Zahvaljujem.
Reč ima ministarka.
Izvolite.

Ostajemo pri formulaciji koja je u Predlogu zakona iz najmanje dva razloga. Ako vi smatrate da ljudi koji namerno diskriminišu druge ljude nemaju svest o tome da to rade, onda možemo da otvorimo dijalog o tome imaju li ili nemaju i zašto diskriminišu druge ljude.
O njihovoj nameri može da se govori samo ako uključimo i to da ćemo kvalifikovati i umišljaj kao delo.
Diskriminacija, verbalna, neverbalna, polno uznemiravanje, dešava se zato što se smatra da je to prihvatljivo. Počinilac takve diskriminacije možda ima svest, ali nema etički odnos prema tome da ne možeš omalovažavati, uznemiravati ženu sa kojom radiš, ženu na ulici, ženu u samoposluzi, Roma koga sretneš. Ne možeš, ne smeš, zabranjeno je takvo postupanje.
Ali, ja sam vama zahvalna za uvršćenje svesnog delovanja u ovaj zakon, pošto ćemo najverovatnije upravo na osnovu vaše ideje imati jedan ozbiljan društveni dijalog sa pitanjem - zašto ste nemilosrdni prema različitima i slabijima od sebe? Tu će biti i narodni poslanici i akademska zajednica, profesori univerziteta, stručna udruženja, civilno društvo, da raščivijamo kako se to bira da uznemiriš nekoga i da ti se to sviđa, kakva je to svest, da maltretiraš neku osobu različitu od sebe, polno, ili kako god, verbalno, neverbalno, i da ne razumeš da je to nedopustivo.
Tako da, ostajemo pri formulaciji, ali sam zahvalna za ideju da se o tome vrlo ozbiljno razgovara.

Hvala.

Narodni poslanik Uglješa Mrdić ima reč.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Uvaženi gospodine Orliću, uvažena gospođo ministarka sa svojim saradnicima, uvažene kolege narodni poslanici i građani Republike Srbije, ako se igde poštuju ljudska i manjinska prava u Evropi, to je svakako u našoj Srbiji.

Srbija je u više navrata i u sadašnjem periodu i prethodnih godina pokazala da je Srbija i zemlja i vladavine prava i poštovanja svih mogućih ljudskih i manjinskih prava, i što, naravno, samo potvrđuju izmene zakona i svi ovi amandmani da Srbija uvek ima sluha da se menja na bolje, ali isto tako, da poštuje svoju tradiciju.

Moram na početku svog današnjeg izlaganja da istaknem da je na današnji dan 1999. godine, od strane NATO agresora bačeno nekoliko bombi na Kliničko-bolnički centar „Dragiša Mišović“ u Beogradu i da je stradalo sedam gardista, tri pacijenta i jedan čuvar. To je strašan zločin koji se ovde dogodio. Srbija se branila, Srbija je tada bombardovana. To polako, ne polako, nego sasvim sigurno u svetu shvataju svi grešku koja je napravljena. Ovom prilikom želim da iskoristim i da čestitam predsedniku prijateljske Češke Republike, koji je shvatio grešku koju je napravila Češka, grešku koju je napravio NATO pakt.

Češka je, čini mi se, dve ili tri nedelje pristupila NATO paktu uoči sramnog NATO bombardovanja Savezne Republike Jugoslavije, ali predsednik Zeman je iskoristio priliku da se izvini srpskom narodu, Srbiji i predsedniku Aleksandru Vučiću, i isto tako da podseti da se srpski narod bio uvek prijateljski nastrojen prema našem sada bratskom, prijateljskom češkom narodu i 1938. godine i u posleratnom periodu, kada je tadašnja Čehoslovačka bila u nimalo zavidnoj situaciji kada se nalazila između udara zapada i istoka. Srpski narod je bio tu.

Srpski narod je uvek bio uz svoje prijatelje. Srpski narod je bio uz Češki narod. Predsednik Zeman je shvatio da se Češka ogrešila o Srbiju i sprski narod, ali srpski narod, Srbija i svi građani Srbije su uvek pružali ruku svim drugim narodima i koji žive na teritoriji Srbije i koji žive u okolnim državama.

Cela ova priča i ova sjajna akcija države Srbije, što se tiče vakcinacije, samo pokazuje da Srbija pomaže, Srbija voli, Srbija neguje svoje komšije. Srbija spašava živote. U Srbiji, na sreću, sve veći i veći broj je vakcinisanih ljudi. Srbija daje vakcine i Hrvatskoj i Crnoj Gori i Severnoj Makedoniji i BiH.

Srbija se izgradila zahvaljujući predsedniku Aleksandru Vučiću u jednu modernu, demokratsku državu, koja jača ekonomski sve više iz godine u godinu, u kojoj se poštuju ljudska i manjinska prava, koja je objavila žestok rat mafiji i gde vidimo prve rezultate u borbi protiv mafije.

Ali, ono što mene zabrinjava kao narodnog poslanika poslaničke liste Aleksandar Vučić – Za našu decu i člana SNS, a pre svega kao građanina Republike Srbije, je jedna bolesna, ostrašćena, umobolna kampanja koja se vodi protiv prvog čoveka države Srbije Aleksandra Vučića i njegove porodice.

Iz dana u dan vidimo žestoke i sramne napade i vidimo i osetimo divljanje Đilasovih medija. Ponovo je meta predsednikov sin Danilo Vučić, koji je kriv samo zato što je sin predsednika Srbije. Da li se štite njegova ljudska prava? Ponovo je na meti i Andrej Vučić, koji je kriv samo zato što je brat predsednika Republike. Ponovo je na meti gospodin Anđelko Vučić, koji je kriv samo zato što je otac predsednika Srbije.

Kakva je tu uloga, što se tiče poštovanja ljudskih prava, ali što se tiče i onoga o čemu smo danas raspravljali, i REM-a i svih onih drugih koji su zaduženi za kontrolu elektronskih medija i svih drugih medija?

Pa, onda imamo, nisam mogao to ni da pokažem, a ne mogu ni da prepričam, jednu strašnu karikaturu u dnevnom listu „Danas“, koja govori samo o tome da pojedini mediji kao da pružaju podršku kriminalnim klanovima. Da ne govorim o izlaganju vanrednog profesora državnog Pravnog fakulteta u Beogradu, profesora Vladimira Vuletića. Opet je udario na porodicu Vučić i najstrašnije moguće vređa Danila Vučića.

Da li u Srbiji imamo situaciju da se ne poštuju prava porodice Vučić? Da ne govorimo o napadima na četvorogodišnjeg Vukana, koji je kriv samo zato što je sin predsednika, da ne govorimo o sramnim napadima na Milicu Vučić. I o tome ćuti većina medija, o tome ćuti većina raznih organizacija, da ih sada ne nabrajam. Ko njih brani?

Hajde za početak da povedemo malo računa o bezbednosti porodice Vučić i svih porodica u Srbiji. Ali, sada govorimo o kršenju ljudskih prava porodice Vučić. Hajde za početak da nadležni organi, policija, tužilaštvo, BIA, odrade ono što je do njih.

Ja ovim putem, kao narodni poslanik, upućujem jedan javni apel da se pojača bezbednost predsednika Republike Aleksandra Vučića i njegove porodice. Zašto? Zato što je to u interesu svih građana Republike Srbije i naše države. Aleksandar Vučić je javno još jednom objavio žestok rat mafiji. Poslao je poruku i Radoju Zviceru i pripadnicima kavačkog klana i svim saradnicima Veljka Belivuka, Miljkovića i drugih kriminalaca, da je spreman da rizikuje svoj život za Srbiju u borbi protiv mafije, da Srbiju ne da, a da svoj život daje.

Svi mi narodni poslanici i vi, članovi Vlade Srbije, i svi oni koji rade u nadležnim državnim institucijama treba da učine ono što je do njih, da se sačuva Srbija, da se sačuva bezbednost predsednika Republike Aleksandra Vučića i njegove porodice, jer nama bez Aleksandra Vučića nema ni pobede u borbi protiv mafije, nema ni vakcina, ni ekonomskog rasta, ni poštovanja ljudskih i manjinskih prava, ni novih rezultata što se tiče i planiranja i izgradnje i svega ovoga o čemu smo danas govorili i govorili prethodnih dana i o čemu će govoriti moje drage kolege narodni poslanici.

Prema tome, uvažene kolege narodni poslanici i građani Republike Srbije, uvaženi predstavnici Vlade Srbije, pozivam da uputimo svi zajedno jedan apel da se, pod jedan, pojača bezbednost predsednika Republike, pod dva, da se da puna podrška svim nadležnim organima i tužilaštvu i policiji i BIA u borbi protiv mafije i, pod tri, da se pošalje jedna poruka svetu da se u Republici Srbiji poštuju ljudska prava, poštuje pravda, ali isto tako tražimo da se poštuje i Srbija i srpski narod i svi građani koji žive na teritoriji Srbije i naši dragi Bošnjaci i naši dragi Mađari i naši dragi Romi i Hrvati i Slovaci i Rumuni i Bugari i svi koji žive na našoj teritoriji.

A ko napada politiku Aleksandra Vučića? Napadaju oni koji su pripadali žutom režimu, napadaju Dragan Đilas, Marinika Tepić i njihovi saradnici.

Ja samo da podsetim da Republika Srbija od 2012. godine naovamo, predvođena Vučićem, čini sve i da pored navedenog odbrani državni i nacionalni interes, čini sve za srpski narod i sve građane na KiM i da se sačuva KiM u sastavu Republike Srbije.

Ja samo da podsetim – 17. mart, strašni pogromi srpskog naroda i paljenje srpskih svetinja, crkava i manastira, nije se desio 2014. nego 2004. godine, a znamo ko je bio na vlasti 2004. godine.

Optužuju za dešavanja u Crnoj Gori. Crna Gora se odvojila od Državne zajednice Srbije i Crne Gore ne 2016, nego 2006. godine, isto za vreme vlasti Tadića, Đilasa i njihovih saradnika i saboraca.

Proglašena je jednostrana nezavisnost Kosova uz slabu reakciju Srbije, ne 2018. nego februara 2008. godine.

Od 2012. pa i 2014, 2016. i svih narednih godina, i danas, 2021. godine, Republika Srbija, predvođena Aleksandrom Vučićem, vodi politiku za očuvanje i državnih i nacionalnih interesa i očuvanje ljudskih i manjinskih prava i rast ekonomije i borbu protiv mafije i jačanje zdravstva, građevine, saobraćaja, privrednog razvoja Republike Srbije. I u borbi protiv korona virusa pokazujemo najbolje rezultate u Evropi i među najboljima smo u svetu.

Prema tome, na kraju samo mogu da kažem da se Srbiji piše dobro u narednom periodu samo ako bude jaka, a jaka i stabilna Srbija koja se zalaže za mir i stabilnost i u Srbiji i sa našim susednim država, to može da radi samo Srbija, jaka i stabilna, predvođena Aleksandrom Vučićem, koji vodi našu decu u sigurnu budućnost. Hvala.

Hvala.
Na član 6. amandman je podneo narodni poslanik Đorđe Komlenski.
Primili ste izveštaj Odbora, kao i mišljenje Vlade.
Reč ima Đorđe Komlenski.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Amandman na član 6. je u skladu sa amandmanom 1, sa predloženim brisanjem pojma segregacije i samim tim u članu 6. se predlaže uvođenje reči: „segragacija“, traženo je i brisanje, tako da je ovaj amandman više tehničke prirode, ali ja ću iskoristiti, pošto je bilo nekih komentara, nisam hteo da ulazim u repliku, da kažem par reči.

Moram da kažem da je Srbija, po onome što ja znam, jedna od zemalja sa jako dugom tradicijom izuzetnog poštovanja i ljudskih i manjinskih prava. Da mogu da budu bolja, mogu da budu bolja. I zaista me kao građanina ove zemlje na neki način i vređa poređenje sa zemljama koje kraće traju i postoje nego što u Srbiji postoji pivo.

Prema tome, ja vas zaista molim, ako već ima neki primer gde su ta ljudska prava zaista iznad onih suštinskih koja su u Srbiji, da nam o tome kažete, a ne o zemljama koje su nastale tako što su starosedeoce istrebili i postale država pre malo manje vremena nego što u Srbiji postoji pivo. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Dragan Šormaz.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovde pričamo o diskriminaciji, malo mešamo teme, ali dobro.

Ja podržavam malo pre iznet stav ministarke i mislim da je veoma bitno da se na takav način svi zajedno ponašamo, jer da nema diskriminacije među nama ne bismo o njoj govorili. Zaista, treba da pogledamo istini u oči i da kažemo kakve nam se stvari još dešavaju i čega još ima.

Naravno da je situacija mnogo bolja nego pre 10, 15, 50 godina, ali uvek moramo da idemo dalje i da pokušavamo da budemo sve bolji i bolji.

Koliko romske dece dolazi kod naše dece na rođendane? U mom slučaju da, Petar dolazi na rođendane i moja se ćerka Anđelija druži sa njim. Dečak je Rom i ide sa njom u odeljenje. Ne bismo toliko pričali o pravima Roma da nemamo probleme koje imamo. Kada pričamo o diskriminacijama, ne pričamo samo o odnosima, o položaju žena, mada, koliko ljudi vozi automobil kod žene koja je automehaničar i ne proverava da li je dobar automehaničar ili ne, nego razmišlja o tome da li je žena ili ne, pa da li da vozi taj automobil kod automehaničara? Baš sam nedavno gledao primer na našem javnom servisu o jednoj ženi koja ima mehaničarsku radnju i o tome kakav odnos ima i kakvi se razgovori vode sa njom, na primer.

Daću vam jedan primer, namerno ću govoriti o državi koja postoji mnogo kraće od Srbije, ali mnogo toga što se tiče ljudskih prava i borbe protiv diskriminacije je krenulo iz te države, kao što je ministarka dala primer. Radi se o SAD. Često se dešava da budu diskriminisani ljudi zbog bolesti, invaliditeta, pa i raznih vrsti bolesti, recimo zaraznih bolesti, ali postoji određeni način prenosa te bolesti. Pre 35-40 godina u svetu se pojavila bolest sida i izazvala je paniku širom sveta. Ispostavilo se da postoje određeni načini na koje može da se prenese, ali nije često zbog toga bitan ni stil života, nego se događalo i događa se i dan danas da neki ljudi budu zaraženi tom teškom, još uvek neizlečivom bolešću, zbog toga što prime krv u zdravstvenoj ustanovi i zaraze ih, bilo krvlju, bilo iglom. Sve ređe je to slučaj, ali pre 30 godina je to bio slučaj. A onda smo imali slučajeve da neko zbog toga izgubi posao, dobije otkaz, iako ne može tu bolest da prenese na kolege sa posla.

Federalni sudovi u SAD su tada doneli zakon, doneli su presude u korist ljudi koji su gubili posao zbog toga što su bili zaraženi sidom, ali znate šta je pisalo u tim presudama? I tada se prvi put, meni se čini, možda grešim, ministarka to možda bolje zna, pojavio termin da je društvena smrt tim ljudima pala mnogo teže, nego iščekivanje fizičke smrti, biološke zbog bolesti. Vi ste još uvek živi, još uvek funkcionišete, a celo vas društvo zatvori i niko sa vama ne komunicira. To je diskriminacija. Društvena smrt - kada vi ostanete sami zbog toga što ste različiti od većine i ne možete ništa da uradite, ni da reagujete.

Zbog toga su ovi zakoni veoma bitni i zbog te društvene smrti su presude u toj državi, koja je daleko mlađa od Srbije, ipak bile prve takvog tipa i zaštitile diskriminisane ljude da ne mogu da izgube posao. Zato kažem da je potrebno da donesemo ovakve zakone. Ima stvari koje još moramo da menjamo. Ja i na sledeći zakon imam jednu primedbu, već sam razgovarao sa ministarkom o tome da li može ili ne može da bude to primenjeno, videćemo, ali ovakve stvari moramo…

Molim sve kolege da razmišljamo o tome. Znači, kada jednu osobu izolujemo zbog nečega, to se zove društvena smrt i ona pada živom čoveku mnogo teže, nego onaj trenutak kada bude odlazio Bogu na istinu. Hvala.

Zahvaljujem.
Na član 7. amandman je podneo narodni poslanik Đorđe Komlenski.
Vlada i Odbor za ljudska i manjinska prava i ravnopravnog polova prihvatili su amandman, a Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom Republike Srbije.
Konstatujem da je ovaj amandman postao sastavni deo Predloga zakona.
Reč ima narodni poslanik Srbislav Filipović.
Izvolite.

Hvala vam, uvaženi predsedavajući.

Uvažena ministarko sa saradnicama, dame i gospodo narodni poslanici, dve diskusije su meni danas posebno privukle pažnju kada govorimo o tako važnoj temi kao što je diskriminacija u našem društvu i da li nje ima. To su diskusije uvaženog kolege Šormaza i kolege Uglješe Mrdića. Obe diskusije su tako pune istine, da niko normalan ne može da demantuje bilo šta od izrečenog, već samo da izrazimo duboku zabrinutost.

Ja dolazim sa beogradske opštine, opštine Stari Grad, gde je poznato da su u jednom zavidnom broju nekada živeli pripadnici romske nacionalnosti i mogu mnogo da govorim na tu temu. Mogu mnogo da govorimo iz vremena devedesetih godina kako su se tada, jedan deo, opet kažem, manji deo našeg društva, se diskriminatorski ophodili prema ljudima koji se po bilo čemu razlikuju od većine, ali kada se neko diskriminiše, to ostavlja jak, gorak utisak u javnosti.

Dešavalo se to, imali smo razne drugove, jedan je bio Ticijan, danas u Nemačkoj radi, drugi Bekim, ovde se snalazi, radi neke teške fizičke poslove, njihove porodice, njihova deca kada su trebala da se upisuju u vrtiće gledali su ih onako sa podozrivošću da manje vrede nego neka druga deca, da su manje važna, pa ako može da baš ne idu u taj neki centralni vrtić, ako može negde van da ih gurnemo da ne budu tu.

Pa, su se njihove porodice kasnije obraćale nama, pa sam doživeo to da komunicirajući sa brojnim građanima, u prethodnim godinama na pre svega svojoj opštini gde je još uvek bilo dosta pripadnika romske nacionalnosti, da obiđem mnogo porodica, stotinak porodica takvih i da čujem brojne probleme sa kojima se oni suočavaju.

Jeste tačno da su mnogi problemi rešeni, da su donošeni zakoni, donose se zakoni, ali da zakoni moraju da se primenjuju. Nije dovoljno da mi pritisnemo taster, da izglasamo nešto, a da u svojoj svesti ne dođe do ključne promene. Glavna promena u društvu, glavna promena kod ljudi, jeste promena svesti, promena načina razmišljanja. To su te promene za koje sam se i lično zalagao baveći se politikom od početka svoje karijere, pa do dan-danas, i tako mislim da radim i nadalje.

Da menjamo prvo sebe, da menjamo svoj pogled na ljude oko sebe, na one koji imaju određene posebne potrebe, ljude koji su drugih nacionalnosti, koji govore drugim jezikom, drugih vera, koji se razlikuju po boji kože od nas, da njih ne stavljamo sebe samo zbog tih ličnih razlika zbog kojih oni nisu krivi.

Zbog čega smo mi bolji? Zato što smo svetle puti, oni tamnije puti, da smo pismeniji, da li smo kvalitetniji ljudi zato što drugačije izgledamo ili drugačije govorimo nego neko drugi? Mislim da nismo. Ima među Romima, pogotovo naglašavam među Romima, jer sam dosta takvih porodica upoznao, konkretno u Ticijanovoj porodici, njegova sestra je završila medicinski fakultet, doktorka je. Da li će neko zato što mu se ne sviđaju Romi da odbije da se leči kod nje ili da je odbije da je zaposli, a zaposlena je, radi, ali ne u Srbiji, zato što je pripadnica romske nacionalnosti? Neće. Neće i ne treba da odbije i sramota je svakog društva, ne samo srpskog, kada se nađe pred takvom dilemom da li treba uopšte da razmišlja o tome da li je diskriminacija dozvoljena ili nije dozvoljena, da uopšte diskutujemo na tu temu, ali moramo dokle god je ima, moramo da diskutujemo. Moramo da učimo i sebe, ali za nas je nekako možda već kasno, zašli smo u neke godine, pa je teže menjati navike, ali da učimo na tim negativnim primerima iz prošlosti, da učimo svoju decu kako trebaju da se ponašaju nadalje kako bi te diskriminacije bilo manje, a kažem neuporedivo je manje nego što ih je bilo pre 10, 15, 20 godina, jer se ovo društvo mnogo menjalo u međuvremenu.

Upoznali smo svet, počeli smo da putujemo da se otvaramo, da komuniciramo sa Evropom, da budemo deo tog sveta, kao što i jesmo i da se u njega vraćamo i da dovodimo svet u Srbiju i da svoje kvalitete pokazujemo svetu, ali i da primimo tog sveta ono što je on kod sebe promenio.

Da ne govorim da li je u Americi bilo diskriminacije, pre 100 ili 200 godina, bilo je mnogo, ali je Amerika danas bitno drugačija nego što je bila. Da li je bilo u Evropi? Bilo je. Da li je bilo robovlasništva po svetu? Pa, bilo je, ali to više nije tema. Taj svet se toliko promenio za 100 ili 200 godina da Srbija treba da vidi šta je to dobro u tom svetu da primeni kod sebe i da ono što je dobro kod nas, a kažu da smo jedan od možda naroda koji najmanje diskriminiše bilo koga, pošto smo mi srpski narod. To nije zato što sam ja pripadnik njegov, pa najviše volim svoje, što je normalno, nego zato što zaista to mislim. Ko god dođe iz Evrope ili svih delova sveta u Srbiju, da sada ne nabrajam pojedinačno, retko ko i retko kada možete čuti da je od Srbina doživeo neku veliku neprijatnost. Retko.

Ali se desi da smo mi kao Srbi toliko puta u prethodnih 100 ili 200 godina bili na najgori mogući način tretirani, ne diskriminisani, nego tretirani. Tretirali su nas kao pripadnike niže rase, kao manje vredne, kao one koje treba istrebiti, proterati, pobiti, pokrstiti, prekrstiti, kako god. Ubijali su nas na stotine hiljada, predstavljali nas kao kugu, a nismo takvi. Svetu smo dali tolike naučnike, tolike sportiste, tako velike pisce, tkao velike pesnike, tako velike ljude koji su ostavili neizbrisiv trag u svetskoj kulturi, istoriji i postali deo te svetske kulturne baštine, istorijske, da zaslužujemo da se nađemo na onom mestu koje nam pripada kao narodu.

To mesto možemo da održimo samo tako što ćemo voditi računa o sebi i kakvi smo mi prema drugima. Kažu – pogledaj prvo sebe, pa onda kritikuj drugog. Uvek to tako i radimo. Da li svako od nas napravi nekad pojedinačnu grešku? Napravi, ali je strašno ako mi sebe ne želimo da menjamo, ako mislimo i onda kada smo svesni svoje greške da smo toliko smozaljubljeni u sebe da ne treba kod sebe nikada ništa da promenimo, onda ta nacija, taj narod nema budućnost. Ovaj narod je pokazao više puta u svojoj istoriji da je spreman da se menja na bolje, da je spreman da uči, da radi na sebi i tako svakoga dana i radimo u ovoj Narodnoj skupštini, donosimo nove zakone koje ovom narodu i ovoj državi treba da donesu dobro u perspektivi.

Predvođeni upravo predsednikom Srbije, Aleksandrom Vučićem, smo krenuli te snažne reforme i promene 2012. i 2014. godine kada je predsednik Vučić tada postao premijer. Rešili smo tada da stavimo tačku na neke stvari koje su bile loše ranije i da krenemo potpuno novim putem napred, da zaista postanemo prava, uvažena, stabilna, odgovorna, pravna država, evropska zemlja koja zaslužuje poštovanje, ne neko ko se formalno zalaže za EU, a suštinski se zalaže samo za kriminal, korupciju i tajkunizaciju Srbije. Ne.

Nije prilika kada ste na vlasti da pljačkate, nego da menjate sopstvenu državu. Predsednik je to jednom lepo rekao, samo se budala ne menja. Samo budala i glup čovek ne žele sebe da menjaju kad vide da ide loše i u tome jeste boljitak u ovoj zemlji. Promenili smo se. Srbija je danas zemlja koja je, rekao bih, možda među najstabilnijim zemljama u Evropi, u mnogo čemu, za primer mnogima u Evropi i kada govorimo o diskriminaciji.

Mnogi mogu i od Srbije da uče, pre svega u tome kako može brzo da se menja jedna država, jedno društvo, kako jedno društvo kada postigne svoj sopstveni konsenzus unutar sebe može da se promeni i da postane bolje i da služi za primer celoj Evropi, bez obzira da li smo formalno član EU ili ne, da li ćemo biti ili ne, a moja želja iskrena jeste da budemo, oduvek bila i verujem da hoćemo biti, ali Srbija mora da bude i biće zemlja u kojoj će da se poštuju ljudska i manjinska prava, ali hajde da poštujemo kao što je kolega Uglješa Mrdić rekao i kada su u pitanju naša deca, sva naša deca, bez obzira da li su deca, sada kažem uvažena ministarko, vaša jer ste bili član neke druge organizacije ili su deca predsednika Republike Aleksandra Vučića, niko ne sme u Srbiji biti diskriminisan, pogotovo zbog onoga čime mu se roditelji bave ili javnom funkcijom koju vrše.

Danas se na najgori mogući način diskriminišu od strane mafije, tajkuna i kriminalaca i njihovih medijskih partnera, diskriminišu deca upravo predsednika Republike, Aleksandra Vučića.

Njima se ne dozvoljava pravo da budu deca. Njima se ne da pravo da to svoje detinjstvo i mladost mirno provedu, nego se poziva na njihova ubijanja, silovanja, proterivanja, vešanja, frustracije, ne znam ni ja na šta sve već.

Kako su se obratili preko društvenih mreža malom Vukanu? Rekli su – pašče. Pa ko je digao glas od raznih udruženja, raznih ovih, ja ih zovem organizacija za savest? Ko je rekao – ne možete ljudi da dete, bebu tako nazivate, ne možete da pretite smrću Danilu, on je dete, ne možete Milici, ona je devojčica. Ne možete tako da se obraćate. Nisu oni predmet političkog delovanja bilo koga. Tu decu moramo da zaštitimo danas.

Roditelje, pa jesu roditelji krivi zbog toga što im je dete predsednik Republike i što ova država toliko bolje napreduje, nego što je išla prethodnih 20, 30, 50 godina? Za to treba da odgovaraju, što su stvorili i odgajili čestitog sina, državnika koji je ovu državu podigao posle 100 godina? Posle 100 godina na čelu Srbije imate Srbina koji vodi ovu državu u pravom smeru kojim treba da ide ova država. I zbog toga treba da mu se napljuju roditelji na najgori mogući način? Ne. Moramo da poštujemo svačije roditelje, svačiju decu i niko ne sme da bude predmet iživljavanja bilo koga.

Pozivam ovog puta i nadležne institucije, zaštitite još jače i još bolje predsednika Republike Srbije Aleksandra Vučića. Zaštitite ga od tajkuna, od mafije, od kriminalaca. Bez Aleksandra Vučića na čelu Republike Srbije nema napretka ove zemlje, nema većih plata, nema sigurnije budućnosti za svu našu decu. Bez njega na čelu Srbije, Srbija klizi u ponor i u haos. Ja sam uveren da to neće biti omogućeno onima koji to jedva čekaju u Srbiji da se desi i uveren sam da će ova država nastaviti hrabro i snažno da se obračunava sa svima onima koji žele da diskriminišu bilo koga, a posebno sa mafijom, kriminalcima i tajkunima. Hvala vam.