ozbiljni epidemiolozi, članovi vašeg, našeg stručnog tima su rekli, konstatovali da opasnost nije prošla, rekli da ne znaju i da je vrlo moguće da je virus tu još bio u januaru mesecu. Citat: „Ne znam kako će se izbori biti 21. juna“, kaže član vašeg stručnog tima. On govori iz zdravstvenog razloga, ne iz političkog. Baš njega briga za političke razloge, nadam se, barem.

Sam sam pominjao neki dan, znate kako izgledaju naša biračka mesta, znate koliko je posmatrača. Po važećoj uredbi – svi u zatvorenom prostoru moraju da nose maske. To bi trebalo da važi za članove biračkog odbora i trebalo bi da važi i za glasače. Na šta će to da liči? Znate kolike su te naše učionice ili ta mesta na kojim se, u većini Srbije, znači, većem delu Srbije, glasa.

Nije to meni jedini i glavni razlog, ali je vrlo bitan. Vi znate da barem do polovine juna nema svadbi, nema maturskih večeri. Pri tome, to je veoma važno za te ljude. Naglašavam koliko je to najvažniji događaj u životu mnogih, od maturske večeri do svadbe, pa ih nema, a vi hoćete da napravite izbore.

Znači, ne govorim sebi bilo šta u prilog. Ja na takve izbore niti mogu izaći, niti mogu pozvati nekoga da na takve izbore izađe. Mislim da ni politički neće doprineti stabilnosti, tj. siguran sam da neće doprineti stabilnosti.

Izlaženje u susret ovom mom predlogu, pretočio sam ga i u neki predlog izmene i dopune zakona, nije znak slabosti nego je znak razuma, da ne kažem snage, ali makar razuma od strane vladajuće koalicije. Nemojmo se praviti da je normalno nešto što nije normalno. Suviše je bila velika trauma i šok za većinu građana ove zemlje da bismo tek tako mogli, da kažem, kao na nekoj utakmici napraviti pauzu, poluvreme, taj-aut, pa prođe 60 ili 50 dana, pa kažete – nastavljamo gde smo stali.

Alternativa bi bila, i to neke kolege predlažu iz opozicije, elektronsko glasanje, glasanje putem pisama itd. U svetu toga ima, zaista toga ima, ali na šta bi ličilo u našem slučaju to elektronsko glasanje? Naši građani nisu sigurni, plaše se ili zaziru ili sumnjaju da i ovo na biračkom mestu nije dovoljno tajno. U anonimnim anketama ne žele da se izjašnjavaju, jer se plaše i sumnjaju da nisu anonimne i da će neko negde njihov glas i njihovu simpatiju da prijavi i objavi. Kako onda očekivati da će smeti slobodno da izrazi svoju političku volju elektronski i koliko građana je elektronski pismeno da mogu to tako da rade?

Dakle, bezbroj je razloga zbog kojih to nije izvodljivo ili jeste, ali uz jedan vanredni pritisak i neku vrstu siljenja. Nisam rekao silovanja, ali siljenja i građana i čitavog sistema da bi se ti izbori odradili.

Napokon, da ne potrošim baš sve vreme, moram da kažem i da ova mera od 100 evra, koju mnogi pominju i mnogi kritikuju, mislim da je u redu da građani dobiju tu vrstu pomoći i podrške, ali zar nije malo ružno i bez veze, ako mogu tako da kažem, da se to prijavljivanje i ta podela tih 100 evra poklopi sa izbornom kampanjom ili čak sa samim činom glasanja?

To suviše deluje kao neka vrsta legalizovanog mita, odnosno kupovine glasa ili barem, evo vidite kako smo dobri, jer tako je i predstavljeno, to daje dobra vlast, daje lično Aleksandar Vučić tih sto evra. U tom trenutku traje prijavljivanje ili traje glasanje na izborima. To je već razlog za pomeranje.

Na stranu što verujem, i završavam time, da bi uz razumno pomeranje i ovaj deo opozicije koji sa razlogom smatra da nisu uslovi za izbore, neko zato što bojkotuje, a neko poput mene, što nije za bojkot ali smatra da se nisu stekli uslovi za održavanje fer i demokratskih izbora. Sigurno bi se do neke rane jeseni, septembra ili eventualno sredine oktobra predomislio i on uzeo učešće u tome.

Vi možete da kažete – baš nas briga, to su vam turisti, to je margina, manjina, huligani i šta nas briga za njihov stav. Ali, ja mislim da niti je to baš takva manjina i takva margina, a pogotovo ako vam je zaista stalo do stabilnosti u zemlji ne bismo smeli da ignorišemo i da propustimo priliku da svako ko ima neku težinu i neku podršku u javnosti, istovremeno želi da konstruktivno doprinese političkim procesima u Srbiji, da bude isključen iz tog izbornog procesa. Dakle, možete ignorisati, možete nastaviti normalno kao da se ništa nije dogodilo, ali rekoh neće doprineti stabilnosti.

Zaista, pri kraju, nije dobro svoditi čitavu opoziciju na Savez za Srbiju, a pogotovo Savez za Srbiju na Đilasa, a Đilasa na Boška Obradovića. Svako je tu … iza sebe, kao što uostalom nije, i vi ste me ovde ubeđivali, ne mene, nego javnost, da iza kolege Đukanovića i njegovog poziva na onu bakljadu ne stoji Aleksandar Vučić. Sam predsednik Vučić je rekao da on to ne podržava, nije ni za jedno ni za drugo. Sad mi treba da poverujemo da iza tih bakljada, iza ovde ponovljenog stava političkog, izjave i poziva na njih gospodina Đukanovića ne stoji niti SNS, vaš istaknuti poslanik, niti Aleksandar Vučić, a ovamo treba javnost da veruje da iza Boška Obradovića koji je lider neke stranke, parlamentarne stranke, samostalna ličnost stoji Đilas i ceo Savez za Srbiju i čitava opozicija.

Hajde da budemo dosledni. Možda je zaista gospodin Đukanović delovao autonomno i ne stoji predsednik iz SNS iza njega, ali onda zašto vi tvrdite tako da onda iza Boška Obradovića stoji ne znam Đilas, Savez za Srbiju, ja ili neko treći i peti. Hvala.

Hvala, kolega Vukadinoviću.
Reč ima, po amandmanu, gospodin Vladimir Đukanović.
Izvolite.

Hvala.

Nemam nameru da repliciram. U životu isključivo sam donosim odluke, ne pitam nikoga. Nekad pogrešim, nekad sam u pravu, takav sam kakav sam, ko me voli voli, ko me ne voli baš me briga, to je njegovo pravo, ali bitno je da svako ima svoj stav i da radi ono što smatra da je ispravno u datom momentu i da se bori za svoja uverenja. To je ono što je najvažnije.

Odgovoriću ako je baš potrebno to i više puta sam rekao, što se tiče tih baklji nažalost nisam organizator, voleo bih da jesam, a svakako sam podstrekač i podstrekavam i dalje. Tako da uopšte nemam taj problem da to kažem.

Sad, ovde smo čuli jednu argumentaciju što se tiče izbora, da zbog zdravstvenih razloga ne bi trebalo da se održe itd. Znate, tu logiku kada bismo sledili možda izbori nikada ne bi bili, zato što mi nemamo pojma kada će se završiti uopšte pandemija Koronavirusa. Možda se nikada neće pronaći lek. Da li to onda znači da nikada ne bi trebalo da imamo izbore?

Poenta je kontrolisati da se ne raširi epidemija, a mi moramo da naučimo da živimo sa Koronavirusom, jer ako bismo, kažem, sledili logiku da zbog toga što Vlada i što Svetska zdravstvena organizacija još uvek nije povukla da postoji pandemija u svetu, možda je neće povući nikada, možda će ovo doveka da vlada. To ne znači da možete da imate Vladu, Skupštinu ili, šta ja znam, kojoj istekne mandat, vi jednostavno morate da imate izbore, jer život ide dalje, nastavljate život sa tim, morate da se naviknete na to. Šta da radite, to je tako.

Tako da sam taj argument je potpuno izlišan, jer se u mnogim drugim državama takođe održavaju izbori. Na kraju krajeva, pa opozicija može da bude odličan argument. Recimo, nemamo veliku izlaznost ili šta god, mada ja iskreno verujem da će građani izađi, jer cilj im je valjda i želja da izaberu vlast kakvu oni žele, ali ako bude manja izlaznost kažu – eto, nemate legitimitet.

Zar im to nije negde čak i nešto što im dobro dođe? Mi snosimo rizik kao vlast zato što ćemo te izbore organizovati 21. juna. Jednom moraju da se dogode. To je tako. I naravno mi ćemo preuzeti tu vrstu rizika na sebe i odgovornost na sebe zato što ne postoji alternativa tome. Kada ne bismo dali izbore onda biste nam rekli da smo diktatori, da želimo doveka da vladamo, da nećemo da pružimo nikome šansu da glasa itd.

Naslušao sam se tokom same pandemije, odnosno dok je trajalo vanredno stanje – prvo je bila strašna kritika prema Aleksandru Vučiću zašto se ne uvodi vanredno stanje, pa onda kada je uvedeno vanredno stanje, onda je bilo – evo ga, zatvorio nas je u kuće i želi da nam onemogući da slobodno razmišljamo, da se slobodno krećemo, pa sada kada je ukinuto vanredno stanje sada ne valja ni što je ukinuto vanredno stanje.

Tako da postoje ovde ljudi kojima nikada ne možete da udovoljite. Šta god da uradite, oni će reći – pa to ne valja. Ne razumem tu vrstu logike, ali šta ćete, neko izlazi sa takvom ponudom pred birače.

Ono na šta bih se ja zaista osvrnuo i što jeste veoma važno to je ta medijska slika u Srbiji. Tvrdim da je ona katastrofalna zato što jesu mediji podeljeni. To je činjenica. Užasno su podeljeni i meni se nimalo ne dopada. Međutim, mi imamo jedno telo, navodno nezavisno, koje ne reaguje kada su u pitanju televizije koje čak ovde nisu ni registrovane u Srbiji i koje krše flagrantno zakon, a reaguje tako što meni skine emisiju. Pričamo o Vučićevoj diktaturi i cenzuri gde meni kao delu te vlasti skinu emisiju, iako čak u toj njihovoj preporuci televizija na kojoj sam vodio emisiju nije ni pod nadzorom, ali valjda tu mora da se iživljava i da se pokazuju ne znam kakvi mišići, ali zato prema ovima što krše zakon u ovoj zemlji njima ne smeju ništa da kažu i onda pričamo o cenzuri i diktaturi, gde sam ja kao predstavnik vlasti cenzurisan. To zaista nema nikakvog smisla.

Ne radi se ovde više o medijima, o gostovanjima i slično, radi se o tome šta nudite. Kada bi oni imali šta da ponude, verujte mi, to bi došlo do birača. Nemojte da potcenjujete ovo što se dogodilo prekjuče i što je kolega poslanik Nogo, šta god ja mislio o njegovom delovanju, zaista to što zagovara zaista nije dobro i da je to nešto što je van svake pameti, ali on kakav je takav je je nešto ponudio i za to su se ljudi uhvatili, zato što ljudi traže da im ponudiš kakvu takvu alternativu koliko god da je to sumanuto što nudi, koliko god da je to van svake logike i pameti, ali ljudi su se uhvatili za nešto i on je uspeo preko alternativnih medija da dođe do birača i da dođe do ljudi koji izlaze na proteste.

Zašto ne mogu to Đilas i Obradović itd? Zato što ne nude ništa, osim – ua Vučiću, mrzimo te Vučiću. To je već viđeno i to ljudi neće.

Nisam neko ko potcenjuje te ljude. Ti ljudi koji su nešto protestvovali, pokušavam da uđem u njihove cipele. Morate da shvatite da ne mali broj ljudi u Srbiji uopšte ne gleda televiziju. Ja sam jedan od njih. Uopšte ne gledam televiziju. Gledam sport kada mi se gleda zato što smatram da su pre svega naše političke emisije, „tok šoui“ tzv. i uopšte to što se nudi na televizijama dosadne i sterilne. Glupo mi je to da gledam. Ne dopada mi se. I gde se ljudi onda sele? Sele se na društvene mreže i na „Jutjub“. Ono što je problematično kod tih kanala alternativnih tzv. je zato što najveću gledanost ima nešto što je ekstremno. Vi ćete recimo uvek naći onoga ko će na primer da preti preko Fejsbuka, „Jutjuba“, Tvitera, nije bitno, Vučiću i reći će – ubićemo te. Taj će da ima sto hiljada gledanost, ali od tih sto hiljada ljudi koji su to kao pogledali bar 95% će reći – pa ovaj je lud, ovaj nije normalan, ali će to svako da gleda.

Morate da znate da ti alternativi mediji imaju sve veći i veći uticaj posebno među mlađom populacijom i da bezmalo televizije su gotovo postale nebitne. Mi to moramo da prihvatimo. Potpuno su postale nebitne. Mi smo na kraju krajeva, evo i gospodin Martinović je ovde, bili svedoci, išli smo na Fakultet političkih nauka, razgovarali smo sa ljudima koji su nešto nezadovoljni, odnosno tražili su i da se izmeni REM i birački spiskovi i tako dalje. Nikada nisu doneli ni jedan predlog šta bi to trebalo promeniti što se tiče medijske scene, REM-a, nije ni važno.

Samo su znali da kažu da to ne valja. Da ih pitate – pa dobro kako biste vi to izmenili, tim pre, jer su baš taj REM oni napravili takav kakav jeste, i tu su stavljali isključivo svoje ljude, i kada su njihovi ljudi tamo bili i to direktno po partijskoj liniji, od Gordane Suše, do ne znam koga, tada je to valjda bilo super. A, u njihovo vreme, podsetiću vas, kada nisu do te mere bile razvijene društvene mreže, imali ste dva medija, dnevni list „Pravda“ i „Radio Fokus“ koji su negde nešto govorili protiv njih. Sve ostalo je bilo ravno staljinističkom, najprimitivnijem staljinističkom metodu u medijima i upravljanju, gde ste imali danas jednog lidera, političkog koji je tada bio vlasnik jednog medija, govorim o Đilasu koji je bio vlasnik u „Presu“.

Prema tome, danas kada su društvene mreže do te mere razvijene, pričati o medijskoj cenzuri i blokadi to može samo da priča onaj ko ne zna da dođe do birača, ko ne ume to da iskoristi. Nećete mi reći da neko ko ima preko 100, 200 hiljada pregleda na „Jutjubu“, da je on sada nešto manje gledan od nekoga ko gostuje na nekoj televiziji, a možda i više pregleda.

Pitanje je samo - šta nudiš? Inače, ja jesam rekao, mislim da je gospodin Milićević me spomenuo, nisam ja rekao – da im se, ne znam, ponudi, ja sam zamolio sve vlasnike televizija, urednike, javno, evo i sada ih molim, zovite ljudi ove iz opozicije što više. Nama je u interesu da se oni pojavljuju, zato što svako njihovo pojavljivanje, posebno Saveza za Srbiju za koje se inače slažem da nije u kompletu opozicija, i pravo da vam kažem, ja to otvoreno i pričam, to šta oni rade i kako se ponašaju ja neretko izražavam sumnju da neki od nas rade za nas, jer to potpuno nije normalno kako se ponašaš.

Ali, naš je cilj da se oni pojavljuju što više i mi bi voleli da se pojavljuju što više, zato što svako njihovo pojavljivanje nama je 5% više. Apelujem, zaista apelujem na vlasnike medija da ih zovu. Ali, ima tu nešto drugo. Oni neće da idu. Ne žele da gostuju ni na „Pinku, ni na „Prvoj“, ne žele da gostuju ni na „B 92“. Neće nigde. Zašto? Zato što im je komotna pozicija da glume žrtvu. Iks puta su pozivani, slučajno znam. Zvao sam ih i ja u svoju emisiju, nisu hteli nikada da dođu zato što im je komotno da glume žrtvu. Oni onda kažu – pa, mi ćemo ispasti da smo Vučićevi.

Ma nije tačno, nego nemate šta da kažete, a lepo je glumiti žrtvu i naravno ići na nameštena pitanja na „N1“ ili na „Novu S“. A kada pogledamo o medijskoj slobodi, pogledajte samo te dve televizije. Pogledajte samo nedeljnike „Vreme“, „NIN“, „Novi magazin“ itd. pa to su partijski bilteni. Od korice do korice svaki tekst je uperen protiv Aleksandra Vučića. Najgori partijski bilteni Đilasove partije Stranka slobode i pravde, kako se to zove.

Tako da, što se tiče medija, nemojte da se žalite, jer ne postoji apsolutno nikakva cenzura, niti vas iko išta cenzuriše. Čak, evo u REM-u što je tražila Tanja Fajon, nažalost i tu su dobili većinu, pa mi nije jasno više šta žele, šta hoće. Taj REM, još jednom ponavljam skida moju emisiju, a ne reaguje na druge stvari.

Na kraju krajeva, pogledatje koliko imate tih alternativnih emisija po „ju tjubu“, to su ozbiljni kanali. Vi imate emisije koje imaju po 300, 400, neke čak milion preglada. O čemu pričate, kakva cenzura? Samo je poenta šta nudiš ljudima.

Ako imaš šta da ponudiš, ljudi će se zakačiti za tebe. I ono što moram da kažem, šta mi potcenjuju, mi ovde neretko neke ljudi koji kažu – nismo ni za jedne ni za druge, ni za treće, mi smo sami za sebe i to smo imali situaciju u petak, mi to potcenjujemo ljudi. To ne smemo da potcenjujemo.

Imate ovde jedan deo ljudi koji šta god da im pričate imaju dve teme, to je 5G mreža i migranti i šta god pokušate racionalno da im kažete – ljudi, to ne postoji u Srbiji, to nije realan problem, ne oni imaju 5G mrežu i migranti. To je onda opasno zato što se sa tim ljudima manipuliše i ne postoji racionalan razgovor sa njima i ti ljudi mogu da dovedu zaista do ozbiljnih društvenih tenzija iako to nije brojna grupacija, ali mora da se prihvati da postoje.

Kao što znate, kada izađete pa kažete da ste protiv vakcine, slažem se ne mora da to bude obavezujuće, ali oni ne prihvataju nikakav racionalan razgovor o tome da čekajte ljudi, ako se ne vakcinišemo da može da dođe do zaista nenormalne zaraze, da možda mogu deca da nam umiru. Ne, ne postoji kod njih racionalan razgovor o tome.

I mi te ljude moramo negde da shvatimo. To vam je situacija Belog Preletačevića na izbora. Taj čovek je osvojio 10%. Bio je treći na izborima, iz protesta zato što su pojedini ljudi glasali protiv čitavnog sistema. Mi te ljude moramo da razumemo, da probamo da pričamo sa njima, da probamo da ih dovedemo u situaciju da makar racionalno pokušaju da razmišljaju, a ne samo nabacaju deset tema, od toga ove dve su udarne, 5G mreža i migranti i nema šta više sa njima da se priča. Njima je to jedina tema kojom barataju i koliko god da im kažete – ljudi, u Srbiji postoji 7.000 migranata, svi žele da odu iz Srbije, uopšte ne žele da ostanu u Srbiji, ne vredi, nema šanse da se priča sa njima. Oni znaju da su ovde migranti svaki dan, da će oni da nas nasele, da zauzmu sela, ne znam šta da rade i ne vredi. Ne možete da pričate sa njima.

To moramo da sprečimo. Te društvene, koliko su korisne, mogu da budu jako, jako opasne zato što se preko njih stravično manipuliše i to dovodi do tih tenzija u društvu, što neko ovde pokušava da kaže. Tvrdim da srpsko društvo nije podeljeno, imate jednu većinsku ogromnu Srbiju koja gleda da normalno, pristojno sve prati, gleda, ali imate ekstremno i levo i desno. Ti ljudi su na društvenim mrežama najaktivniji, oni smatraju da samo oni imaju pravo na mišljenje, oni smatraju da su samo oni Bogom dani, oni ne izlaze sa „tvitera“, ne vide sa strane da postoji nešto drugo, osim „tviter“ zajednice i onda kažu – mi smo narod. To je veoma problematično.

Molim vas da u predizbornoj kapmanji se toga zaista držimo da i tim ljudima pokušamo racionalno da se obratimo. Hvala.

U skladu sa članom 27. Poslovnika, prelazim na sledeći amandman.
Na član 1. amandman je podneo poslanik Đorđe Vukadinović.
Izvolite.

Želeo sam repliku na gospdoina Đukanovića, ali dobro.

Suština mog amandmana je nešto što sam ovde već delimično govorio, da ako se stvarno želi demokratizovati politički proces i izborni proces, onda je trebalo stvarno izaći u susret zahtevima o kojima sam ovde već govorio, a to je da se ovaj cenzus, odnosno ne cenzus nego uslov od 10 hiljada prikupljenih potpisa smanji proporcionalno onoliko koliko je smanjen cenzus. Dakle, ako je 10 hiljada, cenzus je bio 5%, sada ako je 3%, treba da bude šest hiljada. Posebno je to važno za lokal, odnosno za izbore za odbornike, jer svi znaju koji učestvuju tu tome, koliko je to komplikovano prikupiti te potpise za odbornike i koliko tu ima prostora za manipulaciju.

S tim u vezi, rekao bih da ovo što se sada čini, ova promena načina overavanja potpisa je zaista samo kozmetička, a jeste intervencija u izborni zakon. Ako ćemo formalno da se držimo, teramo mak na konac, imamo činjenicu sada da u toku izbornog procesa praktično menjate Zakon o izborima. Dakle, ne u toku izborne godine, što neko kaže da nije u redu, ja nemam ništa protiv da se menjaju u toku izborne godine, ali sada se menjaju u toku samog izbornog procesa.

Ne mislim da je to loš korak, jeste, u redu, bolje tako i pre Korone je trebalo na taj način da se to uredi, jer ovo nepotrebno favorizovanje beležnika, em pravi gužve, em otežava realno subjektima na tim izborima, učestvuju. Dakle, to nije sporno da se dešava.

Ali, moram da se vratim na ono što je suština ovde. Rekao sam, postoje zdravstveni. Epidemiološki razlozi zašto bi trebalo preispitati odluku o izborima. Postoje i ovi razlozi politički, jer ne doprinose smirivanju tenzija.

Postoje i oni razlozi, rekao bih, pristojnosti, ako je to period i tokom kojeg vi zapravo delite ovih 100 evra, naravno, nije to da neko deli iz džepa, ali takav utisak ostaje da vlast deli 100 evra, što penzionerima, što svim ostalim građanima koji se prijave i upravo u toku tog procesa vi održavate izbore. To ne može da ne deluje kao da se na taj način ljudi kupuju, da se kupuje njihova podrška.

Dakle, već zbog toga bi trebalo da se te dve stvari razdvoje, plus zdravstveni razlozi, kao što rekoh, član našeg, odnosno državnog tima iz Kriznog štaba kaže da ne zna kako će izbori da se održe 21. juna, kaže da ne zna šta je bilo sa koronom, odnosno sa virusom, da li je bio u januaru ili u februaru kod nas i nekako se stiče utisak kao da su i raspisani izbori, odnosno da je izvedeno vanredno stanje na dugme, kao da je ukinuto na dugme.

Ja nisam za to da se nastavlja vanredno stanje, ja sam za to da se nekim leks specijalisom ta stvar premosti. Ali, kao što rekoh, zamislite kako će izgledati ta biračka mesta, sa koliko desetina ljudi sa maskama, bez maski i ostalo. Mislim da o političkim razlozima i političkim tenzijama koje postoje u ovom društvu ne treba ni govoriti, jer bi bilo bolje za sve da se uzme sad jedan stvarno tajmaut društveni i politički i pokuša postići društveni dogovor, kojeg nije bilo do sada. To je pomalo bolno i za vlast i za onu opoziciju koja najavljuje bojkot i koja je najavila, a sad vidim da se malo i kolebaju.

Ali, kažem, ja nisam bio za taj bojkot, ja sam za izlazak na izbore bez obzira da li mene ima na njima ili nema. Izbori jesu način na koji se rešavaju politički problemi, ali da bi bili izbori, a ne samo puko glasanje, onda moraju biti neke neophodne pretpostavke za to obezbeđene. Ja tvrdim da u ovom trenutku te pretpostavke ne postoje i da će to biti jedna vrsta, opet kažem, neću da kažem silovanja, ali svakako siljenja, jednog opšteg siljenja da se to negde odradi, da se na to izađe, da se vidi koliko je izašlo i ostalo. Meni ne treba, što je pomenuo kolega Đukanović ili neko drugi, da sada, kao, navijam da bude što manja izlaznost.

Ne navijam, ja navijam da izlaznost bude dobra i da izbori budu stvarno reprezentativni i da preslikaju onda i taj budući parlament i da preslikaju odnos političkih snaga. Ali, to u ovom trenutku nije moguće, kažem, što iz zdravstvenih, što iz političkih razloga. A ovih 100 evra i poklapanje održavanja izbora ili glasanja sa dodelom i podelom tih 100 evra je, rekao bih najblaže rečeno, neukusno i bilo bi dobro za samu vlast da tu stvar promeni i izbegne. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Aleksandar Martinović.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, želim da vas obavestim o nekoliko stvari.

Dokazani fašista i nasilnik Boško Obradović stupio je u štrajk glađu. Valjda je nezadovoljan što nije naneo još teže povrede Marijanu Rističeviću. Ja želim da obavestim narodne poslanike i želim da obavestim građane Srbije da ćemo moja koleginica Sandra Božić i ja sada da izađemo ovde ispred Narodne Skupštine i da stupimo u štrajk glađu dok sudstvo i tužilaštvo u Srbiji ne bude reagovalo na fašističke ispade Boška Obradovića i na sve ono što je uradio pre dva dana i dok se takozvani objektivni i nezavisni mediji ne izvine Marijanu Rističeviću zbog toga što su besomučno lagali da je u rukama držao nož, a ne ključeve od automobila.

Ovo radimo zato što je kucnuo poslednji trenutak da se narastajućem fašizmu u Srbiji stane na kraj. Dakle, ili će da postoji slobodna i demokratska Srbija ili će Srbija biti fašistička država. Mi ovim činom hoćemo da pokažemo da je Srbija slobodna i demokratska država i da fašisti ne mogu da pobede. Hvala vam, gospođo Gojković, što ste mi omogućili da ovo kažem.

Evo, molim moju koleginicu da izađe zajedno sa mnom ispred Narodne skupštine i da se zajedno borimo da našoj deci ostavimo u amanet državu koja je slobodna, koja je demokratska, koja je suverena, u kojoj svako ima pravo da kaže svoje mišljenje, ali u kojoj niko nema pravo da bije drugog zato što ima drugačije mišljenje od njega. Gospodu tužioce molim da se dobro zamisle zašto do sada nisu reagovali na krivična dela koja je činio Boško Obradović i koja su činile pristalice Dragana Đilasa i nadam se da je ovo poslednji trenutak da tužilaštvo se konačno u Srbiji probudi i da fašiste privede licu pravde. Hvala vam još jedanput.

Određujem pauzu od pet minuta, dok ne porazgovaram sa poslanicima.
(Posle pauze)

Poštovani poslanici, razgovarala sam sa našim kolegama Aleksandrom Martinovićem i Sandrom Božić. Oni započinju štrajk glađu. Mene su zamolili da nastavim sednicu, jer ovo nije protest protiv Narodne skupštine Republike Srbije niti protiv vas i zamolili su da nastavimo sa našim redovnim radom i ja ću to i učiniti.
Reč ima Marijan Rističević.