Zahvaljujem, uvažena predsednice.

Poštovani ministre, dame i gospodo narodni poslanici, poštovana predsednice Narodne skupštine, složiću se sa svim onim što ste rekli tokom malopređašnjeg obrazloženja i ponoviću još jednom da konačno moramo da stavimo tačku i da osnovna norma društvenog ponašanja u Srbiji ne sme da bude nasilničko i siledžijsko ponašanje i da Tužilaštvo i nadležni organi i nadležne institucije moraju konačno da odreaguju. Tu u potpunosti podržavamo stav kolega iz SNS.

Sa druge strane, danas na početku sednice ste bili potpuno u pravu kad ste gospodina Ševarlića pitali – šta vi zapravo želite da kažete? Četiri godine ste u ovom parlamentu, vi ne poznajete ni Poslovnik, zapravo pokušavate da ga zloupotrebite, a ne znate da ga zloupotrebite, a sa druge strane ne znate ni šta želite da kažete.

Onda, na sve to, on pokušava na jedan politički način, pošto je definitivno više politički minoran, nebitan, znate, dođete iz jedne poslaničke grupe, pa onda napustite tu poslaničku grupu, budete nekakav samostalan poslanik, neprepoznatljiv, nevidljiv u javnosti, nevidljiv u parlamentu, potrebni su vam politički poeni, ne znate kako da dođete do tih politički poena i onda osmislite – štrajkovaću glađu. Zbog čega štrajkujete glađu? Zato što je neko izdao Kosovo i Metohiju. Ko je izdao Kosovo i Metohiju?

Onda mu se Boško Obradović prikači kao politička pijavica, kao što su se prikačili na ovaj protest u 20 časova. Zapravo ne protest, oprostite, nego 20 časova kada smo svi trebali da izađemo i da aplaudiramo herojima Srbije, pre svega zdravstvenim radnicima, ali i svima onima koji su pomogli da ovaj sistem funkcioniše u jednom najtežem trenutku, pa se jedan deo opozicije se, kao političke pijavice, prikače u 20,05 časova misleći da na taj način politički profitiraju.

Tako Boško Obradović, pošto je verovatno istrošio sve političke ideje, on se prikačio nekom nazovite protestu ili štrajku glađu, kako već to definišu, jer nema više ideja, nema više načina kako da dođe do incidenata, jer postaje politički previše minoran.

Šta je to predsednik Srbije rekao i na koji način je to predsednik Srbije izdao Kosovo i Metohiju? Zato što je rekao nešto što je istina, nešto što pripremaju drugi i zato što je rekao da je pozivao u Srbiji na unutrašnji dijalog i zato što je postavio pitanje – dobro, recite mi sada šta je rešenje? I zato što je na insistiranje jednog dela opozicije, koji jedan od njih sedi danas na stepenicama i štrajkuje glađu, insistirali su, ispravite me ako grešim, da se održi sednica Narodne skupštine Republike Srbije na kojoj će se razgovarati o pitanju Kosova i Metohije, zapravo podneti Izveštaj o Kosovu i Metohiji?

Sve što su imali da kažu mogli su da dođu na tu sednicu i da saopšte, apsolutno sve. Vlada Republike Srbije i predsednik pokazuju spremnost da idu u susret problemima, da daju odgovore na teška pitanja. Pitanje Kosova i Metohije je veoma teško pitanje i predsednik i Vlada shvataju da je veoma važno da se dijalog nastavi i da dijalog nema alternativu, ali za to što nema dijaloga nije kriva Srbija i niko ne može da okrivi Srbiju. Srbija čini sve da dođe do kompromisnog i pravičnog rešenja koje će biti prihvatljivo za obe strane.

I predsednik Srbije i Vlada Republike Srbije ne vode, po pitanju Kosova i Metohije, politiku sa maskama, već politiku bez maski. Istina mora da bude osnov za iznalaženje kompromisnog rešenja po pitanju Kosova i Metohije. I predsednik se pojavio pred parlamentom i vrlo otvoreno o tome govorio.

Mi smo tada vrlo jasno rekli – ma koliko je taj put težak i ma koliko je taj put za nas i emotivno težak i ni malo lak mi taj put moramo da nastavimo, jer ne postoji drugi put i ne postoji drugi pravac. Ali, u svemu tome moramo da budemo realni sami prema sebi, pre svega, i da prihvatimo greške onda kada su te greške počinjene.

Nije Kosovo i Metohija izgubljeno onako kako bi to drugi želeli, ali nije ni naše onako kako bi mi to želeli, ali je pitanje – zašto su oni koji u tom trenutku nisu bili u sali Narodne skupštine Republike Srbije duži vremenski period krili mnoge stvari baš upravo po pitanju Kosova i Metohije?

Dozvolite, jesu li lica sa poternica politički lideri sa kojima se moralo razgovarati? Jesu li se rezolucije menjale u avionu? Zašto su pitanje Kosova i Metohije iz Njujorka prebacili u Brisel? Zašto su pred Međunarodnim sudom pravde postavili pogrešno pitanje? Zašto su granični prelazi?

Sve oko graničnih prelaza, dame i gospodo narodni poslanici, je završeno do 2011. godine i zna se koje stavio paraf i potpis na to, a pošto su izbori bili 2012. godine, znalo se da će to sniziti rejting. E, da ne bi govorili o tome, onda se prećutalo, pa se to ostavilo na odgovornost narednoj Vladi.

Ali, ne vredi danas da govorimo o tim i o takvim kukavicama, jer kukavice su oni koji se u tom trenutku nisu pojavili u parlamentu da otvoreno o tome razgovaraju. Sve što imate da kažete, dozvolite, dođite u salu, saopštite svoj stav, saopštite svoje mišljenje. Dajte da čujemo šta je konačno njihova alternativa po pitanju Kosova i Metohije, naša je jasna. Nema danas rešenja, rešenja bez kompromisa, bez Srbije. Za razliku od nekih prethodnih perioda, Srbija danas može nešto da kaže i da traži, a ne da samo gleda kako od nje otimaju deo po deo teritorije. Ali, da bi došli do toga bilo je potrebno mnogo rada, mnogo truda, mnogo energije i mnogo posvećenosti, pre svega.

Koliko ćemo benefita izvući u narednom vremenskom periodu to opet zavisi od naše realnosti, koliko mi možemo da budemo realni sami prema sebi. Građani, kada govorimo o pitanju Kosova i Metohije, pre svega od nas očekuju istinu, ali očekuju od svih nas odgovoran i ozbiljan odnos. Ta realnost znači – da li mi možemo konačno da sagledamo realno situaciju na prostoru Kosova i Metohije i da shodno tome imamo realna očekivanja?

Dozvolite, na jednoj strani zapad insistira da Srbija prestane sa diplomatskim aktivnostima, jesam li u pravu? Priština kaže da ih to iritira i da je to jedan od razloga zašto ne žele da nastave dijalog. Nije problem, mi smo to znali. To je opšte poznato, ali znate šta je problem? Albanci ili šiptari, nazovite ih kako god hoćete, ma koliko se politički razlikovali, o jednom misle svi isto, a to je o nezavisnosti Kosova i Metohije, imaju potpuno identičan stav. Ovde u Srbiji tog konsenzusa nema, dok mi pokušavamo sa kolegama koje su tog dana učestvovale ove u raspravi i svaka čast i kolegama iz SRS koji su tada pozvali građane, ako se sećate, tada su bili izbori, pozvali građane da izađu i da glasaju za „Srpsku listu“. To je jedinstvo. Uvek smo jaki onoliko koliko smo jedinstveni i treba da po pitanju Kosova i Metohije uvek težimo da izgradimo taj konsenzus. To je važno.

Sa druge strane, imate onaj deo opozicije koji se nije opredelio da dođe u salu i kaže šta misli, već je to govorio iz skupštinskog hola. A šta su govorili iz skupštinskog hola? Šta su rekli za diplomatsku aktivnost? Nije, zaboga, etički, nije u skladu, nije moralno, za to se uzimao novac. Čekajte, mi smo iz skupštinskog hola slušali reči prištinskih političara. Dakle, reči prištinskih političara smo slušali iz skupštinskog hola i danas oni imaju puno pravo da nama spočitavaju pitanje Kosova i Metohije.

Mislim da je bolje da ćute. Mislim da je najbolje da po pitanju Kosova i Metohije zaćute, jer onda kada su trebali da pričaju, nisu našli za shodno.

Dakle, mi smo potpuno ubeđeni, predsednik Srbije, Vlada Republike Srbije čine sve da iznađu kompromisno, pravično rešenje koje će biti prihvatljivo za obe strane. Čine sve upravo zbog generacija koje dolaze, jer nemamo tu odgovornost da ovo pitanje prebacujemo na generacije koje dolaze.

Kako vreme bude prolazilo, ovo pitanje će postajati sve teže i mi na kraju nećemo imati o čemu da razgovaramo. Za razliku od svih ostalih i predsednik i Vlada otvoreno govore istinu pred građanima Srbije. Istinu i onda kada odu i u SAD i u bilo koju drugu državu, samo istinu. Ne jedna priča o Briselu, ne jedna priča o SAD, a treća priča ovde u Srbiji kako se dešavalo u nekom vremenskom periodu.

Moguć je kompromis, moguć je dogovor, na čemu se insistira, kako je do sada činio i predsednik i Vlada, i insistiraju na dijalogu, i sve dok, kao i do sada što su činili, dosledno i odlučno brane nacionalne i državne interese.

Sve ostalo je sramno. Sve ostalo je licemerno. Sve ostalo je nemoralno i sve ostalo samo dovoljno govori od strane onih koji su hteli da navodno protestuju zbog toga, govori o njihovom i moralnom i političkom karakteru. Zahvaljujem.

Reč ima narodni poslanik gospođa Maja Gojković.
Izvolite.

Zahvaljujem.

Čini mi se da smo zaboravili danas suštinu zašto raspravljamo i o čemu uopšte raspravljamo na ovoj sednici Narodne skupštine. Ja bih rekla da je čitava ova danas loše izrežirana amaterska priča od strane lidera Saveza za Srbiju Boška Obradovića i Miladina Ševarlića, u stvari, pokušaj da spreče ono što sutra treba da se dešava u našoj državi usvajanjem ovog paketa izmena i dopuna zakona, a to je svakako da sutra izborne komisije moraju da nastavljaju sa izbornim radnjama koje su prekinute onoga trenutka kada je uvedeno vanredno stanje u našoj državi.

To je svrha današnjeg ovog igrokaza između Ševarlića i Boška Obradovića. Neću nikoga zaista da štedim, ne pada mi na kraj pameti, jer ne štede ni oni nas, ne štede ni oni mene, pa ne moram ni ja njih, niti moram. Ko kaže da ja moram biranim rečnima da se obratim ili da opišem ponašanje nekog poslanika? Zaista ne moram. Istom merom, onako kako se oni obraćaju meni, na taj način, sa istim uvažavanjem ću se obraćati ja njima, kada opisujem ono što pokušavaju da urade od Srbije i pokušavaju da urade od Narodne skupštine Republike Srbije. Žele da obesmisle sve, iz nemoći da dobiju poverenje građana ove države.

Baš me interesuje kako izgleda birač gospodina Ševarlića. Mene to interesuje, koliko je to ljudi i gde zaokružilo njegovo ime. On je bio na listi, pa i u sada propaloj poslaničkoj grupi Dveri. On se samo - Lesi se danas vratila svojoj kući, i ništa više. I niko me neće ubediti posle 30 godina bavljenja politikom, da je on danas slučajno ustao, slučajno tražio da mi raspravljamo o nekoj izvrnutoj rečenici predsednika države od pre dve godine, koju je opet neko slučajno baš juče ili danas izvrteo na tim društvenim mrežama i onda je on tako, čovek zreo, od nekih 70 godina, iste sekunde izašao napolje, seo na stepenice i rekao – ja ću sada da štrajkujem, jer se ne raspravlja o Kosovu i Metohiji, a mi se svi kopčamo izgleda na leđa i nosimo ludačke košulje, izgleda, i ne znamo da razmišljamo svojim mozgovima i ne znamo da prepoznamo kako je posle reda incidenata u režiji Boška Obradovića, ovo sada kao nešto spontano. Malo sutra je spontano.

Onda je Boško Obradović baš rešio da od fašiste malo glumi žrtvu, pa su juče spinovali da je Marjan Rističević imao nož u rukama. Sram ih bilo. Sram ih bilo sve zajedno, za to što rade državi. Ne rade oni ništa ni meni, ni Marjanu Rističeviću, ni Peri, ni Žiki, ovde u parlamentu, oni to rade Srbiji i građanima Srbije.

Iz čista mira jedan ključ za automobil pretvore u nož. I Marinika Tepić se opet slučajno prevrće od bola i straha i baš ona ne zna kako izgleda ključ od automobila, pa joj se čini nož.

Sve je to jedna režirana predstava, režirana predstava da se Srbija predstavi u, ne znam, jednom delu društva, i još gore, u inostranstvu, pred nekima koji hoće da slušaju tu predstavu, da je ovde diktatura, da ovde s pravom narkomani, dileri drogom dođu da prebiju Marijana, jer Marijan ima neki perorez neki, nož, a ne ključeve. Oni su baš od kuće odlučili to jutro da dođu da Marijana spreče u zločinačkom poduhvatu da vozi svoj auto. Jel to hoće nas koji još uvek imamo nešto malo razuma da ubede, samo zato što je otvoreno pročitano, rečeno više puta ko su ti ljudi sa Boškom Obradovićem koji su došli ovde da nas uče demokratiji pre dva dana? Jasno i glasno je rečeno da to nisu anđeli koji sprovode demokratiju, nego su to narko dileri sa ovakvim dosijeima, ovakvim dosijeima sa pravosnažnim presudama itd.

Mi čitav dan danas razgovaramo o tome i branimo se od ološa, od vucibatina koje hoće od ove države da naprave zaista nedemokratsku državu, da dođu ovde na vlast bez izbora. To je čitava ideja. Jer, da veruju da imaju veliku podršku, da veruju da će zaista da ustane masovno Srbija da se bori protiv nedemokratije u ovom parlamentu, onda bi izašli na izbore 21. juna. I onda bi ta masa ljudi mirno, tiho, olovkom, ja tvrdim da je olovka najjače oružje, najjače oružje. Ne moraš nikom da se ispovedaš, ideš tamo iza i zaokružiš za koga si. Nikad nisam glasala protiv, uvek sam glasala kroz svoj život za nečiju politiku. Ali, naravno da ne veruju u to i vrlo dobro znaju, Đilas je jedan moćan čovek, bogat čovek, koji svaki dan radi istraživanja. On zna da ne može da dođe na vlast putem izbora.

A, ovaj pajac je samo izvršitelj ovde, da popunjava naslovne stranice novina, da se ne bi pisalo da mi donosimo demokratske zakone, da se ne bi pisalo da je posle sastanka sa predsednikom države, gde su prisustvovale oko 20 stranaka, lista koje žele da izađu na izbore i poštuju demokratske procese u ovoj državi, poštuju Ustav i poštuju zakon, da su tražili da se omogući da potpise overavaju, najviše su to tražili pripadnici manjinskih stranaka, a onda još jedna stranka, to sam čula, da li lista „Jedan od pet miliona“ i još neki. Oni su tražili, zato što nemaju uslove da to rade, nemaju uslove da u svoje sredine dovode overivače, odnosno notare.

Ja ne vidim šta je sporno u cilju poboljšanja uslova za izlaske na izbore, da to kao nekada urade i opštinski overivači ili sudski overivači ili već zavisi u kom pravcu ide ta liberalizacija? E, o tome se neće pričati, o tome se neće obavestiti Tanja Fajon i Bilčik, nego će im Đilas pisati koliko puta se predsednik pozdravio laktom, prstom, palcem sa doktorima iz Narodne Republike Kine i pisaće se o onome što svakodnevno režira Boško Obradović kao pajac i klovn koji predstavlja Savez za Srbiju ovde. Ako nije pajac i klovn, nek me tuži. Meni to deluje kao to.

A, oni koji ga podržavaju i koji su došli ovde pre dva dana da nas tuku, da nas tuku, uvaženi poslaniče, koji ne možete to da izgovorite, jako vam je to teško, zato što i vi pripadate tom načinu razmišljanja. Da. Ne možete, jednostavno, to je toliko vama teško da izgovorite.

Znate šta, prava osoba koja traži da se o tome otvoreno govori u našem društvu, o fašizmu, sam sigurno ja. Od mene je sve počelo. Samo je onda to bilo smešno. Samo su onda poslanici Marinika Tepić i još poneka govorila – ako se to uopšte desilo, upad Boška Obradovića. U to vreme je Ševarlić bio sa njima u poslaničkom klubu, nije mu ništa smetalo. Ništa mu nije smetalo što su ušli kod predsednika Narodne skupštine, upali i što su me maltretirali, što su maltretirali sekretarice, što su maltretirali šefa mog kabineta, nije ni u jednoj stranci čovek.

Bošku Obradoviću, kao svakom fašisti, smetalo je što on ima kravatu, pa je rekao – maneken, šta ti glumiš, jednom finom čoveku koji ga je zamolio da dođe kod njega u kancelariju, pa ako ima nešto da kaže, da dogovore, da mu pomogne, nije uopšte razumeo, nikad nije bio u tome šta se dešava. On kaže, onako kako to nacisti, fašisti inače hoće da ponize nekoga ko ne govori rečnikom kao što govore oni, maneken, šta ti glumiš. Čovek je bio u šoku. On kaže da li su to ovi koji zastupaju porodične vrednosti. Ja kažem – da, to su baš ti, koji imaju časno ime koje su okaljali, okaljali time.

Narko dileri na stepenicama Narodne skupštine Republike Srbije, strašno. Bilmezi neki u crnim majicama, namerno, svi imaju crne majice. To je kao slučajno? Ne, nego pokazuju Srbiji kako će da izgleda država kada oni preotmu vlast, ne glasovima, kada oni preotmu vlast tako što će da nas tuku.

Danas tuku Marijana Rističevića, kidaju mu sako i onda dame iz Saveza za Srbiju, glumci, slikari, ne znam ni ja ko se sve oglasio, sa kojim zanimanjem, nude da kupe Marijanu Rističeviću novi sako. Fuj! Eto šta imam da im kažem – fuj!

Ja sam građanska Srbija zato što poštujem državu. Tako se ponašaju građani. Zato što poštujem veru svoju i tuđu, zato što poštujem porodicu, zato što poštujem pravila, zato što poštujem zakone. Tako se ponašaju oni koji kažu za sebe da su građani, a oni koji su malograđani oni se ponašaju ovako. Smeju se na nasilje ispred Narodne skupštine Republike Srbije, nude da nam kupe nove sakoe, pa ponovo da ih kidaju. Gde ide ta politička opcija, ako je to uopšte opcija? Opcija znači izbor između onih koji rade nešto u državi, koji poštuju zakone, koji čuvaju dostojanstvo ove države, koji se bore sa svakim problemom, donose odluke, jer baviti se politikom znači da se svaki dan opredeljujete ili ste za ili protiv nečega.

Zato u sledećem sazivu neće biti onih koji ne mogu da se opredele. Nisu ni za, nisu ni protiv, ovaj, onaj je vređao onu decu i tako. To je prošlost. To vam ja garantujem da nećete biti u sledećem sazivu, jer nema nikog ko će da glasa za vas.

Da vam kažem nešto, taj Boško Obradović u ovu salu, osim kada je želeo da nas sve disciplinuje, da nas maltretiraju, da nas ponižavaju, da šutaju policajca… Novine sutradan, koje su naklonjene, ne naklonjene, otvoreni bilten Boška Obradovića iz Saveza za Srbiju, njega intervjuišu bez ikakve mogućnosti da se čuje i taj policajac koga je on šutao, kaže – ja nisam šutnuo policajca. To je gotovo, to je zadata istina, čitava Srbija mora da kaže da je to istina. Nije istina. Taj policajac je ušao kod Ane Brnabić i kod mene u kancelariju, podigao nogavice, noge su mu bile krvave.

Znači, ovde se ne poštuje ni vojska, ni policija. On sad poziva nekakvu vojsku i policiju da mu se pridruže. Ne daj Bože! Sačuvaj Bože da nam vojska i policija stanu iza jednog otvorenog fašiste.

Trideset godina je ovde demokratija na delu. Ne znam kako je bilo za vreme Tita, jedna stranka, jedna partija, ima da ćutiš i gotovo, inače ideš ili u zatvor ili na Goli otok. Toga od devedesetih ovde nema. Niko nije tukao poslanike. To se sada desilo pre dva dana. Znaju oni da to nije bilo dobrog odjeka među građanima Srbije, pa čak i među onim njihovima, to nešto malo, malo možda što… Ne znam ni kako je moguće da u našoj državi neko može da podrži Boška Obradovića. To je meni šok, jedan sociološki, ali dobro kakva vremena, takvi i običaji, šta da radimo, ima ih. Da se zaboravi šta je taj čovek sve radio - tukao novinarke, tukao novinare, upadao u RTS i na sve to se onako cinično, kao svaki seoski đilkoš ispred samoposluge sa flašom piva, tako ga ja zamišljam, smeje i sve je u redu i sve se relativizuje, i kada on nešto uradi onda nam prikažu kako Srbija to odobrava.

Ako odobrava, ja ga pozivam da izađe na izbore 21, evo mu sve vreme sveta u svim medijima, jer mediji ga vole, on je svaki dan na televiziji. Mene kao predsednika Narodne skupštine Republike Srbije retko ko pozove, verujte mi, da dam nekakvu izjavu kada se nešto ovde dešava. Boška Obradovića da, zato što je klovan koji popunjava vreme, jer ozbiljni ljudi ne mogu da se dočepaju televizije, izgleda, da ozbiljno razgovaraju, nego samo klovnovi i oni koji prave incidente. Ja ne pamtim kad sam gostovala negde duže od minut do dva, na ulici pored neke reke, pa čekam da me uključe po 25 minuta, smrzavam se u Novom Sadu na trgu i sva srećna što ću reći da ćemo imati sednicu i onda kažu – prošlo nam je vreme.

Tako izgleda odnos prema ozbiljnom čoveku koga Boško Obradović kao ruši i za koga Sergej kaže – dosta je bilo prćije Maje Gojković i tako neke nebuloze, a o njima svaki dan slušamo i oni su postali zvezde granda, što se tiče politike. O njihovim glupostima i budalaštinama se svaki dan piše i mi ovde smo upali u zamku i svaki dan ih komentarišemo. Svaki dan komentarišemo šta su vucibatine uradile, napisale, rekle i kako će da nas tuku i ako mi sad ne odložimo izbore za decembar mesec, oni će da na ubijaju po kućama.

Izbori ne mogu da se odlože. Onaj ko se poziva na Ustav i zakon ne može da odloži izbore. Boško Obradović neka lično uvede vanredno stanje u ovu državu, po Ustavu, ali neka to objasni pokretu šerpe i lonci, jer prvo su se organizovali da udaraju u šerpe i lonce da bi ukinuli vanredno stanje, a sada kada je ukinuto vanredno stanje, politička ideja Boška Obradovića i Dragana Đilasa je da se produži vanredno stanje na još i haj, haj meseci da bi se nekako dočepali nekog zamišljenog datuma za izbore. Ko zna zašto? Uopšte ne razumem šta će taj decembar da donese i šta je to različito u odnosu na jun ili na april kada smo trebali da imamo izbore.

U Ustavu piše – samo kada je vanredno stanje mogu da se odlože izbore. Vanredno stanje je prošlo i sada idemo na izbore i građani Srbije će izaći na te izbore i imaće šansu da, od onih političkih stranaka koje izađu tog dana na izbore, koji predaju liste, zaokruže onu političku opciju koja im najviše odgovara. Ne mogu da zaokruže nekog ko neće da učestvuje na izbore. To nikada nije bilo. Bolje čak i ova simpatična ideja Borisa Tadića da izađu, pa da ne dolaze ili šta ja znam. Bolje to, nego uopšte ne izaći na izbore i onda pisati negde tamo da oni nisu prošli na izborima i nisu ni izašli zbog ne znam kakvih uslova. Ništa mi tu nije jasno.

Meni je samo jasno da Boško Obradović dve godine ili godinu i po dana prima svakog meseca 100.000 dinara. To je važno da građani Srbije čuju. Kao predsednik parlamenta nisam nikada želela da pričam ovim rečnikom, ali hoću da pričam tim rečnikom zato što oni drugačije ni ne umeju. Za to što ne dolaziš ovde 100.000 dinara, svaki dan, svakog meseca.

Na svaku sednicu se upišu da su ovde i uzimaju putne troškove, da se ne lažemo, a naši građani se ovde bore za minimalac ili za posao. On radio ne radio uzme toliki novac.

Šta još da radi fašista Boško Obradović, ovaj koji hoće da naglo u ova dva dana postane žrtva? On živi na Dedinju, mnogi žive tamo u tom kraju Beograda, ali on je onako iz Čačka došao i odmah pronašao stan na Dedinju i Narodna Skupština Republike Srbije, u prevodu građani ove države mu svakog meseca plaćaju stan tamo, da spava da živi u Beogradu, a da ne radi i to je koliko smo odlučili, Administrativni odbor pre hiljadu godine rekao da to košta 30.000 dinara i eto to je to.

Znači, Boško Obradović, taj koji bojkotuje sam sebe, ne bojkotuje novac građana Srbije, ima masnu platu za nerad, 100.000 dinara i građani Srbije, poštovani građani Srbije, vi mu plaćate iznajmljeni stan na Dedinju sve ovo vreme dok on tvrdi da ne dolazi, a inače kao što ste čuli kada je pokušao da blokira policijsku stanicu u opštini Vračar on je opet ismevao tamo te ljude koji rade svoj posao i onda je svoj privatni automobil proglasio za službeni automobil Narodne Skupštine Republike Srbije. Mi imamo možda jedan automobil, čini mi se. Jel tako Branko? Jedan automobil, a taj automobil koji se slikao to nije službeni automobil. Znači, gde god se pojavi laže, ali je možda mislio da je službeni zato što je naplatio troškove pa uzeo pare za benzin da se vozika po Beogradu.

Meni je sve ovo nasilje i maltretiranje, koje on čini, fizički napadi nad poslanike, veliki znak pitanja zašto tužilaštvo koje je dužno i kada pročita neki natpis u novinama da reaguje, zašto tužilaštvo ćuti? Kakve to veze ima što on im poslanički imunitet? Tužilaštvo mora da reaguje. Da li će se on pozvati na imunitet ili neće, to možemo da utvrdio samo ako tužilaštvo reaguje. Pošto on čeka da bude žrtva, on nikako da postane žrtva, pa da maše time kako je on politički progonjen, iako napad na poslanika u Narodnoj Skupštini nije valjda političko delovanje, nego krivično delo, jer oni su njega napali u grupi, to se kvalifikuje kao napad u grupi, to ipak nije prekršaj, to je krivično delo po meni, ali dobro ja nisam ni tužilac, ni sudija, ja sam kako ono - vođa privatne prćije i tako nešto, kako me već kvalifikuju ovi koji mnogo bolje znaju ovaj posao da rade, izgleda od nekoga ko radi ovo godinama. Nemam ništa protiv, ali na nama je onda.

Kažem Bošku Obradoviću, nikada neće biti žrtva dok god smo mi ovde većina, ali tužilaštvo mora da reaguje, a onda ćemo mi da odlučimo ovde u parlamentu, bez obzira i vi znate kako to izgleda. Ne bi nam bilo prvi put da raspravljamo o nečijem imunitetu. On može da se ne pozove na imunitet, a mi opet da mu ga uspostavimo i da mu ne dozvolimo da bude žrtva. Ali da pričamo čitav dan o njemu ovde, o njegovom ponašanju kao predstavnika građana Srbije, o njegovim parama koje uzima od građana Srbije, dve godine po sto hiljada dinara i 30 hiljada za stan na Dedinju i troškove za put od Dedinja do ovde ili naplaćuje od Čačka do ovde. Ne znam već šta radi svakog mesece. Tome da posvetimo jednu sednicu, ceo dan samo o tome da padnu maske, a ne da mi se prenemaže na stepeništu i pokazuje se kao žrtva, on jadan, bedan deli sudbinu običnog građanina. Obični građani bi svi voleli da žive i da budu bogati kao Boško Obradović, a da ne kažem da još sumnjam da ima još nekih izvora prihoda da bi se ovako ponašao kako se ponaša.

Tako da ja vas molim da mi danas izglasamo ove izmene i dopune jer mi smo pre neki dan usvojili zakon po kome moraju izborne radnje da se nastave sutra, da Boška Obradovića pustimo Savezu za Srbiju i čitavom tom finom demokratskom društvu koji sami za sebe govore da su intelektualci, a intelektualac, kao i jedna žena nikada za sebe neće reći da je intelektualac, kao što nijedna žena sama za sebe neće reći da je dama. To neko drugi valjda treba da oceni. Da oni vide šta će sa Boškom Obradovićem. Ja bih volela da on nastavi da ih predstavlja jer onda zaista neće biti izbora na izborima jer neće ljudi, to nešto malo u našem društvu koje je otišlo na neku drugu stranu, pa misli da je da ovo alternativa, očigledno ako Boško Obradović bude njih predvodio i nastavio ovako da deluje nasilnički ne treba niko više da razmišlja kako će izgledati rezultati na izborima 21. juna, pošto građani Srbije nikada ne greše i znaju da vrednuju rad, trudi i nekog ko voli Srbiju. Neće dati glas onome koji mrzi Srbiju i koji pravi haos u ovoj državi. Mi to nećemo dozvoliti.

Pozivam naše uvažene poslanike Martinovića i Sandru Božić da izdrže u svojim nastojanjima, ali ne utičem na pravosudne organe nikako. Samo ih molim da pročitaju novine od pre dva dana i juče, da vide šta se dešavalo ispred i u Narodnoj skupštini Republike Srbije i da nam kažu svoju ocenu – da li smatraju da je počinjeno neko krivično delo ili oni smatraju da se zaista ništa nije desilo u ovoj državi. Hvala.

Zahvaljujem.
Poštovani narodni poslanici, saglasno članu 27. i članu 87. st. 2. i 3. Poslovnika Narodne skupštine, obaveštavam vas da će Narodna skupština danas raditi i posle 18,00 časova zbog potrebe da Narodna skupština što pre donese akte iz dnevnog reda ove sednice.
Reč ima narodni poslanik Marijan Rističević.
Izvolite.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, cenim kada se narodni poslanici bore za teritoriju Republike Srbije, ako to rade iskreno. Dakle, mene ne mogu ubediti batinama. Možda dobrim argumentom mogu, ali batinama ma koliko one bile jake to ne može. Posebno to ne dozvoljavam kada vidim da to čine fašističke grupe.

Sada da pogledamo „Ekspres“ prištinski od 22. jula 2010. godine. Posle mišljenja Međunarodnog suda pravde, koje je tražio Vuk Jeremić, po dogovoru koji su ranije imali sa američkom ambasadom. Kada prištinski časopis na kome se vidi i albanski jezik, kada oni naslov napišu na srpskom – hvala Vuče, onda znate koliko cene to što je Vuk Jeremić zajedno sa ostalima činio na izgradnji kosovske nezavisnosti.

Pazite, odloži priznanje nezavisnosti Kosova za period posle drugog kruga srpskih predsedničkih izbora, kako ne bi naškodila predsedniku Tadiću, što je sve zapisano u depeši od 17. decembra 2007. godine, pod naslovom - odložite priznanje kako biste pomogli dobrim momcima. Pazi, dobrim momcima, čudni Amerikanci. Nemojte tražiti da Tadić prihvati gubitak Kosova. Pokojni premijer Đinđić je ubijen za manje od toga, zavapio Stefanović na tom sastanku. To je učinjeno. Boris Tadiće je, čini mi se, položio zakletvu 14. ili tako, februara, pobegao u Rumuniju, odnosno 14. februara su Albanci proglasili nezavisnost, a Boris Tadić je, odnosno 14. februara izabran, a Albanci su proglasili nezavisnost nekoliko dana, čini mi se 17. februara. To je dokaz da su učestvovali u nezavisnosti Kosova i Metohije.

Vi ste, takođe, dame i gospodo narodni poslanici, mogli da čujete više puta od gospodina Ševarlića, da on sa Dverima i Boškom Obradovićem više nema ništa. Bez obzira, ima stara izreka, kaže – pojedinac ili društvo se poznaje po predvodniku. Ako vas na izbornoj listi predvodi Boško Obradović, onda ste malo prepoznati na takav način, posebno posle negiranja kao - više nisam sa njim, ali sam ipak sa njim.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja ne verujem ni u pacifizam, humanizam, ovde od jednog kolege, koji tu govori nešto, pa kao, vi sad Đilasa, odbrana Đilasa i tako dalje. Svi se sećate poruke Dveri kako nas treba vešati na Terazijama, do slovce - treba nas vešati na Terazijama. Da li je to tačno, da ne skidamo odgovore na te „tvitove“ i tako dalje.

Naš kolega koji ovde hoće sebe da predstavi kao humanistom je rekao - nemojte ih vešati na Terazijama, tamo vešaju rodoljube. Znači, možete tamo negde gde se ne vidi, ali nemojte, na Terazijama se vešaju rodoljubi. Takođe se sećate incidenta u Narodnoj skupštini koji je izazvao onaj Ljotićevac, gde je posle tog incidenta naš kolega humanista bacio mu ovako, čestitao, i bacio pet, kao - svaka čast majstore. E, sad ja vas pitam kakva je to vrsta humanizma i zabrinutosti?

Još nešto da vam kažem, postoje materijalni i finansijski razlozi, odnosno naše kolege, prvo verujem da štrajkuju glađu zbog nemoći tužilaštva. Tužilaštvo mora da spreči nasilje, da kazni prethodno da se ne bi desilo novo. Ukoliko nešto ne kaznite, suđeno je da vam se to ponovi. Zakon je za svakoga zakon. Zlo se tuče dok je malo, ima izreka. Tužilaštvo to nije uradilo i poslednji je momenat da svojim delovanjem stvore regularne uslove pod kojima će se odvijati izborna kampanja, odnosno pod kojima će se ti izbori odvijati.

Sada, da pokažem kako to tužilaštvo radi. Član 344. Krivičnog zakonika koji je povređen od strane ovog Ljotićevca više puta. Kaže – ko grubim vređanjem i zlostavljanjem drugog, vršenjem nasilja prema drugom, izazivanjem tuče ili drskim i bezobzirnim ponašanjem značajnije ugrožava spokojstvo građana, ugrožava spokojstvo građana ili teže remeti javni red i mir, kazniće se zatvorom do tri godine. Kaže stav 2. - ako je delo iz stava 1. ovog člana izvršeno u grupi, podvlačim, izvršeno u grupi, ili je pri izvršenju dela nekom licu nanesena laka telesna povreda ili je došlo do težeg ponižavanja građana, učinilac će se kazniti zatvorom od šest meseci do pet godina, laka telesna povreda, treba li neki dokaz još.

Dakle, to je ono što je tužilaštvo propustilo, da se bavi svojim poslom, da sankcioniše nasilje, jer nasilje i oružje slabi, a nenasilje je oružje jakih. I to nenasilje ne možemo da stvorimo samo mi, već tužilaštvo, štiteći, nevine kažnjavajući krivim, treba da stvori uslove da se to odvija u atmosferi koja neće biti nasilna po ulicama.

Šta se dešava u parlamentu, ko je kome kako rekao i način, to ostaje među nama. Priznajem da sam veoma oštar u svojim diskusijama, ali, neka kaže neki kolega da sam napolju bilo šta uradio protiv njega. Ovde su pred ovim klupama pokušali fizički da nasrnu na mene.

Majka mi je bila slabašnog zdravlja. Umrla je za tri dana, ali nikada nijednog kolegu, bez obzira šta su radili, nisam optužio za to i ne pada mi napamet da ga optužim. To se ipak završilo bez fizičkog nasrtanja, završilo se ovde, ali pustimo oko za oko, pozivam sve da ne odgovaraju na nasilje ljotićevaca i drugih. Nije samo Boško nasilan, setite se Bastaća, kese na glavu, setite se pregrađivanja ulice, setite se kada su dočekivali Šešelja, da mu ne daju da uđe u Narodnu skupštinu.

Setimo se čupanja znaka, setimo se upada u Predsedništvo. Setimo se pokušaja razbijanja vrata Narodne skupštine. Setimo se svih tih nasilja koja su se desile i to je problem tužilaštva. Tužilaštvo traži da ih poštujemo, jer je samostalno. Pravosuđe je nezavisno.

Hoćemo mi vas da poštujemo, ali počnite vi da poštujete sami sebe i da radite svoj posao iz samopoštovanja. Batine su bile, batine će proći, ali ja pred njima nemam nameru da kleknem.

Mićunović nije tu, možda sam ga jednom dosetkom uvredio, što mi je žao, ali je rekao jednu stvar, citirajući nekog – odavde me mogu samo na bajonetima izneti. Sve dok građani glasaju i prođem na listi, ja ovde ne izlazim, bez obzira koliko ljotićevaca bilo i šta u rukama imali. Navodno sam imao, jer od ključa su pravili šta su pravili.

Danas u državi postoje i panciri i višecevni raketni bacači, ali Boško Obradović unese kamen, on je političar kamenog doba, on je političar pećinske Srbije. On treba toga da se odrekne. Nije on tako bezveze, može da bude rečit, ali mora da se odrekne te vrste politike, ukoliko misli da bude uspešan u toj politici.

Pokušao sam da mu pomognem time što sam dokazivao da nije antikomunista, što se predstavlja, da nije veliki vernik. Zamislite vernika koji je uveče došao kući i kaže – e, mi veliki vernici Srbi, sledbenici Marka Miljanova čojstva, junaštvo, danas smo na stepeništu prebili neke kolege, prebili smo jednog tamo što nam se ne sviđa koji ima 62. godine.

Da li su to vernici, da li su to humanisti? Naravno da nisu. Nisu ni oni koji ih podržavaju. Da li je Dragan Đilas usko vezan sa njim? Ovde je bilo neko poređenje sa bakljama, naravno da jeste. Nije sa Boškićem Vučić čupao znak, nego Dragan Đilas. Nije u RTS upao blisko vezan. Nije upao, evo ima i fotografija, Dragan Đilas, prilikom nasilja, nije u RTS upao sa Vučićem itd.

U tim nasilnim pokušajevima je bio Boško Obradović, usko, blisko pripijen uz Dragana Đilasa. Na mestu Dragana Đilasa bih se ja zabrinuo, zato što odgovornost nije na pojedincu koji ujeda i na čoporu. Odgovornost je i na gazdi čopora. Malo je ružno poređenje, ali to u Sremu je tako. Kada te napadne čopor kažu – nije kriv samo čopor, već i gazda čopora.

Postoji ta njihova uzajamna veza, cilj je odložiti izbore da Srbija ne bude demokratska zemlja, što dalje. Maja Divac se pojavila, kaže – nema zemlje u kojoj se izbori održavaju. Evo, ja ću nabrojati, Francuska 15. mart, pitajte ministra, da li je tačno da su lokalni izbori na celoj teritoriji Francuske obavljeni 15. marta u usponu epidemije zarazne bolesti? Sa četiri hiljade obolelih tog dana, čini mi se i 91 mrtvim?

Da li je istina da su u Južnoj, ne Severnoj, Koreji održani izbori sa 11.000 zaraženih? Ima stvari koje se moraju zbog države, zbog upravljanja državom. Ne biraju nas… Kaže Janko Veselinović, vratite mi državu. Pa, nije država stvar pa da ti vratimo. Mi dobijamo pravo upravljanja javnim poslovima, je li tako, ministre, a ne dobijamo državu. Oni to doživljavaju – mi smo pobedili na izborima, država je naša, možemo da radimo šta hoćemo, možemo da uzmemo 619.000.000 evra.

Postoji finansijski motiv zbog kojeg je Saša Radulović želeo da se izbori održe što kasnije. To su ove neregistrovane političke stranke itd. Šezdeset i nešto hiljada evra mesečno stranka dobije, na čudan način se te pare transferišu. Sad tobože kliktanjem ne znam čega, feng šui, neke terapije itd. i tako se prazni novac koji je namenjen izbornim listama, a ne pojedincima koji su vodili tu izbornu listu. Ja vas pitam gde, u kojoj državi on može da zaradi mesečno 60.000 evra i strpa u svoj džep? Nema je.

Ovo je šema po kojoj je Boško Obradović za manje od godinu dana ispumpao 250.000 evra koje mu je država dala za stranku, ne za njega lično. Pazite, Cvijanović Ivan, Verica, Željka preduzetničke radnje, iz Borče, Simidžija iz Borče itd. Dvadeset miliona. Pa, šta su mu u izbornoj kampanji oni radili za 20 miliona? Odmah sledećeg dana novac podignut u kešu. To su fiktivni poslovi, to je pranje para, to je utaja poreza, to su teška krivična dela.

Ja kad sam dobio ovu dokumentaciju, obaveza je bila da prosledim Tužilaštvu za organizovani kriminal. Zašto Boško Obradović hoće da odloži izbore? Nije on na finansiranje došao sam, već u koaliciji sa Demokratskom strankom Srbije koja ga je pogurala, a bogami malo i Skot. I sada dobija 25.000 evra, plus 1.000 evra plate, plus stan na Dedinju. Ne gubi se njemu tako lako. Batinama, nasiljem, oni će probati da prolongiraju što duže izbore, da što duže dobija 25.000 evra mesečno, trista hiljada godišnje, da to transferiše u svoje džepove.

Pri tome, kada je policija vršila istragu, tužilaštvo je to koje treba da uradi posao, tužilaštvo to ne radi. Danas naše kolege štrajkuju zbog tog tužilaštva i vreme je da to tužilaštvo radi. Ne možemo 18 meseci plaćati 25.000 evra nasilnika koji vrši nasilje po Srbiji, da bi prolongirao izbore i dokazao kako je navodno u Srbiji diktatura. Hvala.

Zahvaljujem.
Na član 1. amandman je podnela narodni poslanik Gordana Čomić.
Da li neko želi reč? Izvolite.

Zahvaljujem.

Kalendar izbora će biti pretočen u uputstvo koje će RIK najverovatnije tokom sutrašnjeg dana, na osnovu svojih ovlašćenja, podeliti sa svima nama, izbora predviđenih za 21. jun i to će biti veoma neobično uputstvo. Na pisanje tog uputstva i na pridržavanje odredaba iz rešenja koje će RIK doneti smo obavezni svi mi učesnici izbora, ali i svi drugi koji nisu neposredni učesnici, ali jesu glasanjem, jesu svojim zanimanjem da čuju nekoga od nas ko na izbore izlazi. Praktično, to znači da je sada izborna kampanja.

Najlakše je, i to jeste jedna vrsta iskušenja, optužiti vladajuću koaliciju za puno kršenje Ustava i za menjanje izbornih zakona u toku izborne kampanje. Koliko god to bilo lagano, a tačno, i u razgovoru sa pravnicima se može do toga, to je neproduktivno. Koliko god ja mislila da su izborna pravila najosetljiviji, najdelikatniji i najvažniji deo zakonodavstva o kome ljudi u nekom društvu pričaju, jer opisuje temeljne slobode koje zapisane u zakonu kažu kako ćemo birati one koji će nas voditi. Zato su strašno važni slobodni izbori, kao i slobodni mediji. To su dva stuba vladavine prava koju svi mi kojima je do vladavine prava i do demokratije stalo vrlo pažljivo uzimamo u razmatranje.

Dakle, umesto da ne odolim ili da odolim pa da kritikujem vlast za postupke nakon ukidanja vanrednog stanja, ja sam podnela amandman kojim bi trebalo da se doprinese jednakosti učesnicima u izbornom procesu u sledećim danima. O čemu se radi? Šesti jun ove godine je poslednji dan kada će biti zatvoreno primanje svih izbornih lista. U trenutku kada je doneta Odluka o vanrednom stanju, ostalo je još 25 dana da svi oni koji žele da učestvuju u izbornom procesu sakupe potpise i da u odgovarajućem roku, tada do 10. aprila, predaju svoje izborne liste RIK-u. Sada se taj kalendar izborni, kako će pisati i u uputstvu koje će RIK dati sutra, pomera pa je 6. jun neki datum kada će zbirne izborne liste biti zatvorene.

Šta su poslovi koji treba da se obave u sledećih 25 dana? Skupljanje potpisa za one koji nisu skupili potpise i nisu predali liste, bez obzira da li su taj posao započeli, da li je on prekinut odlučivanjem o vanrednom stanju ili će tek sada odlučiti.

Kao što umem da odolim da ne upotrebljavam klasičnu kritiku – menjamo izborne zakone tokom izborne kampanje, jer je to neproduktivno i od toga niko nema koristi, tako umem i da odolim da kažem – baš me briga, jer je lista na kojoj sam, lista Ujedinjene demokratske Srbije, predata i proglašena važećom listom za izbore tada 26. aprila. Dakle, s te tačke gledišta, šta me briga. Mi smo taj deo posla obavili.

Ako se bavite javnim poslom, ne može da bude – šta vas briga. Ako hoćete da ozbiljno razgovaramo o izbornim zakonima i o medijskim slobodama tokom izborne kampanje, ne možemo pričati o tome da postoje zakoni koji su dobri za opoziciju ili loši za opoziciju, a dobri za vlast. Mi ne razumemo koncept zakona koji se donose. Zakoni ili valjaju ili ne valjaju.

U demokratskim društvima niko nikom ne poklanja zakone. U demokratskim društvima ljudi, kroz institucionalni dijalog, odlučuju šta je najbolje za društvo u kome će biti održani izbori, u kome će biti slobodnih medija, u kome će biti slobode i prava za koje će neko garantovati. To je ogromno jedno nerazumevanje koje, ja vrlo često čujem, kao što se ne razume koncept dijaloga, možda sam ja pogrešno interpretirala, ovde se ljudi jedni drugima izvinjavaju zato što učestvuju u dijalogu. Mi ne razumemo koncept demokratije, ne razumemo šta je dijalog. Dijalog je proces u koji stupaš dobrovoljno sa ljudima koji te ne podnose i koje ti ne podnosiš i radije bi bio na nekoj drugoj planeti, a ne u sobi u kojoj se dijalog odvija. Ja sam ovde, ja mislim, sasvim tačno čula da se ljudi izvinjavaju zašto su u dijalogu sa evropskim poslanicima, zašto su u dijalogu sa opozicijom. Ja sam ovde čula da neko treba da zasluži da bi bio u dijalogu. Neće ništa valjati posle ovih izbora, kako god ko od nas zaslužio poverenje, koliko kog broja birača, ako ne budemo počeli da razmišljamo koliko je to pogrešno.

Moj amandman je upravo zato kada već imamo jednu posebnu situaciju posle pandemije, kada već imamo prekinut izborni proces, pa onda neminovno odlukom RIK-a nastavljan, da idemo do kraja u stavu – neobične su potpuno okolnosti i zahtevaju se potpuno neobične mere, i da ostavimo ljudima ne da biraju između javnog beležnika i jedne institucije tamo gde javnih beležnika ima, nego da biraju u svim gradovima i opštinama gde će podneti potpise na overu, bez obzira da li javnih beležnika ima ili nema. To je za ovu situaciju, ja mislim, bolje rešenje.

Da li ćemo ove izborne zakone menjati kada izbori 21. juna prođu i s kojim obrazloženjem? Da li ćemo se vraćati na to da samo beležnici mogu? Ovi izborni zakoni moraće biti predmet rasprave posle izbora, pa ako ćete već imati nekakav dijalog, kog se ja nada niko neće stideti i izvinjavati se što je pristao da priča s nekim iz opozicije.

Digresija - da žene u ovoj Skupštini nikada se nisu izvinjavale što su jedne sa drugima bile u dijalogu. Koliko god vi mislili da žene ne umeju da se ne podnose, jako grešite. Ali, smo imale svest o tome da je cilj institucionalnog dijaloga da se promene neke stvari u društvu na bolje. Svi treba da se učimo tom procesu.

Dakle, ako ćemo već menjati, a hoćemo, onda pustite sada ministre neka tamo i gde ima beležnika neka overavaju i u opštini i gde god hoće. Ja znam zašto ste se vi odlučili za ovakvo rešenje, ali amandman koji vam predlažem je politička poruka. Kao što bih ja volela da u ovoj sali čujem političke poruke o tome da stvarno verujemo u dijalog i da stvarno hoćemo i slobodne medije i fer i demokratske izbore i da se ne izvinjavamo zato što sa nekim iz opozicije pričamo o dijalogu.

Postoji jedno stanje u društvu koje istraživači imaju ime, da ne spominjem, kada ljudi imaju neodoljivo potrebu da pričaju o ljudima koji nisu prisutni. To je isto stanje kao kad ljudi pričaju o sebi u trećem licu. To se ne radi. Mi očigledno uživamo u tome i mi ovde u sali i oni koji su tamo napolju. Od toga dobra nikome neće biti.

Ovi izbori će se završiti po ovakvim ili onakvim pravilima, videćemo uputstvo. Ono što neće biti rešeno 22. ujutru je činjenica da imate jedan prilično veliki broj ljudi koji ima iskrenu i čvrstu podršku za vladajuću stranku ili vladajuće koalicije. Oni istovremeno gaje neverovatnu netrpeljivost prema bilo kome iz opozicije, do mržnje. I niste sa podrškom u riziku, to je jednostavno zasluga načina na koji oni koji vode stranke vladajuće većine komuniciraju sa svojim biračima. To je sve i legalno i legitimno.

Sa ove druge strane imate ljude koji kažu – nemam za koga da glasam. Ali, energija kojom gaje netrpeljivost prema vladajućoj je identična. Naša odgovornost je da bar pokušamo da napravimo alternativu koja je politički artikulisati to koliko su netrpeljivi. Vi s tim nemate ništa. Ako ne uspemo, za to ćemo biti odgovorni samo mi sami, ali će problem ostati.

Pokušavala sam o tome da vam govorim da to što nemate sa strane opozicionog biračkog tela jasnu političku artikulaciju, to jeste naša greška i naša odgovornost, ali je šteta zajednička. Iako mi dobacujete da nemam mozga dok govorim ili bilo ko da nema mozga dok govorim onda utvrđujete rovove u kojem za Srbiju nema demokratije. Uzdržite se od toga da ljudima kažete da nemaju mozga.

Ako hoćete da sa mnom razgovarate dobacujući o bilo kom od lidera Saveza za promene ja vam stoji na raspolaganju u holu, uz kafu, uz piše sa sve maskom i rukavicama, zato što se to ne radi u skupštinskoj sali. To se radi u hodnicima i u kafeterijama. Ali, to ja ne mogu nikoga da naučim šta se radi ovde, šta se radi po kafanama. Kafanu smo uneli ovde. I to će biti zajednička šteta. Kako god da se izbori 21. juna završili.

Zašto smatram da ministar ipak treba da razmisli da ova jednokratna promena Izbornog zakona bude tako da biraju gde hoće da overe potpise. Zašto sam odustala od toga da tvrdim što je svima nama ovde nesporno, tačno, šta rade oni, menjaju Izborni zakon usled izborne kampanje? Zato što smo ušli u promene izbornih pravila pre godinu dana? Zato što je opozicija s pravom imala proteste, primedbe, zahteve i sve ono što su kazali i na ulici i što su kazali u institucijama, zato što smo od decembra prošle godine već menjali izborne zakone.

Tri plus dva izborna zakona i funkcionersku kampanju i Zakon o borbi protiv korupcije i način na koji se bira REM i na kraju zato što smo u februaru na moj predlog, zato što je bio dobar, ali uz odgovornost i predsednice Skupštine i predsednika Srbije menjali izborne zakone uvodeći kvote od 40% za manje zastupljen pol. To je bio februar. Znači, dva meseca pre raspisivanja izbora mi smo jedan deo izbornog zakonodavstva menjali. To može da bude obrazloženje zašto odolevam iskušenja da sa lakoćom samo kritikujem kako to u izbornoj kampanji da menjamo način prikupljanja potpisa.

Ako bih bila neko ko odustaje od poverenja u moći Srbije, ja bih ovo svoje obraćanje vama potpuno drugačije koncipirala, ali ja duboko i iskreno verujem u moć Srbije da osvojene slobode i prava, da osvojeni stepen demokratije, da nedostatke vladavine prava, da nedostatke u institucijama, da sve to izgradi. Da bi se to izgradilo mora biti dijaloga. Dijalog nije, ne pričaj s njim, nabodi ga, kao što urla stadion kada sudija pokušava nekog igrača da dovede redu. Ne možete pričate hoću dijalog, a u stvari deliti, ne pričaj s njim, nabodi ga.

Pred nama su jako teška vremena. Ja sam optimistična osoba po prirodi i zato sam i podnela amandman s nadom da će ga ministar prihvatiti. To je lepo kad ti prihvate amandman. Dakle, teška vremena zato što je pandemija koja je sa nama tu da ostane sve dok se ne pronađe vakcina. Ekonomija čiji smo deo, to je prvenstveno EU, ali i planetarno je u recesiji i u padu i to se neće zaustaviti za nedelju dana, čak i da Srbija funkcioniše dobro, čak i da nemamo problem sa likvidnošću, čak i da uspemo da održimo nivo investicija, mi sa nekim moramo da trgujemo. Taj neko i u EU gde ćete imate procenjenu recesiju.

Nova su vremena pred nama. Nova normalnost je pred nama i pred nama je izbor. Možemo da kažemo, dobro nam ide, ovo, nemamo mi šta da pričamo sa opozicijom, nabodi ih, vidiš kakvi su u ostalom, ne moraš nešto ni da ih grdiš sami ti prave korist, samo treba malo to da pokažeš ili možemo da kažemo, ajde da utemeljimo dijalog, pošto smo dužni ljudima u Srbiji odgovor na to od čega će živeti ako i preživimo zaraze i sačuvamo najveći deo stanovništva u Srbiji.

To će biti pitanje i za izbornu kampanju, a pogotovo će biti pitanje posle izbora. Zbog toga molim ministra da razmisli i da amandman kojim sam predložila gde ne izdvajamo gradove i opštine sa javnim beležnicima prihvati ili neka vam odbor stavi, jer nije meni do imena, i drugi amandman koji se odnosi na Zakon o lokalnim izborima takođe iz iste teme.

S nadom da ću imati vremena da obrazlažem i drugi amandman želim sa vama podelim jednu vrstu zadovoljstva što sam sa mnogima od vas dobro sarađivala i što smo, ako ćete pošteno gledati, neke stvari uradili dobro, ali na žalost mnogo propustili da uradimo kao institucija, kao poruku i kao nadu da će sledeći saziv Skupštine posle izbora videti listu onoga što smo propustili i da će nadoknaditi. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Reč ima ministar, gospodin Branko Ružić. Izvolite.

Zahvaljujem, predsedavajući.
Zahvaljujem se, naravno, i poslanici Čomić na ovoj dobro argumentaciji u vezi sa mnogim stvarima koje se tiču pre svega dijaloga koga se ne treba stideti, to uopšte nije sporno. Mislim da se niko ovde ne stidi dijaloga.
Što se tiče sadržaja amandmana, i po ovom zakonu, i po Zakonu o lokalnim izborima, upravo na tragu onoga što ste i rekli, principijelno pristupajući toj temi i imajući u vidu, kao što ste rekli, da je vaša politička opcija već prikupila potpise pa ne biste imali razloga da se time bavite, ali želite principijelno da tome pristupite, Vlada Republike Srbije i resorno ministarstvo, upravo imajući u vidu javno zdravlje i efekte pandemije i, naravno, onaj politički dogovor na kome su bili prisutni predstavnici vaše političke opcije, se odlučila da proširi krug ovlašćenih overitelja potpisa svih političkih grupacija i lista koje žele da učestvuju na izborima.
To smo i učinili ovim predlogom, tako da smo, što se tiče lokalnih izbora, vratili nadležnosti opštinskim i gradskim upravama, a što se tiče Zakona o izboru narodnih poslanika, uključili praktično gradske i opštinske uprave, pored javnih beležnika, uz onaj izuzetak koji je stajao i u ranijem zakonskom rešenju, a to je da tamo gde nema javnih beležnika, u tim jedinicama lokalne samouprave, u ovom slučaju sada i pored gradskih i opštinskih uprava, overu mogu da rade osnovni sudovi, sudske jedinice ili kancelarije osnovnog suda.
Možda nismo do onog najvišeg nivoa izašli u susret onome čemu ste se vi nadali ili što vidite kao olakšavajuću okolnost za izborne uslove, ali u svakom slučaju mislim da je mnogo lakše u ovom trenutku pre svega sprečavati rizik još uvek postojećeg virusa, za koga smo dokazali kao država i zdravstveni sistem da možemo da se borimo sa njim, da se uhvatimo u koštac, ali je sada obaveza da u svim sferama društva naučimo da živimo sa tim. Tako da je i ovo jedan od načina da te rizike sprečimo i takođe da napravimo što širi okvir mogućnosti za one koji su zainteresovani da izađu na izbore da im pružimo tu mogućnost da što brže overe te potpise podrške za svoje liste. Hvala vam.

Reč ima narodni poslanik Vladimir Orlić. Izvolite.