Zahvaljujem.
Reč ima Mihailo Jokić.

Poštovani ministre, poštovani poslanici, mislim da su ova dva predloga zakona urađena više nego dobro. Zbog čega? Šest puta je menjan ovaj prvi Zakon o osnovama obrazovanja i vaspitanja, a osam puta menjan Zakon o visokom obrazovanju. Problemi su se akumulirali. Crta se morala podvući i to je sada uradilo ovo ministarstvo, odnosno ovaj ministar i oni su dali rešenja za sve te probleme koja su u ovom trenutku najbolja, da se razumemo, a sutra, sutra je novi dan, sutra to možda neće biti. I, ovo što su se zakoni menjali, to je bilo nužno jer se nauka menja. Koje su osnovne karakteristike ova dva zakona. Prvo što se stvaraju uslovi da se poboljšava materijalni položaj obrazovanja i oni koji rade u obrazovanju.

Tu želim da poentiram predlog koji je dat, a on glasi - komercijalizacija, naučnih rezultata, umetničkog stvaralaštva i pronalazaka visokoškolskih ustanova da one mogu da osnivaju privredna društva. Znači, naučne ustanove treba da dolaze u situaciju da prve koriste naučna saznanja, znači, ono što su oni stvorili. To sigurno stvara kapital, to stvara novac.

Vi ministre morate da obezbedite da to ostaje tom fakultetu, da to ne može ići u budžet, da se od toga jednim delom poboljšava materijalni položaj i onih profesora i onih nastavnika koji su učestvovali u stvaranju i dobijanju tih novih naučnih saznanja. To je mnogo bitno radi razvijanja kvaliteta u obrazovanju.

Druga stvar, kad je u pitanju srednje obrazovanje, ovo dualno obrazovanje, takođe, stvara mogućnost za poboljšanje materijalnog položaja. Tu ste, članom 103. uvezali đačku zadrugu, ja sam vama govorio deo praktične nastave u dualnoj nastavi mora biti realizovan kroz đačku zadrugu, gde članovi đačke zadruge su i nastavnici i učenici. Stvaranjem dohotka, jedan deo tog dohotka, takođe, mora ići na poboljšanje materijalnih položaja i tih nastavnika i tih učenika koji utiču na sve to.

Znači, ne može deo toga ići u budžet Republike, ne može to da se vraća.

Sledeća stvar koja je vrlo bitna jeste da ste vi stvorili uslove da se vrši kontrola. Zavod za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja i Zavod za merenje kvaliteta obrazovanja i vaspitanja, a to je član 78.

Prva verzija Zakona o osnovama vaspitanja i obrazovanja 2005. godine je uništila srednje i osnovno obrazovanje. Gospodo, morate znati da broj neopravdanih izostanaka nije bio uopšte ograničen. Škola nije imala teorijski mogućnost da izbaci učenika iz škole.

Sa druge strane, nadzor nad vaspitno-obrazovnim procesom su vršili psiholozi, ne pedagozi, psiholozi. U većini slučajeva vršili su nastavnici stranih jezika, da ne kažem politički, itd.

Znate šta je to stvaralo? Vi sada obezbeđujete čas matematike koji mora i treba da kontroliše profesor matematike. Znači, stvaraju se uslovi da se stvori uvid u rad svakog pojedinca i da se stvaraju uslovi da se oni koji stvaraju kvalitet, koji vuku, škole koje vuku, profesori koji vuku, moraju se stvoriti uslovi da oni imaju veće lične dohotke od onih koji su ispod njih. Vi bi morali da pokušate da te akontacije koje idu iz budžeta, da u sledećoj školskoj godini budu veće za one škole koje ostvare rezultate u prethodnoj školskoj godini.

Dalje, ono što je vrlo bitno, povećali ste odgovornost roditelja. Znate li vi da je do sada bilo slučajeva da dođe roditelj u školu i da roditelj u Valjevu ne zna da li mu sin uči tehničku ili ekonomsku školu, takvih ima slučajeva, a da li je u drugom ili trećem razredu, da li je u drugom pet ili drugom šest. Vi ste to poentirali i to je mnogo dobro. Mnogo dobro je to što ste predvideli članom 121. osnivanje opštinskih odnosno gradskih saveta roditelja.

Dalje, ono što je bitno i što niko nije rekao, ja pričam to, da se ne ponavljamo, sastavni deo ovih predloga su i ovi pravilnici i podzakonska akta koje ste vi predvideli.

Znači, ovi zakoni, ne idu bez njih. Vi ste predvideli da će Vlada da uradi četiri, da će Nacionalni savet za visoko obrazovanje da uradi 11 i da će Ministarstvo da uradi sedam. Sa tim kompletom to je celina i tako to treba posmatrati. Gospodo, osnovni cilj obrazovanja jeste da učenik napreduje prema svojim mogućnostima. Nastavnik u vaspitno-obrazovnom procesu treba da se pojavi pred učenikom u onom momentu kada đak dođe do zida i ne može dalje. To je plus.

Sa druge strane, ako ne može da radi, nastavnik treba da bude sa njim sve vreme i u onom momentu kada oseti da može sam, da pusti da bude sam. To je ta individualizacija obrazovnog procesa. To je nešto najlepše i najjače što ste vi uradili u ovom zakonu. To ste vi ovde rekli, IOP, predvideli da svako napreduje prema svojim mogućnostima. Time ste neposredno uticali da se smanje troškovi roditelja, da se ne plaćaju posebni profesori za one koji su posebno nadareni, da se ne plaćaju posebni troškovi za one koji ne mogu da savladaju ovo gradivo.

Zato kažem još jednom, individualizacija nastave je vrh i osnovni cilj obrazovanja.

Dalje, ono što ste vi rešili a što niko nije rekao, to ću da ponovim, rešili ste problem kriterijuma i ocenjivanja studenata. Znači, tamo je bilo intervalski, od 91 do 100 to je 10, a kod nekih je bilo od 94 do 110. Sada ste vi utvrdili da je 10 od 91 do 100, od 81 itd, da ne ponavljam, što je u svakom slučaju vrlo bitno.

Sa druge strane, ministre uvođenjem jedinstvenog obrazovnog broja, vi ste učenika i studenta učinili subjektom u obrazovno-vaspitnom procesu i to je kraj. To i jeste bio osnovni cilj u vaspitanju i obrazovanju.

Ovim jedinstvenim informacionim sistemom prosvete, vi uvodite i sređujete haos koji postoji da se zna ko gde radi, koliko škola ima.

Ovo je, ministre, veliki posao. Samo ovo da uradite, vi ćete ostaviti trag u ministarstvu, jer ste uradili nešto što je danas uzrok mnogih teškoća sa kojima se mi susrećemo.

Da ne bih oduzimao više vremena, to su moja zapažanja. Mislim da je ovo iskorak u napred. Kažem danas, sutra, moramo menjati, menja se nauka, moraju se menjati i zakoni.

Toliko od mene i hvala.

Reč ima Đorđe Vukadinović.
Branimir Rančić, izvolite.

Zahvaljujem. Poštovani gospodine ministre, gosti iz ministarstva, dame i gospodo poslanici, danas su pred nama poslanicima u Skupštini Srbije dva predloga zakona obrazovanja, a ja ću govoriti samo o Predlogu zakona o visokom obrazovanju. Najpre da se podsetimo, važeći Zakon o visokom obrazovanju koji je donet 2005. godine, posle pristupanja naše zemlje Bolonjskom procesu u više navrata je menjan i dopunjavan, 2008, 2010, 2012, 2013, 2014. i 2016. godine, jer su uočeni problemi sa postupkom akreditacije, vrednovanjem kvaliteta visokoškolskih ustanova i studijskih programa, uspostavljanje jedinstvenog informacionog sistema u oblasti visokog obrazovanja, angažovanjem nastavnika i saradnika i završetkom propisanih studija u propisanom roku i po započetom programu i pravilima studiranja.

Takođe je uočena potreba za usaglašavanjem ovog zakona sa strategijom razvoja u Srbiji, obrazovanja u Srbiji do 2020. godine.

Imajući u vidu sve ovo kao i broj izmenjenih i dopunjenih članova u odnosu na važeći Zakon o visokom obrazovanju, celishodnije je doneti novi zakon, nego vršiti izmene i dopune postojećeg zakona.

U raspravi se ovde postavilo pitanje zašto se donosi zakon po hitnom postupku.

Predlog zakona o visokom obrazovanju donosi se po hitnom postupku, između ostalog zbog uslova za utvrđivanje statusa studenata u pogledu finansiranja studija u narednoj godini studija.

Uspostavljen kriterijum, koji se odnosi na potreban broj ESPB bodova 48, za rangiranje u okviru budžetske kvote, a radi ostvarivanja, odnosno zadržavanja budžetskog statusa u narednoj školskoj godini, da podsetim, naredna školska godina počinje 1. oktobra, znači broj bodova koji studenti u tekućoj školskoj godini treba da ostvare kako bi stekao uslov da se finansira iz budžeta, smanjuje se sa 60 na 48 ESPB bodova. Na taj način je utvrđen realan i održiv prag za finansiranje iz budžeta.

Izdvojiću samo neke novine, ne sve, koje donosi Predlog zakona o visokom obrazovanju, komparativno sa trenutno važećim zakonom iz 2005. godine.

Prvo, Nacionalni savet za visoko obrazovanje, kao što znamo, da se podsetimo, obrazuje se radi obezbeđivanja razvoja i unapređivanja kvaliteta visokog obrazovanja, znači Nacionalni savet za visoko obrazovanje bira Vlada, imenuje i razrešava umesto Narodne skupštine i Savet umesto 17 ima 21 član.

Što se tiče nadležnosti Nacionalnog saveta u članu 12. stav 1. tačka 15) se kaže – utvrđuje minimalne uslove za izbor u zvanje nastavnika na predlog Konferencije univerziteta, odnosno konferencija i visoka škola, što će imati uticaj na član 74. gde se definišu uslovi za izbor u zvanje nastavnika i na član 93. prestanak radnog odnosa.

Tako na primer, u zvanje docenta, pored ostalih definisanih uslova mora da ima najmanje tri godine pedagoškog iskustva, podvlačim - najmanje tri godine pedagoškog iskustva na visokoj školskoj ustanovi, što u zakonu 2005. godine nije definisano, odnosno nije bilo potrebno.

Takođe, Predlogom zakona o visokom obrazovanju, kada se u poglavlju 8. govori o osoblju visoko školske ustanove, uvodi se u članu 85. asistent sa doktoratom. Uvedeno je kako bi visoko školske ustanove mogle da zadrže asistenta koji je doktorirao i kome je istekao dugi period angažovanja u slučaju kada nema mogućnosti da se izabere u zvanje docenta, na ovaj način je omogućeno da visoko školske ustanove izvesno vreme zadrže doktorante, razvijaju njihovu kompetntenciju za nastavu i ako se ukaže mogućnost biraju ih u nastavničko zvanje.

Što se tiče radnog odnosa nastavnika, nastavnik koji je navršio 65 godina života i najmanje 15 godina staža osiguranja, a imao zvanje redovnog profesora, u važećem zakonu mogao bi to da bude i vanredni profesor, može se produžiti radni odnos ugovorom na određeno vreme do dve godine, uz mogućnost dodatnog produženja, a najduže do kraja školske godine u kojoj navršava 70 godina.

Takođe, nastavniku se može produžiti radni odnos ako ima najmanje 20 godina radnog iskustva u visokom obrazovanju i ako je nakon sticanja zvanja redovnog profesora, podvlačim – nakon sticanja zvanja redovnog profesora ostvario naučne rezultate koji su potrebni za izbor u zvanje redovnog profesora, što je definisano u članu 74. stav od 10 do 12.

Osvrnuo bih se na organe poslovođenja - univerziteta je rektor, fakulteta dekan, akademija strukovnih studija predsednik, a visoke škole i visoke škole strukovnih studija direktor.

Mandat organa poslvođenja traje tri godine, sa mogućnošću još jednog uzastopnog izbora. Znači, sve one špekulacije koje su bile u novinama da će rektori i dekani zadržati mogućnost da do penzije budu na tim funkcijama, sa ovim novim zakonom je svedeno na tri godine i još jedno njihovo postavljanje od tri godine.

Na kraju da zaključim - Visokoškolske ustanove dužne su da doktorsku disertaciju, izveštaj i ocenu komisije u elektronskoj verziji čuvaju na zvaničnoj internet stranici ustanove i u štampanom obliku, kao i u biblioteci ustanove najmanje 30 dana pre odbrane disertacije. Univerzitet je dužan u formi digitalni repozitorijum, u kojem je trajno čuvana elektronska verzija, isti mora u roku od tri meseca od odbrane da bude dostavljen centralni repozitorijum Ministarstvu.

Ovo ovako nije bilo definisano kada se tiče završnog rada i disertacija u prethodnom zakonu u članu 30.

Na kraju, pošto sam afirmativno govorio o ovom zakonu, u Danu za glasanje glasaću za Predlog ovog zakona o visokom obrazovanju. Hvala na pažnji.

Reč ima narodna poslanica Olena Papuga.

Poštovana predsednice, poštovani ministre i saradnici Ministarstva, ja ću prvenstveno da govorim o Zakonu o visokom obrazovanju, pošto Liga socijaldemokrata Vojvodine ima dosta amandmana na onaj drugi zakon o sistemu obrazovanja i vaspitanja, tako da ćemo onda ono vreme iskoristiti na naše primedbe koje imamo na taj zakon.

Uglavnom, u ovom Zakonu o visokom obrazovanju me interesuje da li će taj zakon konačno ispraviti nepravde koje postoje, a tiču se šifrarnika, odnosno toga što školujemo nepostojeća zanimanja. U šifrarniku zanimanja je prepoznato oko 140 nepostojećih zanimanja, za koja se školuju naši studenti na državnim i na privatnim fakultetima. Lista zanimanja, sa druge strane, ne prepoznaje oko 79 ili 80 obrazovnih profila, za koje školuju naše studente univerziteti u Srbiji. Među njima su: diplomirani menadžer u hotelijerstvu, strukovni zubni tehničar, itd, neću sada da nabrajam tih 79 obrazovnih profila koje postoje, a ne postoje.

Zakon o visokom obrazovanju, koji je usvojen 2005. godine, donet je prvenstveno zbog toga što smo se pridružili bolonjskom procesu. Između ostalog, ipak, brojna zvanja koja se stiču po tom bolonjskom procesu, nisu prepoznata i o tome sam već govorila. Jednostavno, oni nemaju mesto u šifrarniku. Studenti i dalje konkurišu, upisuju se na fakultete, završavaju fakultete, čak i polažu državne ispite i licence, jer im je to omogućeno na neki način, ali, posle toga ne mogu da nađu zaposlenje ili ako i nađu određeno zaposlenje, nađu ga sa nižom stručnom spremom, jer, jednostavno, njihova zanimanja nisu prepoznata.

Zato vas pitam, ministre, da li će to novi Zakon o visokom obrazovanju nekako razrešiti i da li će privatni i državni fakulteti konačno da školuju obrazovne profile koji će naći jednostavno posao i koji će, ako odu na biro rada, biti tamo prepoznati?

Navešću vam jedan konkretan primer oko tog šifrarnika i oko jednog nepostojećeg zanimanja, a vrlo važnog, jer se tiče oblasti zdravstva. Ovo pitanje sam već postavljala nekoliko puta u Narodnoj skupštini Republike Srbije, a prvi put u martu 2003. godine i od tada sam samo dobila neke prepiske sa Ministarstvom zdravlja i Ministarstvom obrazovanja, jednostavno su mi prepisani članovi zakona, da taj smer postoji i znate već kako to izgleda kad se prepišu članovi zakona.

Pitanje se odnosi na studente, tj. visokoobrazovane medicinske sestre koje su stekle zvanje – diplomirani organizator zdravstvene nege na Medicinskom fakultetu u Novom Sadu, a ima takav isti smer i u Prištini, Kosovskoj Mitrovici, ne znam tačno. Znači, to je državni fakultet. Univerzitet je u Novom Sadu. To su osnovne akademske studije zdravstvene nege sa 240 bodova.

Iz budžeta Republike Srbije se svake godine izdvajaju sredstva za 70 studenata na tim akademskim studijama, a na strukovnim se školuju oko 30 samofinansirajućih studenata. Ovaj smer na Medicinskom fakultetu u Novom Sadu postoji od 2003. godine. Znači, on od te 2003. godine upisuje te studente.

Studenti koji završavaju taj smer stiču zvanje diplomiranog organizatora zdravstvene nege. Polažu, kažem vam, i dalje licence i polažu državne ispite. Sad vidim, našla sam na sajtu Ministarstva, da od ove godine, od ovog septembra, taj smer neće moći da polaže državni ispit.

U obrazovnom sistemu pronađeno je rešenje za medicinske sestre koje završavaju višu školu, i te sestre su i u tim nekim sistematizacijama dobile veći koeficijent, jednostavno, njih naš sistem i klinike prepoznaju, a te diplomirane seste, jednostavno, naše klinike i naš sistem ne prepoznaje.

U Republici Srbiji 70% svih usluga u zdravstvenoj zaštiti obavljaju medicinske sestre. Inače, u Srbiji, prema podacima Komore medicinskih sestara i tehničara, imamo samo oko 0,03% visokoobrazovanih medicinskih sestara, dok taj postotak u Evropi iznosi oko 70%.

Poslednjih godina veliki broj visokoobrazovanih medicinskih sestara koje je država školovala, znamo u kakvom stanju nam je obrazovni sistem, da imamo jako malo, nedovoljno finansijskih sredstava za obrazovanje iz budžeta, jednostavno, školujemo te visokoobrazovane medicinske sestre. One ili ne mogu da dođu do tog radnog mesta za koje su se školovale, školuju se i uz posao. Znači, one odlaze iz noćne smene na fakultete, redovno studiraju, završavaju fakultete za četiri godine. One nisu na neki način teret ovoj državi, jer država ih je prepoznala i fakultet postoji od 2003. godine.

Ali, jednostavno, posle raznoraznih napora da dobiju posao u svojoj struci i da budu unapređene na poslovima koje rade, ne mogu to da nađu. To je na neki način, sve te medicinske sestre postaju neki naš kadar za izvoz. Pa, pitam, da li mi imamo toliko novaca da školujemo visokoobrazovane, sada u ovom slučaju medicinske sestre, i da ih izvozimo? Koristim taj možda neprimereni termin. To je moje pitanje vama, Ministarstvu, možda i Ministarstvu zdravlja, šta ćemo sa tim nepostojećim zanimanjima i da li će taj šifrarnik nekako da se sredi?

Reč ima ministar.

Ja ću vam dati neke odgovore, ali mislim da će i ministar Lončar morati da da, pošto je deo njegove nadležnosti, kao i kada je šifrarnik u pitanju, deo nadležnosti Ministarstva rada.
U pravu ste da tu imamo mnogo više nekih zanimanja nego što treba, ali mi radimo novi zakon o nacionalnom okviru kvalifikacija, što je naša nadležnost, i dovodimo u red sa evropskim okvirom kvalifikacija.
Ono što je jako važno, napravljena je međuministarska grupa. Upravo 21 institucija će raditi da se ovo usaglasi. To je već počelo. Bio je prošle nedelje prvi radni sastanak i ovaj problem je prepoznat, tako da sam dužan da vas informišem o tome.
Ako sam uzeo reč, samo bih se zahvalio profesoru Jokiću, koji je primetio onu novinu, a to je značajno prisustvo đačkih zadruga unutar ustanova, znači, kao mesto gde deca mogu stiču određena i znanja i radne sposobnosti.
Dopunio bih samo rečenicu kada govorimo o predmetnom nadzoru, nije on samo nadzor. Uvek je bilo da je to i savetodavni rad, jer kada nekome dođete i kao profesionalac, kao neko ko je dobio zvanje i odete na nastavu i vidite da neke stvari ne radi pravilno, vi ste svakako dužni da ga i obučite, u neku ruku, za to. To je svrha cele priče. Hvala.

Hvala
Reč ima narodni poslanik Zoran Bojanić.

Zahvaljujem.

Gospodine ministre, koleginice i kolege, slušajući dvodnevnu raspravu, vidim da u dosadašnjim diskusijama nema ozbiljnih primedbi na predložena dva zakona, što govori, gospodine ministre, da je vaš tim ozbiljno prišao ovom problemu i da je stvarno uradio dva dobra predloga zakona. Opet me to ne čudi, znajući, iz vaše biografije, kojim ste se poslom bavili i kakvi su rezultati bili iza vašeg rada. Sve ono što ste uložili do sada u svom radu, vi želite da implementirate u ove predloge zakona. Na tome vam zahvaljujem.

Ono što ću ja u par minuta reći, pre svega govorim kao roditelj i kao čovek koji je, Boga mi, 16 godina bio ili član školskih odbora ili član roditeljskih saveta. Za tih 16 godina promenilo se mnogo ministara, promenilo se i mnogo čega u sistemu obrazovanja. Pre svega, treba da znamo da je obrazovanje živ proces, svakodnevni, i da se svakog dana menja i usavršava i da trebamo što češće da primenjujemo sve te nove vrednosti. Na kraju krajeva, čovek uči dok je živ, ako želi da se obrazuje i ako želi da ima neka nova saznanja.

Ovim zakonom su definisane, pre svega, obaveze prosvetnih radnika, mogu reći kvalitetnih kadrova koje mi imamo, obaveze učenika i uređena su i pitanja i učešće samih roditelja.

Kada sam pomenuo 16 godina koje sam proveo kao član saveta ili roditeljskih ili školskih, osvrnuću se na diskusije koje sam čuo u ova dva dana, koje su u stvari bile primedbe na predloge zakona, a ja ih ne vidim kao primedbe.

Ovde se govorilo o našoj funkcionalnoj nepismenosti. To je podatak koji ste vi dali u prilogu, znači, tačno ste naveli koliko ljudi upiše osnovnu školu, koliko završi osnovu školu, koliko od njih upiše srednju, koliko završi, koliko upiše fakultet, koliko završi. Upravo i jeste cilj ova dva zakonska predloga da to promenimo.

Po meni, brojevi nisu važni. Kada kažem brojevi, mislim na ocene. Mnogo mi je važnije znanje i kako će to znanje neko sutra primeniti u poslu kojim se bavi. Mislim da na tome i treba raditi, jer i vi ste u svom izlaganju na početku pomenuli da neki mnogo visoki brojevi na nekim kvalifikacionim ispitima nisu dali valjane rezultate.

Da ste vi čovek koji želi da menja sistem obrazovanja, ja to znam iz sopstvenog iskustva, obzirom da smo pokrenuli neku inicijativu da u mom gradu, gde je jedna varošica kojoj je mesna zajednica udaljena od centra grada 50 kilometara, pokrenuli smo inicijativu da otvorimo odeljenje srednje škole. Nije se u ovom trenutku ostvarilo, jer upravo iz ovog razloga nismo ni mogli. Očekivanja, želje nisu dovoljne. Treba da imamo i interesovanja. Kada smo pravili anketu, videlo se da je mnogo, mnogo malo ljudi zainteresovano da u tom trenutku i u tom mestu bude otvoreno odeljenje gimnazije opšteg smera. Nadam se da ćemo u nekom drugom trenutku to i uraditi.

Ovde u svim diskusijama koje su bile usmerene na kritiku zakona, pominjalo se, između ostalog, i vršnjačko nasilje, koje nikakve veze nema sa ovim zakonom. O vršnjačkom nasilju govore sasvim drugi zakonski akti, kao i o siromaštvu. Rečeno je – ne želimo da pričamo o siromaštvu. Pa, baš ste vi pričali o siromaštvu i o socijalnim razlikama. Upravo to i želimo da prevaziđemo.

Neko je juče rekao da siromašni nemaju šansu da se školuju. Ja mislim da imaju. Mnogo siromašnih ljudi istaknutih i naučnika i doktora nauka i obrazovanih. Obrazovanje i školovanje nije jedno te isto.

Da ne bih dužio, pošto su moje kolege mnogo čega dobroga rekle o ovom zakonu, ovde ću završiti, i u svakom slučaju, i zna se sigurno, glasati za ove dobre predloge zakona. Hvla.