Gospodine predsedniče Narodne skupštine Republike Srbije, poštovani potpredsednici, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani narode Srbije, bio ti srpske, romske ili svake druge nacionalnosti, čast mi je što mogu da vam se obratim u ime jednog velikog naroda, neću ja da kažem nacionalna manjina, jer narod koji ima 300, 400, 500 ili 600 hiljada stanovnika nije manjina nego većina.

Na početku da se zahvalim čoveku koji je nama Romima omogućio da u pokrajinskoj i republičkoj skupštini, ovoj, sedimo nas troje, dve prelepe dame i ja sa njima da im pravim društvo i da pokušavamo da rešavamo ono što desetinama godina unazad nije rešavano.

Mnogo toga se nagomilalo što se Roma tiče i naš posao u budućim vremenima će biti da uz vašu pomoć, naravno, uz vašu svesrdnu pomoć, svi to pokušamo da rešimo koliko je to moguće.

Moram na početku da kažem da sam malo tužan, a pomalo i revoltiran na izjave nekih kolega koji iz doline dođoše i rekoše to što rekoše o amandmanima svojim, a da pri tom ne pomisliše da tamo žive i Romi i u Preševu, i u Bujanovcu, i u Vranju, i u Nišu, i svuda, tamo na šta neki od njih bacaju oči. Da, Romi tako ne misle. Ja znam, ja ne pričam na pamet, 40 godina se bavim ovim teškim problemima svoga naroda.

Što se amandmana tiče, rečeno je mnogo toga i ja ne bih ništa tome dodao, osim što prethodno rekoh, a to je da se mi Romi nikako ne možemo složiti sa tim da Aleksandar Vučić i ova država ne misle dobro nacionalnim manjinama.

Znate, došao sam iz Kancelarije za ljudska i manjinska prava. Bio sam tamo pet godina zamenik direktora. Rom sam inače. Sa svojim kolega danas sam prisustvovao sednici Odbora za ljudska i manjinska prava i na tom skupu je izabrano i dvoje Roma u članstvo i niko nam ništa nije prebacio, taman posla. Čovek sam koji je brojao poslednjih mesec, dva dana koliko je Roma birano u razna tela, pre svega politička, jer politička integracija je vrlo bitna za romski narod i nabrojao sam najmanje desetak funkcionera romske nacionalne manjine koji su izabrani u razne gradske skupštine ili parlamente, koji su u rangu predsednika, kao što je to, na primer, u Obrenovcu i još nekim krajevima, u rangu potpredsednika, kao što je to ovde u Beogradu i na još nekim mestima.

Ima zasluge jedna partija za to što ja sada hvalim. Ne želim da kršim Poslovnik, ja želim da pohvalim SNS i njenog predsednika i da im kažem u ime svih ovih 40 godina koliko se time bavim jedno veliko hvala, jer do sada nisam imao prilike iako mnogi misle da sam ja barem jedno šest puta bio narodni poslanik. Nikada nisam bio narodi poslanik i nikada nisam bio na političkim funkcijama, a svi su me tapšali po leđima od devedesetih godina pa na dalje. Eto, jedan čovek se usudio da i mene predloži i još nekolicinu mojih kolega.

Usvajanjem ovog Zakona o ministarstvima, dobiće se mnogo, a posebno mi Romi ćemo dobiti nešto što nama zaista treba. Mnogo ranije sam govorio da Ministarstvo za ljudska i manjinska prava je neophodna stvar i u ono vreme kada je na njegovom čelu bio Rasim veoma smo lepo sarađivali i radilo se i postizalo se puno toga.

Onda su naišla neka vremena kada takvo ministarstvo nije postojalo. Nisam bio baš presrećan, a i mnogi Romi nisu bili presrećni, ali došlo je vreme da se Ministarstvo za ljudska i manjinska prava, ja ga sada tako zovem, skraćeno, obnovi i da počne da vrši svoju funkciju. Koja je njegova funkcija nepotrebno je ovde vama, ozbiljnim političkim glavama predstavljati. Znate svi, a mi Romi posebno moramo da obratimo pažnju na to. Moramo iz prostog razloga, jer nas je naučila istorija i prošlost koja je bila vrlo teška, koja nas je primorala da se ponašamo ponekad i nedolično, ponekad i na način kako to ne odgovara ni samima nama.

Sada je prilika, dame i gospodo, da se romski glas čuje i u Skupštini Srbije i u Skupštini AP Vojvodine i na mnogim mestima gde do sada nije mogao da se čuje. Zašto nije mogao da se čuje neka razmišljaju oni koji su prethodnu vlast držali i koji su prethodne zakone o ministarstvima donosili i prethodne izbore pravili, pa među romskim narodom imali samo glasače, a nikako i one koji će da budu birani.

Doživeli smo zahvaljujući Aleksandru Vučiću i to da budemo birani i srećan sam zbog toga. Nekoliko stotina hiljada Roma, opet neću da kažem tačan podatak, jer niko od nas nije u to siguran, će u narednih nekoliko godina koliko ova Skupština bude trajala imati prilike da čuje o svojim problemima, ali će to isto moći da čuju i svi oni koji treba da čuju i svi oni koji o tome treba da odlučuju.

Zalažem se za to da se i romski glas čuje, da i Rom digne dva prsta kada je reč o odlučivanju, da pomogne tamo gde treba i da učini ono što mora. Mi smo, dame i gospodo, romski narod u Srbiji, poslednjih šest do osam stotina godina bili zajedno sa srpskim narodom i sa svima drugima naravno i činili sve ono što je na korist države koju svi zovemo naša zemlja i naša Srbija.

Naša Srbija će ostati sve dotle dok i jedan romski život bude postojao u njoj, a ja se nadam da će se povećavati, jer ova nova ministarstva koja su formirana, valjda će obratiti malo više pažnje i na romsku populaciju koja treba da se množi i koja se zaista množi, ponekad čak i više nego što drugi to bi i želeli i voleli. Množimo se, a to predlažem i svima ostalim drugim narodima. Neka im to bude, ako ništa drugo dve stvari neka nauče od Roma, neka se množe i neka pevaju. Hvala.

Hvala.
Reč ima Milija Miletić.

Zahvaljujem se.

Ja bih po amandmanu. Moje kolege su rekle pre mene sve one stvari o kojima isto mislim jer naša država Srbija i svi mi i naš predsednik Vučić pokazali smo da u svakom delu Srbije za svakog čoveka mislimo isto. Sada je Korona, problemi vezano za zdravlje ljude gde se u najvećem delu cele naše Srbije rade bolnice, dograđuju, obezbeđuju sredstva da bismo svakom našem čoveku koji živi u Srbiji obezbedili iste uslove života.

Konačno i mi iz malih sredina, kod nas ima predstavnika nacionalnih manjina, da li su to Romi, da li su to Bošnjaci, da li je to neka druga nacionalna manjina, nije bitno, svi smo mi isti i svakom čoveku želimo da obezbedimo iste uslove. Prijatelji koji rade poljoprivredu, nije bitno da li je to u bilo kom delu Srbije, svi smo mi u fabrici pod vedrim nebom i zbog toga moramo nastaviti da radimo, za svakog čoveka da se borimo, a ovakve stvari sada kada neko kaže da sada ovde mi želimo da neke stvari ne budu kao što treba, da nacionalne manjine nemaju dovoljno prava ili umanjena prava, to nije tačno, jer smo svedoci kada su bili izbori, konačno u Bujanovcu su bili lokalni izbori, gde su četiri albanske partije pravile većinu, gde smo mi Ujedinjena seljačka stranka, čiji sam ja predsednik, bili zajedno u koaliciji sa SNS, gde imamo odbornike. To su ljudi koji su dobri domaćini i želeli smo i sada i ranije da radimo u interesu svih građana, ali nije bitno da li je to neka nacionalna manjina ili naš srpski narod. Svi smo mi isto i mi smo želeli i u Bujanovcu, kao i u drugim mestima, da učestvujemo, da radimo, da obezbedimo bolje uslove života i za selo i za grad.

Ova buduća vlada koja će se formirati za dva dana, odnosno prekosutra, ta vlada će imati mogućnost po prvi put da imamo Ministarstvo za selo, ministarstvo koje će dati mogućnost da se ostavi veći akcenat, da se obezbede bolji uslovi života.

Danas smo imali formiranje Odbora za poljoprivredu, izabrali smo predsednika Odbora za poljoprivredu Marijana Rističevića i imamo potrebu da zajedno radimo, da u svakom delu naše Srbije budemo kao ljudi, kao poslanici, da razgovaramo sa ljudima. Mi smo ranije bili u Bujanovcu kao Odbor za poljoprivredu, bili smo i u Novom Pazaru. Razgovarali smo i obilazili poljoprivredna gazdinstva. Nije bitno da li je to gazdinstvo bilo kog vlasnika. To su ljudi koji rade poljoprivredu, koji se muče, koji imaju iste potrebe da se u svakom delu obezbede isti uslovi života. Zato će Ministarstvo za selo imati mogućnost da radi, Ministarstvo za nacionalne manjine i dijalog isto će to raditi, Ministarstvo za demografiju i borbu za decu, za mlade će raditi.

Znači, ova naša vlada koja će biti formirana biće vlada koja će stvarno dati doprinos da se obezbede isti uslovi života u svakom delu Srbije. Imali smo i Odbor za prava deteta gde je predsednik Skupštine, gospodin Dačić bio sa nama. I sada ću to reći, na tom Odboru sam kao član, i ranije sam bio zamenik člana, govorio da se moramo zalagati za onu decu na selu, decu koja žive na selu da im obezbedimo makar iste uslove života kao onoj deci koja žive u gradu.

Kada govorimo o svim tim našim problemima moramo i na tom Odboru staviti apostrof na to zato što kategorija dece koja žive na selu mora biti poznata i sutra nekim novim zakonima kojima treba da pospešimo razvoj i bolji život svih naših ljudi koji žive na teritoriji Republike Srbije.

Još jednom bih se zahvalio i predsedniku Skupštine i svima vama ovde jer smo svi ovde sa željom da obezbedimo bolje uslove života za svakog čoveka i za one koji žive na selu i koji žive od sela i za one koji žive u gradu. Dobro je što ovaj amandman nije prihvaćen zato što svi mi mislimo isto, želimo da bude dobro za svakog čoveka pa bilo gde da bude i bilo koje nacionalna pripadnost da bude.

Još jednom, ja ću kao predsednik Ujedinjene seljačke stranke podržati predloge svih zakona zato što mislim da država Srbija na čelu sa predsednikom Vučićem ima mogućnost da bude jača i bolja a to je dokazano i u prethodnom periodu.

Zahvaljujem.
Reč ima Ivan Ribać.

Poštovani predsedniče, poštovani poslanici, poštovani građani Srbije, prvog dana zasedanja Skupštine u novom sazivu čuli smo blago rečeno ne baš prijateljske opaske poštovanih kolega iz stranke SDA, koji su apriori odbijali sve i bili protiv svih predloga vladajuće većine, iznoseći neke paušalne optužbe koje nemaju baš veze sa istinom.

Predstavnici iste one stranke čiji predsednik već dugi niz godina pokušava da unese razdor u suživot Srba i naše braće Bošnjaka, sve radi sticanja jeftinih političkih poena, iako oni na toj teritoriji već vekovima žive u bratstvu i slozi sve dok se ne pojave tako neki političari koji radi sitnih sopstvenih interesa pokušavaju da unesu nemir među njima.

O stručnosti predsednika pomenute partije ne bih puno govorio, osim da kažem da je on predlagao da prekinu i prestanu da se nose zaštitne maske u pandemiji i jeku pandemije i borbe protiv Kovida, jer je kako je rekao na njima mala količina otrova ili određenih hemijskih supstanci koje će povećati smrtnost građana koji ih nose, direktno na taj način utičući na zdravlje i bezbednost svojih građana. Da ne pominjem da je često puta u sred Beograda, u sred Srbije govorio kako je fašistička država, kako treba da se otcepi Sandžak i ostale samo njemu neke znane ideje i fraze ne bi li uneo razdor u taj živalj na toj teritoriji, nakon koga bi mogao jeftino da manipuliše ponašajući se kao paša iz starih vremena.

Politika naše stranke i našeg predsednika, gospodina Aleksandra Vučića je takva da se ne pravi razlika između Srba, Bošnjaka i svih nacionalnih manjina koji žive na prostoru Srbije. Da ovo ne bi bilo samo politički korektno obojena fraza koju sam rekao, reći ću i neke brojke. U svoj krizi koju je zahvatila našu državu, koju smo nasledili nakon 2012. godine kada smo došli na vlast, u taj region gde žive Srbi i Bošnjaci uloženo je mnogo novca, mnogo više nego što je to uloženo desetinama godina pre nego što smo došli na vlast.

Tamo je napravljen jedan od najmodernijih dijagnostičkih centara, tamo su napravljene dve nove škole, jako poboljšana putna infrastruktura i olakšan život građanima sa tih prostora.

Takođe, ono što mi je zaparalo uši i čijem utisku ne mogu da se otmem, a to je da je poštovani kolega tražio od gospodina ministra spoljnih poslova tada, a sada uvaženog predsednika Skupštine, u prvoj svojoj rečenici da se izvine za zločine nad Bošnjacima koje su počinili Srbi.

Moram da kažem da je ova vlast od 2012. godine, od kada je došla i preuzela kormilo vođenja ove države često isticala da osuđuje svaki zločin Srba nad bilo kojom nevinom žrtvom u ratovima na prostoru bivše Jugoslavije. Prvenstveno iz naše sramote jer su Srbi bili čestiti, hrabri, uvažavani i poštovani ratnici koji su uvek vodili odbrambene ratove, da ne kažem da su imali poštovanje čak i svojih neprijatelja, pomenuo bih tu i generala fon Mekenzena koji je 1915. godine rekao i naredio da se podigne spomenik srpskim ratnicima na Košutnjaku.

Još jedna činjenica koja potkrepljuje ovu moju tvrdnju je i ta da se predsednik Vučić, svestan svega ovoga što sam malopre rekao, odvažio da na jedan viteški, časni i pošten način iz najiskrenijih namera ode 2015. godine u Potočare, gde će se pokloniti senama nevino stradalog naroda, ali ne tako kao što su to radili bivši vlastodršci iz nekih prethodnih vlasti koji kada nisu imali šta da ponude svom narodu u smislu boljeg uslova života, bolje plate, bolje infrastrukture, bilo kog boljitka za njihov život tako su se izvinjavali sporadično kome treba i kome ne treba.

Njegove namere su bile iskrene i časne. Pitao bih samo kolege – šta se tada desilo i kako je tada gospodin Vučić mogao da prođe? Moga je da izgubi glavu. Isto tako bih hteo da pitam – zašto se ne pominju i srpske žrtve kada su toliko pošteni i sećaju se svojih, da li su one manje vredne, da li se preko 8.600 Srba koji su izgubili život u ratu, u Sarajevu od 1991. godine do 1995. godine? Ili, šta je sa zločinima u Podrinju i selima Bratunac, Zvornik, Milići, Vlasenica i drugim, gde je za vreme verskih praznika mučeničkom smrću ubijeno preko 3.000 Srba o kojima je pisao gospodin kolega Miodrag Linta.

Naša stranka na čelu sa predsednikom Vučićem je uradila sve da pokaže da nam je stalo do iskrenog suštinskog pomirenja, poverenja, saradnje i mira u budućnosti, ne samo sa Bošnjacima, nego sa svim narodima koji žive na ovoj teritoriji, ali prvenstveno iz jednog razloga, da našim pokolenjima ostavimo srećnu i bezbrižnu budućnost neopterećenu teretom koji su imale naše generacije.

Iako svakodnevno trpimo napade sa svih strana od medija, od udruženih tajkunsko-mafijaških grupa, od raznih centara moći u zemlji i inostranstvu, ne možemo slagati pošten i čestit narod koji ove groteskne optužbe smatra smešnim, jer na svom ličnom primeru on vidi da svakog dana živi bolje, da svakog dana, svakog meseca ima bolje uslove za život, da živi u lepšem ambijentu, da lakše dolazi do zaposlenja i do raznih drugih benefita, ova vlast njemu omogućava.

Ono što ćemo mi da pomognemo predsedniku Vučiću i stranci SNS, kao i našim koalicionim partnerima, to je da ćemo stojički ćutati, trpeti sve kritike koje dolaze iz ovih kruga, raditi, sledeći misao velikog Vladike Nikolaja Velimirovića koji je rekao – ćuti i čini dobro delo, zakopaj ga pod kamen i ono će samo napraviti jezik i objaviti se pokolenjima. Živela Srbija.

Zahvaljujem.
Već sam rekao, ali iz službe me upozoravaju da to moram da kažem i u formalnom obliku.
Saglasno članu 97. i članu 87. stavovi 2. i 3. Poslovnika, obaveštavam vas da će Narodna skupština danas raditi i posle 18.00 časova, zbog potrebe da Narodna skupština što pre donese akte iz dnevnog reda ove sednice.
Istovremeno želim da vam skrenem pažnju da se može očekivati da i glasanje bude oko 18.00 časova, radi informacije o daljoj dinamici našeg rada.
Sledeći govornik je Miodrag Linta.

Poštovani gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, brojne činjenice jasno pokazuju da je Srbija vodeća država u Evropi u poštovanju prava nacionalnih manjina. Srbija poštuje sve međunarodne standarde, međunarodne konvencije vezano za poštovanje prava nacionalnih manjina.

Mi smo država u kojoj imamo 27 nacionalnih saveta nacionalnih manjina i mislim da smo po tome šampioni u čitavom svetu. Imamo niz lokalnih samouprava gde se bez ikakvih problema, slobodno upotrebljavaju jezici nacionalnih manjina. Mislim da ima lokalnih samouprava gde imamo u upotrebi jezike nacionalnih manjina 10, 15 i više.

Srbija čini sve što je u njenoj moći. Znači, ono sa predsednikom Vučićem, da pošalje jasnu poruku da želi mir, stabilnost, pomirenje na prostoru bivše Jugoslavije.

Međutim, činjenice pokazuju da to ide jako teško. Evo, daćemo primer odnosa bošnjačkih političara u Sarajevu prema ispruženoj ruci zvaničnog Beograda. Pomenuću jedan u nizu događaja koji se desio ove godine, 20. jula ove godine, Bakir Izetbegović, predsednik Stranke demokratske akcije i lider bošnjačkog naroda je bio zajedno sa bošnjačkim članom predsedništva, Šefikom Džaferovićem, sa poglavarom islamske zajednice u BiH, Huseinom Kavazovićem u Kozaracu kod Prijedora.

Šta je Bakir Izetbegović rekao tom prilikom? Prvo, kaže, Bakir Izetbegović - genocid nad Bošnjacima je počeo u Krajini, a kulminirao je u Srebrenici. Dakle, prema Bakiru Izetbegoviću i bošnjačkim političarima nije se desio genocid nad Bošnjacima samo u Srebrenici, desio se i u Prijedoru, Ključu, Sanskom mostu, Bratuncu i još nekoliko lokalnih samouprava. On je tada izjavio da je u istoriji bilo mnogo genocida nad bošnjačkim narodom od strane srpskog naroda.

Drugo, Bakir Izetbegović je tada rekao jednu najbrutalniju moguću laž i optužbu, izmišljotinu, da srpski narod mora da se zabrine, jer ima mnogo Srba koji su skloni ubijanju Bošnjaka. Zatim, Bakir Izetbegović je rekao da ne može da prežali što Srbija nije 2007. godine od strane Međunarodnog suda pravde u Hagu osuđena za genocid. Takođe, da veoma žali što 10 godina kasnije, 2017. godine, nije uspela revizija tužbe za genocid protiv Srbije. I da će on i dalje nastojati, koliko god bude u njegovoj moći, da se ponovo pokrene inicijativa za reviziju presude za genocid protiv Srbije.

U drugim prilikama Bakir Izetbegović i drugi bošnjački političari su govorili i govore kako je Republika Srpska nastala na genocidu, masovnim zločinima, etničkom čišćenju bošnjačkog naroda, da je Srbija izvršila agresiju na Bosnu i Hercegovinu, da se nikako ne mogu izjednačavati agresori, dakle, Srbija, srpski narod sa braniocima, dakle sa tzv. armijom BiH i bošnjačkim narodom.

Kakve su to poruke Bakira Izetbegovića i drugih bošnjačkih političara? To su poruke mržnje, isključivosti, te su poruke uperene protiv mira, stabilnosti, protiv zajedničkog života Srba i Bošnjaka. To su poruke koje dodatno podižu tenzije i produbljuju podele između srpskog i bošnjačkog naroda. U više navrata i verski poglavar bošnjačkog naroda u BiH, Husein Kavazović je rekao da nema nikakvog pomirenja između Srba i Bošnjaka do god Srbija i srpski narod ne priznaju lažni i nepostojeći genocid u Srebrenici.

Moje lično mišljenje je koliko god predsednik Vučić se trudio, a znam da je iskren u svojoj nameri i želi pomirenje dva naroda, mislim da u tome ne može uspeti zato što ne postoji nikakva spremnost, barem na današnji dan, od strane bošnjačke političke, kulturne, verske elite da se suoči sa pogrešnom politikom Alije Izetbegovića, da odbaci ratnu politiku Alije Izetbegovića čiji cilj je bio stvaranje etnički čiste muslimanske teritorije sa koje bi bili proterani svi Srbi, a ono malo što bi ostalo, bili bi građani četvrtog, petog reda.

Ne postoji, mi nemamo u Sarajevu ni jednu relevantnu političku stranku bošnjačkog naroda koja bi bila spremna na kompromis, koja ne bi polazila od ovih lažnih, bezočnih izmišljotina i optužbi prema Srbiji i srpskom narodu.

Jasno je da zvanično Sarajevo nikada nije iskreno prihvatilo Dejtonski mirovni sporazum. Jasno je da se bošnjački političari nadaju da će i danje uz pomoć određenih centara moći u međunarodnoj zajednici ostvariti svoj krajnji cilj, a krajnji cilj jeste ukidanje Republike Srpske i stvaranje unitarne muslimanske BiH.

Dobro znamo da je negde od završetka rata, pa do 2005, 2006. godine visoki predstavnik u BiH kao instrument određenih zapadnih centara moći i uz podršku bošnjačkih političara, odnosno više od osamdeset nadležnosti Republici Srpskoj u oblasti odbrane, bezbednosti, finansija. Znamo da se Ustavni sud BiH koristi kao instrument napada na Republiku Srpsku.

Koja je struktura Ustavnog suda BiH. Ustavni sud BiH ima devet članova. Dva člana su iz reda Bošnjaka, dva iz reda Hrvata, dva iz reda Srba i tri su stranci. Vi faktički sve strateške odluke se donose preglasavanjem sudija iz reda srpskog naroda, a u određenim prilikama iz reda hrvatskog naroda. Tako da, odluke se uvek donose konsenzusom troje sudija stranaca i dvoje sudija Bošnjaka. Znači, pet prema četiri ili sedam prema dva.

Mi imamo vandejtonske kategorije, imamo pravosuđe BiH, tužilaštvo i sud BiH koji uopšte nisu predviđeni Dejtonskim mirovnim sporazumom. Oni su sada novi instrument pritiska na Republiku Srpsku i na srpski narod. Govorio sam u načelnom delu rasprave da je i tužilaštvo i sud BiH etnički motivisana institucija, čiji cilj nije pravda, čiji cilj nije kažnjavanje svih onih koji su činili ratne zločine. Bošnjački političari polaze od pretpostavke da je bilo nekakvih malih, pojedinačnih zločina protiv Srba, ali Srbi su glavni krivci, oni su, ponavljam, izvršili genocid, masovna etnička čišćenja, masovne zločine i Republika Srpska ne sme da postoji.

Srbija se snažno zalaže za dosledno poštovanje Dejtonskog mirovnog sporazuma. O Dejtonskom mirovnom sporazumu, izvornom Dejtonskom mirovnom sporazumu BiH se sastoji od dva entiteta. Ako to prevedemo na svakodnevni jezik, BiH je u suštini jedna konfederacija, državna zajednica koja se sastoji od dve države Republike Srpske i Federacije BiH i koju čine tri naroda Srbi, Bošnjaci i Hrvati. Bošnjačka elita nikad nije prihvatila, ponavljam, iskreno Dejtonski mirovni sporazum.

Mislim da se mi moramo zalagati upravo zbog mira, stabilnosti na zapadnom Balkanu da se treba vratiti izvornom Dejtonskom mirovnom sporazumu. Svih 80 prenesenih nadležnosti sa nivoa Republike Srpske i Federacije BiH su prenete na nelegitiman, nelegalan i nasilan način.

U Dejtonskom mirovnom sporazumu jasno stoji da se sve odluke o eventualnom prenosu nadležnosti na nivo BiH moraju donositi isključivo dogovorom i saglasnošću legitimnih predstavnika Republike Srpske Federacije BiH. Ni jedna od ovih 80 nadležnosti nije preneta u skladu sa ovim načelom koji stoji u Dejtonskom mirovnom sporazumu.

Teško je biti Srbin u Federaciji BiH. Čuli smo ovde kolege, pojedine kolege koji su govorili na tu temu. Znači, Sarajevo samo priča o genocidnoj Republici Srpskoj, o etnički očišćenoj Republici Srpskoj od Bošnjaka, a Federacija BiH nije tema.

Ponavljam još jednom u Federaciji BiH je živelo 600 hiljada Srba, a po popisu od 2013. godine živi ih sada manje od 50.000. Preko pola miliona Srba je proterano sa područja Federacije BiH. Kako žive preostali Srbi u Federaciji BiH? Osnovni problem je diskriminacija od strane nadležnih državnih organa u delu zakonodavstva.

Od 10 kantona u četiri kantona srpski narod nije konstruktivan. Tamo je jeste konstruktivan to je mrtvo slovo na papiru.

Daću vam primer. Da li je moguće da u Srbiji bilo koja nacionalna manjina nema pravo na obrazovanje na svom jeziku? To ne postoji. Zamislite da neka nacionalna manjina u Srbiji nema to pravo. Pa, digla bi se čitava Međunarodna zajednica i OSC i Savet Evrope i EU i rekli bi – pogledajte ovu Srbiju ne da jednoj nacionalnoj manjini da koristi svoj maternji jezik.

U Federaciji BiH, u Hrvatskoj to je normalna stvar. Evo, samo dva primera.

Primer opštine Glamoč, gde Srbi po poslednjem popisu stanovništva čine blizu 50%. Srpska deca nemaju pravo da idu u školu i da uče svoj maternji srpski jezik. Mogu samo da se opredele između hrvatskog jezika, i kako oni zovu bosanskog jezika.

Još uvek ne mogu da shvatim, da razumem šta znači bosanski jezik ovo je bošnjački narod valjda on treba da priča bošnjačkim jezikom, ali dobro, oni su rekli da oni taj jezik zovu bosanskim jezikom. Ja mislim da je to jasna tendencija o čemu se radi. I sada srpska deca u Glamoču moraju da se opredele da li će da uče hrvatski jezik ili bosanski jezik.

Ista je stvar u Bosanskom Petrovcu. Takođe, koji je deo, opština Bosanski Petrovac je deo Unsko-sanskog kantona sa sedištem u Bihaću. Srpska deca u Bosanskom Petrovcu takođe ne mogu da uče srpski jezik. I šta rade roditelji, srpski povratnici? Šalju svoju decu da putuju u opštinu Drinić. Znači, to je sada manji deo nekadašnje predratne opštine Bosanski Petrovac koji pripada Republici Srpskoj. Znači, ne mogu da uče srpski jezik u Bosanskom Petrovcu.

Mislim da su to važne stvari, da mi o tim stvarima moramo da govorimo i da insistiramo da srpska deca svuda u regionu i Federaciji BiH, i u Hrvatskoj moraju da imaju pravo da uče, da se školuju na svom maternjem jeziku i da je to civilizacijski standard i da je to za Republiku Srbiju sasvim normalna stvar.

Želim na kraju da ponovim još jednom. Mislim da ne postoji nikakva spremnost, apsolutno nikakva spremnost za 25 godina po završetku rata kod bošnjačkih političara i bošnjačke elite za iskreno pomirenje i odnose međusobnog poštovanja između srpskog i bošnjačkog naroda, između Srbije i BiH. Ne postoji spremnost da se odbaci ratna politika, ne postoji spremnost da se procesuiraju ratni zločini, ne postoji spremnost da se prihvati iskreno Republika Srpska, da se prihvati iskreno Dejtonski mirovni sporazum, da se kazne svi oni koji su činili ratne zločine.

Bez obzira na to Republika Srbija treba i dalje da insistira na odnosima međusobnog poštovanja i uvažavanja, ali mislim da Srbija mora, o tome sam govorio u načelnom delu rasprave da bude aktivan činilac u procenjivanju ratnih zločina.

Srbija ne sme više da dozvoli da ovde određene nevladine organizacije pružaju prst i određuju koji će časni borci Republike Srpske, Republike Srpske krajine da budu po treći, peti put procesuirani pred pravosuđem Republike Srbije.

Svi mi stojimo na stanovištu. Ja lično, da svako ko je činio ratne zločine da treba da odgovara. Ogromna većina oficira, podoficira, boraca Republike Srpske, Republike Srpske krajine su se časno, hrabro i pošteno borili za svoj narod i poštovali sve međunarodne konvencije ratovanja, a pre svega, poštovalo vlastitu tradiciju.

Dakle, ne možemo više dozvoliti da se naši borci procesuiraju, naši oficiri procesuiraju, i moramo napraviti jedan iskorak da je konačno došlo vreme da za brojne zločine nad našim narodom odgovaraju pripadnici, takozvane, armije BiH, hrvatske Vojske, pripadnika hrvatskog veća, odbrane i brojnih raznih paravojnih muslimanskih i hrvatskih formacija koje su delovale u ratnom periodu.

Hvala.

Hvala.
Ovim smo završili raspravu po ovom amandmanu.
Na član 12. amandman, sa ispravkom, zajedno su podneli narodni poslanici Šaip Kamberi, Enis Imamović, Selma Kučević, Nadije Bećiri, Mirsad Hodžić, i Arđend Bajrami.
Primili ste mišljenje predstavnika predlagača o podnetim amandmanima i izveštaje Odbora za ustavna pitanja i zakonodavstvo i Odbora za pravosuđe, državnu upravu i lokalnu samoupravu.
Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodna poslanica Sandra Joković.

Poštovani predsedavajući, javljam se po amandmanu za ljudska i manjinska prava.

Poštovani predsedavajući, kolege i koleginice poslanici, obraćam vam se prvi put i to ovog puta u ime ljudi koje predstavljam. To su ljudi romske nacionalnosti. Sa ponosom ističem da sam ja jedna od njih. Znamo da Rome prati loša slika, ali nadam se da će se ta loša slika ukloniti.

Zahvaljujući predsedniku Srbije, i predsedniku Srpske napredne stranke, Aleksandru Vučiću, koji ima sluha za narod ove nacionalne manjine, samim tim da je omogućio da se na listi za narodne poslanike nađe neko ko je ove nacionalnosti, svedoci smo da je dosta toga urađeno po pitanju donošenja Zakona o diskriminaciji, da se svaki čovek koji je različite boje kože, vere, oseća kao ravnopravni član ovog društva.

Samim tim što je predsednik, Aleksandar Vučić dao na predlog tri nova ministarstva, od kojih je jedno ministarstvo za ljudska i manjinska prava, isto tako bih volela da pohvalim izbor za nove ministre, zastupljenost žena u Vladi, nova stručna lica.

Takođe, koristim priliku i da pohvalim izbor novih mladih ljudi u parlamentu koji će predstavljati svoj grad, opštinu, izneti probleme i efikasno doći do rešenja istih uz pomoć nove Vlade.

Svi zajedno moramo da se borimo kako bi se rasizam iskorenio. Naša divna zemlja Srbija je zemlja ljubavi, mira, tolerancije i u njoj nema mesta mržnji, rasizmu, nasilju i fašističkoj ideologiji. Sigurni smo da je naša zemlja u stanju da obezbedi da se svaki građanin Srbije oseća sigurno i spokojno, bez straha za svoju bezbednost i bezbednost svoje porodice. Ne bih više oduzimala vremena svojim kolegama. Zahvaljujem.

Hvala vama, gospođo Joković, i čestitam na prvom izlaganju u ovom sazivu.
Reč ima narodni poslanik Đorđe Milićević.