Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 1. Predloga zakona o sistemu plata zaposlenih u javnom sektoru.
Ovim svojim amandmanom sam tražio da se ovaj član briše. Jednostavno, smatram da je Vlada i vladajuća većina imala sasvim dovoljno vremena da uradi sve predviđene radnje kako bi se ispoštovali ovi rokovi koji su predviđeni u ovom zakonu. Ovo tim pre što znamo da je ovaj zakon donet tokom ove godine, 2016. godine i ovo je možda jedna od retkih situacija gde se jedan zakon dva puta menja u jednoj te istoj godini i evo vidite još uvek smo u 2016. godini, a mi vršimo izmene i dopune ovog zakona.
Jednostavno, smatram da nije postojao ni jedan razlog da se vrše izmene i dopune ovog zakona, a to što Vlada nije ispoštovala ono što je trebalo da ispoštuje, to je pre svega njen problem. Jednostavno, građani ne bi smeli nikako da trpe zbog toga što Vlada nije odradila svoj posao onako kao što treba.
Vidite sada, ovo je možda i jedan od najboljih pokazatelja da vam ne može pomoći ni spajanje od nekih 30 tačaka, kao što imamo situaciju na ovom zasedanju, gde ste oko 30 tačaka spojili sve u jednu jedinstvenu raspravu kako bi, navodno, donosili što brže zakone i što više otaljavali posao, ali vidimo kako to radite, jedan te isti zakon menjate u jednoj te istoj godini. Čak i ova predložena rešenja u ovom zakonu ne verujem da će vam pomoći, jer mislim da, imajući u vidu dinamiku koju poštujete i kako radite, i ovi zakoni neće vam biti dovoljni nego ćete morati vršiti još neke izmene. Hvala.

Hvala.
Reč ima Zoran Živković, podnosilac.

Hvala lepo.
Javnosti radi, ko ne zna, tema ovog zakona je da se jedna obaveza Vlade pomeri za godinu dana, obaveza Vlade koju niko nije nametao, ni odvratni MMF, ni neprijateljska Svetska banka, ni agresorski NATO pakt, ni Evropska komisija, ni Bože daj, niko živ, nego je Vlada sama sebi stavila u zadatak da uredi pitanje plata u javnom sektoru. Čak ni opozicija nije imala te pritiske, čak ni tada vanparlamentarna opozicija nije imala te namere. Vlada je u nekom trenutku rešila da će da reši taj problem i naravno, desilo se ono što se dešava inače kad se to radi tako preko kolena i na brzinu da se došlo do saznanja negde početkom decembra ove godine da godina ima 12 meseci, da je decembar poslednji mesec, taj nesrećni dvanaesti, da ima 31 dan i da Vlada neće moći da obavi tu svoju samonametnutu obavezu.
Koristim i onih pet minuta viška.
Potpuno je, s druge strane, otvoreno pitanje – da li platni razredi imaju smisla, da li taj zakon ima bilo kakvog smisla ako ne obuhvata ceo javni sektor, a to znači i javna preduzeća, a to znači i agencije, a to znači i javne ustanove?
Drugo je pitanje - da li ima smisla da neko može sebi da da za pravo da oceni milimetarskom preciznošću ili apotekarskom vagom koliko ko radi, pa da se kaže za isti platni razred - garantujemo da je ista plata zato što isto rade. To je naprosto nemoguće.
Naravno da treba da postoje neke polazne osnove, naravno da treba da postoje neka merila, neki principi, neki standardi koji bi trebalo da obezbede da administracija, bilo da je to klasična birokratija, bilo da je to administracija ili ljudi van administracije u drugom delu javnog sektora, u javnim preduzećima, da oni sigurno rade svoj posao, da ne dolaze na posao da im prođe vreme, da ne dolaze na posao kao što je jedna trećina njih zato što ih je neko doveo jer su lepili dobro plakate ili dobro botovali ili bilo šta što se dešavalo od lepljenja plakata do današnjih dana ili ih je neko doveo zato što su nesposobni za bilo koji drugi posao, pa daj da ga stavimo u javnu službu, po principu koji je opisao Branislav Nušić u svojoj drami „Gospođa ministarka“. I to je situacija koja je vrlo jednostavna. Takvih ljudi, naravno, ima o u parlamentu, ali to nije bitno. NJihove plate, naše plate su manje važne, pre svega zato što ih nema previše.
Uređivanje plate u javnom sektoru ima smisla kada se prvo dođe do situacije da definišemo šta je to javni sektor. Da li je to i emisiona, ove, kako se zovu prenosne mreža EPS-a koji zarađuju, čujem, milione i milijarde, milione u evrima, milijarde u dinarima, pa onda časte neki fond za lečenje dece sa pet miliona dinara, što je inače kad prevedete na srpski manje od 40.000 evra, a niko nam ne kaže gde su one druge pare koji oni zarađuju ne znam čime, time što vuku struju. To nije pitanje ministru. Znamo, ministar nije krivac za to, ponekad i ministri mogu da budu nevini, nego je pitanje šta zarađuje ta firma da se hvali svojim velikim prihodima, a da onda jedan nula, nula, nula, nula, jedan promil toga uz tv kamere za malo direktan prenos ili vanredna konferencija za štampu preda nekom fondu i pokaže svoju humanost.
Imamo puno drugih primera da li u administraciji svi ljudi rade isto bez obzira koliko sede na poslu i kako im se zove radno mesto. Iz mog iskustva, mogu da vam kažem da jedna trećina radi, jedna trećina ne radi, i jedna trećina smeta. I to nije od juče, i to nije od ovde Vlade napredne i neke druge vlade, i neki drugi režimi su imali takvu administraciju, ali ovo je definitivno najgora. Nemojte sad vi tu što sedite iz administracije da se prepoznate u tome. Ja se nadam da vi ne mislite o sebi tako nešto, nego mislim na one druge koji i vama smetaju da radite svoj posao.
Ima puno primera šta se dešavalo. Recimo, grad Niš je novembra 2000. godine imao 813 ljudi u svojoj administraciji i nije porastao za ovih 12 godina do današnjeg dana. Danas ima 2300 ljudi u svojoj administraciji.
Birokratija Vlade Srbije iliti administracija Vlade Srbije je marta 2003. godine brojala oko 28.000 ljudi. Danas je to 76.000 ljudi. Prirodno povećanje je bilo da se tu doda broj ljudi koji su tada 2003. godine bili u Ministarstvu odbrane, ne Vojske, nego službenici, i u Ministarstvu inostranih poslova i na carini, jer su to tad bile nadležnosti državne zajednice, a ne Republike Srbije. Znači, realno povećanje je pet, šest hiljada, suštinsko povećanje je skoro puta tri. To je realnost. Zbog toga ne treba ući u bilo kakvo ravnjanje plata, uravnilovku, dok se ne reši suština.
Bilo je pitanje, i ne samo pitanje, nego definitivno rečeno da treba da se smanji birokratija ukupna i u javnim preduzećima, i u lokalnoj samoupravi i pokrajinskoj administraciji i u republičkoj za 70.000 ljudi. Neki dan čujemo ministarku da je to dato odokativno i da treba da se smanji samo za pet hiljada, i to znate gde, u zdravstvu i obrazovanju. Pa to da neko ne zna šta radite, na prvi pogled vidi da ne radite dobro. Jadna je zemlja gde smanjujete ljude u obrazovanju. Tužna je zemlja gde smanjujete ljude u zdravstvu.
Niste ukinuli nijednu agenciju, a hoćete da uništite i tako krhko obrazovanje i tako krhko zdravlje ove nacije.
Ja ću u narednim amandmanima da pročitam obrazloženje zašto sam na sve tačke dnevnog reda i sve članove podneo amandman „briše se“. Hvala.

Hvala.
Još od predlagača Dejan Šulkić i Saša Radulović.

Zahvaljujem.
Članovi Vlade, uvažene kolege, reč je o izmeni zakona kojim se reguliše sistem plata u javnom sektoru gde su osnivači autonomna pokrajina i lokalne samouprave, i naravno, druge strukture kada su u pitanju organizacije koje je osnovala Republika Srbija i bezbednosne strukture itd.
Kao razlog zašto se traži produžetak roka jeste nemogućnost da se u ovom roku koji je propisan zakonom, da se donesu zakonu koji su predviđeni. Nijedan razlog nije naveden zbog čega i ko je odgovoran zašto se ovaj rok mora produžiti. Neko je rekao u načelnoj raspravi od predstavnika predlagača da je bolje produžiti rok nego doneti loš zakon. Slažem se, ali je od toga bolje izabrati dobar tim koji će u primerenom, u što kraćem roku ispuniti zakonsku obavezu i u krajnjem slučaju potrebu građana.
Postavlja se pitanje da li je uopšte nešto rađeno na ovom zakonu? Bilo bi dobro da je u obrazloženju za donošenje ovog zakona o izmenama i dopunama zakona nešto o tome rečeno, da se kaže – taj tim je radio, uradio je toliko posla, nedostaje, ima nekoliko nepoznanica koje u ovom trenutku nije moguće rešiti i to bi možda već moglo i da se razume. Zatim, da li je vođena suštinska rasprava? Kad kažem suštinska, mislim jedna slobodna rasprava u kojoj su učestvovali predstavnici zaposlenih i naravno, lokalnih samouprava i autonomne pokrajine.
Što se tiče normativnog rada ove Skupštine, a samim tim i Vlade koja nam šalje predloge, ja bih okarakterisao ili definisao dva metoda po kojima smo imali normativne intervencije. To je metod tzv. izuzetka i metod tzv. produžetka. Imali smo nekoliko zakona kojima se izuzimaju primene određenih odredaba i stečenih i garantovanih prava i zakonom i opštim kolektivnim ugovorom na 2017. godinu, a primenom metode produžetka, kao što je slučaj sa ovim zakonom sada, Vlada praktično traži dodatni rok za ispunjenje zakonske obaveze.
Stvarni razlozi mislim da su politički. Ovaj zakon je donet početkom 2016. godine i tada je procenjeno da bi ovaj posao trebao da se završi do kraja 2016. godine, odnosno do 1. januara 2017. godine. Pretpostavljam da je dobro procenjeno, ali znamo da smo u 2016. godini imali vanredne parlamentarne izbore, znamo da je Skupština počela sa razmatranjem zakonskih predloga tek u septembru mesecu. Dakle, to sigurno nisu razlozi koji bi mogli da se stave na teret ljudima koji su radili na pripremi ovog zakona.
Takođe, i ovaj zakon o izmenama i dopunama zakona se donosi u predizbornim nekim prilikama i verujem da će sudbina ispunjenja ovih rokova takođe biti kao i sa zakonom koji se menja.
Takođe, jedan od razloga zašto se produžava rok jeste da možda, ako je tačno da je veći deo zakona pripremljen, javnost Republike Srbije, a posebno zaposleni na koje se odnosi ovaj zakon, ne treba da ugledaju svetlost dana pre predstojećih izbora predsedničkih, a možda i vanrednih parlamentarnih.
Dakle, ovo je jedna loša praksa, gospođo ministarka. Mi smo vodili jednu polemiku u septembru mesecu, kad se ticalo izmene Zakona o finansiranju lokalnih samouprava, dakle, govorili smo takođe o lokalnoj, na neki način indirektno, i o pokrajinskoj državnoj administraciji. Kad govorimo o zadovoljavanju potreba građana, pa, valjda mislimo i na zaposlene u državnoj upravi, i autonomnoj pokrajini, i u lokalnoj samoupravi i u organima i organizacijama koje su one osnovale. Valjda su i oni građani koji su zaposleni na određenim poslovima, imaju određene dužnosti a, s druge strane, imaju i određena prava.
Na ovakav način mislim da se prikriva stvarno stanje stvari u administraciji, kako državnoj, pokrajinskoj i lokalnim administracijama, gde se prikriva možda i broj. Tendencije, posebno su tendencije važne da znamo, kvalitet obrazovanja i naravno kvalitet, odnosno znanje i sposobnosti zaposlenih.
Vama je, ministarka, verovatno jasno koliko, i svima, a možda vama i najviše, efikasna državna uprava, lokalna samouprava, autonomna pokrajina je važna za napredak društva. Sa ovakvim merama mislim da niti Vlada, niti Narodna skupština Republike Srbije daju doprinos tome. Ne samo da se obara kvalitet rada, kada donesete zakon kojim zabranjujete zapošljavanje u 2017. godini, vi šaljete poruku onim zaposlenima koji nemaju niti zvanja, niti znanja za obavljanje tih poslova da su bezbedni u 2017. godini i da njihovo neznanje niko neće moći da proveri, da neće imati konkurenciju u mladim ljudima koji su sposobniji i kvalifikovani da obavljaju te poslove.
Što se tiče posledica, pa neizvesnost, na ovakav način, koja se odnosi na zaposlene u državnoj upravi, lokalnoj samoupravi, pokrajini i svim organizacijama koje su osnovale, takođe je jedna posledica i naravno doprinosi održavanju postojećeg stanja. Na koji način mi to postižemo? Zabranom, izuzecima i odlaganjem.
Imamo zabranu zapošljavanja u 2017. godini i na jednoj strani govorimo da ne možemo da omogućimo zapošljavanje, bez obzira što potreba postoji, zato što bi to ugrozilo makroekonomsku stabilnost. Ako uzmete u obzir, gospođo ministarka, oko 400 pomoćnika predsednika opština i gradonačelnika, što je mogućnost po zakonu i, s druge strane, preko 8.000 odbornika i članova veća, koji imaju različite nivoe pri nadležnosti, a to je alternativa po zakonu… Dakle, mogućnost koja se u sve većoj meri konzumira izdvaja se sa budžeta, to vam je u bruto iznosu oko 20 miliona evra na godišnjem nivou.
Sa druge strane, šaljemo poruku da nije moguće primiti mlade stručnjake u državnu, pokrajinsku i lokalnu administraciju. Sistem izuzetaka, jeste, imali smo već na prethodnoj sednici da smo izuzeli u 2017. godini zaposlene od nagrađivanja i, naravno, od primanja određenih koja su garantovana, neka zakonom a neka kolektivnim ugovorima.
Što se tiče odlaganja, donošenje ovog zakona takođe predstavlja jedno odlaganje i podupire neizvesnost kad se tiče položaja zaposlenih u državnoj upravi. Zato smatram da Vlada Republike Srbije treba da ispoštuje rok da do 31 decembra 2016. godine donese zakon, ako je tačno da je veći deo posla odrađen.

Hvala vam. Vreme ste potrošili.
Reč ima narodni poslanik Saša Radulović.

Dame i gospodo, poštovani građani Republike Srbije, govorim o Zakonu o platama. Praktično, ovim zakonom Vlada priznaje da nije uradila posao u prethodnih godinu dana i pomera rokove. To je praktično sve što se ovim zakonom predviđa. Inače, sam Zakon o platama je duboko pogrešan. Način na koji je ušteda ostvarena u javnom sektoru je duboko pogrešan i to urušava javni sektor.
Suština problema je sledeća. Da bi partokratija zadržala svoje partijske kadrove u javnom sektoru, teret plaćanja njihovog nerada pada na sve ostale u tom javnom sektoru. Daću vam jedan primer. Zamislite da negde radi 100 ljudi i zaista obavlja taj posao, recimo, neki dom zdravlja, i onda tu ugurate još 10 partijskih kadrova koji ništa ne rade, i to su uglavnom administrativni poslovi na kojima dobijaju jako dobre plate. Da bi se finansiralo tih 10% više, svima onda treba smanjiti platu za 10% da bi se budžet poštovao i održala makroekonomska stabilnost. Znači, ovo je način na koji se smanjuje deficit i ovo je način na koji se, pod navodnicima, uvodi red u javni sektor.
Šta je potrebno uraditi? Jednostavno, sistematizacija radnih mesta, merila radnog učinka, treba popisati, tj. uvesti neki elementarni red, pa da vidimo ko gde radi, na kojim poslovima i nakon toga je onda uvođenje reda u bilo koji deo javnog sektora prilično jednostavan.
Znači, duboko pogrešan način na koji se smanjuje deficit, duboko pogrešan način da se bilo šta radi u državi. Jedan jedini cilj stoji iza svega toga, a to je očuvanje partijskih kadrova sa kupljenim diplomama u javnom sektoru. Cenu plaćaju nastavnici, lekari i medicinske sestre. Hvala.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Goran Ćirić.

Poslanici DS su podneli, takođe, amandman na ovaj član. Jasno je i moji prethodnici su govorili o suštini ovog zakona. Suština ovog predloga zakona je pomeriti rok i jednostavno odložiti nešto što je bilo najavljeno kao važna reforma u našem društvu. Oko toga možemo da se složimo da treba uraditi važne korake, posebno u javnom sektoru, a ovde se govori o ljudima koji daju svoj veliki doprinos našoj državi.
Ono što je suština i ono što je vidljivo iz predloga ovog zakona jeste da ta privremenost pokazuje i otvara jedno pitanje – da li je Vlada uopšte bila spremna za taj korak, pošto je mogla da predvidi da će biti potreban određen period za izvršenje? Ona je nama dala taj predlog. Mi smo poverovali u te rokove, u tu spremnost i ovde je većina izglasala taj zakon. sada se pojavljuje sa predlogom – eto, nismo uspeli da uradimo za ovaj period koji smo vam obećavali, dajte nam novi period od godinu dana.
Šta to može da znači? Može da znači da nema realno političke spremnosti i političkog kapaciteta da se prihvati ono što se obećava, a to su reforme u društvu, mada ima apsolutnu većinu. Zaista mislim da u tom smislu prebrojavanja glasova Vlada može da izglasa svaki zakon. Dakle, političkog kapaciteta ima. Šta onda može da bude sleće? To je pitanje kapaciteta institucija koje treba da sprovedu ovako predložene zakona, a onda smo i sa vama, gospođo ministarka, razgovarali o tome na koji način se i kod nekih drugih zakonskih projekata susrećete sa problemima i u lokalnim samoupravama, a onda je pitanje – da li se susrećemo sa tim istim izazovima i u samim ministarstvima, i u samim institucijama koje treba da sprovode ove zakone? Ko je opet odgovoran za to, za kapacitete institucija koje se lagano urušavaju i koje očigledno pokazuju nedovoljan nivo efikasnosti u svemu ovome? Dakle, i jedan i drugi problem je ogroman problem za sve nas i za čitavu našu državu.
Ono što karakteriše privremenost svakog rešenja je početak i kraj tog rešenja. Očigledno je da, zaista mogu da čitam iz seta ovih predloga zakona, se sve ovo donosi u svrhu priprema za izbore, predstojeće izbore, ne samo predsednički, nego verovatno i parlamentarne, i da se izbegavaju, uslovno rečeno, teški potezi, potezi koji će suštinski reformisati državu i koji će u nekom trenutku pogoditi jedan dobar deo ljudi, a to u izbornoj godini nije poželjno.
Onda se pitamo – gde vodimo državu na taj način što imamo tri godine uzastopno praktično parlamentarne izbore i da iz godine u godinu donosimo rešenja koja odlažu neka suštinska rešenja, što znači da tih rešenja nema i pitanje je onda šta ćemo i narednih godina, ako obećavamo da ćemo za dve godine uraditi ovo ili ono, a onda nema tih suštinskih rešenja?
Imamo te primere privremenih rešenja. To je privremeno smanjenje plata i penzija. Isto to privremeno rešenje za penzionere, za uposlene u javnom sektoru, a onda donosimo ovakav predlog zakona o tome da videvši da to više nije privremeno rešenje, nego prerasta u trajno, ponovo proglašavamo nekim privremenim rešenjem i najavu same reforme platnih razreda u javnom sektoru. Tu smo pomenuli i oblast bezbednosti, pomenuli smo Vojsku i neke druge sektore i to je ono što zaista zabrinjava sve nas.
Mislim da ono često pominjano, i malopre smo čuli, oblast zdravstva i oblast obrazovanja, da jednostavno imamo veliki problem diskontinuiteta u nalaženju i davanju prilika onim najtalentovanijim posebno u oblasti zdravstva, gde je potrebno desetak godina da dobijemo specijaliste koji će održati sistem zdravstva i održati zdravlje ove nacije, a naravno i obrazovanja, o kome smo najčešće ovde govorili.
Očekujem odgovor od vas ovlašćenih ministara. Nije bilo do sada odgovora na sve primedbe koje su i moje kolege poslanici dali. Mislim da je važno da čujemo vaše mišljenje o tome – da li zaista postoji suštinska spremnost u ulazak u reformske procese ili smo stalno na tom stanovištu da odlažemo te procese iz godinu u godinu, a imali smo prilike da to vidimo u poslednje skoro tri, četiri godine?

Hvala.
Izvolite.
Poslanik Marijan Rističević.