Zahvaljujem.
Dame i gospodo narodni poslanici, želim, pre svega, na početku izlaganja da zahvalim Ministarstvu na stavu po pitanju predloženog amandmana. Zaista smatram da smo zajedničkim odgovorom da treba usvojiti i ovaj amandman dali i svojevrstan doprinos da predloženi zakon bude dobar, da bude i nešto bolji, zajednički doprinos u jednoj važnoj stvari da imamo dobre zakone koji uređuju oblast kao što je obrazovanje. Mislim da je to nesporno jasan državni interes, interes svih nas.
Kada govorimo o Narodnoj skupštini, a danas su se različiti stavovi čuli u ovoj sali, jedna stvar ne bi trebalo da bude sporna, a to je da imamo jasan zajednički interes da nam školstvo bude uređeno na najbolji mogući način, jasan zajednički interes da đacima, da studentima, pružimo najbolje što u datom trenutku možemo, jasan zajednički interes da treba da mislimo i na njihovu budućnost, da se staramo da dobiju danas najbolje što država može da pruži, ali da već koliko sutra oni budu spremni za to da izađu na tržište rada, da na njemu stvaraju, da pokažu i svoju kreativnost i svoje kapacitete i svoje talente i znanje koje su stekli. Na tim stvarima mi treba da radimo već danas da bi bile spremne za sutra.
Tokom današnje rasprave bilo je različitih pitanja. Između ostalog, bilo je i pitanja šta je to što mi možemo da uradimo već danas da bismo mladim ljudima pokazali da imaju perspektivu u ovoj zemlji? Mnogo toga, dame i gospodo, možemo, baš kao što mnogo toga, dame i gospodo, država danas i radi. Neki će reći može više, neki će reći može brže, ali niko neće moći, a da hoće da ostane ozbiljan u ovoj raspravi, da kaže da ne čini. Niko neće moći, a da hoće da ostane ozbiljan u ovoj raspravi, i da kaže da ne postoje one stvari koje već svojim očima možemo da vidimo, koje su uvedene u praksu, koje su zaživele.
Bilo je pitanja - šta se dešava sa školovanjem danas? Bilo je zamerki, usvajani su neki predlozi, neka rešenja u periodu iza nas u ovoj Narodnoj skupštini koji nisu izvodljivi u praksi, koji nisu primenjivi uopšte. Pa, između ostalog, danas je rečeno u ovoj sali - dualno obrazovanje ne može da se primeni u praksi, dualno obrazovanje ne može da zaživi u našoj zemlji, i dodatno rečeno da ga i nema u ozbiljnim državama sveta, uz par primera koji su navedeni nekih država koje takve programe nemaju. Međutim, nije rečeno da ga ima, na primer, u Nemačkoj. Ja nešto ne mislim da je to neuspešna zemlja. Ja nešto ne mislim da ako Srbija hoće dobre primere iz prakse koje postoje, na primer u Nemačkoj, da sprovede, da tu nešto greši. To su dobri primeri koji dolaze upravo iz nekog uspešnog sveta.
Šta bi sa Austrijom? Nije valjda i to nekima sinonim za neuspešnu zemlju? Sa Švajcarskom. Nije valjda da to podseća neke na zemlje koje ne znaju šta hoće i ne umeju da urede prilike kod sebe? Ja mislim da su to sve suprotni primeri, primeri za neke koji su u stanju da dobro planiraju, da razmišljaju unapred i da to njihovi rezultati pokazuju i kada je Srbija rešila da uvede dualno obrazovanje, a jeste rešila.
Danas je to, dame i gospodo, praksa, to je nešto što postoji za 4.500 učenika. Dakle, kad se kaže da to neće moći u Srbiji, da se zna, već danas može, i to danas već može za 4.500 učenika u našoj zemlji, koliko pohađa takve programe. To je danas činjenično stanje u 83 stručne škole u ovoj zemlji. To je danas činjenično stanje po 33 različita obrazovna profila i to danas podržava u ovoj zemlji više od 600 kompanija zato što vidi da to ima svoj pun smisao, zato što to vidi da je dobro i korisno i za te škole i za tu decu, ali i za te kompanije koje hoće u ovim programima da učestvuju.
To obrazovanje je jedna od stvari na koju možemo da budemo ponosni, svi mi koji smo učestvovali u tome da bude usvojeno i da se sprovede u praksi. Dakle, postoji i te kako, i to ne da samo postoji, nego funkcioniše jako uspešno. I ne treba da se ljute oni koji možda nisu podržavali taj predlog. Dali su i oni svoj doprinos time što su učestvovali u raspravi, dali su i oni svoj doprinos time što su možda učinili da mi neke stvari uredimo bolje, što su možda na neku manjkavost onako u hodu ukazali, pa i dali neki predlog.
Ovo što ja smatram da je dobro, a neki možda neće da se slože, nek ne smatraju za kritiku sebi, doprineli su i oni na određeni način time da ovo bude ovako dobro i uspešno, eto, i danas, samim tim što su ovde pa razgovaramo, neki doprinos društvu daju, za razliku od onih koji su opet rešili da svoje plate, svoje paušale, one dnevnice koje naplaćuju i one troškove putovanja stave u džep, a da ne oduže ni društvu, ni državi ni na koji način. Mislim na ove što opet defiluju tamo po hodniku, na svakih pola sata drže konferencije za medije i pričaju sve jedno te isto, ali nikako da se izjasne što se ne odreknu svih onih stvari koje idu direktno u njihov džep, ako su se rešili da odreknu svega drugog vezanog za Narodnu skupštinu. To samo nikako da objasne. No, to je priča o njima.
Priča o Srbiji i o tome šta radi i šta pruža već danas deci koja se školuju ne može da se ne dotakne činjenice da je obnovljeno i izgrađeno više od 100 objekata namenjenih i predškolskom vaspitanju i obrazovanju, ali i obrazovanju i vaspitanju u osnovnim i srednjim školama. Više od 109, za one koji su rekli da se ništa dogodilo nije, u ovoj zemlji jeste. To je velika razlika. I mi smo o tome pričali i tad smo rekli da je za više od 1600 različitih ustanova danas obezbeđen internet, a nekada su deca mogla samo da ga sanjaju, obezbeđena i tehnika koju će da koriste, ali obezbeđen i pristup besplatan i brz, kvalitetan, da danas naša deca mogu da se takmiče sa svojim vršnjacima, da budu spremna za ono što ih čeka sutra. To je ono što možemo, ali ne samo možemo, to je ono što radimo za tu decu već danas.
Kada formiramo ona nova odeljenja, pa pružamo u tim čuvenim, danas su te skraćenice popularne, IT odeljenjima, u tim informacionim tehnologijama, kad pružamo ono što je najsvežije znanje, ono što danas svet koristi kao globalni trend i smatra da je dobro, jer je bitno za budućnost država sveta. Danas mi razmišljamo na pametan način i danas i mi o toj budućnosti mislimo, pa na njoj radimo i te moderne programe mi danas imamo kao praksu. Nije to nešto što neće u Srbiji nikada zaživeti. To je nešto što u ovoj zemlji postoji u više od 40 ili 50 različitih ustanova.
Šta možemo da radimo i šta bismo još dodatno mogli da radimo bolje? Ne samo da se staramo da ovi mladi ljudi imaju dobre uslove tokom svog školovanja, i to obezbeđujemo i ovim zakonima. I rekli smo, biće obezbeđeno više stipendija nego što imaju sada. Zar je to malo? I bolji uslovi u studentskim domovima. Zar je to malo? Ali, mislimo i na taj posao koji ih čeka sutra. Lično je više od 150 različitih fabrika, različitih pogona u ovoj zemlji otvorio Aleksandar Vučić. Šta mislite zašto? Zbog toga što je to lep broj, fino zvuči kad se kaže u raspravi ovako? Ne, nego zato što to znači hleb na stolu za stotine hiljada ljudi u ovoj zemlji, pa i za tu decu o kojoj pričamo, danas dok se školuju, da njihov roditelj može taj hleb na sto da spusti, sutra kad završe školovanje, da ta deca imaju gde da rade, da imaju oni, kad formiraju svoje porodice, gde da zarade, da bi mogli o njima da se staraju.
Tu ima bukvalno od najsevernije do najjužnije tačke u ovoj zemlji primera koliko god hoćete, od mesta do mesta da idemo, svuda ćemo pronaći dobre primere. Tačno je, u pravu su oni koji su na to skrenuli pažnju. Više od 4500 različitih preduzeća u ovoj zemlji je, nažalost, ugašeno, devastirano za vreme kada se bivši režim Đilasa, Jeremića, Obradovića, DS, na veliku žalost ove zemlje, nešto pitao. Ali, nema mesta u kom nećete pronaći primer da se našlo rešenje ili da se danas to rešenje pronalazi, da se neko dovodi, da se investitori bukvalno dovode iz celog sveta, toliko dobro i toliko uspešno, da ceo ovaj naš region nema toliko investicija kad vi pogledate godišnji nivo i godišnji iznos koliko ima Republika Srbija.
To može da se radi. To se u ovoj zemlji već radi. I o platama da se brine. Jesmo li mi u ovoj Skupštini glasali za to da plate budu povećane pre samo mesec dana? Nego šta smo. U javnom sektoru, rekli smo, može Skupština da odluči, odlučiće, povećali plate. Sećate se šta je bila najveća zamerka ovih što sad kao znaju sve i svašta, ali samo su rešili da znaju sve i svašta onog momenta kada nikakvu odgovornost više nisu imali, a dobrano su napunili svoje džepove pre toga, i Đilasa i Jeremića itd? Šta je bila njihova najveća zamerka? Pa, vi sad mnogo povećavate plate, vi preterujete, to je veće nego što je nivo rasta. Pa, povećavam zahvaljujući tome što je sada kasa u plusu, što je stabilna, što suficit ima, ne kao nekada na osnovu partijskih dogovora i dilova, nekad pred izbore, nekad malo da se zamaže koalicioni partner. Takvih stvari u Srbiji više nema. Danas se u ovoj zemlji radi na osnovu zdrave ekonomske logike, na osnovu domaćinskog rezona.
Jesmo li uspeli zajedničkim snagama da stvorimo malo više u kasi? Jesmo. Odlično. Hajde sada na osnovu toga što imamo, što je obezbeđeno, što niko da ugrozi ne može, da finansiramo dobre stvari, pa, između ostalog, da povećamo ljudima platu tamo gde možemo. Jeste rast bio +4,4, jesu neke plate porasle 7%, 9%, ali ne može to da bude loše. Prvo, taj rast 4,4, pa to smo napravili i izgradili, muku mučili ali smo uspeli i ne može o tome ni reč da kaže Đilas, u čije je vreme taj rast bio ne rast, nego pad – 3,1. Na naših + 4,4 svi u ovoj zemlji treba da budemo ponosni, na platu, kad je i veća od tih 4,4 zato što smo je zaradili, zato što smo za nju obezbedili novac, takođe da budemo ponosni, to niko više da ugrozi ne može.
Penzije isto. Nekada 60% penzija moralo je da se smisli odakle će da se finansira. Sada je bezmalo pa prepolovljen iznos o kojem mora da se stara država. To je fantastičan rezultat i niko neće ozbiljan da kaže da to nije dobro. Niko ozbiljan. Još jednom, na Đilasa, Jeremića, njegove Dveri sa sve onim njihovim vešalima i ostalim iz žutog preduzeća, koji su im sasluživali dok su im firme cvetale i po 500 miliona evra obrtale, pa je bilo po malo za svakog od njih. Na njih uopšte ne mislim kad kažem ozbiljni ljudi.
Da se brine o tome da u ovoj zemlji to što se napravi ide na prave stvari. Na to možemo da utičemo i na to utičemo već danas. Infrastruktura da se napravi. Dakle, da ta deca imaju dobro školovanje, da imaju sutra posao, da imaju dobro znanje, ali kad pogledaju oko sebe i da vide da su uslovi za život bolji.
Recimo, i taj čuveni Koridor 10 o kom pričamo ovih dana, koliko decenija se razmišljalo o tome da će možda jednog dana biti lepo da nešto tako postoji? To je danas, dame i gospodo, realnost. To je ono što možemo da uradimo. To je moj odgovor na postavljeno pitanje, i to je ono što mi radimo već danas. I drugi koridori, putevi, putna infrastruktura, čuli ste Aleksandra Vučića, govorio je o tome juče i jutros, svuda širom istoka zemlje, u zapadnim krajevima Srbije, tamo gde treba a gde već imamo ozbiljne planove i projekte, neke stvari se već završavaju, druge stvari počinju.
Između ostalog, mi neku infrastrukturu rešavamo i ovim sporazumima koje usvajamo na ovoj sednici, ali to se danas u Srbiji dešava i Srbija se drastično promenila. Taj odnos je drugačiji. Gde je bio pad, sada je rast. Gde je plata bila u vreme onih genija 330 evra prosečno, sada je 465 trenutno. Koliko god oni filozofirali i pričali – pa nije 500, pa nije sad, ali biće. Ne može da se poredi 470 ili 500 sa tih njihovih 320. To je nespojivo, to ljudi vide. Ne može danas minimalna cena, minimalna plata od 27.000 i nešto više dinara da se poredi sa onih njihovih 15. Biće i ova od 27.000 i nešto veća, i to može da se radi.
Ne čujem komentare s druge strane, ko je ono došao? Ševarlić. Dobar dan. Vidim da ste digli ruke od bojkota. U redu.
Dakle, može o tim stvarima da se brine već koliko danas. Ozbiljna država te stvari radi i brine za tu infrastrukturu i uspeva da je izgradi. U kilometrima autoputa nikada neće moći da se takmiče sa Aleksandrom Vučićem, Srpskom naprednom strankom i vladama koje mi podržavamo, oni kojima je jedino što imaju da ponude Srbiji politika vešala.
Jednu važnu stvar ne smemo da zaboravimo i sa tim ću da završim. Uz sve ovo što možemo da radimo i što radimo, pošto smo govorili danas o vaspitanju i obrazovanju, ne smemo da zaboravimo da toj deci stalno poručujemo da je jako važno da vole svoju zemlju, da je jako važno da se svakog dana pitaju šta ja mogu dodatno da učinim za svoju Srbiju i da budu svesni da kad se svakog dana svi u ovoj zemlji to pitamo, onda činimo dobro i sebi i svim ljudima oko nas, da znaju da se Srbija voli, da se za nju naporno radi, da se država ne sme krasti, što nisu mogli da nauče na primeru ni Đilasa, ni Jeremića, ni ostalih i da se prema svom narodu i svojoj državi uvek odnosi sa poštovanjem, da nikada nikome u ovoj zemlji ne padne na pamet da uradi nešto poput onoga što je uradio Vuk Jeremić, da bi se umilio nekom novinaru iz regiona, da govori da je njegova zemlja, da je Srbija kriva za nesreću koja je zadesila bivšu Jugoslaviju, da je Srbija izazvala krvoproliće, da je Srbija uništavala druge narode, da je Srbija odgovorna za onu zlu sudbinu koja je pre svega naš narod zadesila.
To je ljudska sramota. To sebi pristojan čovek ne sme da dozvoli, a ne bi dozvolio nikada niko ko je pokušao bar svakog dana da pomisli na svoju zemlju i na to koliko je važno i vredno čuvati je, koliko je važno i vredno za nju raditi, a ne gledati na koje načine možeš da se okoristiš u životu, poput Đilasa i Jeremića od čega bilo, pa i od sopstvene zemlje.
To su stvari koje mi možemo i moramo da radimo. Oni neka gledaju šta će i kako će. Neka poručuju i dalje, kao što su već činili, da im ništa nije bitno, da im ništa nije sveto, da ovde sve može, da se pod vešalima maršira kao da su stali pod buket cveća, a da o ovim temama, kao što su obrazovanje, i o institucijama, kao što su fakulteti imaju da kažu samo sledeće, još jednom citat onog njihovog genija kog su poslali na onaj njihov kamion, poručili su Đilas, Jeremić i ostali kroz usta nekakvog Vidojkovića, mislim da ste vi, gospodine Rističeviću, danas pokazivali njegovu fotografiju, ne znam ni ko je to, ali taj kog su poslali rekao je – Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu, da znate, o uglednoj instituciji se ovaj bednik ovako izjasnio, je leglo neverovatnih smradova, neverovatnog ološa i leglo kriminala. I onda je tamo dodao da tamo ima antiheroja i kretena. Dakle, smradovi, ološ, kriminal i kreteni. To je njihovo mišljenje, njihov stav o nečemu što bi valjda trebalo svima da bude vredno, o čemu bi trebalo svi zajedno da se brinemo.
Time su jasno rekli i šta misle o tom fakultetu, šta misle o univerzitetu, šta misle o studentima, šta misle o svim ljudima koji su završili taj fakultet i koji se danas, pošteno radeći, trude da ovoj zemlji bude bolje. O tim stvarima možemo da brinemo i to je odgovor na pitanje šta možemo da radimo danas. Još jednom danas, zahvaljujući ozbiljnom i odgovornom odnosu koji je ustanovio ličnim primerom Aleksandar Vučić, mi to radimo.
Da hoćemo i treba više, hoćemo, ne brinite i građani to znaju. Znaju da nikada slagali nismo kada smo rekli da nije kraj. Za sve što smo do sada dobro postigli, svaka čast, imamo čemu da se radujemo, ali da znate, nije kraj. Svaki, ali svaki put dizali smo lestvicu više. Svaki, ali svaki put uspevali smo i novi rezultat da napravimo. Upravo zato što znaju da smo u tome iskreni i u tome uspešni. Građani Srbije znaju da na ova pitanja dajemo tačne odgovore i građani Srbije apsolutno podržavaju Aleksandra Vučića i našu politiku. Hvala lepo.
