Zanimljivo se razvija ova diskusija.
Gospodine Krstiću, ja ne razumem zašto ćete vi vratiti te ostale naknade koje primate. Ako taj posao zaista radite i ako ga radite dobro, ja mislim da ne treba da vratite taj novac, kao što sam siguran da ima stotine onih koji ne rade dodatni posao dobro i neće vratiti novac. Dakle, to ne može da bude rešenje.
Slažem se da ne treba, pri tom, onda nije taj baš povraćaj u budžet, isti onoliki koliko dođe kroz ovu prihodnu stranu. Ima neto, bruto, naknade itd. Dobro, da ne ulazimo u te detalje, treba pomoći i ovim fondovima.
Gospodine Babiću, mislim da vi duboko grešite kada kao kvalitet ovog što radite predstavljate to da ćete kao sekirom zakonom zaustaviti, da koristim tu reč, zustaviti, amortizovati dosadašnje stanje, pa pod pretnjom kazni od, ne znam, dva miliona dinara, sprečiti da neko krši zakon.
Znate, ljudi koji zapošljavaju u javnom sektoru, oni dolaze iz sfere politike, uglavnom. Rukovodioci su izabrani na izborima, postavljaju ih stranke, nije to ništa sporno. Ako mi od tih ljudi jedino ovakvim drakonskim zakonom i drakonskim kaznama možemo da obezbedimo da ne zapošljavaju nove kadrove. Onda smo u ogromnom problemu i to nećemo rešiti za dve godine.
Slažem se sa ministrom. Za mene je strašno kad neko ima ambiciju da sedi u tom upravnom odboru PIO fonda i da prima naknadu od 30 hiljada dinara ili kolika je naknada, a da na sebe preuzima odgovornost da raspolaže sa pet milijardi evra. Kako smo postali tako društvo niskih ambicija? To je problem naše javne uprave i javnih preduzeća. To je zavetrina gde ne mora uglavnom ništa da se radi i prima se mali novac, o tome se radi. Za taj mali novac neće doći neko iz „Diloita“ ili neke druge firme, pa onda morate da mu tražite aranžmane da zarađuje više i to se uvek radilo u ovoj zemlji, ali će doći neki koji upravljaju „Aerodromom Beograd“ ili PIO fondom, a nisu sigurni ili ne mogu da izgovore čak ni puno ime ili im je jedina kvalifikacija što su možda jednom bili na tom aerodromu i uvek po partijskoj kvoti.
Reći ću vam ono što sam rekao pre dva ili tri dana. Šteta od direktora „Železnica“ ovakvog nije u njegovoj plati, nego što zauzima mesto nekog ko bi mogao to bolje da radi i za koga bih se ja založio da prima 10, 15 ili 20 puta veću platu od ove sadašnje od 2000 evra koliko je tamo plata ili da bude nagrađen bonusom ukoliko uspe ozbiljno da smanji gubitak te železnice. To je rešenje za ovu zemlju, makar prema onome što LDP godinama pokušava da kaže i predloži. Zato ne razumem kako ćete iz ovog
zakona preći u reformu državne, odnosno javne uprave, tako što ćete sedeti vi, ministar pravde i državne uprave i možda još neki ljudi.
Ako ostane isti obim nadležnosti države, ako se od države očekuje i u javnosti od političara stvara utisak da država mora sve da radi, da sve mora da određuje, da bude mama i tata, kako kaže gospodin Šajn građanima Srbije, nećete moći da smanjite javnu upravu. Možda ćete uspeti da smanjite broj ljudi nekim procentom koji ćete otpustiti, ali onda oni koji ostanu neće moći da urade onaj posao koji je pred njima, građani će biti oštećeni, imaćete još veće nezadovoljstvo.
Ne može tako da se reformiše uprava, nigde se tako nije reformisala. One zemlje koje su imale ogromne troškove neefikasnih javnih preduzeća, neefikasne državne uprave su pre toga donele političku odluku da država više ne gude vlasnik stotina preduzeća, da ne izdaje hiljade dozvola.
Šta ćete da radite kada vam dođu predstavnici manjih, siromašnih mesta u Srbiji i kažu – ako nam ovde sada zatvorite delove opštinske uprave, stopa zaposlenosti će biti 50, 60, 70%? Vaš kolega Selaković ima uvek taj problem kada treba da se zatvori neka sudska jedinica ili sud. Onda mu kažu – ovde je još samo sud ostao, ako i to zatvorite, ništa neće ostati.
Ne možete vi te demografske, duboko političke, društvene probleme da rešite mehaničkim smanjivanjem broja zaposlenih u javnoj upravi. Ne možete da imate 700 javnih i javno-komunalnih preduzeća i nekoliko stotina ovih u restrukturiranju i da u njima nemate ovoliko zaposlenih. Kako ćete da procenite koliko treba da bude zaposlenih u „Agroživu“? To je javni sektor, gospodine Krstiću, koliko god to neverovatno zvučalo. Stalno pričam o tom javnom sektoru koji u ovom slučaju preko preduzeća čiji je posao zapravo da bude monopolista u uvozu i najveći igrač u prodaji gasa i manjinski partner u izgradnji epohalnog projekta „Južni tok“, da istovremeno proizvodi i paštete.
Po kom merilu ćete vi i gospodin Selaković odrediti koliko zaposlenih treba da bude na toj liniji za proizvodnju jetrene paštete? Da li znate da ste doneli zakon, koliko je nenormalna situacija u Srbiji?
Postoji košarkaški klub koji se zove „Vojvodina-Srbijagas“. Koliko znam, „Srbijagas“ nije sponzor tog kluba, nego je vlasnik kluba. Pošto je vlasnik kluba, po ovom zakonu taj klub je javna uprava, odnosno javni sektor. Kad počne nova košarkaška sezona, hoće li smeti da dovedu i zaposle novog igrača u tom klubu po ovom zakonu? Toliko je besmislena organizacija javnog sektora u ovoj zemlji, gospodine Krstiću. Zato je pogrešna konzervacija. Zato ovo nije korak u dobrom pravcu. Nije dobar korak ni ovo kako izgleda rasprava, moram da vam kažem.
Stvarno je nemoguće više slušati o tome da li od 2008, 2004, 2000, od 1991. godine, ne, duže je od toga. Pogrešan sistem je generisao ovakvu situaciju. San o zapošljavanju u državnu upravu, radu na tom mestu od 30, 35, 40 godina, pa onda ostavljanju tog mesta svom članu porodice, odnosno detetu, nije nastao ni 2000. ni 1990. godine. To je duboko ukorenjivana mentalitetska stvar.
Sad, naravno da postoje razlike. Dok je taj sistem kako-tako funkcionisao do 1990. godine, dok su tu ipak radili neki odgovorni ljudi, dok nismo svako malo išli na izbore, pa morali da se takmičimo u demagogiji i populizmu, to je nekako radilo. Kad se devedesetih raspalo, 20 godina ne možemo da rešimo situaciju. Jedino kad je ta situacija rešavana na neki način je onaj period od početka 2001. godine, pa negde do kraja 2003. godine. Sve pre i sve posle toga je bio populizam u izbornoj kampanji i onda političari koji ne znaju šta će sa tim obećanjima kada dođu na vlast. To vidim i danas.