Dakle, ovde imamo jedno prethodno pitanje koje je manje-više jasno, a to je - da li je ovoj zemlji potreban Javni servis ili nije sada? Tu postoje oprečna mišljenja, ali ono što je, gledano iz ugla Ministarstva kulture i informisanja, nesporno jeste to da je Javni servis državi Srbiji potreban. Javni servis mora biti i finansiran iz nekih izvora i tu je poslanik Đukanović u pravu, finansiraju ga građani ovako ili onako.
Smisao ovoga je vrlo jednostavan, ili će građani finansirati direktno, po nekim kalkulacijama, cenu od oko 350 dinara pod ovim uslovima ili će plaćati 150, a ostatak će se namirivati na ovaj način. To je vrlo jednostavna logika. Ove primedbe koje smo čuli ovde odnose se u većoj meri na uređivačku politiku. To nije tema ovoga o čemu mi danas pričamo ovde.
Uređivačka politika se formira i kontroliše na drugi način. Evo, podsetiću vas, dakle, da Radio televizije Srbije i Radio televizija Vojvodine jednom godišnje podnose Narodnoj skupštini izveštaj radi razmatranja i odlučivanja, a Savetu regulatora radi informisanja, Izveštaj o radu i poslovanju za prethodnu godinu sa Izveštajem nezavisnog ovlašćenog revizora. Postoje mehanizmi koji su predviđeni zakonom o tome kako treba i ko može da kontroliše i uređivačku politiku i rad, unutrašnju strukturu Javnog servisa. Ovo o čemu mi danas govorimo, ako se dobro razumemo, jeste kako je on finansiran i ko ga finansira i po kojoj ceni?
Dakle, poslanik Radulović, ako se ne varam malopre je rekao, on tako smatra, da je ovoj zemlji potreban Javni servis. Vi ste izneli drugačije stanovište da je potrebno komercijalizovati. To je tema možda. To je tema o kojoj se može razmatrati u narednoj godini ili neki drugi put, ali u ovoj situaciji, kada smo u prilici da odlučujemo i moramo da odlučimo na koji će način biti finansiran Javni servis sledeće godine, mi ne vidimo bolje rešenje od ovoga. Šta više, na prethodnoj sednici je poslanica Čomić podnela jedan amandman, taj amandman je prihvaćen, da se rok produži sa godinu na dve…