Vreme, kolega Miletiću.

Treba da ima vlasnika, da to zemljište sutra bude stavljeno… (Isključen mikrofon.)

Hvala.
Reč ima Nikola Dragićević, po amandmanu.

Zahvaljujem.

Predsedavajuća, koristiću vreme ovlašćenog predstavnika.

Kolege mi neće zameriti što ću ovu diskusiju na kratko odvesti u drugom pravcu.

Žao mi je što ovde trenutno nije sa nama novoizabrana ministarka prosvete Slavica Đukić Dejanović, ali ja ću ipak iskoristiti ovu priliku da se na kratko osvrnem i na njen izbor.

Ako se ne varam, ovo je prvi put u istoriji srpskog parlamentarizma da se jedan ministar bira na ovakav način, bez posebne sednice, bez posebne tačke dnevnog reda, već zajedno sa još 29 tačaka, ali je neko očigledno procenio da je to interes.

Sumnjam da se vodi o razlozima da bi neko od nas predstavnika opozicije imao velikih zamerki na biografiju ili na kvalitete uvažene ministarke, već da je ideja bila nešto drugo, a to je da se pobegne od jedne rasprave o stanju u srpskoj prosveti.

Prošlo je tri meseca od velike tragedije koja je zadesila našu državu i smatrao sam da je sazrelo vreme i da je ovo dobra prilika da oslobođeni bilo kakvih emocija, potpuno odgovorno i racionalno razgovaramo o stanju u srpskoj prosveti, ali očigledno nisam bio u pravu. To bi bila i dobra prilika da vidimo šta su to ciljevi i šta su to zadaci koje je nova ministarka postavila pred sebe.

Što se tiče mene lično i Srpske stranke Zavetnici, smatram da je čeka veliki posao i ukratko ću se osvrnuti na ono što mi smatramo bitnim i neophodnim stvarima i zadacima u njenom radu. To je, pre svega, vraćanje ugleda i autoriteta srpskim prosvetnim radnicima, nastavnicima, učiteljima i profesorima.

Verujem da je uvažena ministarka kada je počela da se bavi poslom kojim se bavi davne 1981. godine, kada je počela da radi na fakultetu da su neki motivi koji su je vodili bili da neko stečeno znanje prenese svojim mlađim kolegama, studentima i da na neki način bude uzor.

Ja mislim da svi treba da postavimo pitanje sebi da li su danas profesori, nastavnici i učitelji uzor mladim generacijama i zato verujem da će imati sluha za ovo što ja pričam.

Smatram da u tom poslu, veoma neophodnom i važnom za naše društvo, vraćanje ugleda i integriteta prosvetnim radnicima, može da ima veoma dobre i kvalitetne sagovornike, pa želim da podsetim na inicijativu koju su u aprilu mesecu ove godine podneli dekani visokoškolskih ustanova koji školuju prosvetni kadar u Republici Srbiji.

Nakon što smo se kao društvo suočili sa situacijom i suočavamo se godinama unazad, da se veoma mali broj brucoša upisuje na ove smerove, oni su izradili jednu platformu kojom predlažu niz rešenja za rešavanje ovih problema. Taj dokument sa rešenjima kako poboljšati položaj nastavnika i kako doći do toga da se privuku mladi ljudi i brucoši usvojio je i Senat Univerziteta u Beogradu. Međutim, od aprila meseca do današnjeg dana nikakva ozbiljna diskusija i debata nije vođena između predstavnika struke i predstavnika ministarstva.

Sa druge strane, Helsinški odbor za ljudska prava je bio sasvim dobar sagovornik Ministarstvu prosvete. Moj kolega Marko Ristić je u maju mesecu ove godine postavio pitanje Ministarstvu prosvete vezano za priručnik Haškog tribunala koji će profesori moći da koriste kao gradivo na časovima istorije. Vrlo brzo je došao i odgovor od Ministarstva prosvete, a on glasi ovako – Ministarstvu prosvete se obratio se Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji koji je kreirao predlog za dodatne obrazovne module i podučavanje istorije, književnosti i kulture namenjene nastavnicima i učenicima srednjih škola. Znači, dekani nisu bili dobar sagovornik, ali je Helsinški odbor za ljudska prava Sonje Biserko, jeste.

Smatram da pored ovih stvari o kojima sam pričao, postoji još mnogo razloga, još mnogo ciljeva i zadataka pred novom ministarkom, a osvrnuću se na jedan, to je po meni vraćanje Zavodu za udžbenike i nastavna sredstva one uloge koju treba da ima. Zavod za udžbenike i nastavna sredstva je ustanova od velikog kulturnog nacionalnog, društvenog i obrazovanog značaja.

U 2022. godini ubici javnih preduzeća bili su preko 70 milijardi dinara. Ovi poražavajući podaci su posledica jednog nesavesnog i neodgovornog postupanja nestručne i rasipničke kadrovske strukture koja, recimo, za javna preduzeća kupuje tablete od čak 30 miliona dinara itd.

Posebno zabrinjava to što se među javnim preduzećima koja posluju sa gubitkom nalazi i Zavod za udžbenike i nastavna sredstva. Od 2003. godine, želim to da podsetim, započeta je liberalizacija udžbeničkog tržišta. Na taj način pokušano je da se ukine monopol domaćeg proizvođača, odnosno izdavača udžbenika, a postignuto je uspostavljanje monopola stranog, pa tako danas imamo situaciju da nemački, hrvatski ili slovenački izdavači imaju potpuni monopol na našem tržištu.

Pitam da li postoji suverena i nezavisna država koja bi ovako nešto sebi dozvolila? Srpska akademija nauka i umetnosti, kao i celokupna intelektualna javnost, godinama unazad traži izmene zakona koji bi ovom javnom preduzeću garantovale posebni nacionalni status i zaštitu. Udžbenici jesu i moraju biti nacionalni resurs.

Ja želim da podsetim na izjavu predsednika Republike datu 27. februara 2021. godine, kada je rekao da će podneti inicijativu da knjige za srpski jezik, istoriju i geografiju štampa isključivo država Srbija, pre svega zbog spornih stavova o Jasenovcu, Kosovu i Metohiji i itd. koji su se nalazili u udžbenicima izdavanim od strane stranih izdavača. Međutim, do današnjeg dana nema gotovo nikakve reakcije, bilo ministarstva, bilo predsednika Republike, koji je rekao da će podneti ovu inicijativu.

Postavlja se pitanje da li je cilj da se Zavod za udžbenike dovede do potpune propasti, a potom pojavi neki spasitelj koji će verovatno za jedan dinar i verovatno sa stranim pasošem, po dobro oprobanom receptu, stići kao neki spas?

Na kraju, sve ovo govorim kao predstavnik poslaničke grupe koja nije bila protiv izbora uvažene ministarke Đukić Dejanović, ali verujte mi da ako ovi ciljevi i zadaci ne budu sprovedeni, u nama ćete imati najveće kritičare. Zahvaljujem.

Povreda Poslovnika, koleginica Milenković Kerković.
Izvolite.

Zahvaljujem vam.

Malo sada više nema smisla, jer sam dobila nakon izlaganja.

Znate, član 106. kaže da govornik može samo da priča o dnevnom redu o kome se vodi pretres. Prethodni govornik nam je pričao o poklonjenom niškom aerodromu i to je zaista i uvreda i dostojanstva i inteligencije građana Srbije, pogotovo građana Niša, jer to je bilo prvo otimanje od lokalne samouprave jednog uspešnog aerodroma koji je doveo do … (Isključen mikrofon.)

U pravu ste kada ste mi ukazali da nije govorio o dnevnom redu. U pravu ste, potpuno ste u pravu, nije se govorilo.
(Tamara Milenković Kerković: Zašto ste me isključili?)
Zato što ste krenuli u repliku.
Kažem kada ste reklamirali član 106. i ukazali na to da kolega Miletić nije govorio o dnevnom redu, potpuno ste u pravu, kao što sam čudno gledala i kolegu Dragićevića, koji je takođe iskoristio svoje vreme da govori o Ministarstvu prosvete.
(Tamara Milenković Kerković: On je to najavio.)
Ja vas molim, neću vam uključiti mikrofon, samo ću da vas pitam da li želite da se izjasnimo o povredi Poslovnika?
(Tamara Milenković Kerković: Uključite mi mikrofon.)
Po amandmanu, Zoran Tomić. Izvolite.

Zahvaljujem.

Poštovani ministre, hvala vama na svom trudu koji ulažete da obrazložite razloge zašto su ove izmene i dopune zakona bitne za dalji razvoj Srbije u budućnosti. Imali ste prilike isto to da kažete i tokom Ekonomskog kokusa i kasnije javnog slušanja.

U opoziciji vlada jedna velika inercija prema bilo čemu što bi dovelo do pokretanja Srbije u bolju budućnost. O inerciji bolje može da im priča njihov Jeremić, ako je savladao prvi Njutnov zakon. Kažu obično da onaj ko se previše bavi prošlošću, ne može da razmišlja o budućnosti.

Za razliku od njih koji žele da Srbiju ostave u prošlosti, mi se borimo da Srbija ide krupnim koracima u budućnost i u nauci, kao u životu, kada vidite da nešto ne ide, ne funkcioniše, vi morate da preispitate metodologije i da nađete načine kako to da se izmeni.

Vi ste lepo objasnili da dosadašnje zakonsko rešenje nije dalo rezultate koje je neko očekivao, te neke cifre koje su stavljali na papir. I sami ste rekli da je čak skoro 94% konverzije koja je urađena, urađena bez nadoknade, jer su ljudi dokazali da može i da to zapravo njima pripada, a i na sednici Ekonomskog kokusa, privrednici koji su bili su i govorili da su već u postupku da dokažu da mogu da sprovedu konverziju bez nadoknade i da bi se zapravo taj trend samo nastavio. Jedina je razlika u tome što gubimo vreme, a vreme se upravo ogleda u ovome što ste rekli, gubici u broju radnih mesta, na osnovu poreza i doprinosa koji bi došli u budžet Republike Srbije i koje bismo mi mogli da iskoristimo dalje da razvijamo, da gradimo našu državu.

Uspeli ste da dođete do ovih rešenja ne tako što ste sami seli i o tome razmišljali, već zato što ste razgovarali, razgovarali sa investitorima, privrednicima, ali i sa građanima i to ste lepo obrazložili kroz veliki broj naselja i ljudi koji ne svojom krivicom čekaju da završe postupak legalizacije i da dođu do mira koji im je potreban da bi mogli bezbrižno da žive i da se bore za svoju dalju budućnost.

Zbog takvog pristupa koji su oni imali, gde nisu razgovarali ni sa kim, ni sa biračima, ni sa investitorima, mi u Kruševcu posle 2000. godine smo došli u situaciju da od „Merime“, koja je bila jedna uspešna industrija, dobijemo „Henkel“, koji je planirao upravo zbog njihovog pristupa da to bude jedan veliki magacinski prostor, „14. oktobar“ koji su razorili, veliki broj ljudi koje su otpustili, infrastrukturu koju nisu održavali, Jastrebac koji su uništili, a koji je bio jedna od omiljenih destinacija za odmor ljudi, posebno za 1. maj, kada se slavio 1. maj.

Rekonstruisali su plato ispred Doma sindikata koji su najavili kao ogromnu investiciju, a znate kako? Tako što su sve one ploče nosili u svoja privatna dvorišta. A, inače, jedan cvet koji je poznat tu od apoteke Kedrović je isto završio u privatnom dvorištu tadašnjeg žutog funkcionera u Kruševcu.

Kada je SNS došao na vlast i kada je završio taj projekat da se zatvori finansijska konstrukcija, da sve bude uredno, naravno, naterani su i vratili su taj cvet koji i dan danas stoji u centru grada, a sama velika rekonstrukcija tog centra posle 1971. godine velika rekonstrukcija se upravo desila za vreme SNS na obeležavanju 650 godina od osnivanja grada Kruševca. I danas je Kruševac jedan zaista pravi primer malog evropskog grada u Srbiji koji se razvija, u kom imate veliki broj investicija.

Ovde se spočitava o terminima braunfild, grinfild ili novim, starim investicijama. Pa, u njihovo vreme nijedna nova investicija nije došla u Kruševac, a ono što je funkcionisalo, razorili su i uništili do temelja. Hemijsku industriju „Župa“, „14. oktobar“, „Trajal“, koji je bio ponos u proizvodnji guma uspeli su da razore. Danas „Trajal“ ne samo da je izbegao stečaj, već je gigant koji se razvija i koji doprinosi razvoju turizma u Kruševcu, upravo na Jastrepcu, na toj planini koju dalje planiramo da razvijamo.

Na području gde hemijska industrija „Župa“ imate nastavak proizvodnje plavog kamena, ali na kraju ove sednice glasaćemo i tu ćemo staviti kamen temeljac za regionalni industrijsko-tehnološki park koji Kruševac i te kako zaslužuje zbog velikog broja mladih ljudi koji su se dokazali u četvrtoj industrijskoj revoluciji, koji su dokazali u digitalnim tehnologijama, a oni govore da to Kruševac ne zaslužuje.

Kruševac je inače prvu novu investiciju dobio upravo za vreme SNS, zahvaljujući politici Aleksandra Vučića i zahvaljujući Bratislavu Gašiću koji je preporodio taj grad i koji će svakako u istoriji ostati upamćen kao jedan veliki gospodin, veliki patriota i, naravno posle Mičete u njegovom rangu, veliki gradonačelnik tog grada.

„Kromberg i Šubert“ koji danas radi, razvija se, širi svoje kapacitete, a inače za Vidovdan ove godine položili smo kamen temeljac za novu fabriku „Luks tekstil“ koji će biti nova grinfild investicija u Kruševcu, koja će zaposliti sve one ljude koji se bave tekstilnom industrijom, a podsetiću vas da je Kruševac nekada imao „Crvenu zvezdu“ veliku konfekcijsku kuću koju su upravo oni uspeli da unište i da upropaste.

Imamo prilike ovde da čujemo da pričaju o tome šta god žele, naravno, iako dobiju odgovore i na javnom slušanju za sve ove njihove, slobodno mogu da kažem, i laži i nerazumevanje, da li namerno ili slučajno, opet ovde ponavljaju, tvrdeći da su oni u pravu, ali džaba to. Kao što rekoh, inercija je velika kod njih, a koja ih sprečava da Srbija ide napred, ali mi to nećemo dozvoliti. Građani Srbije to neće dozvoliti, jer su oni prepoznali u prethodnom periodu sve rezultate SNS, politike Aleksandra Vučića koja je udvostručila BDP, koja je izgradila novu infrastrukturu i mi se ponosimo u Kruševcu Moravskim koridorom koji odlično napreduje, koji će do oktobra biti izgrađen do Koševa, tako da će ceo Kruševac biti povezan auto-putem.

Ponosimo se i na aerodrom „Rosulje“ koji je izgrađen, koji će se proširiti, koji je velika i važna stvar za dalji razvoj industrije u Kruševcu, nešto što je njima služilo samo kao način da se uhlebe partijski kadrovi, verovatno oni sa kojima nisu znali šta hoće da rade.

Za razliku od njih koji sami sa sobom jedino znaju da komuniciraju, do ovog rešenja koje dobro za građane Srbije i ne samo po tome što ćemo rešiti pitanje tog zemljišta koje je zarobljeno, kako gospodin ministar kaže, i što će doneti novu razvojnu šansu, već ćemo unaprediti našu građevinsku industriju i podići energetsku efikasnost i sa ekološkog aspekta, kada je u pitanju izgradnja, što će doprineti daljem povećanju daljeg BDP, novim radnim mestima. Upravo je to politika koju smo mi i kandidovali na izborima, koja je dala rezultate i u koju građani veruju.

Pozivam kolege poslanike da glasaju za ovo zakonsko rešenje zato što je dobro a, slobodno mogu da kažem, bilo ko se ne odluči da glasa za ima protiv razvoja Srbije i njenog daljeg puta u budućnost. Hvala.

Po amandmanu kolega Borisav Kovačević.

Hvala vam, gospođo predsedavajuća.

Ja sam hteo da se osvrnem na ovu raspravu našu poslednjih nedelja i posebno iz ugla današnjih događanja u ovoj sali. Imali smo priliku danas da prisustvujemo onome što nam se danima i nedeljama događalo. Ja ne želim da kažem da je to samo opozicija itd, ali imali smo, po meni, ne znam kako će ostali to prihvatiti, jedan izuzetno zdrav pristup nadležnog ministra ovde prisutnog, gospodina Vesića, na ono što je danas bila glavna rasprava, rekao bih, bez obzira na ono što je stvarni dnevni red bio.

Da bih bio jasniji i dovoljno jasan hoću da kažem da smo stvorili, nažalost, naviku. Za mene je to krupna reč. Navika kad se stvori i ako je ružna u bilo kom smislu, može potrti mnoge stvari dobre i pozitivne u životu.

Današnja rasprava je pokazala ono što nedeljama unazad imamo da bez dovoljno razmišljanja i kritičkog pogleda unutar sebe, kad krećemo u diskusiju, malo razmišljamo o tome da li je ono sa čime ću izaći kao navodnim argumentima, da li su to stvarno argumenti koji se mogu dokazati ili izlazimo, a ja vam mogu reći da sam bio fokusiran na tu stranu svih ovih nedelja i razmišljao u toku rasprave o tome, kada izlazimo sa nekim navodnim i dokazima, da li je to u vidu papira, ilustracije neke itd, verujte mi, 90%, da ne preteram, toga što su za diskutanta u tom momentu bili argumenti, ja sam duboko sumnjao. Duboko sumnjao u smislu da su dve stvari u pitanju ili se on, izvinite na izrazu, malo grub, dočepao negde nekog navodnog dokaza, pismenog ili ilustrovanog itd, odmah poverovao da je to istina i da će drugu stranu time ubiti, ili pak je ušao sa verovanjem istinskim da je to tačno i ne proveravajući ono sa čime izlazi, a što mu služi kao argument za ono što hoće da kaže, izašao sa tim. Da bi se kroz raspravu, kao što je danas bilo, celodnevnu ili za dva, tri dana, pokazalo da to nisu bili argumenti, da su to bili neprovereni, da ne kažem lažni podaci, u koje je on poverovao ili ne poverovao, ali ih je upotrebio verujući da će time izazvati kod onog dela građana na koje on i njegova stranka računaju uverenje, ubediti ih da je u pravu u onome što govori. Ispostavljalo se da nije tako.

Današnja rasprava je pokazala, po meni, još nešto čemu se ja jako radujem, a to je da kada bismo upravo pristupali činjenicama sa kojima hoćemo da ulazimo u raspravu, kada bi prvo kritički sagledali te činjenice i sa velikom opreznošću istupili, da bismo drugu stranu deklarirali, nego bi pažljivije pristupili tome. Druga strana takođe, znajući kad je koja druga, koja prva, isto to učinila ne bismo imali rasprave dnevne na kojima ne bismo desetine puta slušali urlanje jednih na druge.

Nažalost, moram da kažem, ljuto se kajem, ali da su i mene čak izazvali dva-tri puta da sam odreagovao na to i da bi smo hladno prišli temi i došli do nekakvih bez obzira koja količina i koliko bitnih zajedničkih stavova ili bar spremnosti u određenom stepenu i sa jedne i sa druge strane da razgovaramo pomirljivo. Ne moramo da verujemo …