Reč ima ministar Vesić.
Izvolite.

Ja sam vas razumeo i upravo ste rekli ono što je tako, a to je da nikakvu korist nismo imali do ovog instituta.
Ja nisam rekao da vi lažete, samo sam rekao - kada se priča da država gubi milijarde da to nije istina, zato što država ne gubi milijarde, jer da gubi milijarde, ona bi te milijarde za ovih 14 godina zaradila. Zaradila je 3.645.000.000. sada da ne tražim cifru ili nešto malo više od trideset miliona evra. Očigledno to nije dalo rezultate.
Vi kao neko ko je privrednik i kao neko ko je bio gradonačelnik to sigurno razumete i činjenica je da taj institut postoji samo kod nas i ja zaista ne mogu da shvatim da pojedine stranke ne razumeju da smo mi jedina zemlja bivše Jugoslavije koja to ima. Da je to dobro imao bi još neko.
I ne samo Jugoslavija. Jedina zemlja bivše istočne Evrope. Niko nema takav institut, a svi drugi su imali istu situaciju. Prema tome, nema milijardi. Milijarde samo gubimo za budžet i o tome sam rekao.
Nisam rekao da vi lično lažete, daleko od toga. Vi ste upravo reklo ono što je tačno, da nikakve koristi nismo imali od tog instituta, da ćemo imati mnogo više ako budemo uradili ono što su uradili drugi.

Reč ima Milija Miletić, po amandmanu.

Poštovani, sve one stvari koje smo malopre govorili vezano i za privatizacije, koje su bile stvarno nakaradne, posle 2000. godine, gde su te fabrike bile pune radnika, radnici radili za vreme rata, a posle rata došli smo do toga da te fabrike su otišle u stečajeve, da su kroz sumnjive prodaje ljudi gubile posao, a te fabrike i zgrade su dobijale nove vlasnike, a nekad je sud upisivao ne samo zemljište koje je ispod zgrade i to što je nužno za korišćenje, već je upisivao kompletno zemljište.

Prema tome, ima puno stvari koje su stvarno bile negativne pod znakom pitanja, ali imamo sada mogućnost neke stvari da promenimo, da pokušamo da to stavimo u funkciju.

Ja sam malopre govorio, da se ne ponavljam više, kako je bilo kod nas, gde je firma nekad imala 500 radnika, sad je to jedna ruina. Ima šest hektara zemlje koja je neiskorišćena. Bilo je nekih zainteresovanih da dođu tamo i da rade, neki Italijani, ali zbog toga što zemljište nije bilo prevedeno, namerno, odnosno nije imalo vlasnika… nije moglo da se stavi u funkciji, oni su otišli.

Ja ću samo napomenuti nekoliko stvari, uvaženi ministre. Ja sam malopre govorio o stvarima koje su bitne za izgradnju. Rekao sam isto, ako neko ne može da dobije uslove da gradi ovde u Beogradu, Novom Sadu, neka dođe tamo kod nas. Ima mogućnosti, ima načina, a siguran sam da će biti rezultata zato što imamo veliki broj vrednih ljudi koji traže posao i očekuju da će to biti što pre urađeno.

Malopre sam pomenuo vezano za naše turističke kapacitete, gde treba da se gradi infrastruktura, to je Stara planina. Kroz naš Svrljig treba određeni putni pravac da se poboljša, da se pojačaju, ali evo recimo jedna od bitnih stvari, što se tiče mene kao čoveka koji živi u Svrljigu, jeste Niš.

Niš je za mene epicentar. Zašto? Zato što gro stvari tamo završavamo ono što ne možemo da završimo kod mene u Svrljigu. U Nišu sada imamo aerodrom koji je… To je možda jedino javno preduzeće gde sedište nije u Beogradu, nego je u Nišu, gde se pokazalo posle onog da države Srbije preuzme da gazduje aerodromom, da su krenule investicije, da se uvećao broj putnika, a možemo i da se pitamo koliko je bilo putnika na tom aerodromu do 2012. godine.

Prema tome, ono što sam video kada sam bio kod direktora niškog aerodroma, gospodina Mihajla Zdravkovića, sa njim smo razgovarali, video sam da puno stvari tamo idu napred. Pokazao mi je plan razvoja niškog aerodroma, a to je projekat nove terminalne zgrade i novog kontrolnog tornja. To je nešto gde je već trebalo da se radi, s tim kada to bude odrađeno i izgrađeno, tu će imati mogućnost da taj naš aerodrom primi blizu milion i 500 hiljada putnika.

Inače, aerodrom u Nišu je alternativa Aerodromu „Nikola Tesla“.

Prema tome, ja očekujem, uvaženi ministre, da ćemo kroz donošenje ovog zakona imati mogućnost… ima tu nekih stvari koje se tiču formalno pravnih stvari konkretno aerodroma u Nišu.

Očekujem da što pre uđemo u postupak da se završi ova zgrada, da se odrade sve te potrebne stvari da bi mogao da se pojača broj putnika, jer kada dođu ljudi u Niš, preko niškog aerodroma, odnosno aerodroma Srbije, očekujem da će doći i kod nas u Svrljig, da će doći u Pirot, da će doći u Belu Palanku, Kuršumliju.

Uvek me napominju – kaži nekad Kuršumlija. Kuršumlija je lepo mesto. Mogu doći do Kuršumlije, mogu u celu jugoistočnu Srbiju da dođu. Niški aerodrom je nešto… kada se kaže niški to ne važi samo za Nišlije, važi i za nas Svrljižane, Belopalančane. To je nešto na čemu stvarno treba stavljati mnogo veći apostrof, da što pre bude završeno ono što je započeto.

Pokazalo se da je ovaj projekat, što se tiče aerodroma, nešto što vredi, što zaslužuje i velika podrška i direktoru Mihajlu Zdravkoviću, a normalno i da aerodrom ide napred, da se poveća broj putnika.

Da završim sve započete stvari. Ovaj zakon, što se tiče mene, jeste zakon koji će dati rezultate.

Iskoristili ste vreme, kolega Miletiću.

Očekujem, normalno, ukoliko se stave u funkciju sve ovo zemljište koje nije završeno…

Vreme, kolega Miletiću.

Treba da ima vlasnika, da to zemljište sutra bude stavljeno… (Isključen mikrofon.)

Hvala.
Reč ima Nikola Dragićević, po amandmanu.

Zahvaljujem.

Predsedavajuća, koristiću vreme ovlašćenog predstavnika.

Kolege mi neće zameriti što ću ovu diskusiju na kratko odvesti u drugom pravcu.

Žao mi je što ovde trenutno nije sa nama novoizabrana ministarka prosvete Slavica Đukić Dejanović, ali ja ću ipak iskoristiti ovu priliku da se na kratko osvrnem i na njen izbor.

Ako se ne varam, ovo je prvi put u istoriji srpskog parlamentarizma da se jedan ministar bira na ovakav način, bez posebne sednice, bez posebne tačke dnevnog reda, već zajedno sa još 29 tačaka, ali je neko očigledno procenio da je to interes.

Sumnjam da se vodi o razlozima da bi neko od nas predstavnika opozicije imao velikih zamerki na biografiju ili na kvalitete uvažene ministarke, već da je ideja bila nešto drugo, a to je da se pobegne od jedne rasprave o stanju u srpskoj prosveti.

Prošlo je tri meseca od velike tragedije koja je zadesila našu državu i smatrao sam da je sazrelo vreme i da je ovo dobra prilika da oslobođeni bilo kakvih emocija, potpuno odgovorno i racionalno razgovaramo o stanju u srpskoj prosveti, ali očigledno nisam bio u pravu. To bi bila i dobra prilika da vidimo šta su to ciljevi i šta su to zadaci koje je nova ministarka postavila pred sebe.

Što se tiče mene lično i Srpske stranke Zavetnici, smatram da je čeka veliki posao i ukratko ću se osvrnuti na ono što mi smatramo bitnim i neophodnim stvarima i zadacima u njenom radu. To je, pre svega, vraćanje ugleda i autoriteta srpskim prosvetnim radnicima, nastavnicima, učiteljima i profesorima.

Verujem da je uvažena ministarka kada je počela da se bavi poslom kojim se bavi davne 1981. godine, kada je počela da radi na fakultetu da su neki motivi koji su je vodili bili da neko stečeno znanje prenese svojim mlađim kolegama, studentima i da na neki način bude uzor.

Ja mislim da svi treba da postavimo pitanje sebi da li su danas profesori, nastavnici i učitelji uzor mladim generacijama i zato verujem da će imati sluha za ovo što ja pričam.

Smatram da u tom poslu, veoma neophodnom i važnom za naše društvo, vraćanje ugleda i integriteta prosvetnim radnicima, može da ima veoma dobre i kvalitetne sagovornike, pa želim da podsetim na inicijativu koju su u aprilu mesecu ove godine podneli dekani visokoškolskih ustanova koji školuju prosvetni kadar u Republici Srbiji.

Nakon što smo se kao društvo suočili sa situacijom i suočavamo se godinama unazad, da se veoma mali broj brucoša upisuje na ove smerove, oni su izradili jednu platformu kojom predlažu niz rešenja za rešavanje ovih problema. Taj dokument sa rešenjima kako poboljšati položaj nastavnika i kako doći do toga da se privuku mladi ljudi i brucoši usvojio je i Senat Univerziteta u Beogradu. Međutim, od aprila meseca do današnjeg dana nikakva ozbiljna diskusija i debata nije vođena između predstavnika struke i predstavnika ministarstva.

Sa druge strane, Helsinški odbor za ljudska prava je bio sasvim dobar sagovornik Ministarstvu prosvete. Moj kolega Marko Ristić je u maju mesecu ove godine postavio pitanje Ministarstvu prosvete vezano za priručnik Haškog tribunala koji će profesori moći da koriste kao gradivo na časovima istorije. Vrlo brzo je došao i odgovor od Ministarstva prosvete, a on glasi ovako – Ministarstvu prosvete se obratio se Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji koji je kreirao predlog za dodatne obrazovne module i podučavanje istorije, književnosti i kulture namenjene nastavnicima i učenicima srednjih škola. Znači, dekani nisu bili dobar sagovornik, ali je Helsinški odbor za ljudska prava Sonje Biserko, jeste.

Smatram da pored ovih stvari o kojima sam pričao, postoji još mnogo razloga, još mnogo ciljeva i zadataka pred novom ministarkom, a osvrnuću se na jedan, to je po meni vraćanje Zavodu za udžbenike i nastavna sredstva one uloge koju treba da ima. Zavod za udžbenike i nastavna sredstva je ustanova od velikog kulturnog nacionalnog, društvenog i obrazovanog značaja.

U 2022. godini ubici javnih preduzeća bili su preko 70 milijardi dinara. Ovi poražavajući podaci su posledica jednog nesavesnog i neodgovornog postupanja nestručne i rasipničke kadrovske strukture koja, recimo, za javna preduzeća kupuje tablete od čak 30 miliona dinara itd.

Posebno zabrinjava to što se među javnim preduzećima koja posluju sa gubitkom nalazi i Zavod za udžbenike i nastavna sredstva. Od 2003. godine, želim to da podsetim, započeta je liberalizacija udžbeničkog tržišta. Na taj način pokušano je da se ukine monopol domaćeg proizvođača, odnosno izdavača udžbenika, a postignuto je uspostavljanje monopola stranog, pa tako danas imamo situaciju da nemački, hrvatski ili slovenački izdavači imaju potpuni monopol na našem tržištu.

Pitam da li postoji suverena i nezavisna država koja bi ovako nešto sebi dozvolila? Srpska akademija nauka i umetnosti, kao i celokupna intelektualna javnost, godinama unazad traži izmene zakona koji bi ovom javnom preduzeću garantovale posebni nacionalni status i zaštitu. Udžbenici jesu i moraju biti nacionalni resurs.

Ja želim da podsetim na izjavu predsednika Republike datu 27. februara 2021. godine, kada je rekao da će podneti inicijativu da knjige za srpski jezik, istoriju i geografiju štampa isključivo država Srbija, pre svega zbog spornih stavova o Jasenovcu, Kosovu i Metohiji i itd. koji su se nalazili u udžbenicima izdavanim od strane stranih izdavača. Međutim, do današnjeg dana nema gotovo nikakve reakcije, bilo ministarstva, bilo predsednika Republike, koji je rekao da će podneti ovu inicijativu.

Postavlja se pitanje da li je cilj da se Zavod za udžbenike dovede do potpune propasti, a potom pojavi neki spasitelj koji će verovatno za jedan dinar i verovatno sa stranim pasošem, po dobro oprobanom receptu, stići kao neki spas?

Na kraju, sve ovo govorim kao predstavnik poslaničke grupe koja nije bila protiv izbora uvažene ministarke Đukić Dejanović, ali verujte mi da ako ovi ciljevi i zadaci ne budu sprovedeni, u nama ćete imati najveće kritičare. Zahvaljujem.