Na član 13. amandman je podneo narodni poslanik Krsto Janjušević.

Poštovana predsedavajuća, uvaženi ministri, dame i gospodo narodni poslanici, u funkciji privrednog razvoja svakako je razvoj Elektroprivrede Srbije gde imamo posle 25 godina najveći projekat, a to je izgradnja trećeg bloka u Termoelektrani Kostolac, što značajno povećava energetsku nezavisnost Srbije i povećava kapacitete EPS-a za 5%.

Ovo postrojenje će biti izgrađeno po najvišim svetskim standardima. Vrednost projekta je 613 miliona dolara, 85% će finansirati kineska „Eksim banka“, dok 15% finansira EPS. Takođe, modernizovana su i dva postojeća bloka u Termoelektrani Kostolac. Očekuje se godišnja proizvodnja električne energije od oko 2,5 milijarde kilovat časova. Dakle, ovo je najveća investicija u EPS-u u protekle tri decenije.

Najveći kritičari EPS-a, oni koji su imali prilike da vode ovo preduzeće, pa mu stavili na kraju svog mandata, ispred onog EPS, jedan veliki minus, imali su oni svoje programe koji su više ličili na neke fikcije, pa tamo gde su ih mogli primeniti u punoj meri, građani su naravno dobijali uglavnom restrikcije. Zahvaljujem.

Na član 13. amandman je podneo narodni poslanik Goran Kovačević.

Dame i gospodo, amandman se tiče Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o budžetskom sistemu. Ovim zakonom i ovim amandmanom mi pravimo iskorak zato što fiskalna konsolidacija i makroekonomska stabilnost se tiču budućnosti Srbije. Kada ostvarite značajne finansijske rezultate, kako u oblasti monetarne, tako i u oblasti fiskalne politike, onda to na neki način morate da čuvate, morate da menjate sistem koji treba da funkcioniše.

Koliko je značajno to što mi menjamo, ne samo makroekonomske parametre, već i sistem koji funkcioniše, možda najbolje govori upravo ovaj član na koji predlažem amandman, kao i naredni na član 14. Mi programski budžet nismo uspeli da uvedemo u Srbiji, da zaživi u republičkom budžetu 10 godina. Krenuli smo u pripremu programskog budžeta negde 2005. godine da bi smo tek 2015. godine to učinili, a to je bilo definisano Zakonom o budžetskom sistemu i prevedeno na lokalni nivo.

Tada smo mislili da institucije, odnosno fondovi zdravstvenog osiguranja to neće moći da urade do 2020. godine. Danas posle ovakvih rezultata, jasno je nama i skraćujemo taj vremenski period, to ćemo uraditi i Zakonom o budžetskom sistemu nalažemo tim fondovima da to moraju da primenjuju dve godine ranije, odnosno 2018. godine.

Istovremeno uvodimo jednu posebnu kategoriju koja je posebno zanimljiva na teritoriji Republike Srbije, a to su apotekarske ustanove koje se nalaze u vlasništvu lokalnih uprava, pri čemu Republika jeste osnivač. To je strašno trusno područje, imamo velika mimoilaženja u funkcionisanju tih institucija. Oni će morati da imaju svoj programski budžet od 2020. godine i to svakako govori o našoj ozbiljnosti da fiskalni sistem uredimo što pre i što kvalitetnije. Hvala.

Na član 13. amandman je podneo narodni poslanik Miodrag Linta.

Govoriću o amandmanu koji se tiče poboljšanja položaja stotina hiljada proteranih Srba, a posebno se odnosi na 400 hiljada boraca, odnosno 50 hiljada Krajišnika koji su bili pripadnici Vojske bivše Republike Srpske Krajine.

Naime, još 2014. godine Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja izradilo je Nacrt zakona o pravima boraca, ratnih vojnih invalida, civilnih invalida rata i članova njihovih porodica. Nažalost, u tom nacrtu nije stavljena ključna stvar, odnosno nije predviđeno da se za 50 hiljada krajiških boraca, odnosno pripadnika Vojske bivše Republike Srpske Krajine, prizna ratni staž.

Imao sam više razgovora u pomenutom ministarstvu i govorio sam da je to važna stvar, da se time ispravlja jedna velika istorijska nepravda. Mene su službenici u ministarstvu uveravali da to nije moguće iz raznih razloga.

Želim sad da dam jedan primer iz države, neprijateljske države prema nama, ali države koja ima jedan drugačiji odnos prema svojim borcima. Naime, hrvatska država, odnosno hrvatski Sabor je nedavno usvojio skandalozan Zakon o pravima hrvatskih branitelja i članova njihovih porodica gde je jasno rečeno da će svim pripadnicima Hrvatskog veća odbrane iz tzv. Herceg-Bosne, dakle, iz BiH, biti priznata prava hrvatskih branitelja, kao i pripadnicima hrvatske vojske. Takođe, rečeno je jasno da više neće biti roka, već da će svako imati pravo da i u današnje vreme dokaže da je hrvatski branitelj ili ratni vojni invalid ako dostavi dokaze.

Apelujem na Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja i da organizujemo dodatne konsultacije, razgovore da se u Nacrt zakona o pravima boraca, ratnih vojnih invalida, civilnih invalida rata i članova njihovih porodica uključi ova ključna stvar da se za 50 hiljada krajiških boraca prizna ratni staž u dvostrukom trajanju. Na taj način, ponavljam, bi konačno bila ispravljena jedna velika nepravda prema tim ljudima koji su velike žrtve ratova na prostoru bivše Jugoslavije, koji se nisu borili samo za svoja ognjišta, već su se borili za Jugoslaviju, za Srbiju. Nažalost, zbog politike dvostrukih standarda zapadnih sila nisu u tome uspeli.

To ne znači da im se ne treba priznati njihova prava. Oni su sada ogorčeni, nezadovoljni, ali verujem da ćemo u razgovoru sa ministrom Đorđevićem i nadležnim službama doći do rešenja i da će taj budući nacrt ići na Vladu u formi predloga zakona, da će doći u Skupštinsku proceduru i da ćemo usvojiti u razumnom vremenskom roku novi zakon o pravima boraca, ratnih vojnih invalida i civilnih invalida rata i članova njihovih porodica, gde će biti uključena ova odredba o priznanju ratnog staža svim krajiškim borcima za period 1991-1995. godina. Hvala.

Na član 13. amandman su zajedno podneli Đorđe Komlenski i Bojan Torbica.

Dame i gospodo, drugarice i drugovi, cilj ovog amandmana je da se zakonskim rešenjima dodatno podstakne smanjenje siromaštva na području Republike Srbije. Borba protiv siromaštva jeste trajni cilj ove Vlade. Umesto da se bori sa nekim drugim stvarima mora prvenstveno da vodi računa o tome da pored podizanja privrede na noge, istovremeno smanjuje i siromaštvo u Republici Srbiji.

Zašto mora da posvetim posebnu pažnju u borbi protiv siromaštva je to što neki koji su vladali pre nas su se borili protiv siromaštva, ali samo protiv sopstvenog siromaštva. Tako je npr. šibadžija sa Đeram pijace iliti vlasnik vračarskih pašnjaka, za kojeg je moj uvaženi kolega Martinović pogrešno rekao da je bio telohranitelj kod gospođe Mire Marković ili drugarice Mire Marković, ja moram da mu kažem da je ovaj bio sposoban samo da bude podizač rampe, ali telohranitelj on taj kapacitet nije imao - taj uvaženi gospodin je 7. novembra 2000. godine dobio posao u Saveznom ministarstvu unutrašnjih poslova, gde je radio do 31. decembra 2002. godine. To je verovatno nagrada za onaj počistički uspeh kada je Skupština spaljena, jer to mu je prvo radno mesto i nakon samo dve godine i deset meseci dobija 771.715,092 dinara otpremnine. Za samo dve godine i deset meseci on se izborio protiv sopstvenog siromaštva i dobio 12,5 hiljada evra na ime otpremnine. Ne samo što se izborio za to, iako je zakonom bilo striktno zabranjeno da u naredna 24 meseca ko dobije otpremninu, a to je važilo čak i za sve one radnike koji nisu dobili otpremninu, a stotine hiljada radnika je ostalo bez posla i ni dinara otpremnine dobili nisu, ovaj gospodin je 10. februara 2003. godine jedva istrpevši mesec i po dana se zaposlio u „Jugoimoprtu“ SDPR Novi Beograd.

Tako su se oni borili protiv siromaštva, ali samo svog siromaštva i zato su danas vlasnici vračarskih pašnjaka, a ja se iskreno nadam da će i te zgrade i ti pašnjaci kada Tužilaštvo za organizovani kriminal završi svoj posao postati ponovo vlasništvo ove države i služiti za iskorenje siromaštva u Republici Srbiji. Hvala.

Na član 13. amandman je podne narodni poslanik Veroljub Arsić. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, kao podnosilac još jednog amandmana, kako to moje kolege iz bivšeg režima nazivaju besmislenim amandmanom, pa su čak i neka sredstva javnog informisanja nazvala narodne poslanike besmislenim, neću da ulazim u razloge zašto je to tako, ali u svim amandmanima koje je podnela SNS imali smo jednu težnju ka tome da pomognemo Vladi onoliko koliko mi možemo da uredi jednu oblast jako bitnu za funkcionisanje države.

I oni koji naše amandmane nazivaju besmislenim u suštini su hteli samo jedno, da mi poslanici koji podržavamo Vladu Republike Srbije nemamo pravo da govorimo i da diskutujemo u ovoj Narodnoj Skupštini, da nemamo pravo da pričamo o tome kakva je Vlada koju je predvodio Aleksandar Vučić, sada gospođa Ana Brnabić, kakve su vlade koje je predvodio Boris Tadić, Mirko Cvetković i ostala ekipa. Ne daju nam da govorimo o rezultatima, ni našim ni njihovim. Oni bih hteli da vrte jednu priču u nedostatku argumenata kako je u Narodnoj Skupštini diktatura, kako mi ne damo da oni rade, mi ih puštamo.

Iz svega toga kao podnosilac još jednog amandmana moram da se zapitam – šta to oni žele Srbiji, da li onu Srbiju do 2012. godine kada smo ostajali polako i bez puteva i bez nacionalne avio-kompanije i bez pruga, građani bez radnih mesta, njih da pitam, ili ovu Srbiju koju smo počeli da izgrađujemo da bude lepše mesto za život? Možda se njima ne sviđa taj život, život od koga svaki građanin ima pravo da živi od onoga što radi, da mu to ne bude otimano, da mu to ne bude pljačkano, da to ne bude smešno.

Voleo bih te koji su toliki kritičari naših besmislenih amandmana da imaju jedan jedini dan radnog staža van politike, van javnih preduzeća, da makar jedan jedini dan budu sa kolegom Marijanom Rističevićem na njivi kad je žetva, da makar jedan jedini dan budu u nekom rudniku da vide kako se stvara taj život od koga i oni žive.

Taj život koji je bivši režim namenio sebi jeste bio da se otima. Zato su vam građani rekli – nećete više da nas prevarite i više nikoga ne možete da prevarite na svu sreću i koliko god da se trudite Srbija će da postane lepše mesto za život, Srbija će da bude uvažavana u svetu, sa Srbijom niko neće više dase igra, imaćemo građane koji neće da se stide kada odu negde van Srbije da kažu da su građani Srbije i kakvu vlast imaju takođe neće da se stide.