Ne znam to nekako ide uz ljude, a ne uz politiku.

Dobro.
Dakle, moj zaključak je sledeći. Za nas nije sporno da se finansira RTS kao javni medijski servis i da proizvodi sadržaje koji nisu komercijalni i koji su potrebni, od kulturno-obrazovanih programa, istorijskih programa, porodičnih programa i svega onoga što ne možemo da vidimo ni na jednoj drugoj televiziji na kojoj dominiraju rijaliti šoui. To nije sporno. Sporan je informativni program koji služi vladajućem režimu i prethodnom i sadašnjem.
Šta mi ovde možemo da učinimo? Da obezbedimo uslove da se čuje glas opozicije na RTS-u. Ako niko iz opozicije, od vodećih opozicionih političkih stranaka, svi smo to ovde izjavili, ne može uopšte da se pojavi na RTS-u, nije bio Vojislav Šešelj, nije bio Saša Radulović, nisam bio ja, nije bio niko iz opozicije. Šta sad da radimo? Jel to javni medijski servis, gospodine ministre? Evo, vi budite pošteni pa uzmite sada reč i recite – to nije javni medijski servis, mora opozicija da dobije svoje mesto u javno medijskom servisu, i da proverimo vaše poštenje.

Ministar Vukosavljević, replika.

Dakle, samo da se osvrnem kratko na prethodne neke opservacije da li imamo medijski servis. Ponavljam da imamo i ponavljam da ne branim nikakvu uređivačku politiku. Mi ovde govorimo o formatu javnog servisa.
Poslanik je istakao primedbe i opservacije da to niko ne gleda, da gledamo „Bolji život“, itd. To je stvar ukusa, manje-više, i o tome se takođe može debatovati. Međutim, rejtinzi pokazuju da je taj program ukupno gledano visoko vrednovan od strane naših gledalaca. U najvećem broju slučajeva programi RTS, različiti programi, se vrlo visoko vrednuju po sondažama. Ta stvar je nesporna, lako i jasno dokaziva. Prema tome, situacija nije toliko tragična.
Ono što se ovde vidi kao fil ruž, kao neka zajednička tačka, može se naslutiti i zaključiti da je prisutno nezadovoljstvo i to iz različitih pravaca uređivačkom politikom informativnog programa RTS. Ali, molim vas gospodo, mi ne možemo, da se hajde slikovito i narodski izrazim, da koljemo vola zbog kilograma mesa.
Mi ne možemo da obustavimo ili sprečimo ili ugrozimo finansiranje javnog servisa za sledeću ili za 2018. godinu zato što nismo zadovoljni delom uređivačke politike informativnog programa. Eto prilike da u narednoj godini se ovde ova Narodna skupština, uz različite alate i mogućnosti, dogovora, itd, dogovori oko toga kako ustanoviti bolje ili efikasnije alate i mehanizme za nadzor i kontrolu kvaliteta uređivanja informativnog programa. Nisam zapazio, osim kod poslanika Krasića u jednom delu kada je govorio o nekim serijama itd, da postoje krupne primedbe na ostatak programa. Dajte samo da razlikujemo o čemu govorimo.
Ponavljam, rejtinzi su visoki. Proverite. Dakle, ne možemo da poredimo komercijalne televizije sa javnim servisom. Nemaju istu javnu ulogu i nemaju istu javnu odgovornost. Ako hoćemo da sve stavimo na tržište, takva bi nas debata daleko odvela.

Vreme, hvala.
Reč ima narodni poslanik Nemanja Šarović. Izvolite.

Dakle, ministar je jednu stvar dobro rekao. To je da Vlada bira REM, REM bira Upravni odbor, Upravni odbor rukovodstvo RTS, ali to kad se malo pojednostavi, to znači da u stvari Vlada bira rukovodstvo RTS. I vi imate RTS onakav kakav je.
Ta vaša rečenica da ne možemo da koljemo vola zbog kilo mesa je potpuno besmislena. Šta to znači? Niko nije zadovoljan uređivačkom politikom, ali imamo lepe emisije o džezu. Pa da ne bi ugrozili lepe emisije u džezu, e sad nećemo da diramo RTS nego ćemo im dati četiri milijarde. E, pa ne. Upravo je suprotno. Dakle, upravo je suprotno, uređivačka politika i to što neko misli da je sveta krava i da je nezavisan, znate, ta bolest da svako ovde misli da je nezavisan, a da sa druge strane traži finansiranje od građana Republike Srbije, a da misli da nema obavezu da podnese račun predstavnicima istih tih građana u Narodnoj skupštini Republike Srbije, e to je skandal. I to što vi pričate o RTS i dalje, kao o javnom servisu, on to nije. On ne ispunjava kriterijume da bi se tako mogao nazvati.
Što se tiče drugog tzv. javnog servisa RTV, oni su još gori. Šta je to što treba da se desi da npr. lider druge po snazi stranke u Republici Srbiji, SRS, bude pozvan na tu televiziju? Da ne govorim o bilo kome drugom od nas, koji valjda tek posle toga treba da dođemo na red. Šta je to što treba da se desi?
Ne može javni servis ignorisati stvarnost. Ne može ignorisati građane Srbije, građani Srbije su dali svoj sud i rekli koliko ko ima vremena. Još jedna stvar, kažete kako ćete organizovati posebnu raspravu o RTS u Narodnoj skupštini Republike Srbije, to dragi ministre pokazuje da vi još uvek ne shvatate kako ovaj dom funkcioniše. Nažalost, tako kako vi mislite i kako bi trebalo, tako ne funkcioniše. Nikad ta rasprava neće biti organizovana, voleo bih da bude, ali neće biti.
Još jedna stvar. Kada govorimo o uređivačkom programu, vi kažete lepe emisije o džezu, što više džeza to manje opozicije, što više džeza to manje rasprave o temama od kojih se živi, od kojih žive građani Srbije i koje su im zaista bitne. Emisije o džezu i mnoge druge stvari, svaka njima čast, ali od repriza „Kamiondžija“ i lepih emisija o džezu se ne živi.

Reč ima narodni poslanik Čedomir Jovanović.

Gospodine ministre, vrlo loša odluka.
Vi niste odgovornosti za taj neverovatni položaj u kome se našao RTS, ali ovaj amandman samo podržava politikanstvo koje je ugušilo zemlju. Znači, mi ovde otvoreno treba da govorimo o činjenicama. Budžet RTS je 80 miliona evra, planiranih. Država daje 35 miliona, 25 miliona stiže od pretplate, ostalo su prihodi RTS. Zašto je RTS sada u takvom položaju da ga jedni linčuju, opisujući ga kao televiziju žutog Vujketa, a drugi ovde iz opozicije navode primere kojima se tako nešto demantuje.
Nije RTS to tražio, znači, sada se plaća cena Vučićeve odluke iz 2012. godine i obećanje koje je bilo neodrživo, da će se tek ukinuti televizijska pretplata. Kolika je ona danas, 150 dinara. Da je televizijska pretplata 300 dinara, a do 800 je bila opcija o kojoj je govorio RTS, RTS bi finansirali građani zemlje i onda bi mi imali pravo da postavimo neka pitanja koja se ovde postavljaju.
S obzirom da vi održavate ovakav odnos, znači, vi ste propisali kolika će biti pretplata, ne RTS, onda sada iz budžeta treba da se dodaje novac. Tačka na politikanstvo. Ako želimo da imamo dobar nacionalni servis, to košta. U ovom trenutku 80 miliona evra. Okvirno. Tih 80 miliona evra, uslovno, u projekcijama, može da se dobije kroz pretplatu ili može da se da iz budžeta, kao što se to radi u Engleskoj, onda i mi treba da budemo Englezi.
Nisam sigura da imamo sposobnost za tako nešto i tačno je, ako Vlada plaća RTS, što je rekao Žarko Korać, iz toga indirektno proizilazi i Vladino pravo da utiče na njegovu uređivačku politiku. Neodrživo je sa stanovišta moderne demokratije da mi u parlamentu raspravljamo o informativnom programu, ali s obzirom da održavate ovakvo stanje i naredne dve godine, onda se stvaraju pretpostavke za nešto tako.
Lično, nisam sklon tom linčovanju. Izabrali smo vrlo komplikovan model, pa sada to nije ni Vladina televizija, slažem se, neka bude vaša, finansirajte je 100%, preuzmite odgovornost. Kada kažem vaša, mislim Vladina. Neka Vlada postavi glavnog urednika ako mislimo da tako možemo da funkcionišemo.
Ako želimo nekim drugim putem da idemo, kojim smo ranije krenuli, onda dajte da kažemo nije RTS sam sebe doveo u ovaj položaj, nego je to posledica odluke koja je doneta nakon nekih predizbornih obećanja. Ukinućemo pretplatu – to smo svi uvek govorili pa smo se dovijali, naplaćivali pretplatu preko brojila, pa ako neko ima dva brojila u kući, onda ne znaš šta da radiš, plaćaš oba, pa nećeš da plaćaš, itd. Znači, sa tom demagogijom moramo da raskrstimo. Dobra televizija košta. Nacionalni servis je potreban, on ima vrlo jasne projekte samofinansiranja pod uslovom da mu tako nešto omogućimo. Ovaj amandman samo održava loše stanje. Neće tu biti koristi od toga.

Hvala.
Reč ima ministar, replika.

Dakle, delimično se slažemo, samo dajete da krajnje razgolitimo celu tu situaciju, jer smatram da ste vi upravu kada kažete da bi bilo dobro da građani finansiraju rad javnog servisa. Da bi građani finansirali rad javnog servisa, trebalo bi da izdvoje u ovom trenutku, prema nekim kalkulacijama, plus-minus 5% ću da pogrešim, oko 330 do 350 dinara. U odnosu na 150, razlika je velika.
O tome da li je 350 dinara mnogo ili nije mnogo za građane Srbije, bilo je prilike da se u ovom visokom domu razgovara u proteklim godinama nekoliko puta. Procenjeno je, vi ste političar, to je politička odluka, da je 350 pretpostavljenih dinara trenutno, imajući u vidu različite okolnosti, možda preveliki iznos. Ja sa rezervom mogu da pristupam takvom stavu ili vi, nije bitno ko, ali generalno je procenjeno tako. Dakle, ne mogu i babe i žabe. Ne može narod, odnosno građani Srbije da budu opterećeni sa 350 dinara što mu je mnogo i da neko drugi onda ne plaća javni servis. Ovo je kompromisno rešenje.
Ako građani Srbije plaćaju iz svog džepa 150 dinara, neko mora da nadoknadi razliku do 350. Mi smo ovim produženjem roka i usvajanjem ovog amandmana stvorili preduslove da imamo format relativno stabilnog finansiranja u naredne dve godine, što ne sprečava donošenje drugih rešenja u posmatranom periodu, i kroz novu medijsku strategiju, i kroz dogovore i glasanja i rad ove Skupštine u narednom periodu.
Stvar nije, da tako kažem, zakucana, samo je stvoren formalni okvir da stvari funkcionišu. Ponoviću, ja ne vidi treće rešenje. Ili će građani plaćati 350, ako se odluči da je to razumno i prihvatljivo u ovim ekonomskim uslovima, ili će država da plaća pola od toga. „Tertium non datur“ kaže se, nema trećeg rešenja u ovoj situaciji.