Na član 26. amandman su zajedno podneli svi narodni poslanici grupe Pravac.
Jelena Milošević, izvolite.

Zahvaljujem.

Jako mi je žao što nećemo imati verovatno vremena da razgovaramo o Zakonu o železnici, a smatram da je jako, jako važan, posebno u poslednje vreme, kada smo svedoci sve češćih akcidenata na prugama u Srbiji.

U samo poslednjih nekoliko meseci bilo je na desetine iskliznuća, preko deset sigurno, vagona. Jedno je čak imalo i tragičan ishod, naime, u Pirotu kada je došlo do prevrtanja amonijaka. S druge strane, hoću da upoznam ministra Vesića sa stanjem pruge u gradu Nišu. To da pruga preseca centar Niša, to svi znaju. Svi su izmeštali tu prugu, ko god je ikada bio na vlasti bavio se upravo izmeštanjem pruge iz centra grada, pruga do danas nije izmeštena. Dozvolite mi da ne verujem da ćete i vi to uraditi, bar ne u vašem mandatu.

Ali mi nije jasno, ministre Vesiću, šta tačno sprečava Železnice Srbije da imamo ispravne rampe. Ako pogledate, videćete centar grada, to je nekih 200 metara od onog mesta gde je bio protest, ovde imate autobus koji je skrenuo i voz, zeleno je, rampa je podignuta. Bukvalno su sekunde delile od strahovite tragedije, jer autobus nije znao da voz ide, niti je očigledno mašinovođa znao da rampa nije spuštena, i to vam je u Nišu svakodnevnica. Tu prugu prelazi dnevno na hiljade građana. Dobar deo Niša, da bi uopšte došao do centra grada, ide preko pruge koja je stara preko 130 godina, mislim da je tačno 136, i koja nikada nije rekonstruisana. Pruga nije elektrifikovana, pruga nema napon, to da znate, ali je vrlo, vrlo opasna zbog toga što su pružni prelazi neobezbeđeni. Zaista je svakodnevica da voz prolazi, a rampa je podignuta.

E sad, ja imam informaciju da su nekada u Železnicama Srbije, do pre nekih pet ili šest godina, postojali radnici, tzv. rampaši, koji su na tim ključnim rampama bili prisutni i u slučaju kvara podizali i spuštali rampu. Kažu da su tokom sistematizacije u Železnicama ti ljudi među prvima ostali bez svojih radnih mesta, a da su ljude u kancelarijama zadržali. Dakle, citiram ljude koji rade u Železnici.

Pitam vas – šta tačno mislite da uradite po tome da nam deca bezbedno idu u školu, da nam se tragedije više ne dešavaju? U redu je da mi plaćamo nekakve, što ste već naveli kada ste rekli da ćemo zbog štete zbog protesta, jel, platiti odštetu. Mene bi, ministre, bilo sramota da u Srbiji koja ima ovakvo stanje infrastrukture pominjem tako nešto, jer ti ljudi koji su izašli tog dana, ti ljudi žive tu, ti ljudi svakodnevno gledaju teretnjake koji prevoze opasne materije tik pored njihovih kuća i tim ljudima je maltene svaki prelazak preko pruge rizik, jer podsetiću još jednom, ovde je autobus koji je mogao da bude i školski autobus, a na samo desetine metara od tog autobusa ide voz, ne znajući jedan za drugog. Pruga je rizik, ogroman rizik i dok dođemo do tog istorijskog izmeštanja, neću da vas pitam kada će biti, znam, jer u oktobru – biće u novembru, u novembru – biće u decembru itd.

Kompletno ste vreme iskoristili koje pripada poslaničkoj grupi.

Zahvaljujem. Ministre, očekujem odgovor.

Na član 27. amandman, sa ispravkom, zajedno su podneli narodni poslanici Milenković Kerković, Obradović, Vasić, Puškić, Jakovljević i Kostić.
Izvolite.

Zahvaljujem, predsedniče.

Prethodni amandman nisam imala vremena, tako da u redu, dva minuta ste mi oduzeli, ali hvala.

Inače, rekla sam da je ovaj zakon, nešto mi pada sada na pamet da se ovde radi o jednom super hik zakonu, zato što je on oduzima od siromašnih, a daje bogatima. Mi smo sve vreme čuli veliki napor ministra Vesića da nam objasni da je normalno da neko ko je u privatizaciji javnom aukcijom kupio za desetinu cene određeni objekat, da je istovremeno kupio i zemljište ispod njega, a da sve ono ostalo treba da mu se pokloni. To je zaista potpuno protivno načelima stvarnog prava.

S druge strane, oba ova amandmana za ovaj za koji nisam imala vremena i za ovaj sada, prave diskriminaciju između onih kojima se zemlja oduzima putem eksproprijacije. Prethodni amandman, odnosno član za koji mi tražimo da se briše ovim našim prethodnim amandmanom, on je direktno protivan Ustavu Srbije koji predviđa nepovredivost prava svojine i gde se svojina može oduzeti i ograničiti samo u javnom interesu i da se u tom slučaju mora platiti tržišna naknada.

Ovaj zakon, dragi građani Srbije, predviđa i ovde unosi odredbe ovog drugog ukinutog zakona, o linijskim i infrastrukturnim projektima, a zapravo menja i Zakon o eksproprijaciji, da ukoliko vam se oduzima zemljište zbog toga što je država rekla da je vaše zemljište od posebnog interesa za izgradnju linijske infrastrukture, u tom slučaju će vam se za to zemljište na kome će se graditi i koje je građevinsko zemljište isplaćivati naknada za poljoprivredno zemljište.

To upravo doživljavaju građani prilikom izrade Moravskog koridora, ali to će sada postati opšte pravilo. To da znate.

S druge strane imamo situaciju u Nišu koja je očito najgori grad u Srbiji prema onome što radi lokalna vlasti, ali očigledno da je i ministar Vesić toga svestan.

To je bilo dva minuta. Hvala vam.
Na član 27. amandman su zajedno podneli svi poslanici Narodne stranke.

Hvala predsedavajući.

Kada uopšte govorimo o planiranju i izgradnji, mi smo ovde pre nekoliko dana slušali i kako je renoviran i kako je opremljen dom zdravlja, odnosno, bolnica u Ćupriji i dobili smo čitav niz hvalospeva kako je to lepo urađeno, i kako to sada možda estetski izgleda, ali ono što kažu radnici koji su zaposleni u tom domu zdravlja, da ulaganje u zdravstvo ne podrazumeva samo estetske radove. Medicina nije samo infrastruktura, već i ljudski resursi, kojih je nasuprot rečenici koja je ovde izrečena da je zaposleno 50 radnika, tamo je sve manje, pa se i postavlja pitanje ko su to kompetentni ljudi koji mogu da predlažu i da zapošljavaju ljude u domovima zdravlja, a nemaju završene medicinske fakultete i nisu iz te struke.

Takođe, u domu zdravalja i bolnici u Ćupriji imaju konstantan problem zato što nema dovoljno lekova, nema sanitarnog materijala. Takođe, vozni park je u izuzetno lošem stanju, tako da, ljudi koji idu i koji rade u hitnoj službi koji su svaki dan na terenu, maltene su životno ugroženi jer se voze sa jako lošim automobilima.

Dom zdravlja u Ćupriji je jedan od retkih domova zdravlja koji uopšte nije primio nadoknadu za angažovanje u kovid sistemu, zato što je direktorka doma zdravlja na neku svoju inicijativu i zajedno sa svojim saradnicima uspela da donese odluku da se ljudi odriču tog dodatka koji im takođe pripada, ali zato se nije libila da svojih 10 najbližih saradnika nagradi tim kovid dodatkom, pa je tako od cele bolnice koja je radila u kovid sistemu i koji su se razboljevali po tri puta, jer su radili sa zaraženim pacijentima samo 10 odabranih ljudi primilo taj dodatak.

Ono što je najveći problem tog doma zdravlja i uopšte Ćuprije, a to je da svaki dan 10 ljudi iz Ćuprije odlazi u kovid bolnicu koja se nalazi u Kruševcu, tamo presede, jer kovida više nema. Kada bi se ti ljudi vratili u taj dom zdravlja bilo bi mnogo bolje, tako da građani i meštani Ćuprije zaista imaju veliki problem sa tim domom zdravlja bez obzira šta nam se ovde predstavlja.

Na član 28. ponovo su amandman podneli zajedno poslanici Narodne stranke.

Hvala predsedavajući.

Pošto ovde sada pričamo o infrastrukturi, zaista bih iskoristila možda, ovo možda nije toliko bitna tema za ovaj zakon, ali meni jako bitna tema, i iskoristila bih prisustvo ministra Vesića zato što smo kada je rađen rebalans budžeta pričali o infrastrukturi i izgradnji silnih nekih objekata u nastavnom centru Makiš. Taj nastavni centra Makiš i ministar Vesić se složio sa mnom da je prosto nemoguće u tom nastavnom centru graditi bilo šta zato što su tamo se ukrštaju neke silne instalacije i uopšte čitava infrastruktura vezana za grad Beograd, pa mene interesuje kako je moguće da u jednom planu budžeta, pa neka je to i MUP se odredi.

Znači, to je budžet Republike Srbije, to mi građani plaćamo, kako je moguće da se na prostoru i objektu gde je zabranjeno da se bilo šta gradi, odvoje neka sredstva za prosto ne postojeći objekat i kako se posle ta sredstva raspoređuju? Ako je građanima predstavljeno i ako je rebalans budžeta rađen da se nešto uradi, gde su sada te pare koje su predviđene za Makiš? To nije mala cifra.

Takođe bih isto iskoristila priliku i da samo spomenem i da kažem građanima da već tri godine objekat hotela Zlatibor u kojima se rekreiraju i na koje odlaze radnici policije sa svojim porodicama, ne odlaze zato što se on već tri godine renovira. Pa, moje pitanje je isto tako, zašto se tri godine renovira nešto i kakav je taj budžet i zašto ta četvrta faza ne može da se zatvori i finansijski i ko će da snosi odgovornost? Ko će da snosi uopšte posledice za to što tri godine radnici policije ne mogu da odu u centar koji je zaista veoma popularan zbog mesta gde se nalazi, zbog cena povlašćenih, to koriste radnici policije kojima nisu plate tako visoke, kao oficirima i salonskim službenicima MUP.

Zato je moje pitanje, kada će mi ministar odgovoriti na ta pitanja i kada će podneti izveštaj, zašto nešto ne radi, ko će snositi odgovornost?