Poštovani građani, dame i gospodo imali smo već raspravu, odnosno razgovor sa ministrom ranije u pogledu ovih zakona koji su donešeni, odnosno koji se donose, 27 tačaka dnevnog reda.
Čuli smo od ministarka u njenom izlaganju kako to i nije tako strašno jer smo ovo imali i ranije, znači valjda se i ranije donosi ogroman broj zakona na jednoj sednici, recimo ova sednica gde je svih 27 tačaka smešteno u jednu, 27 tačaka i mojih 20 minuta izlaganja je ukupno 45 sekundi po tački dnevnog reda. Praktično neka smislena diskusija je onemogućena, pretpostavljam da ministarka razume da to što je neko radio pogrešne stvari u prošlosti ne opravdava ovu Vladu ili poslednjih četiri, pet godina da radi iste stvari. Građani očekuju promenu, odnosno očekujemo da nemamo ovakvu sednicu gde se o 27 tačaka raspravlja u jednoj objedinjenoj tački. Time praktično je onemogućena rasprava.
Ono što smo slušali od ministra Antića u vezi „Petrohemije“, koje ću da podsetim, ovim zakonom treba građani Srbije da daju 105 miliona evra, odnosno oko 13 milijardi dinara za dugove koje imaju, „Petrohemija“ ima prema NIS-u, pa je ministar objasnio kako u stvari „Petrohemija“ napreduje kako su pripremili UPPR, kako sve ide u dobrom pravcu, jedini problem sa svim tim je što nijedan od tih dokumenata nije priložen uz zakon. Sve što se traži od narodnih poslanika je da prihvate da preuzmu na leđa poreskih obveznika 13 milijardi dinara.
Ako pogledamo malo kako je budžet, odnosno način na koji je budžet donesen i kako je tamo predviđena štednja, od penzionera je uzeto 20 milijardi dinara, tako da u stvari možemo i da kažemo da u penzioneri sa tim što su se odrekli penzije platili nesposobni menadžment, odnosno platiće nesposobni menadžment „Petrohemije“ u iznosu od 13 milijardi dinara. Da on nije izolovan slučaj kažu nam, recimo, podaci o izvršenju budžeta u poslednje tri godine 2014, 2015. i 2016. godina, gde imamo po 30 i 35 milijardi dinara koliko su poreski obveznici godišnje na sebe preuzimali obaveza javnih preduzeća po garancijama za dugove koji su ona preuzimala. Znači, 95 milijardi dinara za poslednje tri godine otišlo nesposobnom partijskom rukovodstvu ovih javnih preduzeća, dok i je sa druge strane penzionerima uzeto 20 milijardi dinara.
Ovo sa „Petrohemijom“ samo nastavlja u istom pravcu. Ovaj super hik budžet za 2017. godinu koji i dalje predviđa to da Vlada zavlači ruku u džepove građana i privrede, da uzima penzionerima, nastavnicima, lekarima, medicinskim sestrama, s druge strane poklanja nesposobnim partijskim rukovodstvima javnih preduzeća i poklanja novac stranim investitorima, da je taj budžet predvideo 47 milijardi dinara na ime otplate, odnosno plaćanja garancija za dugove koje javna preduzeća ne mogu da izmire.
Znači, to je to, taj nedostatak uvođenja reda o kome govorimo gde štede građani, štedi privreda, smanjuju deficite s druge strane, Vlada praktično ništa ne radi na tome da se uvede red i da se ovi i ovakvi gubici smanje. Jer, da njih nema bilo bi nepotrebno smanjenje plata, smanjenje penzija, povećanje akciza odnosno uvođenje akciza za struju, itd. Znači, problem je što se ne uvodi red. Naravno da je potrebno smanjiti deficit, ali ne na ovakav način.
Onda smo od ministra takođe slušali o fantastičnim rezultatima „Petrohemije“ koje tobože od 2012. godine beleže samo uspeh, ja nisam uspeo da dobijem repliku, ali to što je on ispričao, to je u domenu bajki. Ne znam da li su te bajke pisali braća Andersen ili brat Grim, ali u svakom slučaju su bajke. Pa, kad malo pogledamo poslovanje „Petrohemije“ u poslednjih pet godina, vidimo da nižu gubitke iz godine u godinu. Recimo, u prethodnoj godini ukupan neto gubitak je 1,4 milijarde dinara, 2014. godine 11 milijardi dinara, 2013. godine 11,8 milijardi dinara, 2012. godine 12,3 milijarde, itd. unazad. Znači konstantni veliki gubici.
Ono što izgleda ide na ruku „Petrohemiji“ što je dobra stvar jeste pad troškova materijala na svetskom tržištu, tako da troškove materijala su recimo u 2015. godini smanjeni sa 42 na 27 milijardi, tih 15 milijardi u stvari jeste doprinos pozitivnom poslovanju, a ne uvođenje reda u „Petrohemiju“, nažalost. Naravno da je red moguć uvesti, on se može uvesti u svaku firmu i to se radi poprilično jednostavno to restrukturiranje je poznato u svetu već godinama, desetinama godina. Znači, popiše se imovina, uradi se lična karta, procene se vrednosti imovine, uradi se neki poslovni plan, analiza tržišta, investicioni plan i onda se tome pristupi. Da je Vlada bila ozbiljna oko ovoga to bi bili svi podaci koji bi dobili uz usvajanje ovog zakona nažalost to nismo dobili.
Ono o čemu još nismo razgovarali je čitav niz kredita koje država Srbija treba da preuzme, između ostalog zajam za kredit za povlašćenog kupca, za gradnju Surčin – Obrenovac, dela puta, gde kineska „Eksport-import“ banka daje 198 miliona dolara da bi „China Communication Construction Company“ dobila ugovor. Znači, ovo rade „banane“ države gde se zadužuju kod drugih država, a onda njihove firme u stvari pomažu njihov bruto društveni proizvod u ovom slučaju to je za Kinu. Međutim, slična situacija je i sa Međunarodnom bankom za obnovu i razvoj gde naše građevinske firme ne dobijaju poslove, nego dobijaju strane kompanije koje onda ostavljaju mrvice našim kompanijama. Na ovakav način se naravno uništava domaća građevinska industrija, ovo je nešto što Vlada ne bi smela i ne bi trebala da radi zato što nije u korist domaće privrede. Znači, nekoliko vrlo sličnih kredita koji na isti način tretiraju ovu materiju.
Država Srbija bi morala da zna, odnosno Vlada bi morala da zna da kada se gradi infrastruktura i kad se već zadužujemo za taj novac, taj novac bi trebao da ide u domaću privredu jer jedino tako je čitav postupak, odnosno projekat isplativ da novac ide u rast domaćeg bruto društvenog proizvoda, a ne da se daje stranim korporacijama koje onda sa povlašćenog, nepozicije, potpisuju ugovor sa našim preduzećima i praktično čine nam štetu.