Reč ima narodni poslanik Marijan Rističević po amandmanu.

Dame i gospodo narodni poslanici, Ivo Andrić je lepo opisivao ova vremena i ne bih ga previše citirao, ali bih rekao da su progovorili bogati. Došla su vremena da progovore milioneri i da nam ukažu na njihove greške. Sve su nam oprostili sem njihovih grešaka. Kaže se – kada čovek vidi da greši on prestane.
Ovde su se pozivali na Lazara Pačua, a mogli su i na Đorđa Vajferta, ali su to trebali reći svojim ministrima finansija.
U članu 1. je pokušaj da se ostvari štednja, a štednja je najbolja zarada. Slušali smo bivšeg ministra finansija, da je stao na svoj novčanik još bi ga bolje i video, kako se kroz javnu potrošnju, valjda je na to mislio, oživljava proizvodnja. Oni su to uporno pokušavali 10 do 12 godina. Zaduživali su zemlju, ali novac nije išao u proizvodnju, već direktno kroz javnu potrošnju je išao za nabavku stranih roba i zato je danas na tržištu dve trećine stranih roba, a samo jedna trećina domaćeg porekla. To nije kompenzovano preteranim izvozom i to je izvor naše nesreće.
Iza njih je ostao popriličan dug. Ove godine nam je trebalo 4,8 milijardi evra da otplatimo dugove koje su napravili bivši ministri finansija iz stranke bivšeg režima, a sledeće godine će nam trebati celih pet milijardi, od čega će jedna milijarda ići na kamatu, a ostale četiri će da idu na otplatu glavnice.
Danas oni pitaju – zašto štednja u javnom sektoru, zašto smanjujemo broj zaposlenih, odnosno da se bez dozvole ministarstva ne može u javnoj administraciji zaposliti tako lako neko ponovo? Pri tom zaboravljaju da su napravili državu u kojoj radi 740.000 u javnom sektoru. U poslednjih 12 godina izgubili smo 400.000 stanovnika, izgubili deo teritorije koju kontrolišemo, ali je broj činovnika uvećan, upravo za vreme vladavine bivših ministara finansija. Zaduživali su koliko su mogli, trošili su još više, sve do jednog. Kada preispitate, videćete da su ti ministri postajali olako milioneri, vrlo lako milioneri. Recimo, predsednik stranke bivšeg režima, samo za pet godina prihodavao je na sve svoje firme 973 miliona dolara. Dakle, postao je milijarder …
(Predsednik: Molim vas, gospodine Rističeviću, to nije predmet ovog amandmana.)
Objasniću vam da je tema.
Postao je milijarder tako što je iz javnog sektora, preko zaposlenih u javnom sektoru, naručivao čak i štampanje brošura u javnom sektoru za svoju firmu koja se zvala „Big print“ ili tako nešto.
Zapošljavanje u javnom sektoru je bilo toliko da ova država nije mogla da podnese. Uporedo sa tim, dok su sa jedne strane umnožavali administraciju, sa druge strane umanjen je broj zaposlenih u realnom sektoru. Izgubili smo 400.000 radnih mesta i ukoliko još nekog zaposlimo u javnom sektoru, izgubićemo, na svakog koga zaposlimo u javnom sektoru, još dva radna mesta. To se moralo zaustaviti.
Ja ne mogu da podržim ovaj amandman koji su predložile stranke milionera, iz prostog razloga što bi nas to odvelo još u veću dubiozu. Ponoviću da je štednja najbolja zarada, da mi povećanom potrošnjom ne bi podigli proizvodnju, da je vreme da Ministarstvo finansija i Ministarstvo privrede nađu model da razvijamo poljoprivredu, energetiku, prerađivačku industriju, i da novac za koji se zadužimo, ako uopšte više možemo da se zadužimo, jer su se ovi zadužili preko glave, pa sada moramo samo da otplaćujemo njihove dugove, oni su živeli od zaduženog, mi moramo da živimo od zarađenog i vraćamo ono što su oni povukli dok su se zaduživali.
Dakle, ukoliko postoji model da za sledeće zaduživanje povučemo novac za proizvodnju, za poljoprivredu, za energetiku i prehrambenu industriju i da u realnom sektoru imamo više zaposlenih, svaki drugi penzioner danas prima penziju iz budžeta, otuda i ne mogu da rastu penzije ukoliko ne podignemo proizvodnju. Da je onih 400.000 radnih mesta ostalo, sada bi komotno penzije mogle da budu 25% veće, ali s obzirom da su upropastili sve čega su se dohvatili, neprihvatljivo je, barem za mene, da nam oni danas morališu i drže lekcije iz moralnog obrazovanja. Hvala.

Nenad Popović, izvolite.

Gospodine predsedniče, gospodine ministre, kolege poslanici, DSS je podnela amandman na član 1. izmena Zakona o budžetskom sistemu, koji se tiče indeksacije, odnosno povećanja penzija i plata u javnom sektoru.
Ograničenje rasta plata po vašem predlogu podrazumeva dva povećanja, u iznosu od 0,5% u 2015. i 2016. godini, u aprilu i oktobru. Trenutno zakonsko rešenje predviđa indeksaciju u skladu sa rastom potrošačkih cena. Prema postojećem zakonu, u 2014. godini predviđen je rast plata u javnom sektoru i penzija u aprilu od 0,5% i 1% u oktobru.
Pored ovog minimalnog povećanja, predviđa se i mogućnost, ja ću da citiram – da ne dođe do ovog povećanja penzija i plata u oktobru, ukoliko se ne donese propis kojim će se urediti nivo zarade u javnom sektoru.
Podneli smo amandman da se ovaj stav obriše, jer smatramo neprihvatljivim da se u ovom trenutku dovodi u pitanje čak i minimalni rast plata i penzija od 1%. Pogotovo nije u skladu sa proklamacijama Vlade i ovaj dodatni stav, da možda čak do toga i ne dođe.
Šta se dalje predlaže? Predlaže se da se u aprilu i oktobru 2015. godine povećaju plate i penzije po 0,5%. Gospodine predsedavajući, samo bih vas zamolio da ovo vreme računate od vremena ovlašćenog predstavnika. Znači da će penzije i plate u 2015. godini rasti dva puta, samo po 0,5%, umesto kao što je predviđeno ovim zakonskim rešenjem, po 2%, znači, četiri puta manje. Ako uzmemo da je 2% nešto veliko, rast će po 0,5%. Mi to predlažemo ovim amandmanom, da ostane na ovom stavu od 2% u aprilu i u oktobru.
Takođe, što se tiče 2016. godine, predlaže se da plate i penzije rastu po 0,5%, umesto da se usklađuju sa stopom inflacije u prethodnih šest meseci. Ovo znači da će plate i penzije u 2016. godini rasti dva puta samo po 0,5%, umesto dva puta po 2%, kako mi sada predlažemo amandmanom. Sve ovo jasno dovodi do zaključka da će zaista doći do objektivnog pogoršanja standarda pre svega penzionera. Penzije će u naredne tri godine porasti znatno manje u odnosu na predviđenu inflaciju.
Daću vam jedan primer. Ako uzmemo prosečna primanja, sledeće godine će onaj koji ima prosečna primanja imati rast plate za 707 dinara, dok će prosečna penzija porasti za 380 dinara, a po procenama, po predviđanjima, izdaci za potrošačku korpu će da porastu za skoro 2.000 dinara. Znači, prosečna dinara 707 dinara, prosečna penzija 380 dinara, a potrošačka korpa oko 2.000 dinara.
Inflacija će višestruko pojesti ova povećanja i dovesti do pada standarda. Znamo da je teško i mislim da niko u ovoj sali neće reći da je situacija laka. Ali, moram da dodam da će i u privatnom sektoru doći do pada standarda, jer kod njih takođe neće biti nikakvog povećanja. Suština ovoga je da su ukupne uštede, koje će se dobiti ovim smanjivanjem primanja za naše sugrađane u 2015. i 2016. godini, ravne 160 miliona evra. Možemo da kažemo da je cifra mala, možemo da kažemo da je velika, ali sigurno možemo svi da se složimo da ona nije ključna za ovaj budžet.
Smatramo da priroda uzroka teškoća u funkcionisanju penzionog sistema Srbije je pre svega zakon i ovde izlazimo sa zahtevom da se neodložno počne sa reformom penzionog sistema, ali ne tako da se reše kratkoročno problemi, već srednjeročno i dugoročno. Mislim da tu treba Vlada da pokaže znanje, sposobnost, inicijativu i da na ovom primeru novog penzionog zakona napravimo neki skok u sledećih nekoliko godina.
Ono što bih ja dodao, vratiću se na onih 160 miliona evra, koliko je ušteda. Ne možemo da se složimo da tih 160 miliona će doneti neku veliku uštedu u budžetu, iako cifra nije mala, ali ona nije ključna. Postoje druga mesta gde ove uštede mogu da se naprave, ukoliko gledamo i politički kontekst. Mislim da ministar u Vladi i Vlada su pre svega politički ljudi.
Uzeći su samo primer SSP. Ja sam i prošli put, kada smo govorili u načelu, rekao da smo 2008. godine naplatili od carina, na proizvode koji su dolazili pre liberalizacije tržišta poljoprivrednih proizvoda, 800 miliona evra.
Odmah sledeće godine, posle primene Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, došli smo do toga da je ta cifra pala na 400 miliona evra, da bi ove godine, posle četiri-pet godina, došla do manje od 300 miliona evra. Mi govorimo o 160 miliona evra. Vidite gde je ušteda. A ovde sigurno od te liberalizacije gubimo minimum 300 miliona evra, mada po nekim procenama možda i više.
Ali, vidite gde je još veći problem, govorimo o političkom konceptu ovog rešenja – 1. januara 2014. godine, za 20-ak dana, počinje potpuna liberalizacija, praktično potpuna, sa tržištem EU i mislim da ćemo tu imati dodatne gubitke. Još jednom apelujem, ovih 160 miliona nisu mali, ali ne rešavaju problem budžeta, a s druge strane, bez ikakvog razloga dopuštamo da gubimo 300 i više miliona evra zbog toga što smo liberalizovali tržište i pogotovo što ćemo liberalizovati.
Ponoviću – imam najveće moguće poštovanje prema našim partnerima iz EU. To je tržište gde mi najviše izvozimo i treba da nastavimo tako, treba, ako možemo, još i da povećamo. Ali, prerano smo krenuli u tu liberalizaciju. Sve zemlje EU su liberalizovale tržište jednu, dve ili tri godine pre ulaska u EU. Mi smo liberalizovali pre pet godina, sada ćemo liberalizovati od januara, a pitanje je da li ćemo ući u EU sledećih 10 ili 15 godina.
Nije slučajno odabran taj momenat da se to liberalizuje godinu, dve ili tri pred ulazak. Svi su znali da će trpeti određene gubitke od carina, od ulaska drugih proizvoda na tržište, ali tada su postojali i veliki fondovi kojima su ti gubici mogli da se nadomeste. Danas, nažalost, ni tih fondova nema.
Da bismo na neki način izašli iz ovoga i da bi našli tih 160 miliona evra na drugoj strani, smatramo da je potrebno naći način da se ne dozvoli potpuna liberalizacija 2014. godine. Mi smo u ovoj Skupštini govorili ravno pre godinu dana, imali smo čak neke izjave da će možda doći do razgovora sa EU, što se tiče odlaganja ovog roka za potpunu liberalizaciju.
Naravno, ja bih dodao da osim najboljih mogućih odnosa sa EU, naš jasan stav je da mi ne treba da idemo dalje u evropske integracije, već treba da održimo našu političku neutralnost, a s druge strane i da ekonomski, samo ekonomski, treba biti realan, takođe krenemo u približavanje Evro-azijskoj uniji, na način kako to rade baš zemlje iz EU. Najbolji primeri su velike zemlje: Nemačka, Francuska, Engleska, Poljska. Sada i Turska, koja je kandidat za ulazak u EU već dugi niz godina, takođe želi da napravi partnerski odnos sa zemljama Evro-azije, konkretno Rusijom, Kazahstanom i Belorusijom, a vrlo verovatno uskoro i Kirgizijom i Jermenijom. Hvala.

Hvala.
Sledeći prijavljeni za reč narodni poslanik Božidar Đelić.

Moram da kažem da u ličnoj arhivi čuvam dokument kojim me dr Vojislav Koštunica i svi ministri DSS ovlašćuju da u ime Republike Srbije potpišem SSP. Toliko o doslednosti. Mi smo na tim pozicijama i mi ćemo na njima ostati.
Zaboravili ste da kažete da nemamo SSP, svi naši i inostrani investitori koji bi izvozili u EU bi morali da plaćaju veoma visoke carine. Ako bi hteli da budemo pošteni, trebali bi i tu računicu da uključimo, a ta suma bi bila pet do šest puta veća od one koju smo, kako vi kažete, izgubili.
Vratio bih se na ono što smo čuli oko zaduživanja. Kakva je ovo Vlada koja 2. novembra ove godine nam pošalje, poštovani narodni poslanici, građani Republike Srbije, budžet, u kome kaže - Jeste da smo zaduženi, jeste da Fiskalni savet kaže da je već opasna zona, jeste da nam Narodna banka Srbije kaže da ulazimo u te opasne i uzburkane vode prezaduženosti, ali mi ćemo se ipak zadužiti još 5,8 milijardi evra.
Ova Vlada je apsolutni rekorder u Srbiji po povećanju spoljne zaduženosti jedne zemlje. Trenutno, dok ja govorim, svake sekunde, naš dug raste 97 evra. To je za one koji su kritikovali Beograd 60 puta brže od Beograda, a u Beogradu ima šta da se pokaže. Ali ovde, u ovom budžetu, rekli ste – finansiramo budžet, pa da, finansirate tekuću potrošnju da se preživi, ali u ovome budžetu nema nijedne kapitalne investicije. I napisali ste da ćemo se u tom budžetu zadužiti od tih 5,9 milijardi evra tri milijarde evra kod Emirata, šeik će nam pozajmiti – neće dati – tri milijarde evra.
Gospodine ministre i drage kolege, ako smo toliko uspešni, da li bi mogli ovom Domu da kažete koliko je tačno para iz tih Emirata došlo u Srbiju do danas? Koliko je došlo sa računa iz Abu-Dabija u račun ovde u Beogradu ili bilo gde u Srbiji? Kažite?
Ja ću vam dati odgovor, pošto ga vi znate i smeškate se. Odgovor je nula. Koliko znamo, ni onaj hotel tamo koji ste dali bez tendera, ni to nije plaćeno. Nula. A dali smo budućnost države jednom čoveku i jednoj porodici. Pa i da moramo da se zadužimo, promenite to. Nek se kaže – zadužićemo se, pa ćemo videti gde. Zašto dajemo toliko snage i moći bilo kome da utiče na ono što se dešava u našoj zemlji.
A šta ako kaže – ne? Šta ćemo onda? Hoćete doći u ovaj Dom da menjamo ovaj budžet? Jer, šeik neće. Možda neko drugi hoće? Hajde da se snađemo. Ne znamo u kom pravcu idemo.
Da vam pokažemo koliko zapravo ovde nema koncepta. Od 2. novembra do 28. novembra, koliko je to dana, dvadeset i šest dana, odjedanput nam je ova Vlada rekla amandmanom – nije dovoljno to, hajde da se zadužimo za još, još osamsto miliona evra. Zašto da ne? Ne kažem da APEKS 5 koji je program koji nasleđuje APEKS 4 gde smo mi bili uključeni je loš, ali ako je dobar, kako ste ga zaboravili? Da li vi tako ustajete jednog jutra i zaboravite pola milijardi evra, trista milijardi evra? Onda ste otkrili da ste zaboravili da date jedan jedini dinar za aktivne mere zapošljavanja. O, pa da, sad ste se setili da ima nezaposlenih, pa ćete dati mizeriju od dve milijarde dinara.
Ovo je konkretno što vi radite. Ovim amandmanom mi kažemo, posle pada kupovne moći od 5% za sve građane zemlje od kada ste došli na vlast, vi crtate da svake godine, tokom koje ćete biti na vlasti, a što ćemo tek videti, ali ako ostanete, u vašim dokumentima, ne našim, ovo što ste nam dali da čitamo i što građani mogu da pročitaju na internet stranicama i u novinama, garantujete svakom građaninu ove zemlje da će sve lošije živeti. Nije tačno, kao što nam je rečeno, da penzioneri nisu pogođeni, oni su među najpogođenijima. Nije tačno da ćemo bolje živeti 2014. godine, kao što je rekao gospodin Vučić. I nije tačno ono što ste vi rekli gospodine ministre da ćemo bolje živeti 2015. godine, vi ste bili malo oprezniji.
U budžetu piše - inflacija sledeće godine 5%, one posle 4,5% , pa one iza 4%. Plate i penzije ovim zakonom protiv koga se mi borimo, ukoliko se tako napravi, to je kolega iz SPS, dobro primetio, ako napravite ovaj generalni sistem onda će biti 1,5% ako ne neće biti ni 1%. Onda 1% i 1%, ukupno svake godine sve lošije.
To nije samo socijalno neodgovorno, nego to je jedna gubitnička strategija. Mi vas molimo skromno, da prepoznate šta se ovde dešava, da povučete ove zakone. Da sednemo svi i da napravimo jednu mnogo ofanzivniju strategiju jer ovo što radite nas uvodi, kao što reče, onaj koga ste vi postavili u Savet NBS i jedan instant bankrot, a deficit koji nudite, da citiram njega pošto nama ne verujete – sa 7,1% BDP ovaj deficit je najviši u istoriji Srbije sa izuzetkom onoga što ste pravili 2000. godine kada smo mi vas prethodni put nasledili na vlasti. Sada se opet penjemo na 7,1%.
Narodna banka Srbije nam tim glasom kaže da ovakav deficit imaju u svetu samo zemlje koje su ili u ratu ili u nestabilnim političkim situacijama.
Videvši šta se priča, šta najviši državni zvaničnici trenutno kažu, ko se optužuje na koji način, očigledno da posle ekonomskog haosa, nas očekuje i ogromne političke turbulencije. Hvala na vašoj pažnji.

Replika, Slobodan Samardžić. Izvolite.

Poštovani narodni poslanici, predsedniče Skupštine, kolega Đelić je pobrkao neke stvari rekavši da ima dokument koji, tvrdeći da ima dokument kojim ga je Koštunica ovlastio da potpiše SSP. Šta je pobrkao? Pobrkao je datume i procedure. Ono što on ima i što je imao jeste odobrenje da parafira SSP. To se dogodilo 7. novembra 2007. godine. on je parafirao SSP onim famoznim penkalom, ali paraf, kao što znate, samo je zapravo potvrda glavnog pregovarača da su pregovori gotovi. Za potpisivanje koje se dogodilo 29. aprila 2008. godine nije imao odobrenje Vlade, pa samim tim ni predsednika Vlade, Koštunice.
Kao prvo, nije postojalo odobrenje Odbora za spoljne poslove Vlade u kome sam ja tada predsedavao. Taj odbor se razišao bez predloga Vladi da se SSP potpiše. Potom Vlada sama nije mogla da odlučuje bez predloga Odbora, premda je mogla i takvu odluku da donese, ali odluka nije donesena. SSP je potpisan na jedan ekstra legalan način. Posle ovih, dakle akata neodobrenja Odbor za spoljne poslove i same Vlade, jedna ekipa je otišla u Luksemburg, na čelu sa predsednikom Tadićem, o na je potpisala SSP. Ako bismo sad isterivali mak na konac, a zašto da ne, u pravnom pogledu to je jasno, taj dokument je nelegalan. On nije imao odobrenje ni Vlade, a kasnije, razume se, imao je ratifikaciju parlamenta. Ali, ako gledamo kako je stvar počela, ta ratifikacija je posledično nelegalna.
Prema tome stvar je išla potpuno drugačije. Ja ne znam kakva je potreba da se danas priča o stvarima koje su nekada završene, i koje zapravo imaju svoje činjenice. Između novembra 2007. i aprila 2008. godine, dogodile su se važne stvari, kao što znate. Završeni su pregovori o Kosovu bez uspeha 10. decembra sa izveštajem trojke, a potom je Kosovo jednostavno proglasilo nezavisnost.
(Predsednik: Vreme.)
Demokratska stranka Srbije je smatrala da SSP ne treba potpisati i zato je u svim organima delovala na taj način. Dalju istoriju poznajete.

Replika, Božidar Đelić.

Gospodine Samardžiću, od svih potpisa posle ovoga, vaš mi je najdraži, zato što sam imao, naravno, ovlašćenje u novembru mesecu da parafiram, a u decembru avansno, da, ne krijem to, sam zatražio ovlašćenje da potpišem, dali ste mi ga, a posle vam je bilo žao. Posle ste imali razne pokušaje da sprečite ono što je bilo dobro za Srbiju i što je ovaj dom ratifikovao i gle čuda, sa dobrim delom radikalskih glasova.
I danas, u ovom domu, čini mi se mera napretka jeste činjenica da oko nekih stvari smo se dogovorili. Niko ne gaji iluzije o tome da je EU med i mleko, o tome govore oni koji su u njoj.
Mi u DS ne gajimo tu iluziju, ali mi smo stranka koja već 20 godina je veoma dobro prepoznala da ovaj put uz sve poteškoće i određene mane je dobar za naše građane.
Vi niste ekonomista, ali svako ko se bavi investicijom u proteklih 12 godina, na bilo kom nivou, potvrdiće vam, svako, pa i domaći investitoru, pitaju dokle ste stigli sa Evropom, da SSP jeste pravna forma, instrument koji garantuje za godine koje dolaze, da imamo stabilne trgovinske odnose sa najvećim tržištem na svetu EU.
Danas, neko ko je ovde došao, pa i Ruski investitori, svaki put pitaju, da li je sve u redu sa EU? I mi kada investiramo u Srbiju, želimo da imamo stabilnost i da možemo da izvozimo bez carina na to tržište. Njima je to pogodnost, zato što iz Rusije ne mogu da izvoze na taj način, a velika je pogodnost što oni zapadnjaci mogu da izvoze iz Srbije u Rusiju, bez carina.
I jedno, gospodine Samardžiću, i drugo, tako treba i to je politika DS. Hvala.