Zahvaljujem, potpredsedniče.
Dobro sam proučio oba ova zakona koja danas u objedinjenoj raspravi razmatramo. Moram da kažem da sam ja zaista uvek radostan kada i ove ugovore i sporazume koji su regionalni, usklađeni sa evropskom regulativom, potpisujemo, nekako i u ovom mandatu upravo nas zateklo da sve više i više usklađujemo ovih sporazuma i aneksa i da na neki način šaljemo iz Beograda poruku da priča, da kažem, i regionalnog vezivanja, ali usklađivanja naše regulative, pa bilo da je reč i o zajedničkom vazdušnom prostoru, bilo da je reč o svemu drugome, da upravo dolaze na ratifikaciju u ovom sazivu parlamenta.
Nadam se da će takvih sporazuma biti sve više, a sada bih se referisao i na ovu temu koju su moje uvažene kolege danas praktično najviši deo vremena i posvetili, a koji se tiče ovog novog zaduženja. Ja ne bih rekao zaduženja ili zajma, ja bih pre svega rekao ulaganja.
Zašto ulaganja? Pa iz prostog razloga, iz svih onih razloga koje smo danas mogli ovde da čujemo, ja ne volim da se ponavljam sa svojim uvaženim kolegama, ali bih možda iz jednog ugla opisao tu situaciju na koju su se mnogi danas referisali da je ovo jedan od preduslova za ostanak i mladih ljudi i obrazovanih i onih koji rade nešto u ruralnim sredinama, da imaju brz i kvalitetan internet. To u svakom slučaju pospešuje kvalitet života u ruralnim i seoskim mesnim zajednicama, ali ja bih rekao iz jednog drugog ugla koji je možda važniji da će to biti preduslovi da u ovoj eri urbanizacije mnogi mladi ljudi ili radno sposobni koji su otišli u urbane sredine, pre svega prema Beogradu, Novom Sadu, Nišu, da razmisle i da se vrate u ona mesta koja će im omogućiti ono što su nekada imali, ali sada po daleko kvalitetnijim uslovima života.
Paralelno uz ovu digitalnu infrastrukturu koja se radi sistemski u Republici Srbiji, radi se svakodnevno infrastruktura, putna i svaka druga koja u suštini treba da omogući osnovne stvari koje u značenju reči koja znači kvalitet života na jednom mestu, sigurno unapređuju u svakom smislu.
Kada već pričamo o kvalitetu života, ja sam dva puta u životu ili dva perioda u životu imao priliku, pošto sam iz urbane sredine, da odlazim na selo. To je nažalost, jedan je bio period ratnih dešavanja kada je u mom gradu rodnom, bio je obasipan granatama. Ja sam tada bio u osnovnoj školi, morali smo da odlazimo u obližnja sela gde domet nije bio tako lak za naše neprijatelje koji su dolazili sa druge strane reke Save, koji danas gledaju Srbiju na jedan potpuno drugačiji način, o tome ću posle da govorim, razmišljali su da će Srbija da propadne u svakom smislu reči, ali da se vratim na temu.
Ti trenuci, odlasci, iako je bio rat i sve ono što se moglo videti šta je život na selu, za mene su ostali urezani ceo život. U pozitivnom smislu reči. Apelovao bih danas sa ove pozicije, sa ovog mesta, pre svega ne u tom smislu ostanka , već povratka svih onih koji su možda pojurili prema Beogradu i drugim većim sredinama ili su otišli u inostranstvo, da razmisle kakve preduslove danas, pa i ovaj zajam što sam rekao, ulaganje, znači i da praktično sve ono što možda pokušavaju da ostvare na nekim drugim mestima će imati ili već imaju na svom kućnom pragu koji ne može da se zameni bilo gde.
U tom smislu reči, hoću nekoliko stvari da kažem koje su takođe važne u svemu tome, videli smo da u ovoj eri digitalizacije naša Kancelarija za IT, za elektronsku upravu Vlade Republike Srbije je uradila jedan ogroman i fantastičan posao. Koliko je to važno, možda u ovoj eri pandemije, upravo u onom drugom smislu koji sam hteo da kažem kada sam malopre pričao o tome, druga prilika koju sam morao zbog dece da uradim, da ih odvedem na selo da praktično provedu dva meseca prošle godine kada je bilo sve zaključano je upravo bila u eri korone, u eri pandemije korona.
Razgovarajući tada sa meštanima koji žive na selu, da ne govorim o kom selu i o kom području je reč, da ne ističem bilo koga, smatram da su upravo ove stvari koje su možda za njih najveći hendikep. U tom periodu je počinjala on-lajn škola itd. Brzina interneta zaista može pospešiti tu odluku da roditelji koji donose odluku u ime svoje dece ne donesu tu odluku da prodaju neko seosko imanje koje vredi sigurno desetine a možda i stotinu puta više, da se presele u neku urbanu sredinu, da bi njihova deca mogla ići u bolju ili kvalitetniju školu. To sada i ovakvim sistemskim unapređenjima sve više i više ta razlika će da se topi i neće biti uopšte razlike, a daleko kvalitetnije će biti živeti u prigradskim mestima, u seoskim mestima i neće biti razloga da se odlazi, izuzev ako nemate neki posao i poziv koji vam može doneti druge vrednosti da obezbedite svom domaćinstvu.
Ono što želim u svemu ovome da kažem, što je mnogo važno u toj vrsti priče, je momenat u kojem se mi danas nalazimo, a to je period praktično koji je kompletan, ne samo u regionu, već i u Evropi i svetu, to je pandemija korona virusa, koja nas je dovela sada u poziciju da Republika Srbija, za razliku od drugih zemalja u regionu, značajno se bolje postavila i u ovom momentu ona svojom politikom, koju je bazirala na spoljnoj politici, je omogućila da imamo ogroman broj vakcina i ogroman broj vakcinisanih.
Ono što je važno, i sa ovog mesta još jednom apelovati, za sve druge građane koji praktično još nisu ni preležali koronu, i oni koji jesu, da se vakcinišu, da se revakcinišu i da praktično tim svojim činom urade najbolje moguće i za svoje najbliže i za svoje porodice i za svoje komšije i za svoje prijatelje, a i za svoju državu Srbiju, jer to je najuzvišeniji patriotski čin koji u ovom momentu može bilo koji pojedinac u našem društvu da uradi, bez obzira da li živi na selu ili gradu, a pogotovo s obzirom da vidimo da smo sada krenuli sa kampanjama i u seoskim ambulantama, i u mobilnim timovima, da je to praktično omogućeno, i ne samo uz ove elektronske načine, digitalne, elektronske uprave, prijave i svega ostalog, sada i fizički, svako ko ima nameru, a trebalo bi da ima svako nameru, treba da se vakciniše i dođe, pa makar to bila i seoska ambulanta.
Poruke koje je uputio i ministar poljoprivrede i predsednik Republike najavom gde će se vakcinisati upravo idu u tom pravcu i ja još jednom želim da apelujem u tom smislu na sve.
Ono što takođe želim da istaknem kao jednu paralelu u svemu ovome, recimo, sa Republikom Hrvatskom, ako bi poredili Republiku Srbiju, koji su nažalost u proteklih 20 godina svi smatrali da je Republika Srbija poražena, da je sve ono što se dešavalo 90-ih, pa nažalost što se dešavalo i početkom 2000. i svi oni političari koje smo u proteklom vremenskom periodu kao predstavnike bivšeg režima mogli da slušamo kako su se izvinjavali za sve ono što se tobože dešavalo 90-ih i da je to krivica Srba odnosno Srbije, da smo došli u tu poziciju teške ekonomske situacije nakon toga i da je Srbija u odnosu na, recimo, Republiku Hrvatsku, sigurno da 20-30 godina zaostaje i to je bila njihova percepcija, svakog prosečnog građanina Republike Hrvatske.
Danas kada odete u Republiku Hrvatsku, ja imam priliku pošto često putujem, percepcija se promenila. Smatraju da Republika Srbija ne samo da se izjednačila sa Republikom Hrvatskom koja je postala u međuvremenu i članica EU, već da značajno napreduje, da oni svojom pozicijom, svojim članstvom u EU, a to se najbolje pokazalo u eri pandemije na korona virus, najbolje se pokazalo u kontekstu priče upravo nabavke vakcina, prethodno i respiratora, da od EU u onom smislu što je obećavano i što se desilo, nisu dobili ono što se očekivali.
Ako bi mi to poredili ovde sa Draganom Đilasom, koji je promovisao … sistem, mi u Republici Srbiji danas, kao, nažalost, i u Bosni i Hercegovini, koja se baždarila … sistem ne bi imao nijednu vakcinu i mi bi brojke koje su i danas sumorne imali sigurno za 10 do 100 puta više.
Prema tome, politička odgovornost, vizija predsednika Aleksandra Vučića da spoljnu politiku odmah nakon preuzimanja vlasti u Republici Srbi baždari na četiri stuba je omogućila vizionarski da ovako se možemo postaviti danas i da ovakve rezultate imamo u smislu pre svega obezbeđivanja vakcina, ali kroz digitalizaciju i kroz rad Kancelarije za e-Upravu, kroz promociju koju radimo svakodnevno i ovaj broj vakcinisanih koji je među najvećim u Evropi i u svetu.
U tom smislu reči želim samo još jednom da istaknem jednu stvar koja je izuzetno važna. Danas smo imali Administrativni odbor. Razmatrali smo nešto što ima veze sa internetom i svim onim što se dešava proteklih dana. Mi smo danas na Administrativnom odboru razmatrali zahteve za kršenje etičkog kodeksa narodnih poslanika Martinovića, Atlagića, Orlića u smislu te priče da su oni prekršile određeni etički kodeks koji smo mi svi zajedno ovde na predlog dr Martinovića, koji je izvršio praktično i sam predlog i uvažio sve ove dopune koje su omogućile da danas neko zloupotrebljava i podnosi te prijave, da smo došli u poziciju da raspravljamo o onome što je neko u Narodnoj skupštini ovde rekao kao svoju slobodu izražavanja kao narodni poslanik.
Imali smo priliku da vidimo da bi određeni kreatori javnosti koji pre svega obnašaju svoju funkciju na Tviteru pokušavajući da opravdaju svoje postojanje kroz različite oblike projektizma da bi napali ne gospodina Martinovića, Orlića, Atlagića ili bilo koga drugog od nas, već da bi unizili Skupštinu i pokazali da je Narodna skupština Republike Srbije institucija koja ne vredi ništa i u kojoj narodni poslanici govore neke teške kvalifikacije, ne gledajući sa druge strane šta oni na tim istim društvenim mrežama, na tim istim portalima, da ih ne reklamirao, i neki danas pišu kolumne, ne samo da su jednosmerne, već su toliko ružne da ih ovde nije lepo ni ponoviti. To što oni pišu na svojim portalima, na svojim Tviter nalozima o dr Martinoviću, Orliću i svima ostalima neka bude njima na čast, a ja im ovde sa ovog mesta kažem – neka ih bude sramota. Mi ćemo nastaviti da se borimo za Srbiju, za njenu decu bez obzira da li žive u gradu ili na selu. U svakom slučaju, ono što nas čeka u budućnosti podrazumeva samo jednu stvar, a to je da mi se nećemo povući pred njihovim napadima već da ćemo širokog osmeha i uzdignutog čela boriti se za budućnost naše dece.