Zahvaljujem, gospodine potpredsedniče.
Uvaženi narodni poslanici, poštovana kandidatkinjo za Poverenika za zaštitu ravnopravnosti, poštovani građani Republike Srbije, pre nego što krenem sa svojim obrazlaganjem predloga za izbor Poverenika, samo bih jednu malu digresiju, ako mi dozvolite. Moj kolega Milićević pre mene je zaista dosta toga rekao i izuzetno mi je velika čast i zadovoljstvo što su i ostale poslaničke grupe i ovlašćeni predstavnici zaista uspeli da prepoznaju ono što je SNS već i u odgovoru naše koleginice Jelene Žarić Kovačević, kao predsednika Odbora, i rekli, da ste se vi zapravo kandidovali svojim kvalitetima i svojim rezultatima u radu, jer ste zaista u prethodnih pet godina i te kako imali i oni su opipljivi.
Ali, kada govorimo o diskriminaciji, kada govorimo o ravnopravnosti, u pravu su i moje kolege koje su pre mene govorile i koje kažu da se prosto sve to uvek nekako veže za rodnu ravnopravnost i tu smo neku priču već i navikli. Ali, vas molim ovde u ime svih dama, mi koje izuzetno vodimo računa o ovoj temi, pazimo šta govorimo, kako se izražavamo i pokušavamo da budemo i rodno senzitivne u tom nekom smislu koji bi bio na našem jeziku odgovarajući, da ne govorite molim vas – pripadnice lepšeg pola. Jer, pripadnice lepšeg ili ružnijeg, mi ovde nismo ni što smo lepe, ni što smo manje lepe, već smo ovde zato što imamo određene kvaliteta za koje smo se kvalifikovale na određenim listama, na kojima su i naše kolege narodni poslanici.
Nije to bilo sa zlom namerom, to vrlo dobro znam. Izuzetno cenim svog kolegu Milićevića koji je zaista hteo samo da na jedan način oda i priznanje i prosto da iskaže možda i de fakto ono što jeste istina, ali kada koristite jezik koji zapravo, pogotovo u ovakvim temama mora biti primeren rodno senzitivnim kategorijama, zaista, bolje da pogrešite možda nekada, nego da iskoristite reč koja nije primerena. Ali, eto, to je jedna mala digresija, neće mi gospodin Milićević zameriti, koliko ni ja njemu nisam.
Tako da, kažem gospođa Žarić Kovačević je kao predsednik odbora zaista rekla sve ono što je vas kvalifikovalo u prethodnom periodu vašeg rada za mesto Poverenika za zaštitu ravnopravnosti. Meni je izuzetna čast i zadovoljstvo što ste upravo vi opet predloženi, jer sam zaista i izbliza, baveći se i temama koje su u delokrugu rada vaše institucije zaista imala priliku i da sarađujem sa vama i na nivou lokalnih samouprava i imala sam priliku i ovde u parlamentu da čitam vaše izveštaje o radu. Tako da, vidim da je zaista ispred nas neko ko se zaista zalaže i mogu reći slobodno živi ovu priču ravnopravnosti, ali zaista imate delokrug rada koji je izuzetno osetljiv i gde morate percipirati različite potrebe, višestruko marginalizovanih ponekada, u društvu grupa i morate u tom smislu biti vrlo obazrivi.
Znam da nije lako kada ste nezavisno telo koje može samo da reaguje samo na osnovu preporuka, ali ono što vas upravo, a možda i vaš rad ocenjuje jeste procentualno visok nivo preporuka koje se zaista na kraju i usvoje. Prema tome, čini mi se da ste vi tu našli, ipak, način da u svom radu dođete do suštine i mislim da je to ono što vas zaista osnovno i kvalifikuje.
Čisto radi građana, različitih poverenika imamo u sistemu naše uprave, pa ovde često vidimo i Zaštitnika građana i Poverenika za zaštitu ravnopravnosti. Čisto želim da kažem da je vaš delokrug rada i institucija zakonom definisana još 2009. godine. Vi ste uspostavljeni kao inokosni, nezavisni, samostalni organ. Na taj način u okviru Ustava i zakona Srbije delujete. Ono što je suština rada vaše institucije, jeste upravo zaštita manjinskih i ljudskih prava i to je sasvim sigurno najveći delokrug rada u kojem vi percipirate svoje delovanje.
Dva su razloga zašto je zaista jedan zgodan momenat, mogu slobodno reći, da upravo danas razgovaramo o izboru poverenika. Juče smo obeležili, kolege su o tome govorile, drago mi je što su i kolege poslanici o tome govorili, 25. novembar kao dan u kojem smo se na svetskom nivou, u okviru Ujedinjenih nacija, obavezali da obeležavamo kao Međunarodni dan prevencije nasilja nad ženama. Ja to nekako ovog puta zaista pokušavam da naglasim i da možda nekako i neku inicijativu pokrenemo i u međunarodnim organizacijama u nekom trenutku. Možda bi to neko obrazloženje nekome imalo smisla, koliko ima meni, ali, eto, u nekim narednim momentima kada budete imali priliku da budete ovde ispred narodnih poslanika, ja bih vas molila prosto da razmotrite sledeću mogućnost.
Dakle, kada govorimo o nasilju nad ženama, a toliko se trudimo da žene ne stavimo u taj neki, rekla bih, deo koji se i dalje odnosi prema ženama kao objektu. To je nešto što pokušavamo zaista i u ovom rodno senzitivnom jeziku da uvek izbegnemo, ali mi u samom zakonu imamo tu reč: „prevencija nasilja nad ženama“, gde zaista opet žene svrstavamo i stavljamo na mesto objekta. Čini mi se da postoje određeni izrazi koji bi tu suštinu zakona, naravno, ukoliko postoji mogućnosti da ga unapredimo, naravno da ćemo na tome raditi i na našem zakonodavstvu smo po ovoj temi mnogo toga učinili, da se ne vraćam sada na sve ono, mogli bismo zaista da ostanemo ovde čitavog dana i to je dobro, jer se mi zaista ne bavimo nasiljem prema ženama 25. novembra u okviru 16 dana aktivizma samo, već 365 dana u godini i to je obaveza Republike Srbije koja je proizašla iz obaveze koju oseća kao društvo koje je svakako i u političkom smislu, upravo iz razloga što ovde u Narodnoj skupštini danas sedi 40% žena, reklo zaista šta misli.
Svakako da u okviru ovih 16 dana aktivizma i danas imamo obavezu da razgovaramo o tome na koji način ćemo se izboriti da se žene danas osećaju bezbednije u društvu, na koji način ćemo sprečiti femicid, jer zaista nulta tolerancija prema nasilju je ono što je neophodno uvesti kao obaveznu normu u društvu i ništa manje od toga.
Ono na čemu moramo da radimo kao društvo da bismo došli do ove nulte tolerancije, jeste i ekonomsko osnaživanje žena, a pre toga, naravno, političko osnaživanje kako bismo što većem broju žena zapravo i dali glas. U to ime se zaista moram zahvaliti i velikoj podršci koju ne samo SNS, ali kroz SNS su možda krenuli ti svi inicijalni pokretači, predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću, koji je zaista svojim zalaganjem ličnim prepoznao da je neophodno da se zaista glas žena u Srbiji čuje snažno. Mi smo u tome, čini mi se, uspele.
Bez obzira što ravnopravnost govori o tome da govorimo o procentu 50 prema 50, jer je to matematički ispravno i tačno, ja mogu reći da se mi danas osećamo daleko ravnopravnije nego što je to bilo u godinama koje su iza nas, a nije imalo izgovora zašto se to ranije nije učinilo. Zato se, kažem još jednom, zahvaljujem i u ime svojih koleginica iz poslaničke grupe, u ime svih koleginica koje su dobile priliku da u ovom parlamentu u danu kada smo izabrali novu Vladu Republike Srbije sa ovih mesta ovde 40% žena je izabralo 50% žena u Vladi Srbije. To je zaista jedan veliki pomak koji smo mi kao društvo učinili.
Politički smo osnažili žene, ali ih nismo osnažili tako da bi se sada mi kao žene borili za druge žene. Hoćemo, naravno da je to cilj kojem mi težimo, ali će se čitavo društvo, čitava zajednica, zaista ta svest koju moramo imati o političkoj participaciji žena u politici ne govori samo u naše ime, mi se ne borimo ovde za sebe, mi se borimo za sve žene u Srbiji, pogotovo one koje su višestruko diskriminisane na različite načine. Mi se borimo za žene na selu, mi se borimo za žene koje su invalidi, mi se borimo za svaku ženu u Srbiji. To je suština onoga što je naše političko delovanje i naša uloga ovde u klupama našeg najvišeg zakonodavnog tela u državi. Dakle, to je naša uloga u društvu. Ne da biramo same sebe i da se između sebe borimo, nego da se borimo za sve žene koje su nas izabrale i za one koje nisu, jer to je suština.
Isto tako bih volela da danas razgovaramo, jer, kažem, dosta smo razgovarali o temi žena u politici i u ekonomskom osnaživanju žena i u narednim danima mi kao Ženska parlamentarna mreža, koja je juče i simbolično ozvaničila svoje postojanje u okviru ovog mandata, razgovaraćemo o tome svakako i na različitim forumima, trudićemo se da ova tema zaista živi 365 dana u godini, ali isto tako mi je drago što smo danas zapravo ovde i razgovaramo o temi izbora poverenika iz jednog drugog razloga. Volela bih da znam šta je to, s obzirom da se Poverenik, a i Ustav Republike Srbije i svi drugi zakoni, svako na svoj način u svom delokrugu rada, bave zaštitom manjinskih i ljudskih prava, pitanje koje želim danas ovde da postavim je – šta je sa ljudskim pravima predsednika države, Aleksandra Vučića?
Možda će vam biti neobično jer ću ja ovaj deo izlaganja započeti sa jednom slikom i jednim pitanjem za vas i za širu javnost. Da li je možda, evo, kolegama u sali i ljudima pokraj malih ekrana koji nas prate danas u prenosu poznato ko se nalazi na ovoj slici? Ako može da se uveliča, ja bih bila zahvalna. Verujem da ne znate. Mogu ovu sliku, pretpostavljam, da držim ovde ceo dan ovako podignutu, a da vi nećete znati ko se nalazi na slici. Možda bude ovako jasnije. Opet mislim da široj javnosti neće biti jasno o kome se radi, jer lik ovog čoveka vi ne viđate ni po medijima, ni po novinama, ni u kakvim raspravama ni ovde ni u široj javnosti. Reč je o Gojku Đilasu, bratu Dragana Đilasa. Da sada, recimo, uzmem i da vam, a mislim da nije ni potrebno, mislim da svi znate kako izgleda Andrej Vučić. Znate samo iz razloga što je brat predsednika Srbije.
Vidite, o tajkunskoj braći se ne govori. O tajkunskoj braći koji su još veći tajkuni se ne govori, ali zato se priča o predsednikovom bratu, zato se o njemu neosnovano tajkunski govori, u tajkunskom maniru. Koliko puta ste čuli da Andrej Vučić poseduje restorane, pekare, zemlju po Vojvodini? Koliko puta su sami sebe demantovali da Andrej Vučić ništa od toga ne poseduje? Sami sebe su demantovali, čak nismo bili potrebni ni mi ovde niti bilo ko. Sami sebe su demantovali. Ali, o bratu Dragana Đilasa se ne govori. Je li to zabranjena tema?
Zašto se govori o deci Aleksandra Vučića? Opet sam sigurna da čitava javnost vrlo jasno zna kako se zovu deca predsednika Srbije. Da li znate kako se zovu moja deca? Da li znate kako se zovu deca Aleksandra Martinovića? Da li znate kako se zovu deca Dragana Đilasa? Ne znate, sigurna sam da ne znate, ali sigurno znate kako se zovu deca Aleksandra Vučića, jer se o Danilu, Milici i Vukanu neprestano piše, neprestano govori od strane istih ovih koji svoju decu čuvaju, čija su deca vrednija od dece predsednika Srbije. Pa, nije tako niti može da bude tako.
Zato mi je drago što danas u ovom danu govorimo o zaštiti svih ljudskih prava i kroz vašu instituciju i vas zaista molim da na ovakve pretnje koje smo i danas čuli, a čuli ste i gospodina Milenka Jovanova koji je savršeno objasnio čitavu korelaciju stvari na koje smo mi navikli.
To je propast ukoliko mi dozvolimo da društvo u Srbiji navikne da se deci predsednika Srbije, ali ne samo predsednika Srbije, već bilo kom detetu političkog aktera preti, da bude predmet monstruoznih izjava. Ja imam ovde samo deo toga. Verujte mi, mnogo mi je teško da ovo čitam. Pročitaću samo nekoliko, da podsetim javnost Srbije na sve ono što su pričali i govorili i što su uspostavili kao normalnost u Srbiji, gde niko više ne reaguje i ne misli da misli da reaguje, kada se preti Danilu Vučiću, Milici Vučić i Vukanu Vučiću, koji ima tri godine, pa koliko god godina da imaju. „Vučiću, sotono, tvoje brigade komunalne policije prosipaju ljudima jagode“, „Skote raspali, dok se svinja Danilo drogira, rasipa“, „pa razmišljaš li nekad o svinja Danilu, o kuja Milici i psetu Vukanu“. Ima ovde još mnogo toga, ovo je apsolutno samo ono što je u poslednjim danima izvučeno sa raznoraznih Tviter naloga.
Kada pogledate sve ove izjave, kad sve to sakupite u jedno, jednu stvar morate da primetite, ne možete da ne primetite, a to je da svi oni podržavaju vrlo jasno, to nisu građani koji nemaju svoje mišljenje i koji su apolitični, oni vrlo jasno podržavaju jednu političku priču, jednu političku doktrinu. Ono što priča Srđan Nogo – Dragan Đilas misli, i to je sto posto sigurno, jer smo se uverili, ovo su sve horde njegovih pristalica koje iza ovih izjava monstruoznih dele svoje političke ideje o mnogočemu i ne treba vam mnogo pameti da shvatite da zapravo svi ovi ljudi jesu u službi Dragana Đilasa i da svaki put kada neko preti deci Aleksandra Vučića, iza toga stoji Dragan Đilas, niko drugi, a onda se pojavi neki fašistički izrodnik Nogo koji samo prenese informaciju dalje.
To nije Srbija u kojoj mi želimo da odgajamo našu decu, to nije Srbija u kojoj mi želimo da razgovaramo o ravnopravnosti, jer pre svega ovde ravnopravnost i ne postoji, jer čini mi se da ni predsednik Srbije i njegova deca nemaju osnovna ljudska prava. I ja pitam – a ko je tu da zaštiti njihova ljudska prava? Ko je tu da zaštiti oca kada mu napadaju ćerku, prete da će je silovati? Gde su državni organi koji treba da reaguju na ovo?
Ovim putem apelujem još jednom da se na izjave Srđana Noga ne prelazi tek tako. Molim sve nadležne državne organe da reaguju. On je izneo niz pretnji, ne samo predsedniku i njegovoj deci, nažalost, proširio je to na čitavu porodicu Vučić. Stalno se priča o rodu i izrodu i da će nam satrti sve što može da satre i mi svi prelazimo preko toga. I u pravu ste, kolega Jovanov, ko se setio da priča o Čaba Deru ovde? I nije Čaba Der sam došao do toga, nije sam sebi ponudio novac, sasvim sigurno, ponudio mu je neko drugi, dobio je nalog od nekog drugog. Šta da je Čaba Der ostao na slobodi? Kakav scenario bi ovde danas gledali? I zašto stalno pristajemo da se stvara atmosfera linča? Nismo u srednjem veku, nećemo ga ni vraćati.
Gradimo naprednu, zdravu i jaku Srbiju i na tom putu jedan čovek nas vodi, mi sledimo. Vrlo jasno sledimo sve ono što je on uspeo da pokrene, posle toliko godina, a trebale su decenije. Trebale su decenije nakon onoga što su ostavili iza sebe svi oni koji danas pokušavaju svoju političku inferiornost da zamene time što će napadati decu predsednika, jer znaju da sasvim sigurno predsednik neće izaći i obračunavati se sa Srđanom Nogom. Pa neće, ali ćemo mi svi ovde, sasvim sigurno, učiniti to i činiti svakoga dana i svakoga puta kada se to desi.
Da se vratimo na Gojka Đilasa. Neću tek tako preći danas preko toga. S obzirom da znamo o kakvom bratu tajkunu se radi, Draganu Đilasu, onda i ne čudi što upravo ovaj drugi brat o kome javnost ne zna ništa, jer se SNS nikada sa svojim neistomišljenicima nije obračunavala na način na koji se Marinika Tepić, Dragan Đilas i ostatak tajkunske bulumente obračunava sa nama, preko naše dece, preko naše rodbine, preko naših najbližih, jer svako je najranjiviji upravo kada govorimo o onima koje najviše volimo, o svojoj rodbini i o svojoj deci.
Mi zato ne znamo da Gojko Đilas ima upravljačka prava u četiri kompanije u Beogradu, da je vlasnik firme „Comodos corporation“, registrovane u američkoj državi Delaver. Zanimljivo je da se upravo na fiktivnim adresama u Delaveru registruju kompanije stranih državljana čiji je jedini cilj pranje novca i, gledajte sad, ovo je sad ona posebna zanimljivost, izbegavanje plaćanja poreza u zemljama odakle potiču vlasnici. Ako pričamo o izbegavanju plaćanja poreza, pa ne postoji maestralniji primer od Dragana Đilasa i njegovih medija koji i dan-danas ne plaćaju porez u Srbiji i brinu verovatno o porezu nekog Luksemburga.
Šta još to poseduje Gojko Đilas? Evo, ja sam došla do nekih podataka i samo da prosto možete da sagledate da mi zaista u državi imamo očigledno nekog izuzetno sposobnog čoveka koji je nama nepoznat, izuzetno uspešnog čoveka koji se bavi nepoznatim privrednim delatnostima, nepoznat javnosti, a zamislite, on je brat Dragana Đilasa, jednog od, mogu slobodno reći, vođa opozicije u Srbiji.
Tako Gojko Đilas poseduje, sad se spremite jer lista je zaista podugačka, molim vas da me saslušate, da budete strpljivi: stan u Siminoj ulici od 91 metra kvadratnog, stan u Gramšijevoj, stan u Dušana Radovića, stan u Beogradskoj od 91 metra kvadratnog, stan u Borislava Pekića, lokal u Požarevačkoj, stan u Gospodar Jovanovoj, stan u Dimitrija Tucovića, pet stanova u zgradi u Ulici Velisava Vujovića od po 127 metara kvadratnih svaki, dva stana u Velisava Vujovića, sedam garaža, stan u Gospodar Jevremovoj, stan u Kornelija Stankovića, stan u Svetozara Markovića, stan u Jevrema Grujića od 160 metara kvadratnih, a ovo vam nisam spominjala kolike su kvadrature, ali sve su gotovo iznad 80 i preko 150 metara kvadratnih, dve garaže u Đorđa Stanojevića. Ovo je spisak samo onih nekretnina koje poseduje brat Dragana Đilasa, a nije isključeno da ovaj spisak nije konačan. Sada samo zamislite da sve ovo što ima Gojko Đilas spojite sa onim što ima Dragan Đilas, a onda pomnožite sa mogućnošću koliko su nas slagali da imaju još.
Dakle, zapamtite još jednom ovo lice, pa eto molim da se i ostali mediji CINS-ovi, BIRN-ovi, KRIK-ovi, pozabave ovom imovinskom kartom, na koji način je to jedan toliko uspešan biznismen koga mi u Srbiji ne poznajemo, nismo ni čuli za njega, jer se vešto skriva iza skuta svoga brata, došao do mogućnosti da napravi ovakvu imovinsku kartu i da je poseduje. Ko je Gojko Đilas? Za Dragana Đilasa smo utvrdili ko je, ne bi nam bilo čudno da iver ne pada daleko od klade.
Vama želim puno uspeha u budućem radu Poverenika za zaštitu ravnopravnosti. Srpska napredna stranka, poslanička grupa „Aleksandar Vučić – Za našu decu“ će vaš izbor, kao što je i predložila, da podrži, jer znamo da ćete u budućnosti da se bavite stvarima koje su iz vašeg delokruga rada zaista presudne za ovakvu vrstu pitanja, osetljivih pitanja koja sam i maločas spominjala, a tiču se upravo osnovnih ljudskih prava i diskriminacije. Ja se nadam da ćemo do te nulte tačke u kojoj neće biti ni diskriminacije, ni kršenja osnovnih ljudskih prava i nulte tolerancije nasilja prema ženama zaista kao društvo ubrzo doći i da ćemo se tu popeti na jedan od vrhova svetskih lista, jer koliko znamo uspeli smo za jedan relativno kratak period da dođemo do mesta broj jedan u svim ostalim oblastima razvoja društva i života. Hvala vam puno.
