Gospodine predsedniče, gospodo poslanici, Zakon o vraćanju zemljišta i isplaćivanju istog, koje je konfiskovano zbog neizmirenih obaveza iz obaveznog otkupa poljoprivrednih proizvoda treba pozdraviti, ako ni zbog čeg drugog onda zbog jedne velike nepravde učinjene seljacima pre 50 godina.
Zakon je trebalo da se donese i usvoji mnogo ranije, kako bi ti nesrećnici, kojima je oduzeta zemlja, mogli za života da osete radost ispravljene nepravde nad njima. Prinudni otkup poljoprivrednih proizvoda, kako i sama prva reč označava, bio je sproveden pod prinudom, često i vrlo represivno, moralo je da se isporuči, nije se pitalo kako.
Druga reč - otkup - znači da je od strane potražioca, države, otkupljeno nadoknađeno. A nadoknađeno je tako da ako je roba vredela 100 dinara, nadoknađena je u stvari stvarna vrednost jedne desetine od robe i to u bonovima. Sa bonovima je mogla da se podigne neka roba, kao što je komad tekstila, neka alatka, posuđe.
Prinudni otkup poljoprivrednih proizvoda bio je sproveden samo u Srbiji i Vojvodini. Na Kosovu ne. U drugim federalnim jedinicama bivše Jugoslavije - Sloveniji, Bosni, Hrvatskoj, Crnoj Gori, nije sproveden. Dešavalo se da je kvota za neko domaćinstvo, na primer od dve tone pšenice bila neizvodljiva, jer je rodila samo jedna tona, pa je proizvođač bio prinuđen da ponudi neke kućne dragocenosti, na primer dukate drugom domaćinu, koji je imao neke male tržne viškove, da bi sam izmirio zaduženje u otkupu. Ali, mnogi seljaci nisu mogli da ispune uslove u otkupu, pa im je zemlja konfiskovana, često sva koju su imali, a oni su proglašavani za državne neprijatelje i osuđivani na robiju od nekoliko godina. I sada se priča da Zabela nikad nije bila tako popunjena zatvorenicima, kao u vreme otkupa. Mnogi seljaci su umrli po kazamatima, a mnogi su i skratili svoj životni vek po izlasku sa robije od posledica tamnovanja.
Poštovane kolege poslanici, svako ko je pročitao roman Danka Popovića "Priča o Milutinu" zna kako je okončao Solunac iz Prvog svetskog rata u zatvoru, koji je osuđen na osnovu neizmirenih obaveza iz obaveznog otkupa.
Kao što sam na početku pohvalio inicijativu za donošenje zakona za vraćanje zemljišta, tako smatram da je sam zakon vrlo loš i na štetu seljaka.
Predlagač zakona, odnosno Vlada kao da se trudila da posle nepravde od 50 godina produži tu nepravdu za još desetak godina. Kako drugačije tumačiti povraćaj i isplatu na osnovu člana 12 Zakona o načinu i uslovima priznavanja prava i vraćanja zemljišta? Član 12. b) Zakona kaže: Kada je visinu novčane nadoknade utvrdio nadležni sud, naknada se plaća u jednakim tromesečnim ratama u roku od 10 godina.
Tražim da se u ovom skupštinskom domu izmeni član 12b) da, ako se isplaćuje, da se isplati odmah po pravosnažnosti sudske odluke, najkasnije do jedne godine i u 12 mesečnih rata.
Isto tako smatram da obradive zemlje ima dovoljno za povraćaj u državnoj svojini, koja se po mnogim državnim poljoprivrednim dobrima nalazi u parlogu, ne obrađuje se.
Možda bi bilo najbolje da se menja i zakon u celini, jer ovaj koji će danas u ovom domu biti izglasan skupštinskom većinom, ne valja u celini. Hvala.
