Zanimljivo je ovo sa ucenjivanjem ljudi.
Pominjali smo mi danas neko slavno prošlo doba i priču o tome kako je ko prolazio ukoliko je želeo da bilo koje svoje pravo ostvari, pa uključujući i radno pravo, a zavisio je od volje onih koji su danas strašno zabrinuti za prava ljudi i njihovo upotrebljavanje ili zloupotrebljavanje njihovih podataka po pitanju ucena itd.
Bilo bi interesantno da jednog dana neko napravi analizu preciznu i jasnu, baš u vreme onih koji su se sada nad ovim pitanjem zabrinuli, koliko je samo ljudi pod prinudom moralo da potpiše pristupnicu za stranku kojoj su pripadali ili stranke kojima su pripadale, koliko je ljudi bilo ucenjeno gubitkom radnog mesta, koliko ljudi je ostajalo bez posla, koliko ljudi, iako nisu bili neposredno vezani radnim mestom, ali su bili u svojstvu privatnika angažovani na, recimo, nabavkama za institucije je imalo apsolutnu zabranu prilaska bilo čemu, samo zato što se znalo da nisu njihovi članovi, da nisu njihovi simpatizeri, samo zato što se, na primer, znalo da podržavaju nekoga drugog, nekoga sa kim se oni politički ne slažu, koje nikada nisu doživljavali kao političke konkurente ili protivnike u bilo kom civilizovanom smislu te reči, već uvek kao mrske neprijatelje.
Ti se danas pitaju nad Srpskom naprednom strankom, a mi baš danas na ovoj sednici pričamo o sektoru u kom je Srpska napredna stranka, ta strašna većina, zaustavila nekontrolisano zapošljavanje, oni koji su crpeli svaki resurs da svoje potrebe namire, a tamo gde su imali interes, ljude ucenjivali, životno ih ucenjivali, egzistencijalno ucenjivali, danas pitaju nas koji smo tu pojavu zaustavili i suzbili. Da li tu nešto ima? Sa time završavam, gospodine predsedavajući. To je ono što smo već imenovali ovde. To je teško licemerje.