Zahvaljujem, gospodine potpredsedniče Narodne skupštine.
Vrlo ću kratko. Želim u startu da kažem da predlažem da se odbije ovaj amandman i da sam saglasan sa svom onom argumentacijom zbog koje je i ovlašćeni predstavnik predlagača pozvao da se odbije predloženi amandman grupe poslanika koji ste iščitali. Žao mi je što poslanici koji su predložili ovaj amandman nisu u sali, da pokušamo da čujemo neku argumentaciju u tom smislu zašto bi ovaj amandman trebalo prihvatiti.
Moje mišljenje je da kada je reč o amandmanu koji se odnosi na Ministarstvo unutrašnjih poslova, da se zapravo krije pokušaj, vrlo perfidni pokušaj, da se Republika Srbija optuži kao neko ko nema sluha za pitanja osoba koje pripadaju određenoj nacionalnoj manjini, u ovom slučaju reč je o albanskoj nacionalnoj manjini, jer vidimo iz predloga amandmana da se posebno apostrofira zapošljavanje pripadnika nacionalnih manjina i usaglašavanje strukture zaposlenih sa strukturom stanovništva u naseljenim mestima.
Gospodin Kamberi, kao i gospodin Imamović, njegov kolega iz iste poslaničke grupe, vrlo neprincipijelno sastavljene poslaničke grupe, pokušavaju na ovaj način da nametnu temu koja realno ne postoji. Ponoviću da mi je žao što nisu tu, da čujemo gde to u Srbiji nacionalne manjine imaju bilo kakav problem, u kojoj sferi, u kojoj oblasti, u kom segmentu, u kom preduzeću, u kojoj instituciji, u kom državnom organu bilo koja nacionalna manjina ima bilo kakav problem, koje to pravo nacionalne manjine u Srbiji danas imaju prilikom ostvarenja? Žao mi je što nisu ovde, da čujemo nešto iz njihove argumentacije.
Kada govorimo o Ministarstvu unutrašnjih poslova, trebalo je da znaju da kriterijum da neko postane pripadnik Ministarstva unutrašnjih poslova nije da li je neko Albanac ili je neko Rom ili je neko Srbin ili je neko Mađar ili pripadnik bilo koje druge nacionalne manjine. Dakle, mislim da je izuzetno pogrešno percipirati stvari na taj način, proklamovati navodnu ugroženost određene nacionalne manjine time što nisu možda, po nečijem mišljenju, dovoljno zastupljeni u nekom državnom organu, u ovom slučaju, kao što sam rekao, Ministarstvu unutrašnjih poslova. Neko da bi se zaposlio u Ministarstvu unutrašnjih poslova, kriterijum za to je isključivo stručnost, dakle, ne nacionalna pripadnost, već isključivo da li odgovara potrebama koje je zakon propisao.
Sama činjenica da se u nekoj opštini, ovde ću navesti neke opštine kao što su Preševo, Bujanovac, opštine u kojima određena nacionalna manjina predstavlja većinu, sama činjenica da u opštini recimo Preševo Albanci imaju većinu govori o zastupljenosti i u državnim organima, govori o tome da su zastupljeni i u Ministarstvu unutrašnjih poslova.
Neće niko iz Beograda odlaziti da bude policajac u Preševo, već će to biti čovek iz Preševa. Zaista mislim da je nepotrebno otvarati ovakve teme, pokušati da se na jedan perfidan način podigne tenzija, pokušati da se stvara atmosfera netrpeljivosti i nepoverenja.
Kada govorimo o multietničnosti i kada govorimo o zastupljenosti svih nacija, ja moram da pitam, a šta je sprečilo lokalne samouprave na jugu Srbije, dakle, Preševo ili Bujanovac da prekrše jedno pravilo koje je na snazi od 2002. godine o zastupljenosti srpske, u ovom slučaju manjine, u toj opštini. Od 2002. godine postoji pravilo da sve nacionalne manjine budu zastupljene u lokalnoj vlasti.
Zašto je posle 18 godina opština Bujanovac odlučila da prekrši to dobro pravilo koje je bilo na snazi, ponoviću 18 godina? Šta je problem? Zbog čega su Srbi u ovom slučaju izbačeni iz lokalne samouprave? Šta se to desilo? Već je bio dogovoren koalicioni sporazum. Podsetiću da ni jedna stranka nije osvojila apsolutnu većinu na izborima za opštinu Bujanovac. Srpska napredna stranka je osvojila 10 mandata, isto koliko i najjača albanska partija. Sve su to pitanja na koja bi gospoda predlagači ovog amandmana mogli da odgovore i žao mi je što nisu to.
S druge strane, osećam potrebu da primetim da kada dobijamo neke zamerke, kritike sa te strane, dakle dolaze predlagači ovog amandmana, nikako da čujemo i nešto afirmativno, nikako da čujemo i da se negde nešto lepo dogodilo. Informišući se malo naišao sam na podatak da se u maju ove godine, dakle nije to tako davno bilo, to je bilo pre nekoliko meseci, srpski i albanski policajci u zajedničkoj akciji probili su novi put do crkve u selu Oraovica kod Preševa. Dakle, zar ovo nije nešto što je afirmativno, zar ovo nije nešto što treba svi da promovišemo, zar ovo nije najbolji mogući primer multietničnosti?
Kome su potrebne danas 2020. godine podele da li je neko Albanac, da li je neko Srbin, da li neko treba ovoliko da učestvuje u nečemu, da li neko ima ovakvu kvotu, onakvu kvotu? Kome to treba? Kome treba izazivanje podela, a siguran sam da ni gospoda koja su predložili ovaj amandman nemaju podršku kod svog naroda. I to su izborni rezultati nedvosmisleno i pokazali.
Dakle, evo imamo jedan primer kako mogu srpski i albanski policajci u zajedničkoj akciji, probili novi put do crkve u selu Oraovica. Ova vest je izašla na brojnim portalima. Ovu vestu su ljudi pročitali. Za ovo se zna i ovo nije prvi primer. Nekoliko ovakvih dobri primera je bilo u prošlosti.
Još jednom podvlačim i sam izostanak predlagač ovih amandmana na današnjoj raspravi govori o tome da oni nemaju argumente i da je ovo pokušaj, dakle, na jedan vrlo perfidan način da se otvori jedna tema koja ne postoji i da se Srbija nepravedno optuži za nešto što nije istina. Zahvaljujem.