Kolega Vesoviću, molim vas o amandmanu.

Niste mi dali povredu Poslovnika, član 104.
Tačno je da imate pravo da tumačite da li imam pravo na repliku, ali sam spomenut imenom,zamenik sam šefa poslaničke grupe, najgrublje mi je protumačeno ono što sam rekao. Kako da se sada ponašam predsedavajući?

Kolega Vesoviću, niste uopšte govorili o svom amandmanu. Onda ste izazvali jednu lavinu ovde u Narodnoj skupštini, reakcije narodnih poslanika koje su bile prirodne i nije bilo osnova da vam da repliku, zato što su bile povrede Poslovnika.
Da li ćete sada da govorite o amandmanu ili ćete da replicirate poslanicima, da znam?

Slažem se da nisam govorio o amandmanu predsedavajući isto onoliko koliko su govorili svi drugi po amandmanima ova dva dana…

Kolega Vesoviću, niko još nije toliko kršio Poslovnik i tačku dnevnog reda. Pokušao sam da vas vratim na raspravu.
Po amandmanu, narodni poslanik Gordana Čomić.

Zahvaljujem. Koristim vreme poslaničke grupe.

Amandman koji je u pretresu ima jednu važnu definiciju o tome da sve radnje koje proističu iz obaveza po ovim zakonima imaju se obavljati bez ikakve diskriminacije.

Jasno je da je ta odredba neophodna u zakonu i formulacija sama da li će biti bez ikakve diskriminacije ili da se nema osnov za diskriminaciju je jezička, taman toliko koliko nije za raspravu, ali je važno napomenuti zašto u zakonima treba ponekad da piše da se postupanje nadležnih tokom upravljanja vanrednim situacijama ima sprovoditi bez diskriminacije.

Ta odredba u zakonu vam govori dve stvari. Prva je da u našem društvu zakonodavac vidi diskriminaciju. To znači da se vidi postupanje koje je različito u odnosu na lično svojstvo građanina prema kojem bilo koji državni organ postupa, jer to je definicija diskriminacije.

Neko postupa prema vama drugačije na osnovu ličnost svojstva na koje vi ne možete da utičete, da li je u pitanju pol, da i je u pitanju fiziko ili psihičko stanje, da li je u pitanju boja kože, da li je u pitanju vaša etničko, nacionalno poreklo, ali to nije nešto što vi donosite kao odluku svog života, to je vaše lično svojstvo i niko nema prava da vas tretira u društvu drugačije zato što imate drugačija lična svojstva od većine i predstavljate neku manjinu, koja zbog toga ponekad se čini kao plen za većinu da je diskriminiše.

Najočitiji primer su tu žene, koje nisu fizička manjina. Naprotiv, većina su, ali su izložene diskriminaciji zbog toga što je prihvatljivo u društvu da diskriminišete nekoga na osnovu njenog ličnog svojstva. I zato je važno da u zakonu se i zapiše i obaveže svako onaj ko će postupati, da je postupanje bez ikakve diskriminacije. Zato što time država pokazuje svest da je bilo potrebno doneti zakone kojima zabranjujete ponašanje zasnovano na diskriminaciji, jer predrasude i volju za diskriminacijom ne možete zabraniti. To je u glavama. Ali, možete zabraniti ponašanje zasnovano na toj volji i kazati da je to nelegalno kod nas u društvu.

Ovaj način definicije u zakonu je jedan dodatni, pošto ne govori samo o tome šta je nelegalno, da postupate prema bilo kome različito, zato što ima različito slično svojstvo, nego unosite mnogo važniji jedan deo, a to je nelegitimnost. Nije legitimno prema nekom se ponašati drugačije zbog njegovog ličnog svojstva.

I naše društvo će sticati legitimitet ozbiljnog struktuisanog društva, punog odraslih ljudi koji umeju da razgovaraju i koji umeju da se ophode jedni prema drugima bez obzira na lična svojstva, onda kada više ovakvih odredbi ne bude moralo biti u zakonima, kada se bude podrazumevalo. Za sada, u bilo kojoj budućoj situaciji, bilo koja društvena grupa, zakon kaže, ima potpuno jednak tretman na ponašanje i ophođenje od strane bilo koga ko je u okviru Zakona o upravljanju u vanrednim situacijama i katastrofama nadležan da reaguje preventivno, u sanaciji, u zbrinjavanju, u obaveštavanju, u bilo kom segmentu kojim se zakon bavi.

Dobro je što imate tu odredbu. Još bi bilo bolje da se o takvim odredbama u zakonu mnogo više priča, jer bi time otvarali prostor za odrasle ljude u Srbiji da razgovaraju među sobom kao odrasli ljudi, a ne za mnogo što-šta, čemu svedočimo i u institucijama i u medijima i na ulici. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Na član 3. amandman je podneo narodni poslanik LJubinko Rakonjac.
Vlada i Odbor za odbranu i unutrašnje poslove prihvatili su amandman.
Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom Republike Srbije.
Konstatujem da je ovaj amandman postao sastavni deo Predloga zakona.
Na član 3. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Marko Đurišić, Miroslav Aleksić, Nenad Konstantinović, Goran Bogdanović i Zdravko Stanković.
Da li neko želi reč? (Da)
Reč ima narodni poslanik Miroslav Aleksić.
(Nemanja Šarović: Po Poslovniku. Aleksiću, nemoj da govoriš. Na šta ovo liči?)
Izričem vam opomenu, kolega Šaroviću.
(Nemanja Šarović: Tražim reč po Poslovniku, on ne da.)
Nastavite, kolega Aleksiću.

Zahvaljujem, predsedavajući.
Ali, ne mogu da govorim kad galame iza mene.

Nećemo vam računati to vreme.
(Nemanja Šarović: Po Poslovniku.)

Dakle, podneli smo amandman na član 3, sa ciljem da se proširi formulacija i da se pored zaštite i spasavanja ljudskih života doda i – zaštita zdravlja i bezbednosti ljudi, i da to ima prioritet.

Zašto ovo govorim i zašto smo predložili ovakav amandman? Zato što je ključna stvar, čini mi se, preventiva u ovome o čemu mi govorimo. Bojim se da nismo izvukli pouke iz svega onoga što se dešavalo u prethodnih nekoliko godina, a pre svega tu mislim na poplave koje su se dogodile 2014. godine. Tada je Srbija pretrpela štete jako velikih razmera i ono što je bilo neophodno jeste da odatle izvučemo pouku i da krenemo sa preventivom, da sve ono što se tada pokazalo loše, krenemo da ispravljamo.

Nažalost, nikako nema dovoljno para iz budžeta za ovakve stvari, za kanalsku mrežu, za odbrambene nasipe, ali zato imamo para za svetleće tunele, lavirinte, fontane, gondole i neke druge stvari.

Suštinsko pitanje je pitanje prioriteta. Pitanje bezbednosti i zdravlja ljudi mora biti prioritet za svaku državu, pa i za Srbiju. I kad pogledate crnu statistiku nesreća koje se dešavaju namenskim industrijama, dakle, ne od prirodnih katastrofa, što takođe upozorava da moramo hitno, kao društvo, i vi kao vlast, da reagujete na ovakve situacije.

U prethodnih nekoliko godina, dakle, 14. jula 2017, u fabrici „Milan Blagojević – Namenska“ u Lučanima, dva radnika su teško povređena. Dana 28. februara u Kragujevcu su poginule četiri osobe, 30 je povređeno. Dana 15. maja 2015. godine u fabrici „Krušik“ povređeno je sedam radnika, itd, itd.

Jako je loš i crn taj bilans. Neophodno je, zaista, da se ozbiljno pristupi ovoj temi, a ne kada se dogodi incident, kao što se dogodio u fabrici u Lučanima i kada neka novinarka, kao što je gospođa Tatjana Vojtehovski, govori o tome, onda ona bude izložena strašnim napadima, pritiscima, osudama od strane vladajućeg režima. O tome se mora govoriti i ići u susret da se te stvari više ne bi dešavale, a ne da se ljudi satanizuju samo zato što govore o onome što se dešava u društvu.

Stoga vas pozivam da usvojite ovaj predlog amandmana i da proširite ovu formulaciju koju ste naveli. Ja sam neko ko dolazi iz opštine i bio sam predsednik opštine 2014. godine. Bili smo jedna od opština koja je pretrpela jako velike posledice od poplava. Sve te posledice su nastale od izlivanja reke Zapadne Morave, koja je više hiljada hektara plodnih oranica i zemljišta poplavila. Od 2014. godine do danas, 2018. godine, apsolutno ništa nije urađeno u tom delu. Apsolutno ništa. U jednom delu toka Zapadne Morave sada se radi regulacija korita, zato što je ugrožen gasovod, inače, ako se dogodi ne tolika poplava nego i manja, mi ćemo imati probleme.

Poplave su se dešavale i 2015, i 2016. godine. Evo, pogledajte Lučane. U Lučanima se i 2017. godine desila poplava, i 2018. godine je uvedeno vanredno stanje. Šta smo uradili kao društvo? Šta ste uradili kao država da sprečite to što se događalo 2014. i 2015. godine, i u Lučanima i u drugim gradovima u Srbiji, i u mom Trsteniku, da se više ne dešava? Zahvaljujem.