Jeste još uvek kod povrede Poslovnika?
(Nemanja Šarović, s mesta: Da.)
Nemojte da nagađam. Hoćete, nećete?
Reč ima Nemanja Šarović. Izvolite.
Povreda, u čemu i ko?

Povredili ste gospođo Gojković vi, time i povredili ste i član 104. Poslovnika Narodne skupštine time što ste ministru dali pravo na repliku.
Citiraću član 104. – ako se narodni poslanik u svom izlaganju na sednici Narodne skupštine uvredljivo izrazi o narodnom poslaniku koji nije član iste poslaničke grupe, navodeći njegovo ime, prezime ili funkciju, odnosno pogrešno protumači njegovo izlaganje, narodni poslanik na koga se izlaganje odnosi ima pravo na repliku. Narodni poslanik, ministar to pravo nema. To je bio član 104.
Član 116. kaže – odredbe ovog Poslovnika o redu na sednici se primenjuju na druge učesnike na sednici Narodne skupštine. Odredbe Poslovnika o redu na sednicu su od člana 105. pa nadalje, a pravo na repliku reguliše članom 104.
Dakle, ne može se član 116. primeniti na član 104. ni pod kojim uslovima. Dakle, ministar u skladu sa članom 158. stav 7. Poslovnika o radu Narodne skupštine ima pravo da se javi jedanput, evo, citiram i to – predlagač zakona, odnosno ovlašćeni predstavnik predlagača zakona ima pravo da o svakom amandmanu govori do dva minuta, s tim da ukupno trajanje pretresa u pojedinostima po ovom osnovu ne može biti duže od tri časa. Gospodin ministar je to pravo iskoristio. Da li je tako? Tako je. Hvala.

Sve je u skladu sa članom 27, tako da nisam povredila Poslovnik, tako da vas molim da vi ne vodite sednicu, ne bi bilo dobro za dijalog između ministara i poslanika.
(Nemanja Šarović, s mesta: Da, želim da se Narodna skupština izjasni o tome.)
Reč ima Veroljub Arsić. Izvolite.

Od vremena poslaničke grupe.
Dame i gospodo narodni poslanici, ja sam pažljivo slušao sve ove debate oko našeg javnog servisa. Potpuno mogu da se složim sa tim, da on zbog značaja i uloge koju ima, ne može da živi samo od komercijalne delatnosti, mada ima i finansira se delimično od toga i najviše je napada je u stvari bilo zbog toga, zato što se donošenjem ovakvih zakona ugrožava nezavisnost nacionalnog servisa, informativnog servisa.
Voleo bih, prvo kolege poslanike koji o tome diskutuju da konačno predlože održiv mehanizam za finansiranje javnog servisa. Ja bih zaista voleo zato što sam čuo samo kritike na uređivački program informativnog dela javnog servisa. Ali, niko nije predložio kako zaista, na najbolji mogući način finansirati RTS. E, sada svi mi možemo da budemo nezadovoljni, zadovoljni, a kada je nezavisnost ugrožena? Da li kada je jedna strana zadovoljna, druga nezadovoljna ili kad su svi zadovoljni ili kad su svi nezadovoljni? Evo, ja imam razloga da kažem da smo i mi iz SNS nezadovoljni načinom uređivanja informativnog programa RTS, recimo, morate da složite da je svakako dobra vest kada premijer Srbije ima sastanak sa predsednikom Ruske Federacije i da bi to trebalo da bude prva vest na našem nacionalnom, informativnom, javnom servisu. Znate kad je bila? Nešto malo pre vremenske prognoze i sportskog pregleda. Toliko o tome.
Ovi koji dobacuju – strašno, njih samo da podsetim, da prenosa Skupštine nije bilo od ubistva premijera Zorana Đinđića do septembra meseca 2003. godine. Znači, ceo maj, ceo juni, ceo juli, ceo avgust građani Srbije nisu znali šta radi Narodna skupština i poslanici u njoj. Tako da su oni na najbrutalniji način ugrozili nezavisnost javnog servisa i stavili ga u isključivo u političke svrhe.

Poslanik Čedomir Jovanović. Izvolite.
Po amandmanu?

Hvala vam gospođo predsednice.
Gospodine ministre, ovde se sad mi ne sudimo o dobrim namerama. Vi ste u pravu kada kažete, u redu ovo je rešenje, kojim mi pokušavamo da saniramo postojeću situaciju, ali ovo nije održivo. Mi smo političari, mi moramo da donosimo efikasne odluke. Ovim se samo prolongira ta odluka. Dva principa postoje. Jedan je pare iz budžeta, Vlada postavlja predsednika i Upravni odbor, a taj predsednik i Upravni odbor biraju generalnog direktora, to je model BBC.
Drugi je model finansiranja kroz pretplatu i kroz sistem nezavisnih institucija se dolazi do rukovodstva javnog servisa. Treći put ne postoji. Ovim rešenjem, tačno je, ali to opet nije izbor RTS, to je naša procena. RTS iz takse u ovom trenutku od 150 dinara planira za narednu godinu 40 miliona evra, gotovo 25 iz budžeta i 20 miliona svojih prihoda. Možda ste pogrešili kada ste procenili da ljudi neće da plate 300 dinara pretplatu, da bi onda dobili apsolutno javni servis za koji znaju da na njega vlast ne može da utiče čak i kada vlast to ne želim. Da sam ja danas vlast, ja bih se opredelio za finansiranje iz budžeta i preuzeo odgovornost, ali onda to ne bio javni servis, nezavisna institucija nego bi bila vladina kredibilna institucija.
To su dve paralelne vrednosti o kojima možemo da razgovaramo. Ovim se samo odložila odluka. Činjenica je da je ovde svako nezadovoljan informativnim programom RTS, može da se dođe do onog čuvenog zaključka, da tu ipak postoji neka ravnoteža. Ipak bi ljude koji vode taj servis sklonio iz ove situaciji, oni na nju nisu uticali osim što su rekli da ne mogu da funkcionišu bez 80 miliona evra budžeta, a u ovom trenutku to je više od dva puta manje od budžeta HRT i 50% manje od budžeta, recimo, slovenačke televizije. Tako da znamo ko je, a tu su troškovi manje ili više ako izdvojimo plate fiksni, oprema, međunarodna prava i tako dalje. Znači, to što radi RTS u ovim okolnostima ipak zaslužuje respekt ovde u parlamentu. Ne govorim o uređivačkom programu, prosto o preživljavanju.

Zahvaljujem, kolega Jovanoviću.
Reč ima kolega Saša Radulović. Izvolite.

Hvala.
Moram i ministra da vratim na ono što je rekao, znači, ne postoji vladin novac. Ne postoji državni novac. Kad se plaća iz budžeta, ne plaća Vlada, niti plaća država, nego plaćaju poreski obveznici, građani Republike Srbije. Prema tome, potpuno je svejedno da li se plaća pretplata od 150 ili 300 dinara ili se plaća PDV, akcize i itd. u budžet pa iz budžeta, i jedno i drugo plaćaju građani.
Znači, ovde je pitanje kako finansirati RTS i nije pitanje da li to radi Vlada, pa da onda Vlada imenuje direktora ili koga već, nego i jedno i drugo su građani. Mi mislimo da građani treba da finansiraju RTS iz budžeta, znači, iz svih ostalih budžetskih prihoda, odnosno poreza koje građani svakako plaćaju, ali da se u sklopu toga u RTS uvede red, da tačno znamo koliko košta program, da tačno znamo koja je programska šema, jer ona određuje i troškove. I, kad to uradimo onda RTS može biti finansiran iz budžeta.
Nezavisnost se ostvaruje tako što se u zakon uvede formula po kojoj se određuje koliko RTS-u treba dati novca svake godine. Formula na koju onda ni Vlada ni Skupština ne može da utiče bez da menja Zakon o medijskom servisu. Time se postiže nezavisnost, pa da ne fingiramo sada nezavisnost tako što tobože ako građani plaćaju pretplatu ili taksu kroz račune za struju, tobože ostvarujemo neku nezavisnost, u stvari smo samo naturili jednu ogromnu administraciju jedne male takse. Izvlačimo praktično novac iz džepova građana Srbije koji oni svakako plaćaju kroz poreze. Znači, treba da bude finansirana iz budžeta i ako nam treba novaca, recimo, radi se o tih nekih 60 miliona evra, onda se on predvidi tako što se, recimo, smanji bacanje novca na primer na Petrohemiju od 105 miliona evra koji je mnogo veći nego ceo RTS.
Znači, Vlada uvede red, ne bacamo novac na nesposobne partijske kadrove u javnom sektoru. Ne bacamo novac na nesposobna javna preduzeća i onda ima novca da se finansira i javni servis, ali onaj koji je u interesu građana Srbije i u kome je uveden red.

Hvala, gospodine Raduloviću.
Reč ima prof. Žarko Korać. Izvolite profesore.

Hvala.
Samo bih rekao neke činjenice, pošto se ovde vodi jedan tako širok razgovor. Prvo, Evropa, a ovde ima stranaka koje su protiv odlaska, Evrope, legitiman stav u Evropsku uniju, protive se tome. Evropa ne dozvoljava da se finansira iz budžeta. Ako meni ne verujete na reč, izađite na sajtove. Bugarska je to imala jedno kratko vreme, bila je opomenuta. To je jedna dosta idealistička ideja, da svaki građanin bilo time kad plaća porez, bilo na neki drugi način, finansira javni servis.
Da li je to dobro? Da li je to loše? Samo ću navesti jedan primer, Austrija, kad je ušla u EU, imala je samo jednu jedinu državnu televiziju, to je bio ORF, začudo, nije imala privatne televizije. Ona je naterana da promeni zakon. Danas Austrija ima, naravno, mnogo komercijalnih televizija.
Jedna od stvari na putu evropeizacije, odnosno na putu ulaska u Evropsku uniju, koja se gleda je kako izgledaju mediji, kako izgledaju mediji, gleda se i kako izgleda televizija.
Sada nešto kolegama iz opozicije. Razumem gnev u odnosu na informativni program RTS-a, ali molio bih da ne pucate u sopstvenu nogu. Neke komercijalne televizije ne samo da ne prikazuju opoziciju, nego vode kampanju protiv opozicionih stranaka. Budite jako oprezni sa hvaljenjem komercijalnih televizija. Ne kažem sve komercijalne televizije, ali neke najgledanije vode direktno kampanju difamiranja opozicionih stranaka. Prema tome, samo vi ostavite informisanje političko-komercijalnih stanica, pa može i tako da se… ne kažem sve, molim vas, apsolutno ne mislim da su sve komercijalne televizije u Srbiji takve, ali neke od najgledanijih jesu.
Argument koji je istakao ministar ima neku težinu. Program RTS-a jeste gledan. To je poslednje što hoću da kažem. Meni nedostaju, tipično je za naše rasprave da se ne baziraju na činjenicama. Trebao je neko da donese, to je RTS mogao da uradi sa velikom lakoćom, da ovde napravimo jednu analizu – koliko imaju procentualno programa ozbiljne muzike, koliko imaju procentualno obrazovnih emisija, koliko imaju procentualno drugih emisija koje su nekomercijalni programi i koje ne rade komercijalne televizije. Pa da vodimo jedan logičniji razgovor ovde.
Jednu sitnu primedbu, ovo upravo prenosi ta televizija za koju neki predlažu da se, praktično, ukine, doduše, niko nije otvoreno rekao. Evo vam prenosa, ove kamere i ovi ljudi što rade, oni rade na tom RTS-u. Prema tome, RTS upravo prenosi ovo i nas gledaju građani Srbije. Nemojte prelamati preko kolena sudbinu RTS-a. On ima svog smisla. Ono što mi raspravljamo ovde je kako da bude što nezavisniji i finansijski i u smislu programa. To je za jedan ozbiljan razgovor, to nije za prelamanje preko kolena.
Moj stav sam rekao, protiv sam ukidanja javnog servisa, ali vidim mnogo problema. Glavni problem je, pošto nema dovoljno para, počeo je da se komercijalizuje godinama i javni servis. Nažalost, on sad povremeno imaju i emisije koje ne bih nikada očekivao na RTS-u, zato što jednostavno nema novac. Zaposleni su dosta loše plaćeni, kasne im plate i onda oni počinju sami da prave neki komercijalni program, koji zapravo nije ni zamišljen da bude kod njih.
Javni servis, još uvek ovakav kakav je, načet, osakaćen, slabo finansiran, bedne plate zaposlenih, još uvek vrši neku funkciju u našem društvu koju niko drugi niti hoće da vrši, niti će vršiti. Prema tome, treba ga zadržati.