Hvala najlepše.
Periodično postavljam jedno pitanje koje je suštinsko pitanje i, nažalost, iako ne prolazi mnogo vremena od jednog do drugog postavljanja pitanja, to pitanje postaje sve više aktuelno, a to je pitanje u koje se slivaju sva ostala pitanja – gde mi idemo kao država i društvo?
Ovo pitanje postaje još više aktuelno naročito posle jučerašnje izjave predsednice Vlade da ne isključuje vojnu opciju na Kosovu. Zvecka se oružjem. U stvari više se preti praznom puškom, kao da nismo naučili lekciju iz 90-ih godina i kao da ne znamo kakva je situacija na terenu.
Postavlja se pitanje, to postavljam i njoj i ministru za informisanje, da li se možda ovakvim izjavama pokušavaju da se prikriju raznorazne mahinacije, kao i možda direktno investiranje javnog novca u privatne interese? To je praktično poklapanje kupovine Kopernikusa, koji je u vlasništvu nekoga ko je veoma blizak režimu SNS iz Niša, i kupovine tog istog čoveka, njegove kompanije, Prve televizije i O2 televizije, a pri čemu ispada da je Kopernikus vredniji jer je kupljen za 195 miliona evra, nego zajedno Prva i O2 televizija.
Znači, sa jedne strane, imamo zveckanje oružjem, a s druge strane, samo pre nekoliko dana predsednica Vlade je pozvala građane Srbije da investiraju u sebe, jer će im se tobože to višestruko vratiti. Navela je i svoj primer, kako se i ona žrtvovala i živela u inostranstvu. Ona je završila neke trećerazredne univerzitete u inostranstvu, a mogu i ja da navedem svoj primer, jer i ja sam isto tako studirao na najboljem univerzitetu u inostranstvu. Kako je ova vlast vratila? Tako što me je ranije opozvala sa mesta ambasadora u Indoneziji, iako sam prethodno proveo vreme i uložio i zadužio se da bih proveo i radio u indonežanskom predsedništvu i imao kontakte koje niko nije imao u toj zemlji od stranaca.
Tako da se šalje jedna pogrešna poruka. Zašto, recimo, ne ulaže, zašto postavljam pitanje predsednici Vlade, da obrnemo, država i Vlada više u talente i školovanje onih ljudi koji su nama zaista potrebni? Ako je strateški cilj Srbije ulazak u EU, a videli smo po poslednjim izjavama da očigledno to nije i da se od toga odustaje, zašto kao druge zemlje u regionu ne podržavamo školovanje onih studenata koji žele da se više upoznaju sa time dublje kako funkcioniše EU? Recimo, na koledžu Evrope u Brižu ili u Natalinu kod Varšave. Recimo, jedna Makedonija svake godine finansira tri takva studenta, a odgovor iz Ministarstva za evropske integracije je bio da oni preferiraju kraće programe, seminare, što nije ni čudo od onih koji su, pretpostavljam, na lak način došli do diploma, pa i ne žele da se udubljuju u ono što rade. To su moja pitanja za danas. Hvala.
