Zahvaljujem se.
Reč ima narodni poslanik Milija Miletić.
Vašoj poslaničkoj grupi je preostalo 19 sekundi.
Izvolite.

Zahvaljujem se, predsedavajuća.

Znam da ste uvek realni i tolerantni, što je vaša vrlina.

Drage kolege, građani Srbije, ja sam Milija Miletić i dolazim iz Svrljiga, najlepše opštine u Srbiji, koja se nalazi pored grada Niša, najlepšeg grada u Srbiji.

Inače, izabran sam sa liste Aleksandar Vučić - Za našu decu i predstavljam Ujedinjenu seljačku stranku.

Podržaću predlog izbora ovih sudija, jer imam poverenje u sudstvo i imam poverenje u predloge koji su stigli kod nas, s tim što uvek potenciram i tražiću i u narednom periodu da se iznađe mogućnost da se u malim sredinama, gde nema sudova, gde nema sudske jedinice, makar obezbede sudeći dani.

Inače, tu je sa nama bio naš čovek iz Niša, sudija Aleksandar Pantić, kome stvarno izuzetno verujem i znam da su ovi predlozi baš pravi predlozi i na mestu, s tim što će neke predloge verovatno neko i osporiti, ali ću i to podržati, jer verovatno ima nekih razloga.

Još jednom, uvažene kolege, građani, svima koji danas slave čestitam slavu Đurđevdan i još jednom svima želim zdravlja, sreće, uspeha i da ova godina bude rodna i blagorodna, kako na njivi, tako i u kući. Sve najbolje.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Dejan Kesar.

Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, danas govorimo o predlogu dve odluke upućene od strane Visokog saveta sudstva ovom domu, a koje se odnose na izbor budućih nosilaca sudijskih funkcija.

S jedne strane, pred nama je odluka kojom VSS predlaže da se izabere 21 sudija za prekršajne sudove, a s druge strane odluka kojom VSS takođe predlaže da izaberemo 98 sudija za osnovne sudove na teritoriji Republike Srbije. Iz predloženih odluka se može steći zaključak da danas raspravljamo o izboru 116 sudija, što jasno pokazuje nameru VSS da radi na konstantnom jačanju kadrovskih kapaciteta u cilju postizanja maksimalne efikasnosti srpskog pravosuđa.

Ukoliko pročitamo navedene odluke, videćemo da se radi o kandidatima koji su završili pravni fakultet, položili pravosudni ispit i stekli neophodno znanje i iskustvo u pravosudnim organima različitih instanci. I upravo ove činjenice nam govore da danas raspravljamo o budućim sudijama kojima možemo dati poverenje da budu delioci pravde, a koji će svojim radom i zalaganjima opravdati ugled sudijskog poziva.

Želeo bih da pohvalim nameru Visokog saveta sudstva da predloženim odlukama konstantno radi na jačanju kadrovskih kapaciteta, imajući u vidu da pojedini osnovni i prekršajni sudovi u radu imaju veliki broj predmeta i smatram da će upravo ovim odlukama se doprineti efikasnijem rešavanju kako postojećih tako i novih predmeta.

Zaista, određeni broj sudova na teritoriji Republike Srbije je opterećen velikim brojem priliva novih predmeta i smatram da je to rezultat kako svakodnevnih životnih, tako i poslovnih procesa na koje naše pravosuđe izuzetno uspešno odgovara, donoseći odluke u zakonito propisanom roku. Tu bih želeo da pohvalim Ministarstvo pravosuđa i sve nadležne sudove koji su uspeli da do 2016. godine uspešno reše preko milion i po predmeta iz izvršne materije, koji su dodatno opterećivali postojeće sudske kapacitete. Takođe, Vrhovni kasacioni sud je doneo strategiju za rešavanje starijih predmeta u kojoj su jasno definisani mehanizmi za rešavanje istih, koji su doprineli da 2017. i 2018. godine taj broj predmeta bude prepolovljen.

I zaista, danas se susrećemo sa manjim brojem predmeta u kojima se na presude čeka preko 10 i više godina i to jasno pokazuje trud i zalaganje Ministarstva i svih nadležnih pravosudnih institucija da se ti predmeti efikasnije rešavaju kako bi građani brže stizali do pravde. Tu bih zaista želeo da pohvalim sve nadležne sudove, jer smatram da smo u ovom domenu postigli izuzetno velike uspehe, što pokazuju izveštaji o nerešenim starim predmetima preko pet i deset godina. Smatram da će i nove izmene Zakona o parničnom postupku takođe doprineti efikasnijem rešavanju predmeta u parničnoj materiji.

Ali, trud nadležnog ministarstva i trud svih nadležnih pravosudnih institucija je rezultat pogubne reforme pravosuđa iz 2010. godine kada je ostalo nerešeno preko tri miliona predmeta, preko tri miliona predmeta koji su u tom trenutku bili u hodnicima i pisarnicama novoformiranih sudova. Svi ti stari predmeti su čekali pozitivne efekte reforme pravosuđa iz 2010. godine, koji se nisu desili ni u jednoj oblasti. Oni se nisu desili ni u oblasti efikasnijeg rešavanja starih predmeta, nisu se desili u oblasti formiranja novih mreža sudova, ali su se ti pozitivni efekti dogodili prilikom izbora određenih sudija koji su bili potpomognuti od strane određenih stranaka koje su bile tada u vlasti, a tu pre svega mislim na vladajuću DS. U tom trenutku mi smo po tome bili pravosuđe koje je bilo jedinstveno u Evropi, pravosuđe koje je u tom trenutku uspelo da se odbrani od političkog uticaja DS, pojedinih ljudi iz DS i njihovih političkih satelita.

Pravosuđe je 2010. godine postalo tzv. politički aparat tadašnje vladajuće stranke i to se nikada nije krilo i o tome se tada ćutalo, jer ćutanje u tom trenutku je značilo odobravanje i sve nadležne pravosudne institucije su 2010. godine ćutale i nemo posmatrale direktno kršenje Ustava i zakona. Ti isti koji su sprovodili reformu pravosuđa, na krilima političke moći i političke obesti, su se naširoko hvalili reformom pravosuđa, smatrajući da su tom reformom pravosuđa za sebe obezbedili aboliciju za sve one stvari koje su do tada bile kažnjive po važećem krivičnom zakonu.

Godine 2010, suočeni sa surovom realnošću da su izgubili u potpunosti političku podršku u narodu, oni su započeli krojenje pravosuđa po svojoj meri. A te mere su bile isključivo lični i politički interesi. Na toj listi prioriteta građani su se nalazili na poslednjem mestu i niko u tom trenutku nije mario zašto se pojedini sudski postupci vode po 15 i više godina i zašto se u tom trenutku građani izlažu nepotrebnim sudskim troškovima. Ali ono što je bilo bitno svima njima u Ministarstvu pravde u DS jeste da se stvore uslovi da se krivične prijave što pre odbace, a da se pojedine istrage obustave. To je bilo potrebno uraditi do narednih izbora 2012. i 2013. godine, kada je SNS dobila poverenje većine građana Srbije i kada ti isti iz DS nisu mogli više da kontrolišu pravosuđe, nisu mogli da kontrolišu sve druge segmente života i kada je konačno politički balast pao sa pravosuđa.

Takođe moram da kažem da se za tih nekoliko meseci, od novembra 2009. do 2010. godine su se radile mnoge loše stvari. Definisana su nepisana pravila od strane onih koji su sedeli u Visokom savetu sudstva, a pritom koji nisu dva puta u životu kročili u sudove, formirana je nova mreža sudova koja je trebalo da doprinese efikasnijem pravosuđu, a doprinela je potpuno neefikasnijem pravosuđu, gde su građani morali da putuju do najbliže sudske jedinice i po 50 kilometara. Sve je to rađeno na teret građana Republike Srbije, sve nas ovde i sve građane Republike Srbije ta reforma je koštala 44 miliona evra. To radio mali i uzak krug ljudi koji je imao tada podršku u Nemanjinoj i na Andrićevom vencu. U Vladi Republike Srbije i u Predsedništvu, na čelu sa Borisom Tadićem i na čelu sa tadašnjim premijerom Mirkom Cvetkovićem, donosile su se odluke isključivo u interesu ljudi koji su sedeli u vrhu DS, ne pitajući ništa građane Republike Srbije. I kada se završila reforma pravosuđa naravno da su shvatili da su radili sve što je protivno Ustavu i zakonu i počinju da rade stvari da operu svoju savest.

Izmenjeni Savet Visokog saveta sudstva počinje da obavlja razgovore sa neizabranim sudijama, ali ti razgovori više liče, kada želite da operete savest, ali određenu obavezu morate da izvršite da biste opravdali određeni lični i politički interes. U tim razgovorima nisu bili predočeni izveštaji o učinku sudija, koji su, mogu slobodno reći, bili falsifikovani od strane pojedinih ljudi iz Ministarstva pravde, niti je bilo kom sudiji u tom trenutku rečeno zašto nije ispunio uslove za opšti izbor sudija. Oni su za period od godinu dana pokušavali svim silama da odlože donošenje odluke kojom će potpuno negirati reformu pravosuđa iz 2010. godine.

Dve godine traje da se pojedini čelnici Ministarstva pravde i Visokog saveta sudstva kriju. Oni se kriju od svojih kolega, kriju se od građana Srbije, kriju se od javnosti. Oni izlaze u javnost, pritisnuti osudama inostrane i domaće javnosti, samo zato da ne bi bili zapamćeni kao grobari, već kao reformatori pravosuđa. Takođe, ono što je vrlo upečatljivo jeste da nijedan član Visokog saveta sudstva nije izašao ni 11 godina kasnije da kaže da su određene stvari rađene nezakonito.

Dve godine se oni pojavljuju u različitim sudovima na teritoriji Republike Srbije, pravdajući da je ta reforma sprovedena u skladu sa zakonom, ali se kriju. Kriju se od građana, kao što sam rekao, kriju se od svojih kolega, ali ponosno odlaze na sve one događaje gde treba da opravdaju politički rejting njihovih ideoloških vođa i to rade do 2012. i 2013. godine, kada Ustavni sud skida politički balast sa sebe DS-a i kada je smogao snage da kaže – ljudi, pa reforma pravosuđa 2010. godine je bila neustavna i nezakonita i doneo odluku da se skoro 800 sudija vrati na posao. Jedanaest godina kasnije ti isti ljudi pokušavaju nama da spočitavaju stvari koje mi radimo u srpskom pravosuđu, što donosimo određene zakone, što donosimo određene podzakonske akte.

Oni nama danas govore da je pravosuđe u jednom delu zavisno. Gospodo, pravosuđe je danas nezavisno i objektivno. Ono je danas isključivo zavisno od Ustava i zakona, a ne od vašeg političkog programa i političke ideologije Borisa Tadića, Dragana Đilasa, Snežane Malović i drugih koji su sedeli u DS.

Vi nama spočitavate organizaciju pravosuđa, a niste smogli snage za 12 godina da izgradite jednu zgradu suda, sudske jedinice ili da donesete zakon koji će doprineti efikasnijem pravosuđu. Vi ste upravo kreatori političkog pravosuđa.

Do dan danas niste mi odgovorili na moje pitanje sa prethodne sednice – ko je to u Krunskoj ulici dve noći pred opšti izbor cepao spiskove sudija? Znam ja ta imena, ali želim da mi vi odgovorite.

Vi ste imali u svojim rukama papire u kojima su bile markirane sudije koji nisu bili bliski DS. Ajte više izađite u javnost i recite ko je cepao te spiskove.

Cepali ste spiskove i smejali se tom prilikom za određene sudije. Šta vam smeta? Šta vam je tad smetalo, što tih 900 sudija nije išlo u kampanju da lepi plakate vaših ideoloških vođa? Da li vam je smetalo možda tada što te sudije nisu uspele da učlane svoje porodice u DS? Da li vam je smetalo tada što se presude donose u sudnici, a ne preko telefona i emisara iz Krunske ulice ili vam je smetalo što zbog blokade pravosuđa tadašnji advokati nisu uspeli da nauče osnove parničnog i krivičnog postupka na koji se danas pozivaju?

Mislim da vam mnogo više od svih ovih stvari smeta u pravosuđu, ali morate da shvatite da više niste u poziciji i da nećete biti u poziciji da reformišete srpsko pravosuđe, niti jedan drugi segment društva zato što iza svake vaše reforme su nama ostajali dugovi i ostajali su nam ljudi na ulici. Danas kada uđete u srpske sudnice, ja vas molim da pogledate i da vidite šta znači objektivno, nepristrasno i nezavisno pravosuđe.

Molim vas da vidite danas sudije koji ne čitaju na naslovnim stranama kako treba da donose presude, nego presude donose isključivo na osnovu zakona. A, za vas, gospodo iz opozicije, zakoni su nepoznanica zato što su za vas zakoni do 2012. godine bili isključivo mrtvo slovo na papiru. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Marijan Rističević.
Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, ne sudite da vam se ne bi sudilo. To su reči Isusa Hrista.

Bojim se da naše sudije, da naši tužioci, među kojima, verovali ili ne, ima i časnih, i to dosta, nezavisno pravosuđe od ove vlasti, ali ne i od bivše, ja se bojim da upravo poštuju ovo geslo. Kaže – ne sudite, da vam se ne bi sudilo.

Mnoge kriminalne radnje ostaju nedosuđene. Mnogo toga u javnosti ima u krivičnim delima, u zlim delima, gde tužilaštvu i pravosuđu ne pada na pamet da to kazni. Verovatno idu onom devizom – kad Đilas kaže znate li vi ko sam ja, ili Jeremić to malo snažnije kaže – znate li vi ko sam ja. Verovatno zbog toga kažu - ajde da ne sudimo, jer ovi kad se vrate, ako budemo sudili po zakonu, po sili zakona, oni će nama suditi po zakonu sile. Verovatno se toga boje i ovaj deo čestitih i poštenih sudija za koje sam rekao, verovali ili ne, ima ih, i brojni su.

Ko zlo ne kažnjava, taj novo zlo čini. To treba da znaju oni koji se boje da sude da im se ne bi sudilo.

Ukoliko imate gospođu iz Pančeva koja kaže narkodileru da treba iseliti novinara i pita ga da li može da iseli tog i tog novinara iz Pančeva, ukoliko sudovi i tužilaštvo po saznanju ne krenu da to kazne, onda saučestvuju u tome.

Danas ta gospođa izmišlja krivična dela. Tužilaštvo opet ništa ne čini, da odgovara onaj ko lažno prijavljuje krivično delo, ko na takav način uznemirava javnost, ništa ne čini da utvrdi da li ta osoba govori istinu ili neistinu ili ta osoba kaže da neće da kaže ko su svedoci, ko su žrtve jer, eto, ona neće to da saopšti dok tužilaštvo i sudovi ne zaštite svedoke i žrtve za koje ona neće da navede imena. Pa, kako tužilaštvo, sudovi, pa i policija da zaštiti NN osobe ukoliko ona krije te činjenice?

Tužilaštvo i pravosuđe se boji jednog preduzeća. Ja sam ovde govorio da mi nemamo problem sa opozicijom, da mi imamo problem sa zloupotrebom opozicije koja je zloupotrebljena, dela opozicije, koju uglavnom ovi drugosrbijanci nazivaju celom opozicijom, oni koji ne misle tako po njima nisu opozicija. Mi imamo problem sa Đilasovim preduzećem i Šolakovim biznisom. To vam govorim gotovo tri godine.

Ta gospođa je upravo posle pet, šest stranaka ušla u to preduzeće, koje ima dva službena naziva, jedan je valjda „Multikom“, a drugi je Stranka slobode i pravde. Uglavnom, svi iz „Multikoma“ su zaposleni u Đilasovoj firmi, pa ne znam, tužilaštvo bi moglo možda da pogleda, jer je zabranjen politički rad u preduzećima. Očigledno da se i to ne poštuje.

Uglavnom, sudovi su izgleda u nekom strahu da im ovi ne bi sudili, makar onaj deo koji nije pripadao DS.

Ovde su neke sudije osporene za koje sam i ja mislio da ih vredi osporiti.

Zločine treba kažnjavati. Na današnji dan ubijen je jedan Makedonac, jel tako, generale, u Splitu, 1991. godine. Podignuta je puška na državu koja je jednoj naciji obezbedila da bude prihvaćena među pobednike, iako je bila gubitnik, da bude u državi zajedno sa pobednicima, iako je bila poražena i koja je samo 30, 40 godina kasnije ponovo podigla pušku na državu, na zajednicu u kojoj je bila itekako priznata.

Ubijen je Makedonac, Gešovski, ispred vojne komande. Pokušali su da udave drugog, Nakova, čini mi se. I to je za mene bio početak oružanog ustanka iz Nezavisne Države Hrvatske protiv države koja nije dovoljno kaznila. I taj zločin koji se desio u Splitu nikada nije kažnjen. Nikada ni naši sudovi za ratne zločine se nisu potrudili da lica koja su umešana u Dobrovoljačku, pre nekoliko dana je bila godišnjica, iz 1992. godine u Sarajevu, da pokuša da kazni zločince i da pokuša da ukoliko stupe na tlo, a većinom se radi o kriminalcima, da stupe na tlo Srbije, da pokuša da ih privedu pravdi, jer su ubili gotovo 40 vojnika.

Među ovim drugosrbijancima ima onih koji to pravdaju time da je osam poginulo u Dobrovoljačkoj, a navodno ostali su poginuli u napadu na predsedništvo, koje je u tom trenutku bilo prazno, jer je Alija Izetbegović bio sa Kukanjcem u, čini mi se, UNPROFOR-ovom nekom vozilu.

Dakle, postoje oni koji zločine opravdavaju, ali Tužilaštvo za ratne zločine ne može da juri samo krivce među srpskim narodom. Mora da ceni srpske žrtve, bez obzira što ja mislim da su u tom Tužilaštvu za ratne zločine i sudovima, uglavnom, pretežno, članovi DS, recimo, supruga Zorana Živkovića je sekretar tog suda, koji su podnosili izveštaj američkoj ambasadi o aktivnostima Tužilaštva i ulozi gospođe Kandić u svim tim predmetima. Imam zapisnik o tome.

Naši sudovi se nisu potrudili da ispoštuju i žrtve srpskog naroda na način na koji su ispoštovali žrtve koje su Srbi naneli nekim drugima, pa čak često su kažnjeni oni koji nikakav zločin nisu učinili, posebno u Hagu, a Boga mi i među domaćim pravosuđem, jer Nataša Kandić je bila ta koja je držala taj tas boginje pravde, pa gde ona kaže treba da prevagne nema veze da li si kriv ili nevin, kao u Hagu, ili si Srbin ili si nevin.

Mnogi u te sudove, kao ovo sad za Tačija, mnogi u te sudove kao u Hagu idu, kako se zove, ovaj, Haradinaj, pa imate u Hrvatskoj Gotovinu, uglavnom Gotovina za Gotovinu, to ti je geslo, ili si Srbin ili si nevin, uglavnom budu pozvani na te sudove da bi bili oslobođeni. Njih pozivaju, ne da ih osude, već da ih oslobode, da ne bi neko drugi mogao da ih kazni, kao i Gnjilansku grupu. Pošto je suđena u Srbiji, pošto je sudija Majić oslobodio Gnjilansku grupu, koji laganjem, uzimanjem duše na desetine Srba lišilo života, nealbanaca, i preko 200 mučilo i metodom laganog uzimanja duše, mučenjem do smrti. Dakle, ti likovi, ti zločinci koji su bili osuđeni, pa apelacionom presudom Majića oslobođeni, više nigde ne mogu da budu kažnjeni, jer je njima suđeno jednom i više niko ne može da ih privede pravdi. To je receptura koju su naši sudovi prepisali od Haga itd, koji su pozivali na suđenje one koji su napravili zločine nad Srbima samo zato da bi ih presudama oslobodili i da za ta dela više nijedan sud ne može da ih goni.

Dame i gospodo, danas je Đurđevdan. Čestitam slavu svima. U mnogim domovima će se zaoriti pesma tuge i očaja koja se zove Đurđevdan. Na današnji dan 1942. godine, ravno u zoru, iz sarajevskih zatvora i malih logora u kojima su bili Srbi, ustaše su najavile Srbima đurđevdanski uranak. Tri hiljade sarajevskih Srba, iz Sarajeva i okoline, koji su pokupljeni u te logore i zatvore je natovareno u stočne vagone u koje je moglo da stane 40 ljudi ili sedam konja, kako je pisalo na vagonima. Po 200 ljudi je strpalo u svaki vagon, ukupno 3.000 ljudi je strpano i upućeno preko Slavonskog Broda za Jasenovac. U Slavonskom Brodu su pretovarani oni koji su preživeli put do Slavonskog Broda. Oni su od strane ustaša natovareni u te vagone u ranu zoru na Đurđevdan.

Iz tuge, očaja, inata i ponosa jedan od mladića Kulturno umetničkog društva „Sloga“ iz Sarajeva je zapevao pesmu Đurđevdan. Na to su ustaše reagovale, zatvorile kapke na prozorima i veliki broj Srba nije stigao do Jasenovca, do te fabrike smrti, već se pogušio zbog nedostatka vazduha. Uprkos svemu, ispevana je pesma Đurđevdan i danas se ona peva i svi oni koji je pevaju i slušaju treba da se sete da je nastala u momentu ljudskog očaja Srba koji su putovali prema fabrici smrti u Jasenovcu.

Goran Bregović je osamdesetih godina, čini mi se, samo složio tu pesmu i ona je pesma tuge i na današnji dan mi seljaci se obično setimo, koji smo poreklom iz Republike Srpske i Bosne i Hercegovine, tog stravičnog zločina kada je u jedan voz, u jedno jutro, strpano 3.000 žrtava. Profesor dr Vidović, koji je preživeo sve to, koji je bio živi svedok ispevanja ove pesme, je bio živi svedok koji je bio u toj kompoziciji smrti koja je putovala prema fabrici smrti.

Drage moje sudije, vi koji niste osporeni, vi koji ćete proći, treba da znate da ne treba da se bojite Đilasa i da ne treba zakon da bude paučina, kako se kaže, kroz koju se provlače velike muve i bumbari, tipa Đilas, a samo se kažnjavaju mali. Ne treba da se bojite da sudite zato što Đilas i Jeremić prete da će suditi svim političkim protivnicima, pa i medijima koje će kao da oslobode. Kao dokaz da sam govorio da imamo problem sa Đilasovim preduzećem i Šolakovim biznisom neka vam posluži to da posle REM, za koji sam govorio, i „Telekoma“, odjednom ide i zahtev za nacionalnu frekvenciju, jel tako, gospodine Jovanov, koju žele da im se dodeli. Naučili su to posle 2000. godine. Od pet nacionalnih frekvencija koje su podeljene, svih pet su podelili oni, pa misle da je red, pošto su to delili kao vlast, da ovu jednu dodele kao opozicija i verovatno misle da je dodele sami sebi i da na takav način iskontrolišu još jednu nacionalnu televiziju.

Da vas podsetim, kada su delili frekvencije, dugim cevima, oružanim putem su zabranili BK televiziju, jel tako, gospodine Marković, dugim cevima su upali u BK televiziju, a po meni jednu od boljih televizija u to vreme i zauzeli je.

Da vas podsetim samo da ti borci za slobodu medija, koji se pozivaju na zakone, nezavisno sudstvo itd, to kod njih ništa nije važilo, su 2003. godine zabranili najtiražniji list, mislim da je „Nacional“. Najtiražniju novinu su zabranili 2003. godine.

Da vas podsetim da je Rajo Rodić vlasnik „Glasa javnosti“ i „Kurira“, čini mi se, 2009. godine gotovo leteo u nebo, jer su mu automobil digli u vazduh kod Marakane, čini mi se. Da vas podsetim da su tada bili spremili Zakon o medijima, 2009. godine, da su upali u „Glas javnosti“ i „Kurir“, da su uhapsili vlasnika, ne znam da li je bio glavni i odgovorni urednik, Raju Rodića.

To su ti borci za slobodu medija koji su dodeljivali sve frekvencije dok su bili vlast i sada bi tu jednu, preostalu da dodele sami sebi, kao opozicija.

Drage moje sudije, zakon je za svakoga zakon. Valtazar Bogišić – zakon je zakon ma koliko opor bio i, na kraju kaže, najveća nepravda kada neko od zla dijela svog još kakvu korist ima. Drage moje sudije, sadašnje i buduće, to treba da vidite i da znate da narod pita – kada ćete kazniti Đilasa? Hvala.

Zahvaljujem kolega Ristićeviću.

Reč ima narodni poslanik Uglješa Mrdić.

Izvolite.

Zahvaljujem.

Uvažena predsedavajuća, uvaženi gospodine Pantiću, uvažene kolege narodni poslanici i građani Republike Srbije, pred nama je danas jako bitan izbor onih koji se prvi put biraju na sudijsku funkciju. Kao što znamo, Srbija je postala, zahvaljujući politici Aleksandra Vučića, zemlja gde se poštuje pravda, gde se poštuje pravo, ali vi iz VSS i sadašnje sudije, znači, govorim o onim čestitim sudijama koji rade svoj posao u skladu sa Ustavom i zakonom, kao i nove sudije koje će biti izabrane ste na meti, ste na meti i vama nije nimalo lak zadatak, jer vi ste na meti mafije, vi ste na meti svih onih koji bi i dalje voleli da kradu, da otimaju od građana Srbije i da vladaju kriminal i korupcija.

Prvi stub odbrane protiv kriminala i korupcije i protiv mafije su svakako sve one čestite sudije, čestiti tužioci, svi oni čestiti ljudi zaposleni u policiji i bezbednosno-obaveštajnom sektoru Republike Srbije. Vi smetate zato što Srbija već ima ozbiljne rezultate u borbi protiv mafije.

Kao što znamo, nemamo tri i po meseca mafijaška ubistva u Srbiji, razbijeni su brojni organizovani kriminalni klanovi i ja se nadam da će vaše kolege sudije suditi onako kako treba i da će svi oni koji su učestvovali u likvidacijama, u pripremama likvidacija, kao i oni koji su učestvovali u sramnim privatizacijama i koji su putem kriminala i korupcije oteli od građana Srbije milione evra, da će odgovarati u skladu sa zakonom.

Zato ovim putem molim i nove sudije koje će prvi put biti izabrane, da se ugledaju na sve one čestite sudije, na svoje učitelje u pravosuđu, na svoje profesore, na svoje mentore koji su ih doveli do toga, da prođu, da sada ne nabrajam sve ono što su rekle moje kolege, i što se tiče Pravosudne akademije i svih drugih obuka, gde je osnovna stvar poštovanje Ustava i zakona.

Nadam se da će u svojoj praksi i u svom budućem radu te mlade sudije i one sudije koje su izabrane skoro i prethodnih godina, da biti temelj jednog čestitog pravosuđa Republike Srbije u narednom periodu. Jer, nema jake države bez jakih institucija. Da bi bile jake institucije, mi moramo imati uređeno pravosuđe. A pravosuđe u Srbiji krenulo da se uređuje u pravom smislu od 2012. godine, kako što se tiče ljudstva, kako što se tiče izbora kvalitetnih sudija na svoje funkcije, tako i što se tiče infrastrukture.

Ja bih samo podsetio da je Ministarstvo pravde Republike Srbije u prethodnom periodu renoviralo i izgradilo nove objekte. Imamo renoviranu zgradu Palate pravde u Beogradu, zgrada u Katanićevoj, gde je nekada bio Vojno-tehnički institut, pa zgrada na Novom Beogradu i širom Srbije. Upravo ove sudije koje biramo prvi put dolaze nam iz raznih mesta naše drage Srbije. Dakle, cela Srbija, svaka opština u Srbiji, svaki grad u Srbiji je željan pravde. A da bi bila pravda zadovoljena, treba da odgovaraju svi oni koji su se ogrešili o zakon.

Kad kažem – svi oni koji su se ogrešili o zakon, tu mislim i na one mafijaške klanove koji su iza rešetaka i koji će uskoro i biti iza rešetaka, ti pipci koji su u bekstvu, tako i sve one koji su učestvovali u privrednom kriminalu.

Nadam se da uskoro u Srbiji nećemo imati situaciju da oni koji su oteli od građana Srbije stotine miliona evra, poput Dragana Đilasa, da neće po televizijama da se smeju svima nama, smeju istini i pravdi i pravu, smeju sudijama, smeju građanima Srbije. Tako smo imali jedno sramno gostovanje Dragana Đilasa, koji je želeo sebe da predstavi nekakvim genijem - ja sam bio mnogo pametan pa sam znao kako se trguje sekundama i eto, uspeo sam da zaradim milione, pa je oko sebe okupio neke ljude koji su malo sposobniji od ostalih i eto – mi smo trust mozgova, ja sam mašinski inženjer i, eto, upotrebio sam moju mašinsko-inženjersku pamet i ja sam menadžer, drugi nisu znali, ja znao i zaradio stotine miliona.

Ta priča ne bi mogla da prođe ni po obdaništima u vreme emitovanja crtanih filmova, ne bi deca predškolskog uzrasta mogli da poveruju u tu priču Dragana Đilasa. Na taj način je želeo da uvredi mašinske inženjere. Moj otac i stric su mašinski inženjeri i zato znam kakva je pamet tih ljudi, pravih mašinskih inženjera, a ne mašinskih inženjera poput Dragana Đilasa. Predsednik Vučić je u svom nastupu jasno i glasno pojasnio kakav je to Dragan Đilas bio student, pošto se na to poziva, ali i kakav je Đilas kao menadžer. Kaže Dragan Đilas – ne može Srbiju da vodi neko ko nema uspeha u biznisu. O kojem biznisu on govori? O biznisu gde je on uspeo u svoj džep da stavi stotine miliona a država da se zaduži, i grad Beograd i država Srbija?

Tome na put su stali građani Srbije i predsednik Aleksandar Vučić i svi izborni rezultati, tom mafijaškom putu kakav smo imali do 2012. godine u Srbiji. E, zato tim ljudima poput Dragana Đilasa, Šolaka, Jeremića, Marinike Tepić i njihovih saradnika ne odgovaraju ni čestite sudije, ni čestiti tužioci, ni čestiti policajci. Ne odgovara ni poštovanje pravde, istine, prava, zato što oni u takvoj atmosferi, gde je Srbija uređena pravna država, ne mogu više da otimaju od građana Srbije novac i da stavljaju pare u džepove. Njima ne odgovara ono što je danas Srbija, a Srbija je danas slobodna, demokratska država, u kojoj vlada pravda i prava.

I kao što je rekao predsednik Aleksandar Vučić, Srbiju više ne mogu da vode oni koji su je pljačkali. Srbija treba da se vodi snažno, žestoko, energično i borbeno u bolju budućnost, u budućnost za našu decu, u budućnost onu u koju verujemo, a to je ona budućnost koju žele svi normalni građani Srbije, a takvih je maltene apsolutna većina, jer građani Srbije podržavaju sve dobre reforme koje se dešavaju.

Ovom prilikom želim samo još jednom da zamolim građane Srbije da se vakcinišu. Dajte, dragi građani, ko se nije vakcinisao, da se vakciniše. Moramo prvenstveno da čuvamo zdravlje, naše prijatelje, naše porodice, naše komšije, pa da jednoga dana ponovo bude atmosfera da možemo normalno da obeležavamo slave, jer prvenstveno moramo da čuvamo zdravlje.

Ovom prilikom bih želeo da čestitam svim građanima Srbije koji obeležavaju Đurđevdan srećnu slavu, a ujedno bih želeo da se zahvalim i mome kolegi Marijanu Rističeviću što je sjajno podsetio na strašne trenutke koje je naš narod prošao 1941. i 1942. godine i zločine koji su načinjeni našem narodu i kako je nastala pesma „Đurđevdan“, tako da je Đurđevdan ujedno i veliki datum srpskog naroda, kao slava, ali ujedno i veliko podsećanje šta nam se dogodilo. Dogodilo nam se veliko stradanje i nadam se, bože zdravlja, da se više nikada neće ni srpskom narodu, niti ni jednom narodu ni u Srbiji, ni u regionu, ni u svetu, dogoditi ono što se nama dogodilo strašnih 40-ih godina.

Na kraju, pozivam moje kolege narodne poslanike iz poslaničke grupe „Aleksandar Vučić – Za našu decu“, da podrže sve ove odluke koje su pred nama, jer Srbija i svi njeni građani su željni pravde i poštovanja zakona, a Srbija može biti jaka i zemlja pravde samo ona država koja je predvođena našim predsednikom Aleksandrom Vučićem. Živela Srbija.

Zahvaljujem.

Reč ima narodni poslanik Veroljub Arsić. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, sudska vlast jeste svakako jedna od najvažnijih grana vlasti koju ima jedna država i sasvim je i prirodno da na prvom mestu Narodna skupština bude ta koja će nosiocima pravosudnih funkcija, odnosno da zaštiti ono pravo koje im je dato Ustavom, a to je samostalnost i nezavisnost u svom radu, pridržavanje Ustava i zakona koje ista ova Narodna skupština donosi. To jeste obaveza i posao Narodne skupštine.

Posao Narodne skupštine jeste i da izgrađuje dostojanstvo sudova i nosilaca pravosudnih funkcija. Međutim, valjda u nameri da se uruši i Narodna skupština, određeni pokušavaju da naruše i nosioce pravosudnih funkcija, njihovu samostalnost i nezavisnost.

Pre svega, da raščistimo. Samostalnost i nezavisnost koja se garantuje Ustavom i za narodnog poslanika, ali i nosioca pravosudne funkcije nije samo ustavna kategorija, već je integritet svakog nosioca jedne takve funkcije. Koliko će on da bude taj koji se pridržava zakona i Ustava i onih ovlašćenja koja su mu poverena na osnovu tog istog zakona i Ustava i on je taj koji treba svojim integritetom da čuva nezavisnost i samostalnost i svoju ličnu i organa koji predstavlja, a često i organa koji vodi.

Tu naime dolazimo do onih koji su se pokazali kao jako slabi kada je bivši režim imenovao njih za nosioce pravosudnih funkcija, pa sada valjda zbog svoje naknadne pameti sve ono što su doživljavali za vreme bivšeg režima pokušavaju da predstave ovde.

Neke od mojih kolega narodnih poslanika i u ovom sazivu, a i u prethodnom, obrazlagali su kako se to ranije radilo i kako su ranije birani nosioci pravosudnih funkcija. Ovde su u Narodnoj skupštini čitana pisma, dopisi i odluke, zovite ih kako god hoćete, gde jedan politički organ, a politička stranka jeste politički organ, na sednicama, koje ima, svojih organa donosi odluku ko će da bude izabran ili reizabran za sudiju i tužioca. Pritom vrši kvalifikaciju da li je on podoban politički ili nije. Na stranu da li je pošten, da li je vredan, da li je sposoban.

Bivši režim je merio da li pripada njima i da li će na osnovu njihovih odluka da izriče sudske presude. Tako je to bilo do 2012. godine. Malo kasnije ću to da obrazložim i da dokažem.

Sada imamo jednu situaciju da sve ono što radi ova Skupština postoje pokušaji da se izvrne ruglu i prikaže se urušavanje naših sudijskih organa, nosilaca pravosudnih funkcija i da se to pripiše Narodnoj skupštini ili političarima.

Već devetu godinu pokušavamo da obezbedimo nosiocima pravosudnih funkcija apsolutnu samostalnost i nezavisnost i pritom očekujemo da se ti isti sudije i tužioci ponašaju u svom radu poštujući zakone koje mi ovde donosimo i Ustav Republike Srbije koji za svakog sudiju mora da bude sveto pismo.

Zakon lako promenite, ali Ustav i procedura promene Ustava jako je komplikovana i teška, na stranu to što neke delove Ustava čak i da hoćete i da imate političku podršku ne možete da promenite. Jedan od tih načela, nepromenljivosti tog dela Ustava jeste položaj sudske vlasti u Republici Srbiji. Može samo formulacija, pravno tehnička redakcija da se promeni, ali suština ne može.

Valjda da se sve živo uruši u Srbiji da bi se bivši režim vratio na vlast napadaju se i nosioci pravosudnih funkcija, napadaće se i ovi koje sada biramo, budite u to uvereni. I to znate od koga? Od najviših predstavnika sudske vlasti koji su imenovani i postavljani na nakaradan način 2009. i 2010. godine. Evo sada se ponovo oglasio jedan sudija Vrhovnog kasacionog suda, neću ime da mu spominjem, gde kaže ovako – političari unižavaju pravosuđe. Na jednoj od prethodnih sednica čitao sam kodeks koji je Visoki savet sudstva doneo. Već po tome jedan sudija Vrhovnog kasacionog suda ne sme da krši taj kodeks. Ne sme nijedan sudija, ali pogotovo ne sudija Vrhovnog kasacionog suda. To je ta prva stvar gde već počinje da se pokušava da se uruši poverenje građana prema pravosuđu koje je u Srbiji. Zašto? Ne znam, valjda iz zahvalnosti što su na neustavan i nezakonit način postavljani za sudije.

Sledeća dilema jeste izbor predsednika Vrhovnog kasacionog suda, koji je izabran pre nepunih mesec dana, i sada ćete naći gomilu napada na ono što radi Narodna skupština, a jeste jedna od Ustavom poverenih nadležnosti Narodne skupštine i izborna funkcija, dok važi ovaj deo Ustava, važi, primenjivaćemo ga, u punom kapacitetu onako kako najbolje znamo i umemo.

Znači, već dolazimo do toga da se Narodna skupština postavlja u jednu situaciju da je to neki potpuno iluzoran privatni državni organ. Namerno sam rekao privatno državni organ jer oni koji su privatizovali Srbiju do 2012. godine imaju tu percepciju u svakoj oblasti. Posebno su je bili privatizovali u ekonomskoj oblasti gde je budžet bio njihova privatna kasa.

Da se vratimo na pravosuđe i najveći problem jeste zašto je bio samo jedan kandidat. Jel to problem VSS? Nije. To je problem ne onog kandidata koji se prijavio nego drugih kandidata koji su možda hteli pa odustali itd. Ne može Narodna skupština da ne izabere predsednika Vrhovnog kasacionog suda samo zato što se prijavio jedan kandidat. Pazite, to napada jedan od sudija Vrhovnog kasacionog suda.

Da li je procedura koja je primenjena sada za izbor predsednik Vrhovnog kasacionog suda sprovedena u skladu sa Ustavom i zakonom? Apsolutno jeste. Čitali smo svi ovde celu proceduru kako je išlo od razgovora, intervjua, opšte sednice Vrhovnog kasacionog suda do Odbora za pravosuđe, plenuma koji je obavezan u Narodnoj skupštini, glasanje narodnih poslanika. I kažu da mi imamo privatno pravosuđe.

Taj isti sudija Vrhovnog kasacionog suda nijednu reč nije rekao već punih 11 godina kako smo izabrali Natu Mesarović za predsednik Vrhovnog kasacionog suda. To nije kršenje Ustava. Već smo rekli da bi predsednik Vrhovnog kasacionog suda bio izabran, osim onih formalnih pretpostavki, stručne spreme, rad itd. ima jedan deo koji je predviđen u Ustavu. Ustav Republike Srbije član 144. predsednika Vrhovnog kasacionog suda na predlog VSS po pribavljenom mišljenju opšte sednice Vrhovnog kasacionog suda i nadležnog odbora Narodne skupštine bira Narodna skupština. Tako je izabran i prethodni, tako je izabran i sadašnji, ali tako nije izabrana Nata Mesarović.

Ja bih da postavim pitanje tom sudiji Vrhovnog kasacionog suda – da li je bila održana neka tajna sednica opšta sednica Vrhovnog kasacionog suda na kojoj su dali podršku Nati Mesarović da bude predsednik Vrhovnog kasacionog suda? To me interesuje. Hteo ili ne hteo da prizna taj sudija Vrhovnog kasacionog suda, on je učestvovao u kršenju zakona i ako mu je zaista stalo i do Vrhovnog kasacionog suda i pravosuđa u Srbiji u sudijske funkcije, dostojanstva sudije prvi bi osudio kršenje Ustava. Ne bi čekao da Ustavni sud odluči da je Nata Mesarović izabrana na neustavan način zato što ovo nije povređeno diskreciono pravo u zakonu ili u Ustavu, nego materijalno. Oni će da se bave time da je bio samo jedan kandidat. Na kraju, u Narodnu skupštinu bi došao samo taj jedan kandidat pošto njega predlaže VSS. Zašto ga on predlaže? Zato što Narodna skupština može samo da prihvati ili da odbije, a ne da bira koga će od svih kandidata da izabere i na taj način dajemo nezavisnost i samostalnost nosiocima pravosudnih funkcija. Jako je ružno od jednog sudije, pa makar i on sudio u postupku za ubistvo premijera Zorana Đinđića, da se ovako ponaša.

Ili je možda, ono što sam rekao na početku svoje diskusije, nezavisnost i samostalnost stvar integriteta pojedinca koji obavlja tužilačku funkciju. Pa, zato što je izabrana i kao sudija Vrhovnog kasacionog suda na jedan nezakonit način, neustavan. Duguje zahvalnost svojim političkim mentorima iz 2010. godine da pogazi svoju profesiju, svoje dostojanstvo sudije i da tako nešto izjavi.

Sudije su valjda ljudi od zakona i Ustava. Moraju da budu takav je njihov posao, sami su ga birali. Onda su onda prvi ti koji moraju da se, ne samo pridržavaju, nego da se bore da ono što im je garantovano Ustavom sačuvaju, ostare, a ne da se bave politikanstvom ko je, ja ne mogu čak i onog tajkuna Dragana Đilasa da nazovem političarem. On se čovek bavi politikanstvom. Nikad nije bio političar, on je bio biznismen u politici, jedini cilj mu je bio kako što više novca da zaradi, a mogao je da ga zaradi samo tako što je imao poslušne sudije, poslušne tužioce koji ga nikada ne bi krivično gonili za sve ono što je radio. E, zato što ne može više da radi, a ponovo bi da se vrati na vlast, jer bože moj u Srbiji ima više para, nego što je to bilo 2009, 2010, 2011. godine da još više bude bogatiji, nego što je bio kada je napustio vlast 2012. godine. I, oko svega pokušaće na bilo koji način, šta god da Narodna skupština uradi, koliko god da se pridržava Ustava, koji je za Narodnu skupštinu sveto pismo za razliku od njih koji su falsifikovali izbor Nate Mesarević za predsednika Vrhovnog kasacionog suda. Evo, ja vam garantujem, vama kao predstavniku VSS ne postoji izvornik u Narodnoj skupštini na osnovu koga je birana Nata Mesarević. Ne postoji vaš dopis. Sklonjen je zato što nisu smeli narodni poslanici da ga vide. Da odemo u arhivu nema ga.

Postoje drugi načini došli smo do tog papira. Kako izgleda, kako je primljen, kako je sakriven od narodnih poslanika, ali tako su oni birali sudije i Vrhovnog kasacionog suda i opšte nadležnosti i više sudije i predsednika Vrhovnog kasacionog suda i sad ti koji su kad god su nekoga birali kršili ne samo zakon, nego i ona opšte prihvaćena moralna pravila za izbor nosilaca pravosudnih funkcija nama govore da se Narodna skupština ne pridržava Zakona o Ustava i da mi kao političari unižavamo pravosuđe. Izvinite, da li ja unižavam pravosuđe ako podržim odluku, presudu, nazovite kako god hoćete, Vrhovnog kasacionog suda kojim se poništava presuda nekog Apelacionog suda? Poštujem sudsku odluku, poništio je odluku sud koji za to ima pravo po Ustavu i zakonu vlastan je da to uradi i podržavam tu presudu, tu presudu kojoj je Majić počeo da nas uvodi u fašističku ideologiju, da ne ponavljam celu tu priču, i sad mi unižavamo pravosuđe. Unižavaju ga oni koji su pisali takve presude. Unižavaju ga oni koji izađu iz okvira zakona i granica koje smo mi kao nosioci suvereniteta građana propisali prilikom utvrđivanja nečije krivice i odmeravanju kazne.

Poništavaju, unižavaju i Ustav i svoju pravosudnu funkciju zato što se ne pridržavaju tog istog Ustava koga su građani potvrdili na referendumu i onda se pojave po raznim tabloidima i onda oni nama pričaju kakvo pravosuđe treba da bude, a znamo jako dobro kako su birani na funkcije koje sada imaju, koliko se nije pridržavalo Ustava, ko ih je postavljao, po čijem nalogu i za koga su trebali da rade. I, sad kad dolaze

nove sudije, ne treba da imaju nikakvu zahvalnost ni prema SNS, ni prema nama kao poslanicima, ni prema Vladi, ni prema predsedniku Republike Srbije, ali bogami ni prema bivšem režimu. E, to je već problem.

Zato što će suditi na osnovu zakona i Ustava, pa treba sve ovo unapred što Narodna skupština radi da se obesmisli, ponizi i uvek će naći takve, nemam pravi izraz da kažem, a da ne budem uvredljiv, ali slabiće, nosioce pravosudnih funkcija, pa neka budu iz Vrhovnog kasacionog suda koji će sve ono što je dobro i što se radi za srpsko pravosuđe da kažu da je loše, da se unižava i da treba bolje. Možda treba bolje, ali oni koji su unižavali srpsko pravosuđe sigurno to bolje i ne znaju i ne umeju što je najvažnije i neće i sva je sreća što su građani to prepoznali, pa na izborima, kakve god da imaju izborne uslove, neće većina građana da glasa za njih i to je njima čini mi se najveći problem, pa onda moraju da pronađu ove poslušnike iz pravosudnih redova, koji će da blate na prvom mestu svoju profesiju, sud u sudijsku funkciju koju imaju i koju predstavljaju.