Replika, Veroljub Arsić.

Jako zanimljiva diskusija gospodina Ivana Pernara. Jer, on kada govori o zaposlenima u organima državne uprave, verovatno misli na državne uprave onih koji rade u Srbiji, ili u Hrvatskoj, ja to ne znam.
Ja bih voleo da se dostavi taj spisak ko je zaposlen u državnoj administraciji od 5. oktobra 2000. godine, sve do dana današnjeg. Samo ćemo naći najviše članova bivšeg režima.
Sada, kad ste na vlasti zato što je neko dobio nekakav posao, trebate da vodite računa šta ćete da uradite. Za gospodina Pernara zaposleni u državnoj upravi su brojevi, ništa više. To nije čovek. I za stečajne upravnike, broj zaposlenih nije čovek, nego broj, čista brojka, pogotovo onih koji nijedan stečaj nisu završili osim likvidacijom. Za njih su zaposleni brojevi. Oni nemaju ime i prezime, oni nemaju porodice, oni ne treba nikog da izdržavaju. To smo videli i na privatizacijama i na stečajevima da su samo brojevi. Stotine hiljada ljudi u privatizacijama, desetine hiljada ljudi u stečajevima. I onda se pojave ovde i vode jednu demagogiju kako oni, tobož, brinu o zaposlenima i pitaju odakle veći iznos plata.
Pa, jesmo li malopre doneli zakon da se povećava iznos plata za pojedine zaposlene u organima državne uprave? Jel se povećavaju penzije? Pa, povećavaju se. Ali, oni će uvek da govore demagoški, brojevi, brojevi. Građanin Srbije, svaki pojedinačno ima ime i prezime.

Hvala. Vreme za repliku.
Reč ima narodni poslanik Srđan Nogo.

Član 107. dostojanstvo Narodne skupštine.
Ja mislim da ste vi morali da reagujete, gospođo Gojković, s obzirom da verujem da potpredsednik parlamenta, koji često predsedava sednicom, zna imena narodnih poslanika i da prosto ne dozvoljavate da vašeg kolegu i zajedničkog kolegu, ili svog kolegu u svakom slučaju, omalovažava a da vi ne reagujete.
Takođe, smatram da na omalovažavanje svakako morate po članu 104. svakako da mu date repliku. Direktno se obraćao prethodnom govorniku, vređao ga, izmišljao njegovo ime. Ja znam i jasno mi je da kolega Arsić ne raspolaže znanjem, ali nisam do sada znao da ne raspolaže ni vaspitanjem.

Da li ćemo glasati o povredi?
(Srđan Nogo, s mesta: Ne.)
Ne. Zahvaljujem.
Neđo Jovanović ima reč. Izvolite.

Zahvaljujem se, predsednice.
Mogu sa razumevanjem da prihvatim ukazivanje da je javni sektor, pežorativno rečeno, prenapregnut što se tiče broja zaposlenih. Ali, ako ćemo da pravimo analizu zbog čega je toliki broj zaposlenih u javnom sektoru, onda se ta analiza ne može vezivati samo za jedan vremenski period. Unazad pet godina, po meni, značajniji period je period od 15-16 godina, period od 20, 35, pa i 40 godina.
Ali, ako fokusiramo priču na prvi talas velikog broja zaposlenih u javnom sektoru, to je upravo nakon 2000. godine, kada je došlo do ruiniranja privrede i ogroman broj zaposlenih koji su radili u privrednim subjektima, i to velikim privrednim subjektima, su nažalost ostajali bez posla. Ostajali su bez posla oni koji su, mogu reći, tako stradali u stečajnim postupcima. Zašto stradali? Zbog toga što su ostali na ulici bez parčeta hleba, oni koji su kroz postupke likvidacija ostali bez posla i gde su mogli da nađu eventualno zaposlenje, odnosno gde da regulišu radno-pravni status jedino u javnom sektoru.
Tada je javni sektor počeo da se popunjava, po meni, apsolutno nesrazmerno u odnosu na ono što je trebalo da bude, ali je u socijalnom smislu reči to bio jedini mogući način spasavanja armije nezaposlenih ljudi upravo iz ruinirane privrede.
Međutim, ukazivanja na to da se radilo o partokratiji nisu istinita. Berem je Užice grad koji potvrđuje da to nije istina. Godine 2012. kada je prekomponovana vlast i kada je umesto vladajuće strukture u kojoj je bila SPS sa DS prekomponovana vlast tako što je stvorena nova koalicija, i to SPS i SNS, verovali ili ne, niko, apsolutno niko nije otpušten, odnosno nikome nije prestao radni odnos ko je bio iz prethodnog perioda bez obzira iz koje stranke je došao, bez obzira da li ima stranačko obeležje ili ne, bez obzira da li je simpatizer neke stranke ili ne. To je u Užicu bilo u situaciji kada je 62 ljudi koji su u javnom sektoru radili čak osam do devet godina na određeno vreme, zatim, po ugovorima o povremenim i privremenim poslovima, i to vreme se stalno produžavalo kako bi se ljudi zaštitili u socijalnom smislu, imali određenu sigurnost, određenu bezbednost, nova koalicija SPS i SNS nije dozvolila da ti ljudi izgube posao zbog toga što imaju stranački predznak. Ne, naprotiv, ti su ljudi ostali da rade.
Lično sam bio angažovan, i dok sam bio u Ministarstvu pravde, da se to i realizuje i ostvari, kako bi u nekom socijalnom smislu reči egzistencije tih ljudi i njihovih porodica bile zaštićene.
Međutim, da li je to dobro, da li je to racionalno? Nije dobro i nije racionalno. Nije, zato što smo svesni činjenice da javni sektor ima preveliki broj zaposlenih i da on mora biti racionalizovan. Dobro je da se sada trasira put ka racionalizaciji tog javnog sektora. S jedne strane, nesumnjivo je da je to tačno da postoji određeni pritisak MMF i Svetske banke.
S druge strane, naša svest da javni sektor mora da bude racionalizovan mora da bude podignuta na viši nivo. Naša svest da oni koji su u javnom sektoru višak moraju da pređu bilo u privatni deo preduzetništva ili privatni sektor koji podrazumeva revitalizaciju privrede, osnivanje proizvodnje, odnosno revitalizaciju proizvodnje, je upravo način kako rešiti ovaj problem.
Mi imamo daleko veći problem i mislim da je ministarka toga svesna, da smo mi taoci Zakona o budžetskom sistemu i Uredbe o ograničavanju zapošljavanja u drugom pravcu, a ne u ovom pravcu na koji se ukazuje, da ne možemo da zaposlimo lica, na to sam ukazivao pre neki dan kad sam govorio, da ne možemo da zaposlimo lica koja imaju određene stručne reference koje su neophodno potrebne i koje su definisane određenim zakonskim rešenjima, određenim zakonima koje smo mi ovde usvojili. Pomenuo sam Zakon o sportu. Pomenuo sam sportske inspektore. Grad Užice ne može da zaposli sportskog inspektora upravo zbog zakonske regulative koja je aktuelna, koja je važeća. Nije to samo Užice, to je 70-80% lokalnih samouprava u Srbiji.
Na tom problemu treba raditi da bi se što pre rešio, kako bi oni koji su zakonom obavezani da budu radno angažovani mogli biti radno angažovani, jer u protivnom imamo neprimenjive zakone. U protivnom imamo zakone koji nikad neće stupiti na snagu, ne nikad, nego ko zna za koje vreme. Tu je problem, a ne problem na koji se ukazuje isključivo radi političkog marketinga. Hvala.

Hvala.
(Goran Ćirić, s mesta: Replika.)
Spominjana je SNS, pa nisam davala replike. Poslanik Jovanović je koristio vreme grupe, a ne repliku.
(Goran Ćirić, s mesta: Ali je spomenuta DS.)
Svaki put kad se spomene neka stranka nije elemenat za repliku.
Reč ima narodni poslanik Dragan Vesović.

Hvala, gospođo predsedavajuća.
Uvaženi gospodo ministri, obraćam se gospođi ministarki Brnabić. Dakle, gospođo ministarka, nije sve onako kako govorite. Ja sam na jednoj sednici pre vama pričao o nekim stvarima, ili niste hteli da me čujete ili niste imali volju da me čujete. Dakle, zakon je isti. Promenjen je rok njegovog trajanja. Zato to opoziciji smeta.
Kada kažete da stanje više nije kako ste zatekli, kažem vam, možda ne znate gospođo ministarka, pre 20 dana na sednici u gradu Kraljevu formiran je kabinet gradonačelnika sedam osoba partokratski zaposlenih. Hoćete imena? Hoćete stranke? Nema potrebe. Proverite u Kraljevu, čekam vas.
Još jedna stvar. Kolega je rekao – jedan NALED ministar. Ne, dva NALED ministra. Da li je zato, od onoga što ste nam uzeli pare iz budžeta, sada grad morao da plati i taksu od 250 hiljada NALED-u? Hvala.

Reč ima narodni poslanik Saša Radulović, pa amandmanu. Izvolite.

Bilo je jako dirljivo slušati predstavnika SNS i predstavnika SPS kako govore o tome kako nema partijskog zapošljavanja i kako je, tobože, to stvar prošlosti. Nažalost, građani Srbije žive u realnosti koju su joj priredili oni koji su na vlasti. Partijsko zapošljavanje uništava Srbiju, pa kad se probude iz tih svojih bajki koje su pisali ili braća Andersen ili brat Grim, u ovoj realnosti u kojoj mi svi drugi živimo, ne postoji način da se dođe do radnog mesta u javnom sektoru ako to ne ide preko neke stranke.
Za ono što je ministarka govorila, pa onaj koji zaista ne zna ništa o tome šta su reforme, može da kaže da se u Srbiji sprovode reforme. Sve što se sprovodi u Srbiji je da Vlada zavlači ruku u džepove građana, privrede i na taj način smanjuje deficit. Nigde se u državi ne štedi. Da se ne bi sve to završilo na prepucavanju i rečenicama jedni kažu jedno, drugi kažu drugo, dajte podatke, dajte analizu, pošto je to centralna stvar koju vam zameramo. Pričate napamet. Nema podataka i govorite o tome kako će biti bolje, kako stvari idu u dobrom pravcu. Ono što vidimo je da Srbija propada dok vi te vaše bajke plasirate građanima.