Zahvaljujem.
Logično je bilo da i na ovaj Predlog zakona podnesem amandman u istovetnom tekstu, odnosno i po tonu i narativu ove rasprave i po onome čemu smo svedočili proteklih godina, jednu i dve i po godine, je da nam nedostaje ideje, da nam nedostaje i vremena i da nam nedostaje dijaloga da bi se problem kako finansirati javne servise zaista rešio.
Bez obzira da li opravdanje – nisam rekao taksa, rekao sam pretplata, da li je – imali smo izbore, pa smo izgubili šest meseci, dakle, umesto opravdavanja i objašnjavanja, vreme je da se suočimo sa realnošću i da vidimo kolika je ogromna dubina problema koje imamo u pokušaju da dođemo svi do slobode medija, da dođemo do javnog interesa koji bi bio finansiran održivo, koji bi bio sa uredničkim sastavom, uređivačkom politikom ostavljen na miru, a i deo, neprekidan deo društvenog dijaloga o tome šta je javni interes, šta je to što svi mi koji gledamo RTS i RTV treba da imamo da bismo imali zadovoljenu glad, žeđ za informacijama, pravim informacijama, pravovremenim, pristojnim, tačnim, blagovremenim, osvetljenim sa više strana. To rade uspešna društva.
Ova rasprava pokazuje da mi ne želimo i da ne umemo da budemo uspešno društvo, da mi jednostavno nećemo da uložimo ni mrvu dobre volje da čujemo onog drugog ko priča bilo šta, da saslušamo i da koristimo išta, osim rugajućeg rečnika. Naravno da se to preslikava u medije. Mediji su ogledalo društva. Naše društvo nije strukturisano, nemate javnu scenu, nemate kritičke segmente unutar društva koji bi vodili računa da se jednom definisan javni interes održava u definiciji, da se o tome vodi debata. Mi smo stanovništvo, a ne društvo i zato smo neuspešni i hoćemo da mitskim, da rugajućim, da poričućim stignemo do uspeha. Bez obzira što nam to ne uspeva, a mi i svedoci i učesnici, mi na verbalnom nivou opstajemo u tome.
Moj amandman je bio – hajde da jedni drugima damo svest sa svešću o tome kakav nam je problem, dovoljno vremena da se pomaknemo iz žabokrečine, mitskom, predpolitičkog, autodestruktivnog, rugajućeg diskursa u društvu i da počnemo da počnemo da razgovaramo. Jel nam treba javni servis? Koliko to košta, kako to možemo da uradimo? Da li je ikome u Srbiji u interesu da nema javnog servisa, legitimnog, neka kaže ko je? Da li je ikome u interesu da se za godinu dana vidimo i da se lažemo opet, kao što smo se lagali prošle godine, kao što smo se lagali pretprošle godine, kao što se lažemo u toku ove rasprave o tome da li je taksa ili je pretplata? Jednom detinjasta faza društva mora da se završi.
Odgovornost za to da se pređe u odraslo doba je jednako na onima koji imaju moć za upravljanje javnim poslovima i na onima koji su tu da paze i da vode računa da se ta moć upotrebljava kako treba javno, transparentno, u dijalogu oko kojeg imamo svest da mora da traje. Ja ne znam da li ćemo ovo rešiti za dve godine. Ne znam. Ali znam da je ova sednica važna da neki od nas promene svoje mišljenje o tome koliko će nam biti udobno da budemo moćni u društvu koje je stanovništvo i koje pretpolitičko i mitsko. To može da traje, ali nema razvoja, a koliko smo spremni da uložimo u to da bude dijaloga, da bude razvoja i da za dve godine od danas, pa za četiri godine od danas, vidimo razliku na bolje. O tome se ovde radi, o slobodama i zato ova rasprava tako dugo traje.
