Zahvaljujem, kolega Jovanoviću.
Reč ima kolega Saša Radulović. Izvolite.

Hvala.
Moram i ministra da vratim na ono što je rekao, znači, ne postoji vladin novac. Ne postoji državni novac. Kad se plaća iz budžeta, ne plaća Vlada, niti plaća država, nego plaćaju poreski obveznici, građani Republike Srbije. Prema tome, potpuno je svejedno da li se plaća pretplata od 150 ili 300 dinara ili se plaća PDV, akcize i itd. u budžet pa iz budžeta, i jedno i drugo plaćaju građani.
Znači, ovde je pitanje kako finansirati RTS i nije pitanje da li to radi Vlada, pa da onda Vlada imenuje direktora ili koga već, nego i jedno i drugo su građani. Mi mislimo da građani treba da finansiraju RTS iz budžeta, znači, iz svih ostalih budžetskih prihoda, odnosno poreza koje građani svakako plaćaju, ali da se u sklopu toga u RTS uvede red, da tačno znamo koliko košta program, da tačno znamo koja je programska šema, jer ona određuje i troškove. I, kad to uradimo onda RTS može biti finansiran iz budžeta.
Nezavisnost se ostvaruje tako što se u zakon uvede formula po kojoj se određuje koliko RTS-u treba dati novca svake godine. Formula na koju onda ni Vlada ni Skupština ne može da utiče bez da menja Zakon o medijskom servisu. Time se postiže nezavisnost, pa da ne fingiramo sada nezavisnost tako što tobože ako građani plaćaju pretplatu ili taksu kroz račune za struju, tobože ostvarujemo neku nezavisnost, u stvari smo samo naturili jednu ogromnu administraciju jedne male takse. Izvlačimo praktično novac iz džepova građana Srbije koji oni svakako plaćaju kroz poreze. Znači, treba da bude finansirana iz budžeta i ako nam treba novaca, recimo, radi se o tih nekih 60 miliona evra, onda se on predvidi tako što se, recimo, smanji bacanje novca na primer na Petrohemiju od 105 miliona evra koji je mnogo veći nego ceo RTS.
Znači, Vlada uvede red, ne bacamo novac na nesposobne partijske kadrove u javnom sektoru. Ne bacamo novac na nesposobna javna preduzeća i onda ima novca da se finansira i javni servis, ali onaj koji je u interesu građana Srbije i u kome je uveden red.

Hvala, gospodine Raduloviću.
Reč ima prof. Žarko Korać. Izvolite profesore.

Hvala.
Samo bih rekao neke činjenice, pošto se ovde vodi jedan tako širok razgovor. Prvo, Evropa, a ovde ima stranaka koje su protiv odlaska, Evrope, legitiman stav u Evropsku uniju, protive se tome. Evropa ne dozvoljava da se finansira iz budžeta. Ako meni ne verujete na reč, izađite na sajtove. Bugarska je to imala jedno kratko vreme, bila je opomenuta. To je jedna dosta idealistička ideja, da svaki građanin bilo time kad plaća porez, bilo na neki drugi način, finansira javni servis.
Da li je to dobro? Da li je to loše? Samo ću navesti jedan primer, Austrija, kad je ušla u EU, imala je samo jednu jedinu državnu televiziju, to je bio ORF, začudo, nije imala privatne televizije. Ona je naterana da promeni zakon. Danas Austrija ima, naravno, mnogo komercijalnih televizija.
Jedna od stvari na putu evropeizacije, odnosno na putu ulaska u Evropsku uniju, koja se gleda je kako izgledaju mediji, kako izgledaju mediji, gleda se i kako izgleda televizija.
Sada nešto kolegama iz opozicije. Razumem gnev u odnosu na informativni program RTS-a, ali molio bih da ne pucate u sopstvenu nogu. Neke komercijalne televizije ne samo da ne prikazuju opoziciju, nego vode kampanju protiv opozicionih stranaka. Budite jako oprezni sa hvaljenjem komercijalnih televizija. Ne kažem sve komercijalne televizije, ali neke najgledanije vode direktno kampanju difamiranja opozicionih stranaka. Prema tome, samo vi ostavite informisanje političko-komercijalnih stanica, pa može i tako da se… ne kažem sve, molim vas, apsolutno ne mislim da su sve komercijalne televizije u Srbiji takve, ali neke od najgledanijih jesu.
Argument koji je istakao ministar ima neku težinu. Program RTS-a jeste gledan. To je poslednje što hoću da kažem. Meni nedostaju, tipično je za naše rasprave da se ne baziraju na činjenicama. Trebao je neko da donese, to je RTS mogao da uradi sa velikom lakoćom, da ovde napravimo jednu analizu – koliko imaju procentualno programa ozbiljne muzike, koliko imaju procentualno obrazovnih emisija, koliko imaju procentualno drugih emisija koje su nekomercijalni programi i koje ne rade komercijalne televizije. Pa da vodimo jedan logičniji razgovor ovde.
Jednu sitnu primedbu, ovo upravo prenosi ta televizija za koju neki predlažu da se, praktično, ukine, doduše, niko nije otvoreno rekao. Evo vam prenosa, ove kamere i ovi ljudi što rade, oni rade na tom RTS-u. Prema tome, RTS upravo prenosi ovo i nas gledaju građani Srbije. Nemojte prelamati preko kolena sudbinu RTS-a. On ima svog smisla. Ono što mi raspravljamo ovde je kako da bude što nezavisniji i finansijski i u smislu programa. To je za jedan ozbiljan razgovor, to nije za prelamanje preko kolena.
Moj stav sam rekao, protiv sam ukidanja javnog servisa, ali vidim mnogo problema. Glavni problem je, pošto nema dovoljno para, počeo je da se komercijalizuje godinama i javni servis. Nažalost, on sad povremeno imaju i emisije koje ne bih nikada očekivao na RTS-u, zato što jednostavno nema novac. Zaposleni su dosta loše plaćeni, kasne im plate i onda oni počinju sami da prave neki komercijalni program, koji zapravo nije ni zamišljen da bude kod njih.
Javni servis, još uvek ovakav kakav je, načet, osakaćen, slabo finansiran, bedne plate zaposlenih, još uvek vrši neku funkciju u našem društvu koju niko drugi niti hoće da vrši, niti će vršiti. Prema tome, treba ga zadržati.

Hvala prof. Korać.
Reč ima narodni poslanik Marijan Rističević. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, profesore, nemojte biti nervozni. Vi ste prof. na Fakultetu političkih nauka. Prvo ste mi okrenuli leđa, sada gestikulirate.
Dame i gospodo, ja sam dirnut. Čuo sam da se neke komercijalne televizije bore protiv opozicije. Recimo, TV N1. Da budemo iskreni, hajde da vidimo šta je imala opozicija do 2012 godine. Zamislite da je gospodin Đukanović bio tada direktor RTS-a. Da li bi to bilo izvodljivo? Teško.
Dakle, ja slušam te žalopojke u direktnom TV prenosu kako opozicija tvrdi da ih nema na RTS-u. Znači, ukoliko ima televizijskog prenosa i ukoliko je rasprava o amandmanima, gde se opozicija najčešće javlja, kako to da ih nema u RTS-u kad su u direktnom prenosu?
Broj dva. Bio sam dirnut, takođe, kad je ovaj iz sela „Stečajevci“ otkrio da poreski obveznici pune budžet. Doduše, on ga ne puni, barem ne naš, ni američki, ali je to, taj pronalazak mene dirnuo do suza. Gotovo da je pronašao rupu u saksiji i zato savetujem opoziciji da pogledaju šta je opozicija imala do 2012 godine, a šta oni imaju sada. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Boško Obradović.

Ne vidim niti jedan razlog da bilo ko ovde imputira nešto što ne stoji, što niko iz opozicije nije rekao, a to je da prestane finansiranje Javnog medijskog servisa. Naprotiv, ovde smo uložili niz amandmana da se i poveća i na svaki drugi način sigurno obezbedi finansiranje Javnog medijskog servisa iz budžeta.
Sve naše napomene išle su isključivo u pravcu kvaliteta informativnog programa u kome opozicija nije zastupljena na odgovarajući način. I tu je stvar vrlo jednostavna. Gospodin Čedomir Jovanović može da bude zadovoljan RTS-om jer je on gost na RTS-u u dogovoru sa Aleksandrom Vučićem kao lažna opozicija. Ali…

Neću dozvoliti da vređate. Ne znam ja kakva ste vi opozicija ali ne možete da vređate poslanike, niti poslaničke grupe.
(Boško Obradović, s mesta: Šta je bila uvreda?)
Ne kaže se šta je bilo, nego molim, šta ste rekli, u mom svetu se govori – molim, izvinite itd.
(Boško Obradović, s mesta: Šta je bila uvreda?)
Ja ne dozvoljavam, bez obzira neko u opoziciji ili u vladajućoj većini nema uvrede.
Hoćete li da govorite o amandmanu? Nešto sam fleksibilna. Dva sata niko ništa nije rekao o amandmanu. Zabrinuću se za sebe, ne za vas.
Hoćete li o amandmanu ili ćete nastaviti da vređate kolege poslanike?

Hvala.
Da bih pojasnio svoje mišljenje kada govorim o jednom katastrofalnom informativnom programu RTS u kome, ponavljam, nije gostovao nijedan lider opozicije, ni Vojislav Šešelj, ni Saša Radulović, ni Boško Obradović, za osam meseci od završenih izbora. To nije normalno.
Ali, da bismo bili pravedni, treba da pomenemo informativnu uređivačku politiku, primera radi, Radio Beograda, koja je potpuno drugačija, koja je vrlo korektna, vrlo objektivna, koja je vrlo nepristrasna. Tamo zaista postoje emisije u kojima možete da vidite i parlamentarnu, pa i vanparlamentarnu opoziciju. To je, gospodine ministre, pravi primer uređivačke politike. A vi ste pali na mom ispitu poštenja. Ali, ja kao svakom studentu vama dajem i novu šansu.
Dakle, da li vi smete da izgovorite javno pred građanima Srbije da nije normalna uređivačka politika RTS u kojoj nijedan lider opozicije osam meseci ne može da se pojavi ni u jednoj emisiji? Da li je to toliko teško izgovoriti, gospodine ministre? Ako vi to niste spremni da izgovorite, pa ja onda sumnjam u vaše dobre namere. Koju ćete vi medijsku strategiju da napravite? Šta ćete vi da predložite Skupštini ako niste spremni da najočigledniju istinu izgovorite da to nije normalno? Da to nije normalno ako tri najveća lidera opozicije ne mogu da gostuju na RTS, ni u jednoj emisiji, niti u jednoj emisiji? Šta je to, kako se to zove?